Kako se način na koji razmišljamo menja kroz vreme i prostor?

Britanski antropolog Jack Goody postavio je ovo pitanje u publikaciji ‘Pripitomljavanje Divljeg Uma’ iz 1997, koja pokriva nove oblike komunikacije. Prema njegovom istraživanju, kultura koja prenosi svoja znanja usmeno ne razmišlja na isti način kao kultura koja se oslanja na pisanje.

Danas je to pomešano sa novom metodom prenosa znanja – digitalnom tehnologijom. Na Internetu komuniciramo tako što kombinujemo usmenu i pisanu formu. Zahvaljujući ovoj tehnologiji, još uvek novoj na liniji ljudske istorije, prenos znanja tj. podataka, stalno se širi kao u povezanom lancu. Ako je svako od nas izgradio ovaj prostor, onda se postavlja važno pitanje na koje treba odgovoriti: Kako bi trebali koristiti Internet? Ovo pitanje pokriva mnogo toga. Da li bi deljenje svih vrsta podataka trebalo biti ovlašteno? Ko može pristupiti kojim podacima i pod kojim uslovima? Ko bi trebao imati nadzor i kontrolu nad njima?

Sloboda informacija vs. ekskluzivnost

Prema modernom razmišljanju, znanje potiče iz istraživanja. Naučnici i akademici, mislioci su postavili ovu kulturu i rekord u kulturnom pamćenju pojmova službene istine. Ovo znanje se prenosi kroz sklonost ka institucionalnim i vladinim publikacijama. Sarah Kendzior, specijalista u istraživanju, sa sedištem u središnjoj Aziji, je to prokomentarasala ovako:

Akademsko objavljivanje polazi od ekskluzivnosti. (…) izdavanje u prestižnim krugovima je nekad bilo dokaz nečije vrednosti kao nučnika. (…) Danas, ono uradi sve ali ne osigurava da vaše delo neće proći nepročitano.

Izgleda da digitalno razmišljanje ne radi na ovaj način. Na internetu se službeno znanje meša sa rekom globalnih podataka i tretira se kao bilo koja druga informacija. Sloboda pobeđuje ekskluzivnost.

Većina nučnih časopisa je sada mogu pročitati online. Međutim, oni postoje isključivo kao mamci za kupovinu, i ne koristiti dodatne mogućnosti interneta kao što su forumi za diskusiju, linkovi i direktan pristup. Takođe je uobičajena praksa da urednici naučnih reklama daju lokaciju PDF članaka i traže veliki iznos novca da bi im se pristupilo. Na primer jedan članak od šest stranica je ponuđen za $39.95 dolara u časopisu koji uređuje Elsevier.

Dan Cohen je na svom blogu objasnio razloge za takvu prepreku:

Ono što nismo predvideli je druga vrsta otpora webu, zasnovana na nepoznavanju digitalne oblasti ili na Luddism-u na izuzetnoj nepokretnosti tradicionalnih akademskih metoda i žanrova – suptilnije i raširenije predrasude koje ometaju akademiju u usvajanju novih medija.

Slobodan Pristup

Povodom ovog akademskog otpora, grupa istraživača, sastavljena uglavnom od onih koji rade na ili sa internetom, su zatražili slobodan pristup digitalnim publikacijama koje se javno finansiraju. Oni su to nazvali projekat Slobodnog Pristupa. Ovo je stajalo iza osuđujuće presude koju je američka vlada donela protiv Aaron Swartza 2011 godine. On je proglašen krivim za preuzimanje gotovo 4,8 miliona naučnih tekstova putem MIT servera, koje je prodajao urednik JSTOR-a, a koje je Swartz mogao staviti online da budu dostupni svima.

Međutim, ovaj postupak je predstavljen javnosti samo zato da se promoviše sloboda informacija nakon njegovog samoubistva 11. januara 2013. Ovo je kod akademika izazvalo talas solidarnosti, koji su od tada slobodno distribuisali svoje naučne članke u PDF formatu. Inicijativa je uzela maha na Reddit-u uz ovaj predlog od Micah Allena, Danskog neurologa, na Twitteru sa raspravom #PDFPriznanje koju su započele Eva Vivalt i Jessica Richman.

Ipak, pokret Slobodan Pristup se ne dešava tek od nedavno na digitalnoj vremenskoj skali. Započela ga je 2001 godine Inicijativa Slobodnog Pristupa iz Budimpešte, nastao je uz sveobuhvatnu želju da se otvori svet kompjuterske komunikacije. Iako je ovaj koncept došao do Velike Britanije i pojedinih univerziteta u Irskoj, pa čak i u Keniju, kao i jezgro Evropske komisije koja je to postavila kao jedan od svojih prioriteta za 2020, bedemi američkog istraživanja su to odbili, uz nekoliko izuzetaka, da se prilagode:

 @sarahkendzior: Akademski bedemi plata su deo kulture straha. Strah od angažovanja sa svetom umesto izolovanja od njega. #pdftribute

Prema digitalnom razmišljanju, naučni rad se piše da bi se podelio i da bi se raspravljalo o njemu. Preslikavajući tradicionalni model, komercijalni urednik odbija model besplatnog pristupa, produžavajući način koji nije podoban za sve kompjuterske komunikacije, metod gde informacije ostaju ograničene na određene stanovnike, metod sa strogim pravilima koji uskraćuju svu komunikaciju između istraživača i javnosti, metod koji rizikuje da ne bude priznat od vršnjaka, marginalizaciju u srcu svoje zajednice ili čak kazneni postupak.

Besplatna dostupnost naučnih podataka se falsifikuje od inspirativnih primera. Slobodan pristup omogućava veći protok informacija među naučnicima iz različitih disciplina i različitih regija, kao što je naveo Sean Guillory, istoričar na specijalizaciji u Rusiji:

Postoji veoma velika rupa u komunikaciji, pristupu i dijalogu između onoga znanja koje naučnici na “zapadu” proizvedu o Euroaziji, i onoga što naučnici “tamo” proizvode.

Slobodan pristup takođe koristi ljudima koji nisu naučnici, da se vratimo primeru Sare Kendzior:

S jednim radom postavljenim na Academia.edu, Sarah Kendzior je pomogla izbeglicama iz Uzbekistana da pronađu utočište u inostranstvu. S drugim postavljenim materialom, unela je svet savremene Uzbekistanske književnosti u živote mladih ljudi na srednjem zapadu.

Prema izveštaju iz Finch-a, objavljenom 19. juna 2012, prepreke koje je postavio stari komercijalni model ograničava inovacije, rast i druge pogodnosti koje mogu nastati iz istraživanja. Iako je digitalni svet komplikovan, on se razlikuje od svog prethodnika po demokratskoj prirodi koju poseduje, ideji da bi svako trebao da ima slobodan pristup informacijama koje traži. To je demokratska sloboda koja stoji iza Manifesta Javnog Domena:

U periodu brzih tehnoloških i društvenih promena Javni Domen obavlja važnu ulogu u kulturnom učestvovanju i digitalnoj inovaciji, i zato ga treba aktivno održavati.

Francuska Digitalna Kulturna Baština Na Rasprodaji

U Francuskoj je 18 januara 2012 objavljeno potpisivanja sporazuma između Bibliothèque Nationale i privatnih kompanija. I ovde je došlo do istih rasprava o pristupu znanju za sve, slučaj koji podržavaju mnoge grupe i udruženja u Francuskoj, kako poručuje ova peticija na Framablog:

U ovim partnerstvima postoji 10-godišnja ekskluzivnost koja se daje tim privatnim kompanijama, za komercijalizaciju ovih tela rada u obliku baze podataka, iz koje oni mogu imati online pristup Gallic-u, digitalnoj knjižari BNF-a. Glavni kupci licenci za pristup za taj sadržaj će biti javne organizacije koje se bave istraživanjem ili univerzitetske biblioteke, apsurdna situacija u kojoj javni službenici zateknu sebe stisnuti i naterani, zbog nedostatka alternative, da kupuju digitalizovane sadržaje koji predstavljaju deo naše zajedničke kulturne baštine.

Sporazumi u ovoj vrsti privatne digitalizacije ograničavaju pristup znanju koje, zbog svoje istorije, treba da pripada svima nama. Ovaj proces arhiviranja i ponovnog digitalnog prisvajanja kulturnih podataka, koji finansiraju bogate institucije, preokreće i nameće način iskorišćavanja ljudskog uma na javnom prostoru koji je Internet. Ovde se ne radi o tome da postoji nesporazum o prirodi Interneta, već o komercijalnom zahvatu na delu naše baštine. Drugim rečima, ove privatizovane digitalizacije zapravo preuzimaju kontrolu nad delom sveta kompjuterske komunikacije i zauzimaju intelektualni prostor koji pripada celom čovečanstvu.

Razvoju digitalnog načina razmišljanja – s velikim naglaskom na javni prostor – nedostaje mašte za inovacije i od modernih i od tradicionalnih mislilaca. Međutim, nešto se promenilo od nastanka digitalnog doba. Danas, demokratska inteligencija poseduje tehnološke alate, koji nam daju pristup ljudskom znanju koje je do sada bilo zatvoreno od strane elite.