Fotografiju snimio Goran Necin

Američki fotoreporter i dopisnik Rasel Gordon tužiće Republiku Srbiju za ugrožavanje ljudskih prava za vreme boravka u beogradskom Centralnom zatvoru. Gordon je tamo proveo 48 sati i bio je fizički i psihički maltretiran. On je dodao da će lokalnom i evropskom sudu za ljudska prava tužiti srpsku Vladu kao i  ministarstva unutrašnjih poslova i pravde.
Gordon je uhapšen u ponedeljak zato što je razbio prozor u sudu u Sopotu. On je bio revoltiran posle suđenja zato što vlasti nisu zaštitile njega i njegovu ženu Jelenu Kajtaz od ozbiljnih pretnji.

Goran Necin je objavio deo pisma koje je Gordon poslao njegovim kolegama.

[…] Ja sam invalid sa teškom povredom kičme. Hodam pomoću štapa, potreban mi je nedeljni medicinski tretman kako bi adekvatno funkcionisao i ne smem da se naprežem ili da nosim težak teret. U zatvoru su mi dali da spavam na tankoj drvenoj dasci, koja je postavljena na pet metalnih cevi sa dva eksera koji štrče. Pristojno sam nekoliko puta zatražio dušek, na šta su stražari zalupili vrata i rekli da nemaju ni jedan. Pokušao sam da se snađem tako što sam uklonio eksere i postavio svoju ćebad.

Pozvan sam kod doktora, gde sam pomenuo stanje kičme i alergiju na sve produkte od mleka. Srećom doktori su mi ponudili dušek, što je spasilo moju kičmu, ali nije odnelo sav bol.

Celo vreme u pritvoru tražio sam toalet papir ili deo novine kako bi se obrisao posle korišćenja čučavca. Molio sam s poštovanjem i svaki put su me odbili besno. Srećom jedan čuvar mi je dopustio da unesem veliku knjigu Ane Rend.

Do poslednjeg dana sadistička straža me je klela. Jedan čuvar je otvorio vrata i pretio mi, ali je bio iznenađen jer sam ustao i prišao mu. On se povukao i pozvao je svoje kolege.

Njegov šef me je informisao da ne mogu da dobijem toalet ili bilo koji drugi papr dok im se ne obratim pisanim zahtevom. Sledećeg dana sam dobio toalet papir kao humanitarnu pomoć. Ponavljao sam stražarima da tretman kome sam izložen nije korektan, na šta su se oni smejali i vređali me.

Prve noći dobio sam samo vodu. Sledeće popodne dali su mi hleb i sir, koji nisam mogao da jedem zbog alergije na mleko. Obrok je sadržao jogurt. Jeo sam malo gulaša, ali sam posumljao da u njemu ima laktoze, pa sam prestao da jedem.

Upozorio sam da će biti posledica po Srbiju, ali to je samo povećalo njihov smeh, uvrede i poniženja. Do tada sam mogao da osetim otok u predelu kičme i povećan bol koji se sakupio posle dvodnevnog ležanja na krevetu.

Kada je došlo vreme da me oslobode, kao posledica pažnje medija i podrške javnosti, stražari su me naterali da nosim svoje stvari, dva ćebeta, cipele, tanjir i kašiku u jednoj ruci, što nisam mogao da uradim, pošto hodam pomoću štapa. Rekao sam im da sam hendikepiran. da imam ozbiljnu povredu kičme i da mogu ćebad da nosim jedino na ramenima. Oni su rekli da to nije pristojno već da moram sve da nosim u jednoj ruci. Na ovo se najmanje 4 puta, grupa od 10 stražara ismevala mom invaliditetu. Naređivali su mi da položim sve svoje stvari na pod, da se uspravim, da ih podignem i da to ponovim. Slično su postupili kada su me naterali da se popnem i siđem sa kreveta.