Čitanje knjiga, igranje karata, ili učenje novih veština su neki od saveta kako da se nosite sa odlaskom u zatvor, a koje nudi nekadašnji zatvorenik Sam Stanfield na Enzine@articles.  Međutim,  za jednog u sto odraslih u zatvorima širom SAD, blogovanje se sada koristi kao razbibriga – bar preko nekoga spolja ko ima pristup kompjuteru.

Blogovanje iz zatvora postaje sve češća pojava.

    Shaun Atwood, nekadašnji zatvorenik, sada vodi blog naslovljen Jon’s Jail Journal (Džonov Zatvorski Dnevnik), gde postavlja pisma zatvorenih amerikanaca.

Shaun Attwood

Krajem prošle godine, primio je pismo od ’doživotne’ Renee, koja je osuđena na 60 godina u zatvoru u Arizoni kada je bila tinejdžer. Renee piše da radi i ide u školu, a opisuje i druge stvari iz zatvora.

’Pitao si me šta mislim o kineskom psu i to me je nasmejalo. Ne mogu da jedem u kuhinji. Video sam da izvade bubašvabu iz čorbe i nastave da serviraju. Video sam posude na polju i kako golubovi jedu iz njih, pile za kuvanje koje leži nepokriveno. To mi se gadi.’

Shannon Park, pisac i aktivista za ljudska prava je isto u Arizoni. Park piše na svom blogu Preserving Prison Pages (Sačuvane Stranice iz Zatvora) da u njegovom zatvoru nedostaje osoblja:

 

Shannon Park

’Nasuprot javnom mišljenju i informaciji koja je predstavljena zakonodavcima i poreskim obveznicima, malo je zaposlenih u ADOC. Dosta je reći da se čuvari uzimaju iz drugih objekata da bi se održao minimalan broj čuvara neophodnih da bi zatvor operisao. U isto vreme, zakonodavci rade na tome da smanje broja čuvara u ADOC-u za 614. Veoma je opasno ako ima malo osoblja u prostorijama koje su prebukirane. Naročito u mestu koje vrvi od droga, frustracija, gladi, neprijateljstva i ovisnika koji veruju da nemaju šta da izgube.’

Park potom opisuje neke druge aktivnosti zatvorenika, a to uključuje korišćenje heroina i drugih droga. Kaže da zbog manjka osoblja nema dovoljno nadgledanja.

Post, postavljen nedavno na blogu Friends of Prisoners (Prijatelji Zatvorenika) poziva čitaoce da postanu prijatelji preko dopisivanja sa četvoricom zatvorenika koji su mentalno bolesni. Jedan od njih je James Schmeisser iz Wisconsin-a i on kaže da je izolovan.

’Zdravo svima onima koji brinu, vole i razumeju. Trenutno sam ozbiljno lišen slobode zbog toga što sam uradio. Sam provodim 24h dnevno, 3x nedeljno i 23h 4puta nedeljno. Podršku ne primam ni od porodice, nema moralne potpore, nema prijatelja, itd. Načinio sam greške, kao i većina ljudi, a i moja deca i ja smo propatili zbog toga i ja ustvari ne znam šta da uradim. Đavo je aktivno uništavao sve u mom životu, uključujući moje pokušaje da budem bolji čovek. Nalazim se na zidu i zaista mentalno patim, emocionalno i fizički.’

Aktivizam takođe  postoji u zatvoru uz grupu koja se zove  SHAC7, a čiji članovi su u zatvoru zato što su “vodili kampanju za zatvaranje, Huntingdon Life Sciences, zloglasne laboratorije za testiranje životinja.”

Josh Harper jedan od članova grupe ima istoimeni blog. U najnovijem postu on piše da nastavlja da se bori i neće da prihvati zatvor kao svoj dom.  

“Do danas, država mi je oduzela dve godine života. Šesnaestog novembra 2006. g. ušao sam u obližnji Državni Zatvor, skinut do gole kože, dato mi je odelo, i bačen sam u ćeliju zato što sam zagovarao kontraverzne taktike da se zatvori laboratorija za životinje.

Dobio sam nekoliko saveta od prvih zatvorenika koje sam upoznao – pokušaj da zaboraviš da si ovde. Nemoj da misliš o vremenu. Pokušaj najbolje što možeš da ne pomišljaš na svet izvan zatvora. Kakav odvratan savet! Iako ovo možda otežava moj život, osećam se lakše dok patim u zatvoru. Nikada neću biti kao neki od pripitomljenih primeraka rase koji polako prestaju da vide ograde i rešetke i počinju da gledaju na ovo mesto kao dom. Strastveno mrzim zatvor, i to me ubeđuje da sam razuman.