Global Voices na srpskom » Kenija

Dan Ade Lovelace: Proslava Ženske Genijalnosti

Dijana Djurickovic — Fri, 26 Oct 2012 15:21:21 +0000

Hoću da Vas izazovem, da, Vas koji čitate ovaj članak: navedite pet, samo pet imena, izuzetnih žena u nauci i tehnologiji koje znate, iz pet različitih zemalja u svetu. Prosečna osoba verovatno neće uspeti to da uradi, a mnogi će samo spomenuti neka imena koja su nedavno čuli na vestima, kao što je Marisa Mayer, novi predsednik Yahoo Uprave.

Dan Ade Lovelace se slavi svakog 16. oktobra, daje podršku ženama iz celoga sveta koje doprinose svojim trudom u području nauke, tehnologije, inženjeringa i matematike – žene čije su veštine preko potrebne za budućnost sveta.

Ovde ćemo istaknuti neke od tih izuzetnih žena iz celoga sveta.

Na primer: Brazilski molekularni biolog i genetičar Mayana Zatz se nalazi na čelu Univerziteta u Sao Paulo (USP) Centra za Istraživanje Ljudskog Genoma; Meksički Inženjer za Okolinu Blanca Jiménez Cisneros je direktor Sektora za Nauke o vodi i sekretar Međunarodnog hidrološkog programa UNESCO-a; Sijue Wu, iz Kine, je osvojila Morningside medalju, a to je prestižna nagrada za kineske stručnjake u matematici. Wu je takođe prva žena koja je ikada primila medalju.

‘Kako uvesti devojku u inženjering’ po Argonne Biblioteci (CC-BY-NC-SA)

Prva na listi žena naučnika je Fabiola Gianotti koja vodi ATLAS eksperiment na Velikiom Hadron Sudaraču (LHC) u CERN-u u Švajcarskoj, za koji se smatra da je najveći naučni eksperiment na svetu. Iza Gianotti dolazi Sunita Williams, astronaut koja drži rekord za najduži let u svemirut koji je izvela žena.

U međuvremenu, Jennifer Seberry je dobro poznata kao začetnica kriptografije i kompjuterske sigurnosti u Australiji. Ona je globalno priznat kriptograf, matematičar i kompjuterski naučnik, i učestvovala je u otkrivanju osnova onoga šta je sigurnost kompjutera danas.

Sve gorepomenute žene se nalaze na vrhuncu svojih dugogodišnjih karijera. One su uzori i primeri koji inspirišu mnoge devojke širom sveta. Nova generacija naučnika, stručnjaka za kompjutere i istraživača čine prve korake u usmeravanju nauke i tehnologije u celom svetu.

Na Kubi, Martha Zoe, stručnjak za prirodnu medicinu je, uz pomoć domaćih trava, otkrila kako ‘anamu’ tablete pomažu onima koji boluju od smrtonosnih bolesti.

U Tunisu, Sarrah Ben M'Barek je uključena u slično istraživanje, otkrivanje novih načina korišćenja biljaka. Ona se takođe zalaže da decu treba naučiti kako nauka može biti divna uz kreativan pristup.

U međuvremenu, Esther Duflo iz Francuske je osnovala Abdul Latif Jameel Laboratoriju Akcije za Siromašne, mrežu profesora iz celog sveta koji koriste Nasumične Procene za odgovaranje na pitanja o ublažavanju siromaštva.

Stručnjak za kompjutere na Univerzitetu Prinston, Nadia Heninger, je skenirala ceo Internet i pronašla stotine hiljada primeraka nesigurnih internet veza.

S druge strane Linet Kwamboka, iz Kenije, je stručnjak za kompjutere koja vodi Inicijativu Otvorenih Podataka i Otvoreno Partnerstvo Vlasti u ICT Odboru Kenije.

Ana Domb, iz Kosta Rike-Čile, je istraživač koja proučava sisteme za distribuciju i razmišljanja o preseku kulture i tehnologije.

Erinn Clark, koja je samouk stručnjak za kompjutere je jedna od svetlih umova iza Tor Projekta, i ona ažurira sistem Tor Projekata i na taj način, omogućuje stotinama korisnika da komuniciraju privatno i sigurno. Ona kombinuje aktivnosti ažuriranja s javnim zagovaranjem.

Berglind Ósk Bergsdóttir, sa svoje strane, je neverovatna u razvoju mobilnih aplikacija sa Islanda.

Pre 12 godina, Chiaki Hayashi je osnovala LoftWork (PosaoNaTavanu), koji obuhvata više od 7000 kreatora, uključujući web i grafičke dizajnere, ilustratore, fotografe i umetnike, i tako je omogućila stotinama digitalnih kreatora da rade zajedno, da podele svoja iskustva i pokrenu projekte koje nikada sami ne bi uradili.

Debbie Sterling je inženjer i osnivač GoldieBlox, serije igračaka i knjiga gde je glavna glumica Goldie, devojka izumitelj koja voli da gradi, i pokušava da privuče devojke mehanici inženjerstvu.

Naeema Zarif u Libanu vodi revoluciju deljenja, promovišući otvorene digitalne modele.

U međuvremenu, arhitekta Joumana Al-Jabri, koristi svoje tehničke veštine za zagovaranje ljudskih prava uz razne tehnološke projekte, uključujući Zamišljanje Palestine.

U Kostariki, Giannina Segnini vodi tim naučnika i novinara koji rade u okviru najambicioznije inicijative u regiji – novinarstva koje se zasniva na činjenicama.

Kate Doyle, u SAD, je direktor Projekta Dokaza u Arhivi Nacionalne Bezbednosti, gde koristi nauku o podacima kako bi otkrila kršenja ljudskih prava i optužila zločince odgovorne za najstrašnije zločine.

Modeli koje treba slediti, žene koje nas ispirišu, i imena koja ne smemo zaboraviti kada se pozabavimo stereotipima koji sklanjaju žene daleko od nauke. Dok neka od gore pomenutih imena pripadaju veoma poznatim i slavnim visokim stručnjacima, ne smeju se zaboraviti divne žene koje vode i formiraju zajednice kao što je Mitchell Baker koja vodi Mozilla, Cathy Casserly koja je predsednik Uprave Kreativni Obični Ljudi, Kat Walsh koja je Glavna u Odboru Wikimedia, kao i sve ženske autore i urednike Globalnih Glasova Online, koje čine većinu naše zajednice. Takođe ne treba zaboraviti sve one grupe žena koje su zaštitnice i čuvari tradicionalnih znanja u svim kulturama.

Žene su oduvek bile te koje su čuvale kulturu, sakupljale znanja i seme za budućnost. Hajde da im danas svima odamo poštovanje.

Senegal: Krema za izbeljivanje ‘Potpuno bela’ izaziva zgražavanje

Dijana Djurickovic — Sun, 07 Oct 2012 10:49:35 +0000

[Svi linkovi vode na tekst na francuskom jeziku, osim ako nije drugačije navedeno]

Izbeljivanje kože je uobičajena praksa u Africi, gde je prodaja proizvoda za izbeljivanje kože legalna u mnogim zemljama. Međutim, korištenje ove krema nije sigurno: strije, bubuljice, dlake, hipertenzija i dijabetes su sve rizici koje korisnik mora da prihvati.

U Senegalu, proizvod za izbeljivanje pod nazivom “Khess Petch” stvara kontroverze na webu.

Kiné Fatim Diop objašnjava u ‘Svetlija koža za 15 dana‘:

“Potpuno bela”, je prevod izraza na volof jeziku (jezik koji se govori u Senegalu prim.prev) “Khess Petch”, imena nove kreme koja navodno sadrži materije za izbeljivanje kože.

Amadou Bakhaw DIAW na stranici Ndarinfo, piše u “Khess Petch” kampanja, vređa naš identitet‘:

Pre dvadeset dana, u širem području Dakara pojavio se novi proizvod pod nazivom “Khess Petch”, na više od 100 plakata od 12 metara kvadratnih.

Uz njen blog post, ‘Veoma čista koža po svaku cenu: Razumevanje pojava u Africi‘, Carole Ouédraogo na web stranici NextAfrique (Sledeća Afrika) objašnjava da je ova pojava uobičajena u mnogim afričkim zemljama:

Istraživači procenjuju da otprilike 25% žena u Bamakou, Mali koristite proizvode za izbeljivanje kože… u Južnoj Africi 35% … u Senegalu 52% …

I dodaje:

Žene u Senegalu povezuju svetlu kožu sa lepotom, elegancijom i visokm društvenim statusom. Jedno istraživanje u Tanzaniji je pokazalo da su mnogi stanovnici Tanzanije takođe prihvatili evropske ideale lepote.

Ovaj video [na francuskom] prikazuje rizike izbeljivanja kože, postavio na YouTube myskreen:

http://www.youtube.com/watch?v=ADrWc2I0xzA

Na blogu Toubab [reč "toubab" znači osoba sa zapada u Zapadnoj Africi] u Dakaru, blog post pod nazivom ‘Xessalisation zvani glupa potraga za belinom‘ pokušava odgovoriti na pitanje: “Zašto izbeliti kožu?”:

Neki veruju da muškarci u Senegalu vole čistu kožu, tako da neke žene izbeljuju svoju kožu da im udovolje. Drugi govore o “kompleksu manje vrednosti” …

Blogger Fatou na Blackbeautybag govori više u svom postu ‘Izbeljivanje Kože: Prakse, Izazovi i Odgovornost‘:

Sve je to posledica ropstva i kolonijalizma. Iz psihološke perspektive, prošlost je ostavila svoj trag na mnoge ljude. Na žalost, kompleks inferiornosti nije potpuno iskorenjen [...] Postoje devojke koje se u početku ne osećaju inferiorno, ali ismijavanja koja dolaze iz porodica ih pokreću. Komentari kao: CRNA SI KAO NOĆ, AKO SI SUVIŠE CRNA, NIJEDAN MUŠKARAC TE NEĆE, itd…

Bloger Mama Sarate piše post o osećanju inferiornosti, i veoma je kontraverzan: ‘Od Crne do Bele ↗ RASNO UZDIZANJE‘.

Šta blogeri mogu uraditi da podignu ovo pitanje i da se suprotstave ovom trendu? Istorijski gledano, u Senegalu je dekretom iz 1979 zabranjena depigmentacija kože među učenicima u osnovnim i srednjim školama. Na Jamajci, na ovaj problem se takođe gleda kao na javni zdravstveni problem. Prošle godine, u SAD, dokumentarac Dark Girls (Tamne Devojke, pogledajte insert dole) je predstavio i raspravljao o predrasudama protiv žena s tamnom kožom. Top model u Keniji Ajuma Nasenyana je pokrenula kampanju protiv proizvoda za izbjeljivanje kože.

Jedan od prvih protivnika iz blogger zajednice Kiné Fatim Diop objašnjava:

Brzo je na društvenim mrežama postao popularan projekat svesti građana o tome da se izlažu opasnosti koristeći kremu [Khess Petch]. Peticija koja poziva Ministarstvo zdravlja da stavi zabranu na reklamne kampanje je pokrenuta online 8 septembra, a prikupila je više od 1.000 potpisa u četiri dana.

@K_Sociial on Twitter razmišlja ovako:

@K_Sociaal: Uskoro ću pokrenuti : “Nioul kouk” [sve crno] i videćete. Devojke će postati plave! …

Blogeri i info grafički dizajneri prihvatili su ideju da organizuju protiv-kampanju: “Jasna nam je Vaša Khess Petch (potpuno bela) kampanja i podižemo glas protiv: Nioul Kouk (potpuno crne uz volof)”.

Napisao/napisala Anna Gueye · Preveo/prevela Dijana Djurickovic · Pogledajte originalni članak [fr] · Komentara (0)
Podelite: facebook · twitter · reddit · StumbleUpon · delicious · Instapaper

Kina u Africi: Prava Priča

Dijana Djurickovic — Fri, 05 Oct 2012 10:49:59 +0000

Hibiskus je projekat Globalnih Glasova, osmišljen da poboljša kinesko-afričke razgovore koji se odvijaju online i da započne dijalog o odnosu između Kine i Afrike, posebno da podstakne razgovore između blogera u obe regije i onih izvan regije koji pišu o odnosima između Kine i Afrike.

Kinesko interesovanje za i prisutnost u Africi su naglo porasli u poslednjih nekoliko godina, i Kina je postala najveći trgovinski partner ovog kontinenta. “Trgovina između Kine i Afrike je porasla za više od 22% prethodnih godina i dostigla $80,5 milijardi u prvih pet meseci 2012 godine,” piše Mike King navodeći podatke Kineskog Ministarstva Trgovine.

Kao deo ovog projekta, redovno ćemo postavljati blogove ili bilo koje druge web stranice društvenih medija koje se bave odnosom Kina-Afrika. Danas Vam predstavljamo blog Kina u Africi: Prava priča koju je napisala Deborah Brautigam, autor The Dragon's Gift: The Real Story of China in Africa (Zmajev dar: Prava priča o Kini u Africi).

Transparent u Pekingu novembra 1996, tokom Foruma o Saradnji između Kine i Afrike. Slika objavljena pod Creative Commons (CC BY-SA 2.0) od strane Flickr korisnika stephenrwalli

Deborah Brautigam je:

Profesor i direktor, Međunarodnog Programa za Razvoj, sa Univerziteta Johns Hopkins / SAIS; visoki naučni saradnik na IFPRI, i autor knjige Zmajev dar: Prava priča o Kini u Africi. Kao učenik iz Kine, prvi put sam otišla u Afriku 1983 godine da istražujem kineski angažman i nikada nisam prestala.

Knjiga Kina u Africi: Prava Priča je osvojila Danwei Model Worker Awards (Danwei Nagrade za Primerenog Radnika) 2012, koji pripada listi najboljih stručnih web stranica, blogova i online izvora za informacije o Kini.

Sledi nekoliko zanimljivih priča koje je Deborah Brautigam napisala o prisutnosti Kine u Africi.

‘Učenje kineskog jezika u Zambiji‘:

Sve veći broj studenata daje stvarno mnogo materijala za istraživanje u vezi sa prisustvom Kine u Africi. Nedavno sam pročitala magistrasku tezu Arwen Hoogenboscha, koja završava svoj magistarski rad u Leidenu. Njena teza, “Napravljeno u Kini”: Kinezi kao roba i socioekonomski resurs u školama na kineskom jeziku u Zambiji” je odlično štivo.

Arwen je nekoliko meseci radila na “posmatranju uz učestvovanje”, upisala se u školu kineskog jezika u Zambiji (koja ima i Konfucijevski Institut i privatnu školu kineskog jezika za-profit). Upoznala je svoje kolege studente, i izveštava o njihovim različitim ciljevima i nadama povezanim za učenje kineskog.

Ona nastasvlja:

Arwenina je veoma pažljiva u svojoj analiza motiva zašto stanovnici Zambije uče kineski. Neki misle da će time unaprediti svoje šanse za posao, iako Arwen piše: “Izgleda da kineske kompanije daju prednost kineskim kvalifikovanim radnicima” Mislim da Afrikanci koji govore kineski imaju puno više mogućnosti nego možda Arwen. Trenutno sam u Etiopiji i gledam neke divne primere kineskih kompanija koje zapošljavaju Etiopljane na visokom nivou upravljanja. Menadžer proizvodnje u jednoj firmi je Etiopljanin – on vodi to mesto (Kineski vlasnik takođe ima fabrike u Somaliji, Sudanu, Maliju, i nekoliko drugih afričkih zemalja).

‘Kenijski Trgovci Protestuju Protiv Kineske Konkurencije‘:

Povećanje broja kineskih trgovaca na afričkim tržištima je jedno od stalnih gorkih pitanja u odnosu između Kine i Afrike. Ovaj video prikazuje nedavne proteste u Nairobiju, afrički trgovci strahuju i boje se takve konkurencije. Potrošači uglavnom pozdravljaju prodaju proizvoda po nižim cenama, ali se često žale na loš kvalitet jeftine robe.

Dobra strana ovoga: jeftini kineski mobilni telefoni je omogućio Afrikancima na dnu piramide da komuniciraju u neočekivano velikom broju. Negativna strana obuhvata krivotvorene lekove – što je redovna pojava – koji mogu pogoršati bolest ili ne uspeti u sprečavanju smrti. Ovo stvara atmosferu straha i nepoverenja koje utiču na sav kineski farmaceutski izvoz. Nijedan od tih proizvoda ne treba da prodaju kinezi, naravno. Kao što sam prethodno napomenula, hiljade afričkih trgovaca posećuju kineske gradove i izvozi direktno iz Kine na svoja matična tržišta.

Video postavljen na YouTube od strane NTVKenya 16 avgusta 2012, pokazuje Kenijske trgovce koji protestuju protiv kineskih trgovaca:

‘‘”Zombie” Kineska Zemlja Grabi Napredak u Africi Opet u Novoj Bazi Podataka!!‘:

Prošle nedelje, na velikoj konferenciji Svetske Banke o zemlji, objavljena je nova Matrica za Zemlju, baza podataka za “Grabljenje Zemlje” . Projekt Matrica za Zemlju je “međunarodno partnerstvo koje uključuje pet glavnih evropskih istraživačkih centara i 40 grupa civilnog društva i istraživačkih grupa iz celog sveta.” Na papiru, oni imaju snažnu metodologiju i veoma stroge kriterijume za projekte koji će biti uključeni. Međutim, u praksi, izgleda da rutinski krše vlastita pravila, barem kada je reč o kineskim “projekata” u Africi.

Ona dalje daje popis kineske “zombi” zemlje zgrabljene u Africi:

Razumem da ima puno kineskih ulaganja u zemljište u Aziji, posebno u Kambodži i Laosu. Ne znam za slučajeve iz Azije, ali kad je baza podataka puštena u javnost, proverila sam slučajeve Kina-Afrika u online bazi podataka, koja navodno navodi samo slučajeve koji su prošli njihovu “strogu” proveru činjenica (koja navodno podrazumeva i proveru da li je neka druga NVO objavila link na medijski izveštaj o navodnom slučaju). Želela sam da vidim koji se “Kineski Zombie projekti” (tj. mrtvi projekti, ili projekti koji u stvari nikada nisu zaživeli!) nalaze u njihovoj bazi podataka kao potvrđeni. Sledi jedan primer:

(1) ZTE projekt za palmino ulje na 2.800.000 hektara u DR Kongo. O ovom projektu se govorilo, ali nikada nije finalizovan, zemlja nikada nije bio dodeljena, projekt – koji je bio na sigurno više od 100.000 ha – nikada nije bio tako veliki – i bio je mrtav godinama.

(2) ABSA Biofuels 30,200 ha u Etiopiji. Huh? Ovaj predloženi zajednički poduhvat nije “kineski”, već Južnoafrički-kineski-etiopski, i bio je uvršten u bazu podataka Etiopije 2008 godine, u fazi “pre-implementacije”. Nikada nije sproveden.

(5) Zimbabawe 101,170 ha projekt navodnjavanja kukuruza, o kome sam pisala više puta. To je bio ugovor o gradji koji je vlada Zimbabvea dala kineskoj kompaniji, a ne kineskom ulaganju. Nisu bili plaćeni. Otišli su kući. Zemljište se nikada nije razvilo. Sve se ovo dogodilo gotovo pre deset godina, 2003 za ime božije!

‘Problem Slobodne Štampe u Africi: Da li je Kina Prouzrokovala Sve Ovo?‘:

15 aprila 2012, New York Times objavio je članak urednika Mohamed Keita o problemu slobodne štampe u Africi, gde se tvrdi da se sloboda štampe u Africi pogoršava – zbog Kine.

Keit je u svom članku izneo dosta dobrih mišljenja. Novinare koji istražuju čekaju veoma trnnovite ceste u mnogim delovima Afrike i mnogi od njih su veoma hrabri u neverovatno teškim okolnostima.

Međutim, ne uspeva da dokaže povezanost povećane kineske ekonomske aktivnosti u Africi sa povećanim potiskivanjem medija.

Na pitanje “Zašto ovakav uznemiravajući trend? (potiskivanja medija) “Keita ukazuje na (između ostalog)” uticaj Kine, koji je nadmašio Zapad kao najvećeg trgovinskog partnera Afrike u 2009.”

Kao primer ove uzročne povezanosti, Keita je napisao: “Obim trgovine između Ruande i Kine je porastao pet puta između 2005 i 2009 godine. Tokom istog razdoblja, Vlada je iskorenila gotovo svo novinarstvo kritike i opoziciju, i počela je cediti Ruandanske disidentske web stranice vesti koje su smeštene u inostranstvu.”

Ona se slaže s Keitaom u vezi sa kineskim tehničkim i medijskim vezama s afričkom vladom:

Keita ustvari dobro primećuje da s rastom trgovine, “Kina produbljivanje tehničke i medijske veze s afričkim vladama kako bi se suprotstavila vrsti kritičke štampe koju obe strane gledaju kao neokolonijalnu.”

Umesto da obučavaju Afričke novinare da budu kao Xinhua novinari, Kineski cilj mešanja u obučavanje i PR aktivnosti je da se predstavi drugačija slika kineskih aktivnosti u Africi kako bi se suprotstavili negativnom izveštavanju koje potiče sa “Zapada”.

Postavljanje modernih odnosa između Kine i Afrike datira iz kasnih 1950-ih kada je Kina potpisale prvi službeni bilateralni trgovinski sporazum sa Alžirom, Egiptom, Gvinejom, Somalijom, Marokom i Sudanom. Međutim, stari odnosi imeđu Kine i Afrike datiraju čak iz 202 BC i 220 AD. Tokom arheoloških iskopavanja na Mogadišu, u Somaliji i Kilwi, Tanzaniji, pronađeno je mnogo kovanog novca iz Kine.

Napisao/napisala Ndesanjo Macha · Preveo/prevela Dijana Djurickovic · Pogledajte originalni članak [en] · Komentara (0)
Podelite: facebook · twitter · reddit · StumbleUpon · delicious · Instapaper

Kineska ‘lagana moć’ se širi Afrikom uz pomoć CCTV

Dijana Djurickovic — Sun, 30 Sep 2012 10:12:26 +0000

Kineski medij pod kontrolom države, Kineska Glavna Televizija (CCTV), pokrenula je svoju regionalnu kancelariju u Africi, u Nairobiju, Kenija 11. januara 2012. godine.

Dok je njihovo prisustvo unelo raznolikost u medijski krajolik Afrike, oni koji posmatraju medije i predstavnici stranih medija – kao što su CNN i the New York Times – veoma su skeptični kada je u pitanju njihova novinarska nezavisnost zbog bliskih veza koje ova medijska organizacije ima s vladom.

Pozadina CCTV Afrika

Prema njihovoj službenoj Internet stranici, CTV Afrika kreira dnevni jednosatni informativni program, svake nedelje emisije u kojima se razgovara o raznim temama, nedeljni serijal dokumentarnih programa. Ovaj kanal je nedavno napravio poseban dokumentarac koji predstavlja Keniju. CCTV Afrika ima oko 100 zaposlenika, od kojih su mnogi Kenijci.

Slika promotivnog materijala CCTV Afrika s YouTubea.

Novi učesnik je “napao brojne lokalne televizijske stanice tražeći istaknute spikere i drugo osoblje”, kako navodi eXpression Today (Izražavanje danas), časopis koji objavljuje Institut za medije, nevladina organizacija koja kontroliše rad medija u Keniji.

Pošto je odluka da se postavi CCTV u Nairobiju doneta 2006. na Forumu o Kinesko-Afrićkoj Saradnji (FOCAC), NVO koja nadgleda rad razmišlja ovako:

Detalji o tome kako je Kineska TV (tj. CCTV) mreža uspela da dođe ostaje ‘velika tajna’ zbog stroge prirode kojom Kina sklapa ugovore s partnerima. Izvori iz Ministarstva Spoljnih Poslova u Keniji i Ministarstva Informisanja kažu da je dolazak CCTV-a u Keniji dogovoren tokom samita Afrika-Kina 2006 godine (tj., FOCAC), kada je predsednik Mwai Kibaki vodio kenijsku delegaciju u Peking da se pridruže više od 40 drugih afričkih šefova država i vlada u postavljanju nove platforme za saradnju između Kine i Afrike. Pored dogovora o razvoju infrastrukture, druga područja saradnje su uključila stvaranje kapaciteta u medijima i ICT-ju (informacijsko-komunikacijska tehnologija).

CCTV i lagana moć Kine u Africi

Prisustvo kineskih medija u Africi moglo se zabeležiti već 1950., kada je novinarska ogranizacija Xinhua i Kineski međunarodni radio (CRI) započeo s emitovanjem. Tada je cilj ovih ispostava bio širenje propagande i podržavanje afričkih oslobodilačkih pokreta.

Danas, predstavnici zapadnih medija i posmatrači veruju da se prisustvo CCTV u Africi odnosi na proširivanje lagane moći Kineske vlade i takmičenje sa medijskim velikanima sa Zapada, kao što su CNN i BBC.

Tom Rhodes iz Odbora za Zaštitu Novinara komentariše:

Širenje dolazi u trenutku kada drugi, pretežno zapadne medijske kuće, smanjuju svoju medijsku prisutnost u istočnoj Africi; BBC je bio prisiljen da smanji broj dopisnika i France 24 je najavila spajanje s Francuskim Međunarodnim Radiom, radi smanjenja troškova, na primer.

Wu Yu-shan , koji je u junu 2012 objavio istarživanje o trenutnom porastu prisustva kineske državno kontrolisane medijske dinastije u Africi, ističe:

Njihova lagana moć se ogleda ne samo u promovisanju međunarodnog statusa, već i stvaranje tla da se kineske vrednosti i kultura prikažu kao atraktivni za javnost koja je već umorna od tradicionalne ideologije. Zato Kina treba da inspiriše svoju publiku pre nego što svetu ponudi nešto izvan ekopnomskog rasta.

Wu takođe tvrdi da Kina želi da se suprotstavi negativnom portretu koji su stvorili divovi zapadnih medija, opažanje koje je potvrio šef kancelarije CCTV Afrika, Song Jia-ning u julu 2012:

Način na koji zapadni mediji tretiraju Kinu i širenje njene uloge u Africi su jedan od najočiglednijih primera. Teme koje zapadne medijske kuće stalno pokrivaju kada je Kina u pitanju su negativan uticaj na Afriku koji Kina ima i njeni odnosi s korumpiranim vladama. Oni stalno izveštavaju o Kini kao o monolitnoj celini, kritikuju kolonijalne ambicije Kine i naglašavaju sadašnje okolnosti – uz malo objašnjavanja društveno-istorijskih odnosa između Kine i Afrike.

Pitanje objektivnost CCTVa

Wu.ov članak je takođe preispitao uredničku objektivnost CCTV-a s obzirom da je u državnom vlasništvu:

U isto vreme, kineski mediji moraju zadovoljiti državne ciljeve. Kada pokrivaju Afriku, u kojoj konkurenti imaju tendenciju da se izjašnjavaju o kontraverznim pitanjima odnosa Kina-Afrika, kineski mediji naglašavaju lakše sadržaje pozitivnih priča, prijateljstvo i iskrenost, izbegavajući bilo kakva siva područja.

NVO za kontrolisanje medija eXpression Today (Izražavanje Danas) takođe ističe:

…Kina … retko javno komentariše o političkim dešavanjima u drugim zemaljama. U tom smislu, dolazak CCTV-ja u Keniji verovatno neće imati značajan uticaj na kenijsku politiku jer ‘otrovna’ politika nije teren za kineske medije.

Držeći se podalje od ozbiljnih političkih problema, CCTV se neće puno razlikovati od KBC-a, i zato neće predstavljati nikakvu ozbiljnu konkurenciju lokalnim TV stanicama i drugim međunarodnim mrežama, sve dok politika bude medijski sadržaj o kome se najviše izvešava.

Novinar Sambuddha Mitra Mustafi veruje da novac ne može kupiti verodostojnost:

Kada su globalni mediji u pitanju, uspeh Kine može zavisiti od toga da li njegovi mediji mogu identifikovati neku veliku priču kad se ona desi, a onda neka pokrivanje te teme dokaže svetu njihovu novinarsku hrabrost na način na koji izjave od strane dobronamernih urednika i službenika to nikada neće uraditi. Ako CCTV može postati kanal koga će svi u svetu gledati, čak i samo za nekoliko dana, to bi moglo unaprediti igru.

I kad taj trenutak dođe, novinari moraju da traže odgovore na teška, relevantna pitanja, čak i od kineskog vodstva. Da li će vodstvo imati želudac za to?

Medijska razmena između Kine i Afrike se poboljšala od 2000-ih (pogledajte Wuov članak ), u kome pokriva teme od tehničke podrške, nabavljanje i pripremanje sadržaja, razmenu između zaposlenih i novinarsku obuku. Međutim, novinarski program obuke je dobro pregledan.

Postoji jedna priča u novoj knjizi Shinna i Eisenmanova, Kina i Afrika: Vek Angažmana, koju je napisao Gideon Nkala i prvobitno objavljena na Mmegi Online:

Pošto se vratio kući sa Afričkog Programa Obuke Novinara u junu 2008, Gideon Nkala iz novina The Reporter Botsvana, objavio je svoje utiske iz prve ruke i tako pružio redak uvid u kineski multilateralni program obuke novinara kroz oči jednog Afrikanca. On primećuje da su se svi afrički novinari radovali predavanju o Tibetu, tokom kojeg je CPK instruktor rekao, “Tibet je oduvek bio deo Kine i veći Tibet je medijska tvorevina koja nikada nije ni postojala.” Kinezi vide sve laži i izmišljotine zapada, [koje] govore o zločinima počinjenim od strane Kine i ne govore ništa kada monasi na Tibetu ubiju i osakate ljude.’ Instruktor je takođe ‘doneo slike koje pokazuju da su čak i slike izrezane da pokriju zločine počinjene od strane monaha i njihovih simpatizera “. Izazvao je smeh među prisutnima kada je rekao, mirnog lica, da je nova reč u kineskom jeziku ulice sada za sve što je neistinito i proizvedeno – CNN. ‘Ako neko laže u Kini, mi kažemo “Vi ste sa CNNa.”‘

Napisao/napisala Ronald Yick · Preveo/prevela Dijana Djurickovic · Pogledajte originalni članak [en] · Komentara (0)
Podelite: facebook · twitter · reddit · StumbleUpon · delicious · Instapaper

Afrika: Olimpijske igre u Londonu 2012. – dolazimo!

Dijana Djurickovic — Thu, 19 Jul 2012 21:09:47 +0000

Nešto manje od 17 dana do Olimpijskih igara 2012, a ceo svet se sprema za ovaj sportski događaj kome će domaćin biti London – po drugi put u svojoj modernoj istoriji. Postoje mnoge perspektive za Afriku, a za neke zemlje ove igre će biti vrhunac godina priprema, kao i obnovljenih rivalstava.

Afritorial daje istorijsku perspektivu o tome kako su afričke zemlje napredovale od prvih igara kada su bile zastupljene – 1908:

Afričke zemlje su dugogodišnji članovi olimpijske porodice, gde narodi s ovog kontinenta učestvuju na modernim olimpijadama od 1908, kada je Južna Afrika bila jedini sub-saharski tim koji je učestvovao u Londonu.

Drugi učesnik bio je Egipat, 1928 u Amsterdamu. Nivo učestvovanja se promenio 1960. godine, s najezdom afričkih zemalja koje su dobile nezavisnost od kolonijalizma; Afrikanci su učestvovali i pre tog datuma, ali uglavnom kao članovi tima njihovih kolonijalnih sila. Danas su Afrički narodi uspešni učesnici na pozornici svetskih Olimpijskih igara.

Etiopija, Južna Afrika, Kenija, Nigerija i Gana verovatno imaju najbolje šanse da osvoje najviše medalja na Igrama 2012. Njihovi sportisti su fenomenalni, njihovi Olimpijski programi su temeljni i oni vladaju događajima na duge i srednje staze, dok zemlje kao što je Togo samo šalju 2 atletičara u London jer sebi ne mogu priuštiti da pošalje više, čak i ako su se kvalifikovali.

Kenijci na Olimpijskim igrama. Izvor slike: sportskenya.blogspot.com

ECAD Forum podseća na stara rivalstva, kao što je ono između Etiopljana i Kenijaca u trkama atletičara na srednje i duge staze:

Kenija i Etiopija će nastaviti svoju tradicionalnu ulogu kao najjači pretendenti afričkih zemalja za medalje na Olimpijskim igrama.

Dok Južna Afrika možda neće biti u mogućnosti da parira muškarcima i ženama iz istočne Afrike u nastupima na podijumu, oni su očajni u pokušaju da prevaziđu sramotu iz Pekinga pre četiri godine kada su 253 sportista doneli samo jednu medalju.

Nigerija je u još jedna zemlja koja mora verovati da je jedini put napred kroz takmičenje, pošto su sa igara 2008 doneli samo jednu srebrnu i tri bronzane medalje, a sigurno će biti i iznenađenja od nepoznatih Afrikanaca koji se pripremaju ispod radara.

Neki Afrikanci su otišli na kraj sveta da bi pokušali i osigurali mesto na Igrama od 27 jula do 12. avgusta, gde su Južnoafrička muška i ženska ekipa hokejskog tima i košarkaški tim Angole pokazuali nesalomljiv duh.

Neke od zemalja učesnica su primetile rasne, rodne i verske predrasude kao na primer arapska država Saudijska Arabija koja je konačno dopustila svojim ženama da učestvuju na Igrama prvi put:

Pierre de Coubertin, osnivač savremene Olimpijade, napisao je ove reči pre više od 90 godina, a tek ovog vikenda Saudijska Arabija je dopustila ženama da se takmiče na Olimpijskim igrama po prvi put. (Ipak, nemoje očekivati da ćete videti sportistkinje koje se takmiče u kupaćim kostimima ili gimnastičkom odelu.) Katar, koji je isključen iz razmatranja za 2020, najavio je da će podneti novu ponudu za Olimpijske igre 2024. Ipak, 2012 će biti prva godina da je ova zemlja u svoju olimpijsku reprezentaciju uključila žene.

BA Haller povezuje s pričom o učestvovanju osobe, po prvi put i na Paraolimpijadi i na Olimpijadi, kojoj je dva puta urađena amputacija. I pogađate – on je Afrikanac:

Oscar Pistorius će biti prvi trkač na Olimpijskim igrama kome je dva puta urađena amputacija nakon što ga je Južna Afrika izabrala za trku na 400m u Londonu 2012. Ovaj 25-ogodišnjak je takođe izabran za trku na 4 x 400 metara. “Danas je zaista jedan od dana u mom životu kada sam pun ponosa”, rekao je Pistorious, koji će se takođe takmičiti na Paraolimpijadi. “To je prava čast i drago mi je da su se isplatile godine teškog rada, odlučnosti i žrtvovanja.”

Na kraju, uživajte malo u istoriji Kenije na Olimpijskim igrama od SportsKenya.

Prikazane slike prikazuju olimpijskekrugova na Tower Bridgeu, London. Od sinister pictures, autorska prava Demotix (27/06/2012).

Napisao/napisala Richard Wanjohi · Preveo/prevela Dijana Djurickovic · Pogledajte originalni članak [en] · Komentara (0)
Podelite: facebook · twitter · reddit · StumbleUpon · delicious · Instapaper

Video: Majke širom svijeta razmjenjuju njihova različita iskustva

Maja Veldt-Poklepovic — Wed, 02 May 2012 19:25:39 +0000

U Međunarodnom muzeju žena je trenutno postavljena online izložba u cijelosti posvećena majkama. MAMA: Majčinstvo širom svijeta istražuje različite aspekte majčinstva putem video razgovora sa ženama u Nigeriji, Keniji, Afganistanu, Americi, Kolumbiji, Mađarskoj, Kini i Norveškoj.

Lusina iz Kenije je jedna od intervjuiranih majki za IMOW

Buduća mama je dio posvećen očekivanjima oko majčinstva i trudnoće i kako različite žene, od kojih neke još tinejdžerke, reagiraju i suočavaju se sa predstojećim majčinstvom.

Koliko je žena u svijetu zapravo u mogučnosti da odluče hoće li, kako i kada da osnuju obitelj? Koji su razlozi da se žena danas odluči za – ili da odbije – majčinstvo?

Zdrava mama, zdrava beba je dio u kojem žene dijele njihovo iskustvo rađanja i služi da prikaže različite kulturne poglede na rađanje i zdravlje.

Svakog dana tisuće žena širom svijeta donose novo ljudsko biće na svijet. Mnoge od njih imaju sretan i uspješan porod, ali stotine njih umre pri porodu. Kako stvari kao geografski položaj, prihod i starost utječu na šanse za siguran porod?

Izdvojeni glasovi je dio sa pričama iz publike od kojih je međunarodni žiri izabrao šest za nagradu Community Choice. Jedna od priča je ovaj isječak o teškoj situaciji u kolumbijanskim rodilištima kojeg je napravio Jorge Caballero za Gusano Films.

U Porodiljnom časopisu Maternity Excerpt majka je došla na kontrolu i nakon toga da se porodi. Za vrijeme kontrole doktor joj postavlja pitanja i njena priča se tako razvija, a doktorov stav o njoj se mijenja da bi završio sa savjetom o podvezivanju jajnika i završio kratkim oproštajem. U toku poroda nije bilo vremena da se ženu prebaci na nosila i premjesti u rađaonu, tako da se porodila u bolničkom krevetu.

Upoznajte majke je rađen na principu pojedinačnih razgovora usredotočenih oko žene i njene osobne priče i na taj način ističe različite situacije tinejdžerskih majki u Liberiji , koje žive, kako je to jedna od njih nazvala, u Kritičnom Stanju, i druge tinejdžerske majke u Sjedinjenim Državama koja je uz pomoć obitelji u mogućnosti da krene dalje i nastavi svoje studije.

Ova izložba u Međunarodnom Muzeju žena ima za cilj da informira što više ljudi o stanju u zdravlju majki, na stranicama Uključite se su postavljeni različiti načini na koje posjetitelji i zainteresirani mogu sudjelovati u poboljšanju statistika i podizanju svijesti o ovim važnim pitanjima.

Napisao/napisala Juliana Rincón Parra · Preveo/prevela Maja Veldt-Poklepovic · Pogledajte originalni članak [en] · Komentara (0)
Podelite: facebook · twitter · reddit · StumbleUpon · delicious · Instapaper

Nakon Kony 2012, “Zašto volim Afriku” preuzima legitimitet naratizacije

Maja Veldt-Poklepovic — Sat, 17 Mar 2012 21:34:57 +0000

Ovaj članak je dio našeg specijalnog izvještavanja Kony 2012.

Svi koji su redovito pratili društvene medije ovaj mjesec morali su se susresti sa užarenom globalnom diskusijom oko viralne kampanje Nevidljive Djece za hvatanje ugandskog ratnog zločinca i vođe pobunjeničke vojske Josepha Konya.

I dok je kampanja Kony 2012 zasigurno privukla pažnju koju je tražila, mnogi Uganđani i Afrikanci smatraju da je poruka lišena nijansi neophodnih za razumjevanje konteksta, te da je više usmjerena na prikupljanje sredstava za opstanak same organizacije umjesto na osnaživanje ljudi pogođenih konfliktom.

Nadalje, mnogi građani Afrike smatraju da je prikaz ove široko rasprostranjene priče o Africi usredotočen na negativnu stranu zanemarujući uzlazne trendove na kontinentu.

Kao protuteža, mnogi su na Twitteru počeli postavljati priče o tome “zašto vole Afriku” sa haštagom #ZaštovolimAfriku.

Zašto volim Afriku rasprostranjenost u svijetu – @Semhar

Inicijativa koju predvodi Semhar Araia, bloger na Netverku iseljeničkih afričkih žena (DAWNS), počela se širiti svijetom na Twitteru 13. marta 2012.

Druga strana priče

I dok nitko ne osporava zasluge eksponiranja užasnih zločina počinjenih od strane Konyeve Božje vojske otpora, slijedeći komentari društvenih medija objašnjavaju zašto je ova debata ne samo “idejni rat” već borba za preuzimanje internacionalnog legitimiteta percepcije i naratizacije o cijelom kontinentu.

Skupina Sjevernih Uganđana, najvećih žrtava Konyevih zločina, je iskazala nezadovoljstvo sa sadrzajem videa Nevidljive Djece nakon javnog prikazivanja, kao što se vidi na Al Jazeerinom engleskom videu dolje.

“Ako ljudi u tim zemljama brinu za nas, ne bi smjeli nositi majice sa slikama Josepha Konya iz bilo kakvog razloga”, rekao je jedan od njih. “Time se slavi naša patnja.”

Drugi Uganđanin je rekao: “Postoje ljudi, neke nevladine organizacije (NGO), koje pokušavaju mobilizirati sredstva koristeći zločine počinjene u Sjevernoj Ugandi.”

Akcija kojom se želi pokazati pozitivna strana Afrike je dobila značajnu ulogu i u društvenim medijima. Američka studentica i afrofilka Karen Kilberg je sakupila nekoliko omiljenih postova o ideji, i citirala afričku blogerku Tatendu Murandi na Tviteru o tome zašto piše:

@JasamkraljicaNzinga: Već je vrijeme da uđemo u doba afro-optimizma riječima i akcijom

Kenijski novinar Paula Rogo sudjelovala je na Storify-u u debati oko “najboljeg i najgoreg” u “ZaštovolimAfriku”. Evo nekoliko izabranih postova od njene strane:

@mwanabibi: #ZaštovolimAfriku Mladost! Puna nade, optimizma i inovacije

@Sarenka222: #ZaštovolimAfriku Otporno, opažajuće, hrabro, nezavisno novinarstvo, čak i u trenucima intimidacije (cc: @dailymonitor

@UstaniAfrika: RT @texasinafrica: Inovacije poput mobilnog novca, crowdsourced krizno mapiranje. #ZaštovolimAfriku

Tagirana karta Afrike od strane sudionika Barcamp Africa u oktobru 2008, sa fotostreama Maneno Flickr

Stara borba za afrički legitimitet naratizacije

Preuzimanje naratizacije o afričkom kontinentu kroz društvene medije nije novi pothvat. Slična kampanja pripremala se 2007. kroz afričke društvene medije nakon što je nekoliko prominentnih blogera pozvalo kolege blogere da se pridruže akciji “Zašto blogiram o Africi”.

Bloger Théophile Kouamouo iz Obale Bjelokosti postavio je 2008 slijedeća pitanja [fr]:

Bloguons nous pour la diaspora et le vaste monde, coupé de nos contemporains sur le continent ? Blogue-t-on sur l'Afrique comme on blogue sur l'Europe ou l'Asie ? La blogosphère afro-orientée a-t-elle quelque chose de spécifique à offrir au concert de l'universel version 2.0 ?

Blogiramo li za dijasporu i svijet u cijelosti, odsječeni od naših suvremenika na kontinentu? Da li je blogiranje o Africi napravljeno na isti način kao blogiranje o Europi ili Aziji? Nudi li afrički-usmjerena blogosfera nešto specifično svijetu anno 2.0?

Ideja je bila nevjerovatna u tome što je ne samo uspjela izazvati provalu reakcija u zapadnom dijelu Afrike nego se proširila preko kontinenta do afričke anglofilske blogosfere. Govoreći o tadašnjoj ideji je Rombo, sa “Što misle afričke žene” , napisala nadahnut odgovor na pitanje Zašto ona voli Afriku:

Afrika mi je pod kožom. Afrika su glasovi u mojoj glavi. Afrika je svrbež na mojim leđima do kojeg ne mogu dosegnuti. […] Ona je prekrasna i snažna i toliko toga može pružiti, ona me inspirira i volim je iskreno ludo duboko. Ona je izudarana i u modricama i ponekad slomljena i još je više volim. Ona je uvijek u mojim mislima i mom srcu. Ne radi se o tome da sam odabrala da blogiram o Africi. Radi se o tome da nisam mogla ne blogirati. Stvarno bih željela da svijet u njoj vidi sve ono što ja vidim u njoj. To je drugi razlog zašto blogiram o Africi: da pomognem u ostvarenju ove želje.

Sokari sa Black Looks je tada dodala:

… ona me zna razljutiti i isfrustrirati, iznevjeriti, skitati se i biti pod utjecajem prilično strašnih likova od kojih su mnogi u dalekim zemljama. Ali ne mogu je prestati duboko voljeti – ona je živa, ona je stvarna i mudra i puna mnogih prekrasnih značajnih priča o humanosti i životu. Ona obiluje stasom i duhom. Volim kako se kreće, izraze njenog lica, ukuse njene hrane i miris i boje zemlje.

Bitka za preuzimanje legitimiteta naratizacije je uistinu stara priča. Bizavanga Wainaina je napisala značajan esej “Kako pisati o Africi” u 2005. Esej je preobličen u video pod nazivom“Kako ne pisati o Africi” u kojem pripovijeda glumac Djimon Hounsou:

U svjetlu duge iscrpljujuće borbe za prikazivnjem pozitivnih strana kontinenta, postavlja se pitanje zašto je promjena globalne perspektive kontinenta takav izazov i zašto je važna velikom broju ljudi.

Odgovor na pitanje zašto je važno osvjetliti pozitivnu stranu kontinenta ponudio je tijekom konferencije TED Afrika Euvin Naidoo, predsjednik južnoafričke Gospodarske Komore. On je tvrdio kako je povjerenje važan čimbenik za investiranje u Africi, i bolje razumijevanje svih nijansi kontinenta. On je rekao:

George Kimble je rekao “Jedina tamna stvar o Africi je naša neupućenost o Africi.” Zato počnimo osvjetljavati ovaj čudesan eklektičan kontinent koji toliko toga nudi [..] Prvi mit kojeg treba srušiti je da Afrika nije zemlja. Ona je sačinjena od 53 različite države. Zato se ne smije reći ‘uložite u Afriku'. To je besmisleno.

Ovaj članak je dio našeg specijalnog izvještavanja Kony 2012.

Napisao/napisala Lova Rakotomalala · Preveo/prevela Maja Veldt-Poklepovic · Pogledajte originalni članak [en] · Komentara (0)
Podelite: facebook · twitter · reddit · StumbleUpon · delicious · Instapaper

Video: Množina + 2011 nagradjuje mlade filmske autore

Dijana Djurickovic — Thu, 01 Dec 2011 20:36:07 +0000

Mladi iz celog sveta su nagradjeni u New Yorku za kratke filmove koji podstiču na razmišljanje. Ti filmovi prikazuju njihove predloge za stvaranje mirnijeg i multikulturalnijeg društva, tako što obradjuju teme raznolikosti, migracija i uključenosti u društvene dogadjaje.

Šareni otisci prstiju na beloj tkanini. Slika: Flickr korisnik John-Morgan (CC BY 2.0).

Video Festival Množina + Mladi je postavljen da obeleži mlade kao snažne snage društvene promene. Na ceremoniji proglašenja pobednika nagrađeni su mladi filmski autori za svoje napore vredne truda.

Hajde da pogledajmo neke od pobedničkih videa: ang Wei Jia, Ryan Tan Chuan Min i Tunku Abdul Rahman College u Maleziji su snimili GIFT (DAR) a taj video je pobedio u kategoriji takmičara od 18-25 godina starosti. U njemu možemo videti i čuti koliko je potrebna raznolikost za izgradnju jedne nacije.

Novi Portugalci je kratak dokumentarni film o doseljenicima u Portugalu: bilo da se doseljavaju u glavni grad Lisabon iz svojih rodnih mesta ili su se možda njihovi roditelji doselili u Portugal pa su se oni tu rodili, svi oni se bore za prihvaćanje i mesto u gradu i zemlji koju zovu dom.

Želja je kratak film o porodicama u Kini. To je priča o dečaku koji živi sa dedom dok njegovi roditelji rade u dalekom gradu, i kako ono što je ekonomski najbolje uraditi za dete može ispasti veći izazov nego što je bilo planirano.

Ja sam Quiaqueña predstavlja misli mlade žene rođene na granici između Argentine i Bolivije, i kako na pitanje o pripadanju nije tako lako odgovoriti ako se geografija i politika uzmu u obzir.

Nekada mnogo sličnosti može biti malo ako postoji razlika koja se smatra da je veća … takav je slučaj u filmu Između Nas Dvoje, iz Izraela.

Naš doprinos ovome je Družina Wafalme, muzička grupa sastavljena od dece sa ulice koja žive u getima u Nairobiju, Kenija, pevaju i pričaju priče o tome kako je muzika promenila njihove živote na bolje, kako ih je naučila da se suoče sa izazovima i da zadrže pozitivan stav u životu.

Mladić piše svom ocu koji je ceo život radio daleko od svoje kuće u pesmi naslovljenoj Pesma Progonstva, u kojoj ga podseća da kada god želi da čuje drozdove i vidi palme … sve što treba da uradi je da se vrati kući.

U Belongu, drugačija vrsta doseljenika u Finskoj razgovara o svojim iskustvima u životu daleko od svojih domova, i koje su to stvari koje čine da se osećaju da pripadaju u svojim novim domovima.

Možete videti druge video snimke koji su pobedili, na Plural + Youth Video Award.

Napisao/napisala Juliana Rincón Parra · Preveo/prevela Dijana Djurickovic · Pogledajte originalni članak [en] · Komentara (0)
Podelite: facebook · twitter · reddit · StumbleUpon · delicious · Instapaper

Kenija: Život u Dadaabu, najvećem izbegličkom centru na svetu

Dijana Djurickovic — Wed, 23 Nov 2011 21:53:41 +0000

Fotografija najvećeg svetskog izbegličkog centra u Dadaabu, Kenija, snimljena iz vazduha, postavljana na Oxfam International Flickr stranici, prikazuje koliko može biti veliki problem raseljavanja . Ovaj centar je dom za 450,000 izbeglica, a većina njih je pobegla od suše i građanskog rata u Somaliji koji se vodi od 1991. Još uvek po 1,500 njih stiže svaki dan.
Nadajući se da će pronaći predah od sukoba, gladi i prirodnih katastrofa, veruje se da 75 posto svih izbeglica žive u zemljama blizu svoje, a ponekad stvaraju humanitarnu krizu koja se proteže toliko da rastegne resurse nacionalnih vlada i međunarodnih organizacija.

Fotografija iz vazduha najvećeg' izbegličkog centra na svetu, Dadaab © Oxfam International

Ne samo da međunarodna organizacija za pomoć koristi Internet da proširi informacija i slike o situaciji u centru na Twitteru i Flickru, već je postavljen i video dnevnik glumice i Oxfam ambasadorke Scarlett Johansson na YouTubeu:

Naravno, situacija u Dadaabu je toliko ozbiljna da Oxfam nije jedina međunarodna organizacija koji radi u ovom centru, a jedan radnik koji pomaže, Amy Burke, redovna stavlja obaveštenja na blogu Luteranska Pomoć Svetu:

Najgora suša u poslednjih 60 godina dovela je milione ljudi na ivicu gladi. Njihovi usevi su propali, zajedno sa njihovom stokom. Nekoliko desetina hiljada njih pohrlili su ovde, bez hrane, u Dadaab, Kenija – mesto najvećeg izbegličkog centra na svetu.

Utočište u Dadaabu © Luteranska Pomoć Svetu

Uz izveštaje medija da se sada kolera ponovno širi u centru, Burke je istakla opasnost početkom novembra:

Kiše dolaze.

Ovo može zvučati kao divan osećaj za izbeglice u Istočnoj Africi koji su patili od teških suša na Rogu Afrike tokom protekle godine. Dok kiše donose novi život i obnovu, one takođe donose mnoge bolesti. Procenjuje se da bi se oko 75,000 ljudi samo u Dadaabiju moglo razboleti zbog širenja bolesti.

Zaista, proračuni kao što je Burke-ov su ključni za dobijanje informacija iz centra kada medijska pažnja prestane:

Naslovi su nestali. Borba je tiha. Samo kriza ostaje.

Iako se suša u istočnoj Africi i masovna preseljenja stotine hiljada ljudi u pretrpane izbegličke centre u Dadaab više ne pojavljuju na naslovnim stranicama, priroda ove situacija je još uvek zapanjujuće strašna.

Izbeglice su stvarni ljudi, a ne samo deo velike statistike. Svaki od 400,000 onih koji borave u Dadaabu je stvarna osoba sa stvarnim životom i stvarnim potrebama – ali često gurnemo i njih i njihove nevolje dalje od sebe, verujući da ne postoji ništa što možemo uraditi.

Zaboravljena Kriza © Luteranska Pomoć Svetu

Možda je zato Burke dala jednu veoma humanu sliku života u centru, naglašavajući lične priče koje mnogi izvan Dadaaba smatraju junačkim i hrabrim:

Ambiya je živela u Somaliji sa svojom ćerkom, majkom, i bakom. Zbog velike suše i gladi koja se širila po celoj zemlji, morala je da ode na mesto koje pruža više sigurnosti. Međutim, ona nije bila u stanju da krene, i nakon 18 dana kada skoro ništa nije imala da jede, dvadesetogodišnja Ambiya je rodila sina Hamza.

[...] Biti majka nije lako jer morate biti sigurni da je Vaša beba zdrava, sigurni da su njegove ili njene potrebe zadovoljene, a to znači da morate biti odgovorni u pravo vreme. To je samo po sebi dovoljno stresno, a zamislite da morate da napustite svoju zemlju, da hodate najmanje nedelju dana, da izgubite svo vlasništvo zbog suše, i da dodjete na neko novo mesto kako bi započeli novi život samo uz odeću koju ste doneli.

Bez odlaganja, jedan dan nakon što je rodila, Ambiya je krenula sa svojim novorođenčetom, ćerkom, majkom i bakom na dugo putovanje iz Somalije u Keniju. [...] Većini ljudi je jedini cilj da preživi putovanje – uzvišena, i u mnogo slučajeva, nedostižna nada. Za Ambiya, cilj je bio da cela njena porodica dodje do Dadaaba živa, naročito njena beba stara tek jedan dan.

[...] Problem u udaljavanju nas samih od njene priče i njenog podviga je da smo skloni da je posmatramo kao junakinju beletristike. Ambiya je stvarna osoba koja je ustrajala u nečemu što je najverovatnije bilo najteže iskustvo njenog života. Ona predstavlja čistu snagu. Ona je stvarno to uradila i zaista je divna simbolika u tome kako ljubav i snaga majke prelaze logiku i samoodržanje sve do ljubavi i samo-žrtvovanja.

Izbeglice Istočne Afrike: Snaga Ljubavi © Luteranska Pomoć Svetu

Burke je takođe postovila priču o tome kako izbeglice stvaraju zajednice i pokušavaju nešto uraditi za život:

Izbeglice koji su nekada bili zanatlije, krojači, poljoprivrednici, itd. su pronašli načine kako da iskoriste svoje veštine i da razmene resurse unutar nove zajednice u Dadaabi.

Dok je pomoć neophodna jer od nje zavisi održanje života za one koji žive u Dadaabi, tržišta su počela da pomažu izbeglicama tako što pronalaze načine kako da time zadovolje neke svoje potrebe.

Ima mnogo trgovine dok oni sretni ljudi koji još uvek imaju vlastitu stoku prodaju mleko i sir, krojači s nekoliko metara viška materijala šiju haljine, oni koji tkaju korpe opet su se vratili svom zanati, a ko god može da kupi seme, gaji vrt i prodaje povrće, itd.

Tržišta su pomogla u poboljšavanju života individua, izgradila su širu zajednicu, i pružila lakši pristup nekim resursima. Uz nedavni priliv ljudi i novih proizvoda, tržište cveta – unutar Dadaaba stvara se vlastita mala tržišna ekonomija.

Reuters Multimedija producent Natasha Elkington je postavila video o životu u centru s istim ciljem:

Htela sam da vidim da li ja mogu ispričati njihovu priču kroz različito sočivo, pokazati njihov svakodnevni život umesto samo da gledam njihova mršava tela i natečene oči.

[...]

[...] Mnogo dece u Dadaabu umire. A onda postoje i drugi koji, uprkos tome što žive u najstarijem izbegličkom centru u svetu, grle svoje detinjstvo, igraju se, idu u školu, brinu za svoje rodjake i prikupljaju vodu za njihove porodici. Htela sam da uklopim sve ove aspekte života dece u Dadaabu u ovaj projekat.

Prema podacima UNHCR-a, broj izbeglica je dostigao oko 43,7 miliona ljudi širom sveta, najviše u poslednjih 15 godina. Broj raseljenih osoba je takodje porastao i iznosio je 27,5 miliona krajem 2010.

Napisao/napisala Onnik Krikorian · Preveo/prevela Dijana Djurickovic · Pogledajte originalni članak [en] · Komentara (0)
Podelite: facebook · twitter · reddit · StumbleUpon · delicious · Instapaper

Afrika: Afrički glas priča afričku priču

Dijana Djurickovic — Thu, 10 Nov 2011 21:12:01 +0000

Afrika: Koja je Tvoja Priča? je najnoviji projekat A24 Media koji nastoji da istakne osnovne probleme sa kojim se susreću stanovnici Afrike, uz promovisanje transparentnosti i odgovornosti. Afrika: Koja je Tvoja Priča? je interaktivni on-line socijalni forum gde se ljudima iz Afrike pruža mogućnost da zajednički sagledaju svoje probleme kroz razmenu ideja i potencijalnih rešenja za te probleme. Osim toga, ovaj projekat im pruža mesto gde ljudi iz drugih delova sveta mogu da čuju njihove priče.
U ovom intervjuu, Asif Sheikh, Glavni Direktor i suosnivač A24 Media, razgovora s Global Voices Online o ovom projektu.

Ndesanjo Macha (NM): Recite nam ukratko nešto o sebi.

Asif Sheikh (AS): Ja sam peta generacija kenijaca, ali bio sam odsutan 20 godina. Ovo je prvi put da radim u medijima, uz bogato radno iskustvo.

Asif Sheikh, Upravni Direktor i suosnivač A24 Media

NM: Šta je u stvari “Afrika: Koja je Tvoja Priča”?

AS: Afrika: Koja je Tvoja Priča? je platforma koja se bazira na korisnicima, koja nastoji da poboljša transparentnost u Africi da bi pojedinci i organizacije bili odgovorni za svoje postupke.

NM: Kako ste došli na tu ideju?

AS: Sve je počelo od činjenice da Afrika raste, i u broju stanovnika i po državama. Sada imamo 55 država u Africi, delimo zajedničko ime: AFRIKANCI. Medjutim, u stvarnosti mi ne znamo puno toga jedni o drugima po mnogim pitanjima, od kulture do hrane, politike itd. Mi smo hteli da pokrenemo Afrikance, da počnu da pričaju jedni s drugima, i da se tako bolje razumeju. Da bismo to uradili morali smo pronaći zajedničku nit, nešto što nas povezuje kao kontinent i kao stanovnike tog kontinenta. Ono do čega smo mi došli su isti PROBLEMI koje delimo. Onda smo morali podeliti ove probleme po onome na čemu se zasnivaju na osnovu raspoloživih podataka. Tako smo došli do Afrika: Koja je tvoja priča?

Dakle, ideja je da se istaknu problemi s kojima se svi susrećemo i da onda pokušamo i nateramo Afrikance da bolje shvate, dodju, podele i prenesu probleme koje susreću u svojim zemljama. U Indiji, na primer, koja je jedna zemlja, postoje ustanove u kojima se ove informacije mogu podneti. Kao što znate, u Africi takvog nečega nema i nema mesta gde neko može otići i ispričati svoju priču i biti saslušan.

Afrikanci: Koja je Tvoja Priča?

NM: Šta u stvari radite da biste čuli glas Afrike tj. priče ljudi

AS: Očigledno je da koristimo našu platformu gde predstavljamo probleme i kada dobijemo povratnu informaciju to znači da će milioni stanovnika Afrike razmenjivati informacije. Nadamo se da ćemo uz ovo doći do nekog načina rešavanja problema. Stanovnik Gane će reći da je imao taj i taj zdravstveni problem, i da mu je nešto pomoglo ili ga načinilo gorim. Jedan Kenijac će videti to priču, i onda neće uraditi to isto.

Ali kao što znate, cela filozofija našeg celog modela je da Afrika treba da prestane da uzima milostinju kao POMOĆ u konvencionalnom modelu pošto on ne funkcioniše u Africi. Vidite da se glad povećava. Prošlo je 25 godina od velike gladi u Etiopiji. Dakle, treba da iskoristimo sadržaj ovih priča koje gradjani šalju i da pokušamo da iskoristimo naše jake medije, u kojima sada radi preko 5000 spikera koji mogu predstaviti naša pitanja i pomoći građanima da dobiju nešto zauzvrat. To je naša verzija građanskog novinarstva.

Službeni logo Afrika: Koja je Tvoja Priča?

NM: Možete li nam dati primer kako će ovaj model funkcionisati?

AS: Daću Vam jedan primer iz života. Pre nekoliko dana dobili smo sliku iz Nigerije na kojoj je prikazan policajac koga podmićuju. Sada mi koristimo ovu sliku i pitamo ljude iz drugih zemalja Afrike da li imaju neku sličnu priču. Onda odaberemo 5 najboljih, iskoristimo naše resurse pošto sada radimo vlastite emisije s AFRICA JOURNAL za Reuters i spojimo 3-5-minutne priče o korupciji kod Afričkih policijskih snaga. Niko ne radi Pan Afričke priče na ovaj način. Verujemo da će se ova priča prodati, a tih 5 gradjana će dobiti prihod od nas.

U svakom slučaju, sav materijal koji dobijemo pogleda naš tim urednika, zatim se sadržaj koji je vredan prikazivanja upakuje i izloži u našu ogromnu bazu medijskih podataka. Novinar građanin dobija deo od prihoda za bilo koju prodaju.

NM: Ako sam dobro razumeo, jedan od ciljeva ovog projekta je da Afrikanci počnu da razgovaraju. U Africi postoji 55 država u kojima se govori različitim jezicima; kako ćete prevladati jezičke barijere jer sadržaj je trenutno na engleskom jeziku?

AS: Počinjemo s engleskim jezikom i kada to bude potrebno, kao što je s našim celim site-om i modelom, polako ćemo uključiti i druge jezike. Tu mislim na francuski, svahili i arapski jezik.

Video u nastavku: Afrika: Koja je Tvoja Priča..? “Afrički Glas Priča Afričku Priču”

NM: Da li nameravate da koristite platformu kao mesto na kome će gradjani moći razgovarati sa svojim vodjama i političarima? Ako je tako, kako biste to uraditi?

AS: To je prostor za SVE Afrikance da pričaju o onome što je važno za njih, uz nadu da će drugi Afrikanci reagovati i preneti svoja mišljenja.

NM: Da li postoji zajednička tema koja će pokrenuti Afrikance da razgovaraju jedni s drugima?

AS: Svakako da postoji, a to je da svi delimo iste probleme.

NM: Koji tip sadržaja prihvatate?

AS: Prihvatamo tekst, audio materijale, video i fotografije.

NM: Ko trenutno vodi projekat?

AS: Sav posao obavlja A24 Media uz partnere koji nam pružaju podršku s podacima.

NM: Pored web stranice Koja je Tvoja Priča?, koje druge društvene medije koristite da stavite svoj sadržaj na Internet?

AS: Koristimo onoliko društvenih medija koliko možemo, npr. Twitter, Facebook i YouTube.

NM: Koja su osnovna pitanja o kojima biste voleli da građani razgovaraju na Vašoj web-stranici “Koja je Tvoja Priča?”?

AS: Naši problemi: korupcija, zdravstvo, obrazovanje i upravljanje.

Video u nastavku: Farah Chaudhry, glavna osoba za marketing u A24 media o pokretanju Afrika: Koja je Tvoja Priča?:

NM: Šta je projekat postigao do sada?

AS: Do sada smo postigli napredak u nekoliko polja.

Priče stanovnika Afrike su izložene na mnogim od naših portala i partnerskih mreža.

Mnogi građani dobijaju informacije, izlažu svoje mišljenje, a neki šalju svoje priče.

Koristimo medije da istaknemo i ispričamo naše priče. Dajemo stanovnicima Afrike mesto gde mogu razgovarati jedni s drugima

Imamo i neke druge ideje kao što su dodeljivanje nagrada, stipendija za naše škole novinarstva za saradnike koji će doneti promene.

Mislimo da radimo na velikom projektu. Medjutim, s ovakvim inicijativama, potrebna nam je pomoć. Hvala Vam.

Napisao/napisala Ndesanjo Macha · Preveo/prevela Dijana Djurickovic · Pogledajte originalni članak [en] · Komentara (0)
Podelite: facebook · twitter · reddit · StumbleUpon · delicious · Instapaper