Premijera prvog igranog filma u produkciji Hamasa dogodila se 1. avgusta u Gazi, kao deo napora ovog pokreta da zadobije podršku kroz kulturne inicijative i time izgradi „kulturu otpora“. Tokom iste nedelje, u Gazi je postavljena predstava o filmskom stvaralaštvu. Blogeri su posetili oba događaja, i daju nam svoje mišljenje.

Lina Al Šarif, koja bloguje na 360 km2 haosa, posetila je premijeru filma Imad Akil:

Sa pucnjavom, jurnjavom kolima i pričom o heroju, „Imad Akil” predstavlja prvi film snimljen u Gazi. Dvočasovni film je premijeru imao prvog avgusta u Kulturnom centru „Rašad Al-Šava“ u gradu Gazi. Scenario za film je napisao Mahmud Al-Zahar, istaknuti vođa Hamasa u pojasu Gaze, režirao ga je Madžid Džindija, a producent je medijska mreža Al-Aksa. Prema Hamasovim dnevnim novinama Al-Resala, troškovi snimanja su bili oko 120.000 dolara. Film je uglavnom sniman u produkcijskom gradu Asda koji je smešten u bivše izraelske naseobine, evakuisane 2005. godine, a raketirane u poslednjem ratu.

Videla sam promotivni plakat pre nego što je film počeo da se daje; bila sam iznenađena što ću moći da pogledam domaći film, s obzirom na ozbiljnost situacije u Gazi. Baš smo juče dvoje mojih prijatelja i ja kupili ulaznice od 10 šekela i otišli da pogledamo film o ovom legendarnom palestinskom heroju.

Lina nam prepričava radnju filma:

Film se zasniva na biografiji borca za slobodu Imada Akila. Počinje scenom u kojoj babica i njen muž hitaju ka kući Akilovih da donesu na svet budućeg heroja, rođenog 17. juna 1971. godine u izbegličkom logoru Džabalija. Onda film publiku prenosi u Imadovo detinjstvo, a zatim i adolescenciju u logoru, gde su izraelske patrole neprekidno izlagale Palestince nasumičnim hapšenjima i prebijanjima. Godine 1988. izbila je prva palestinska Intifada, a istovremeno je Hamas formalno promovisan kao islamski Oslobodilački pokret. Iste godine hapse Imada Akila zbog učešća u aktivnostima Hamasa i Intifade. U zatvoru je proveo 18 meseci. Nakon što je pušten, preuzeo je glavnu ulogu u oružanoj borbi protiv izraelske vojske u pojasu Gaze. Izraelci su mu nadenuli ime „čovek sa sedam duša“. Život ovog borca Al-Kazamovih brigada završen je atentatom 1993. godine, koji je počinila izraelska vojska uz pomoć izdajnika iz redova Palestinaca.

Šta Lina misli o filmu?

Film i nije baš najbolji koji sam gledala, ali je snimljen u Gazi. Uzimajući u obzir sve okolnosti, resurse i infrastrukturu koji su bili potrebni da se proizvede film sa ovakvom radnjom, rezultat je relativno dobar, ne ispuštajući iz vida situaciju i opsadu koju Gaza trpi već gotovo dve i po godine. Celokupna glumačka ekipa je iz Gaze. Na žalost, isti taj izveštaj iz Resale je naveo da su četvorica glumaca zaista poginuli u nedavnom ratu u Gazi. Bilo je nekih problema i u montaži zvuka; delovi dijaloga se nisu čuli od zvučnih efekata. Štaviše, ni kvalitet prikazane glume nije bio na nekom nivou. Ipak, projekat se u celini mora poštovati jer je nastao usred teških problema kroz koje prolazi Gaza.

Na blogu In Gaza (komentar postavljen i na sajtu The Electronic Intifada), Kanađanka Eva Bartlet izveštava o predstavi na temu filmskog stvaralaštva:

„Zar ljudi iz Gaze ne vole da gledaju filmove kao i svi drugi?“, pita ambiciozni filmski stvaralac Hosam Abdel Latif. Njegova pragmatičnija žena Suada odvraća: „Neko ko nema šta jede želi da ide u bioskop?“

Pitanje umetnosti u doba opsade i okupacije je jedna od osnovnih tema u najnovijoj pozorišnoj postavci u Gazi, Film Cinema, koja je premijeru doživela 4. avgusta u gradu Gazi. Pozornica zatrpana filmskim negativima i ukrašena jednim jedinim punačkim plišanim medom su čitava scenografija za dramu sa troje protagonista.

„Ja sam Hosam Abdel Latif i želim da snimim film“, budući režiser počinje u više navrata, zagledan u svoju kameru, samo da bi ga u više navrata i prekinuli.

Eva nam prenosi zaplet:

Zaplet je jednostavan – režiser i izazovi sa kojima se sreće – ali je isprepletan sa svim aspektima života u Palestini, nudeći tako zabavnih i na trenutke otrežnjujuće stvarnih šezdeset minuta pozorišta. Film Cinema nas podseća na poslednji izraelski masakr u Gazi – ali bez pominjanja vremenskih odrednica, moglo bi se raditi o bilo kojoj invaziji Izraelaca na Gazu – i bavi se snovima Palestinaca i pritiscima koje doživljavaju tokom tiranske opsade Gaze. U isto vreme, komad poseduje deo univerzalne stvarnosti bračnih trzavica i ličnih želja.

Eva nastavlja:

Film Cinema je drugi pozorišni događaju Gazi ovog leta, a još nekoliko je u produkciji.

Pozorišna publika takođe traže odušak u umetnosti ili simulaciji „normalnosti“ u Gazi. Prepuna sala i oduševljeno učešće pokazuju koliko su Palestinci iz Gaze žedni umetnosti, jednog katarzičnog ventila.

Mnogi su se iznenadili kada je Predsednik SAD-a Barack Obama svoj prvi zvanični intervju kao predsednik dao arapskoj televizijskoj stanici. Neki su sa puno optimizma dočekali njegove odgovore, dok su drugi bili razočarani. Međutim, skoro svako je hteo da zna zašto je odlučio da da intervju stanici Al Arabiya.

Dubai Guy navodi nekoliko rečenica iz Obaminog govora, a onda oduševljeno opisuje svoja osećanja povodom ovog intervjua:

Dok sam gledao intervju sa Obamom, nekako mi se vratio optimizam koji sam bio izgubio. Činjenica da je svoj prvi službeni intervju dao arapskoj televiziji govori mnogo. I činjenica da planira da se obrati muslimanskom svetu u svojih prvih 100 dana, i to iz jednog od muslimanskih glavnih gradova je još više pojačala moju veru da on planira dobar posao.

Zeinobia iz Egipta, koja je svoj post naslovila „Dobar odabir vremena ali loš odabir TV stanice“, pita se da li je to bila dobra odluka da se intervju održi na Al Arabiya kanalu, a to je kanal koji baš ne voli mnogo ljudi u arapskom svetu. Ona kaže da bi više volela da je to bilo na BBC Arabic.

Međutim, nasuprot Zeinobia-i, Rob smatra da bi bila bolja ideja da je intervju obavljen na stanici Al Jazeera. On to ovako objašnjava:

Zašto nije otišao na Al Jazeera TV koja je mnogo popularnija i orijentisana protiv SAD spoljne politike? Mnogi na Bliskom Istoku gledaju na Al Arabiya TV kao propagandnog distributera pro-američkog režima. Kako bi bilo da je neko kao Ahmed_Monsour uradio intervju? To bi zaista ostavilo utisak na ciljno gledalište. Dobro, ako to nije Predsednik, neka se bar neko važan, kao recimo Hillary Clinton suoči sa Ahmed Monsour-om. Ako se to desi, mislim da će skeptici kao Ibrahim Elissa i Fahmy Howedi barem biti zahvalni za taj napor.

Međutim, The Arabist je u svom postu “Obama’s TV appearance” (Obamino pojavljivanje na TV-u), odgovorio na Zeinobia-ine I Robijeve brige, ističući:

- Arabiya TV stanica je najverovatnije izabrana da bi se uputio poziv saudijcima, da Obama podvuče važnost njihove Arapske Inicijative koju su odbacivali Izrael i SAD pod Bušom.
- Arabiya je ipak problematična – ovaj kanal ima nadimak Hibriya (Hebrejski) zato što prenosi događaje o krizi u Gazi i uglavnom zastupa stanovišta Riyadha, Kaira i drugih problematičnih američkih saveznika. Ovo potvrđuje da se Obama neće, kao Buš 2006. godine, okrenuti protiv Egipta i Saudijske Arabije na polju unutrašnjih pitanja i neće biti preispitivanja u odnosima između SAD i ove dve zemlje. Ali nemojte biti ludi i misliti da će se to i desiti.
- Da li je Obama možda trebao da ode na Jazeera? Verovatno ne, i zbog domaćih razloga (kritike kojima bi se možda neopravdano potvrgao) i zato što postoje stvarne optužbe od strane SAD-a o Jazeera. Međutim, u neko dosledno vreme trebao bi otići na Jazeera TV, naročito ako želi da povuče važan prvi potez u rešavanju konflikta u tom delu. Na kraju krajeva, i pored pristrasnosti, Araiya je stanica broj dva među pan-Arab stanicama. (U mnogim zemljama, kao i u ostatku sveta, arapi ustvari najviše gledaju njihove nacionalne TV stanice)
- Obamin sledeći korak bi trebao biti da raspusti al-Hurra. To je beskorisno trošenje novca.

U Siriji, Damascene blog je veoma sumnjičav što se tiče intervjua. On je kasnije objasnio zašto se razočarao zbog toga što je Obama usvojio frazu prethodnog predsednika SAD  George W. Bush-a ’vazno partnerstvo’, i tu kaže sledeće:

U Obaminom intervju-u nije me razočarala njegova stara predanost sigurnosti u Izraelu i savezništvu SAD-Izrael, već neočekivano prihvtanje trulih Bušizama:
„Takođe verujem da postoje Izraelci koji shvataju da je važno postići mir. Biće spremni da se žrtvuju ako je vreme pravo i ako postoje ozbiljna partnerstva s druge strane.“
Ako je vreme pravo? Ozbiljno partnerstvo? Nije li to ona ista Bušova glupost? Zar to nisu Sharon i Bush dogovorili za vreme druge intifade? Onda je Sharon napao Zapadnu Obalu i objavio da Yasser Arafat nije više mirovni partner. Ništa se nije dešavalo u mirovnom procesu zato što nije bilo ’ozbiljnog partnerstva s druge strane stola’, dok su Bušovi ’ljudi mira’ nastavili da muče palestinski narod. U potrazi za tim ’ozbiljnim partnerom’ Arafat je stavljen sa strane i primoran da postavi Abbas-a kao Premijera. Onda je Abbas bio primoran da održi ’demokratske’ izbore, i onda opet nije bilo partnera. Arapi moraju da se nose sa izrelskim političkim smećem (Sharon, Olmert i Netanyahu u nekoliko nedelja), dok Izrael treba da izabere ’ozbiljnog partnera’. Njima treba partner marioneta. E, onda može biti pravo vreme za takozvani mir.
Toliko o promenama.

Kalash, bloger libansko-palestinskog porekla, dodaje na KABOBfest opširan komentar o intervju-u i, kao I The Arabist, aludirao je na američki TV kanal Al Hurra:

Ovaj intervju je vodio šef biroa Al Arabiya-e u Washingtonu Hisham Melhem. Bio je slab … i dugačka pitanja su tipična za arapskog novinara koji je više zainteresovan u to da izgleda obavešteno nego u izvlačenje podataka za vesti od onoga koga intervjuiše. Šta god da je bio razlog, Melhem je sve to jako lako izveo.
[…]
Iz perspektive SAD-a, u domenu medija, Al Arabiya predstavlja umerene, a Al Jazeera radikale. Iako su takve generalizacije netačne i nepravedne, postoje razlozi za njih. Al Jazeera je dobro poznata po određenom stepenu simpatija prema palestinskom otporu; medjutim, gledajući izveštaje u vestima na Al Arabiya, često dobijete utisak da njihova uredjivačka politika nije daleko od političkog programa administracije SAD. To postavlja pitanje zašto Washington troši stotine miliona na zaostalu Al Hurra i njenu beznačajnu publiku?

Pored toga, MrEgypt je napisao odličan i opširan blog post gde ističe važnost takvog intervjua i na šta arapski svet sada treba da obrati pažnju:

Ne mogu naći nijedan drugi razlog zašto je napravljena halabuka oko Obaminog govora osim ove jedne, a to je da je došao posle Busha. Jedva da sam na arapskim ulicama primetio bilo kakvu pažnju na intervju, a što se tiče arapskih medija, samo sam primetio opasku u prolazu.
[…]
Mislim da bi jedini problem u arapskom svetu bio da se razume šta je Obama mislio kada je rekao „dosegnuti muslimanski svet“ ili „obnoviti pregovore između Palestinaca i Izraelaca“, koji uzgred budi rečeno, pregovaraju od kada je osnovana država Izrael pre 60 godina, ili su neko ko „sluša“. Sluša ali koga?

Takođe je dao komentar na Obamin odgovor na sledeće pitanje: „Da li je još uvek moguće da će biti Palestinske države?“, potvrđujući da nije moguće imati mir u toj regiji ukoliko se ne promeni politika tako što će se priznati Palestinska perspektiva.

MrEgypt dodaje:

Tako, ako je Obamin posao da „prenese arapskom svetu da Sjedinjene Države nisu Vaš neprijatelj“ onda to nameće potpuno drugačiji pristup od „slušanja i komuniciranja“ s arapskim svetom. U zaključku, SAD ima politiku i strategije u poslovima s arapskim svetom i Srednjim Istokom i samo bi pomak u ovim politikama i strategijama mogao dovesti do neke vrste ponovnog susretanja između dva entiteta.

Kako se osećate kada niste u mogućnosti da zaštitite svoju decu? U ovom izboru blogova iz Gaze, čućemo jednu majku koja je opterećena krivicom glrdajući teror nad svojom decom : “Da li sam, na prvom mestu, pogrešila što imam decu? Zar nemam pravo da budem majka?” 

Palestinski fotoreporter u pojasu Gaze Sameh Habeeb piše blog “Neopisiva priča“:

Od kada je počeo ovaj rat, pojas Gaze je utonuo u duboku tamu. Imao sam poteškoća da pošaljem ovaj izveštaj zbog problema sa strujom. Danas je raketa pogodila kuću mog strica, a nekoliko šrapnela je zakačilo moju kuću. Hvala bogu, svi smo dobro ali ne znam šta će se dalje dešavati. Živim u oblasti Toffah, istočna Gaza, a ta oblast je neprekidno bila zasuta artiljerijskom vatrom. 

Natalie Abou Shakra, aktivistkinja iz Libana, piše na grupnom blogu  Momenti Gaze. U svom postu prevodi dva letka koja su bacile izraelske vojne snage u kojima traže od stanovnika Gaze da pruže informacije o tome gde se nalaze Hamasovi borci. Natalie komentariše: 

Ono što me je zaista šokiralo je korisničko ime koje su izabrali za svoj e-mail. “Helpgaza2008” ?!

Mislim da njihov e-mail zaslužuje da bude bombardovan upravo tom vrstom poruka!

Nirmeen Kharma Elsarraj piše u grupnom blogu Leleci -Gaze:

Postoje stvari o kojima se u vestima dobro ne izveštava, a to su osećanja!! Ja imam troje dece, ćerku Nour koja ima 14 godina, sinove Adama od 9 i Alija od 3 godine. Živimo u oblasti grada Gaze koja se nekad opisivala kao “bezbedna”. Nigde više nije bezbedno. Moja deca ne mogu da spavaju, a ja ne mogu da im pomognem. Osećanja bespomoćnosti i krivice (koja uvek prate  nemoć da zaštitite ili makar utešite vašu decu) su jača od straha i užasa. Juče je moja ćerka preko telefona govorila novinaru da nikada od mene nije dobila stvarnu podršku za vreme granatiranja. Bila sam šokirana! Osećala sam se krivom zato što je moja ćerka osetila moje strahove. Ali, zar nije normalno biti uplašen posle svega?! Adam boluje od astme i koristi inhalator. Usled stresa i zagaðenosti vazduha zbog razaranja, astmatični napadi su postali učestaliji a nije bilo električne struje za njegov inhalator. Svaki put kada ima napad moramo da uključimo agregat, a potom da ga isključimo. Nemamo dovoljno goriva za agregat i nemamo ideju do kada će ovo da traje. Ali ne zna očemu se tu radi. On samo vrišti od straha tokom bombardovanja, a kada se to završi, koristi svoju maštu da ispiča priču o “qas - bombardovanju”. Deca ne spavaju. Dane i noći provodimo u jednoj sobi sa mojom zaovom i njenom ćerkom. Živimo pod stresom i u strahu, a to se vidi na svačijem licu. Prošle noći sam razmišljala o svemu ovome. Želim sve najbolje mojoj porodici, a ako nešto treba da se dogodi, preklinjem da  se to dogodi meni, a ne mojoj deci. Onda sam pomislila da ne bih želela da me deca vide raznetu, u komadima. Prizori ubijenih ljudi na TV-u su užasni i znam šta znači kad deca to vide. Ja zaista želim da se ovo okonča i da živimo kao bilo ko drugi na svetu. Želim da se otarasim osećanja krivice prema mojoj deci. Da li sam na prvom mestu pogrešila što imam decu? Zar nemam pravo da budem majka? Ali da li ja zaista radim dobar majčinski “posao” u pružanju udobnosti  mojoj deci. Znam da nije moja greška ali takođe znam da živim u Gazi, a Gaza nikada neće biti zdrava sredina za podizanje dece. Da li sam bila sebična kada sam razmišljala o tome da postanem majka i ignorišem očekivani neuspeh da zaštitim svoju decu? 

Australijski aktivista Sharyn Lock piše u Tales to Tell:

Da, četvrtak: Crveni Krst je organizovao evakuaciju u Zaytoun. Doktor Said bi izgledao dobro na posteru Crvenog Krsta - crni džemper, obrijana glava, mišići dovoljno snažni da dva sata iznad glave drži zastavu Crvenog Krsta dok smo bili na borbenim linijama. Sigurno biste ga pozvali na kafu da pitate za njegovo mišljenje o situaciji u svetu. Njegov kolega ima nekako promišljeniji stav o njemu, ali njegov posao je da nas održi u životu - naoružan je toki-vokijem i dok se krećemo on stalno sa vojskom dogovara našu putanju. Sa May, niskom, hitrom ženom koja je inženjer Crvenog polumeseca, nadgleda sva vozila itd., ja vozim nosila i vodu. Pridružuje nam se 8 neustrašivih bolničara Crvenog Polumeseca, noseći teške pancirne prsluke koji se ne boje smrti ili bola u leđima.

[…]

Kada sam bio dete, veoma dobro sam poznavao ratne zone, ali sam uvek mislio da se ratovi događaju  negde daleko od moje kuće. Želeo bih da Vam kažem šta upravo vidim. Vidim kako cveta vinova loza, vidim svetle zavese na prozorima, kokoške koje trče. Znate, ovo je i vaš dom. Ovo je dvorište gde se Vaša deca igraju. Ovo je Vaša kuća sa odvratnim rupama u zidovima, sa izraelskim snajperima skrivenim u njenoj neposrednoj blizini, i sa mrtvim otporašem koji Vam je okrenut leđima.  

Svuda u arapskom svetu blogeri postavljaju pesmu Majkla Harta nazvanu “Nećemo otići” (Pesma za Gazu). Adham Khalil iz Jabaliya Camp, koji piše blog u “Slobodna Palestina”, je jedan od njih:

Kralj popa Michael Jackson je opet nešto uradio i opet priče o njegovom navodnom prelasku u islam bruje na blogovima na Bliskom Istoku, uz oštre komentare. Da li je Jacksonov prelazak u islam deo američke zavere ’da iznutra uništi islam’, da li je to medijski trik, ili je on napokon našao svoj poziv?

The Skeptic iz Egipta primećuje:

Londonski Sun i malo pouzdaniji Telegraph izveštavaju o tome da je Michael Jackson prešao u islam. Oba lista su objavila Jacksonove slike u Bahreinu, obučenog u žensku odeću.
Mislim da je Run CMD to najbolje izrazio u e-mailu: ’To je očigledno deo američkog bezobraznog plana da, iz svojih redova, uništi islam. Michael Jackson radi za Dick Cheney-a. Sada je sve jasno.’

Loft965 iz Kuvajta primećuje:

Prema ovom članku, Michael Jackson se preobratio. Godinama se pričalo o tome, ali sada izgleda da je to tačno pošto sve agencije izveštavaju. Počelo je s Jermaine Jackson, pa onda kućom u Bahrein-u, a sada je njegovo ime Mikaeel. Nije mi jasno zašto moraš da promeniš ime ako pređeš u drugu veru? To nije obavezno. Njegovo ime je bilo najpoznatije na svetu. Ne znam šta da mislim o ovome, ali sigurno je da mu dobro stoji ženska odeća (veo koji pokriva lice).

Još jedan bloger iz Kuvajta, Some Contrast, se takođe pozabavio ovom temom:

I Kabobfest, palestinsko-američki blog, piše o navodnom Jacksonovom prelasku u islam i sudskom sporu sa Bahreinskim princom Shaikh Abdulla bin Hamad Al Khalifa, sinom kralja Bahreina, koji tuži kralja popa za 7 miliona dolara. Najnovija vest je da je taj spor rešen van suda.

U ovom postu, Kalash kaže:

Možda ste čuli o najnovijoj parnici Michaela Jacksona – Bahreinski princ mu je dao milione dolara za album i knjigu koji nikada nisu ugledali svetlost dana. Ono što verovatno niste znali je da Jacko drži kec u rukavu…

Kralj popa je prešao u u islam. Čuo sam te glasine otkad je počeo da provodi puno vremena na Srednjem Istoku, ali teško da se može sumnjati detaljnim najnovijim izveštajima. Čak je promenio i ime u Mikaeel. Valjda se više nije osećao kao oni Jehovini Svedoci.

Kinzi, bloger iz Jordana odgovara na ovaj post sledećim rečima:

Zamalo da blogujem o ovome, iako je bolje da ništa ne kažem.
Marbuk (čestitke), Mmm islama. Kakva nagrada. Mmm, srećno, ko god bio njegov tutor. Zaista, malo posla.

Međutim, American Muslim Girl dodaje:

Znate šta… Žao mi ga je i možda on zaista ima nekih, uuhh, stvari i stvarčica, ali… ja ne znam… ne bih nikoga otpisala, naročito nekoga s velikim mikrofonom i mnogo ’sledbenika.’

Bliže mestu događanja, iz Bahreina, gde je Jackson boravio godinu dana i gde se član kraljevske porodice nalazi u centru sudskog procesa koji je izbacio 50-ogodišnju pop zvezdu na prve stranice novina, Esra sa Mideast Youth postavlja naslov: Islam pobeđuje: Michael Jackson prelazi u islam.

Zatim dodaje:

Lokalni princ tuži ovu jadnu zvezda trilera zato što nije ispoštovao neki ’ugovor’ i nije snimio pesme o miru ili tako nečemu. Nije da nikoga nije briga šta on radi. Ponekad zaista želim da znam zato što je on bio moja opsesija dok sam odrastala. Onda nisam bila sigurna da li je beo ili je crn ili mi je bilo ’zabranjeno’ da ga praktično obožavam jer se pretvorio u plastiku. Ili u ženu.

Sada navodno prelazi u islam. Još uvek pripadam onima koje to ne interesuje.

Esra’a je takođe našla jedno sarkastično pismo koje je napisala pre dve godine, u kome se izmišljeni Jackson obraća svetu. U tom pismu Esra’a piše:

Žao mi je što mi je zakonom zabranjeno da se približavam igralištima za decu zbog onog nesrećnog nesporazuma s mojim pantalonama. Ta priča je jako privukla medije. Kad već govorim o previše informacija u medijima, ne znam zašto me stalno prate kamere. Siguran sam da dečaci i devojčice u Bahreinu ne žele da vide niz mutnih fotografija na kojima ja, po mojoj spavaćoj sobi, mlatim uramljenom slikom njihovog kralja.

Počela sam da nosim abaju (crni ogrtač koje žene u Bahreinu nose).

Poslednji post koji biramo je od Israelicool, iz Izraela, na kome piše:

Islam ima novog šašavog regruta […] Mikaeel? Ustvari, izgleda kao da se preobrazio u ruskog mafijaškog šefa.

Ali, ispostavilo se da je Jackson prešao u islam, i samo se pitam da li će možda neke svoje stare pesme prepevati tako da se slažu sa njegovim novim verovanjima. Pretpostavljam da bi ’Beat It’ mogla biti najbolja za to.

Komentarišući na ovaj post, TechyNews primećuje:

Oh, ne, jadni islam. Siguran sam da nisu želeli da vide Wacko Jacko u svojim redovima. Isto tako, možda je ovo samo bio njegov izgovor da nosi maramu umesto bolničke maske da bi pokrio lice? Ludi Jacko, marame su za devojčice.

Crnac, musliman, i anti-amerikanac. Ovo su samo neka imena kojima su, u proteklih nekoliko dana, nazvali demokratskog kandidata za predsednika Barak Obama-u. Da li se Obama nalazi u opasnosti, i da li su mržnja i strah još moćne u Americi? Blogeri iz celog sveta reaguju na to.

Ekipa Al Jazeera-e je bila u malom gradu u Ohio-u i evo nekoliko njihovih rekacija:

Palestinac/Jordanac Hala je napisao svoje reakcije na ovaj video na Soul Blossom:

Nemam šta da kažem osim VAU. Skoro da sam siguran da će Obama biti ubijen ako postane predsednik. Ono što me muči je da ono što ljudi misle jednostavno nije istinito. Oh bože. Glupi ljudi, bar znajte o čemu pričate; on nije ni musliman, ni arapin. Isto tako, to što je crn ne znači da će ugnjetavati belce. Ipak, sarkastično je pomisliti da su pre mnogo godina belci imali pravo na otvorenu diskriminaciju prema crncima…. Tako imate najmoćniju zemlju na svetu koja je još uvek puna mržnje, nepravde, i rasizma. Sve je to bilo skriveno, ali se sada polako izvlači. Zastrašujuće.

Izveštaj o ulozi rase (i rasizma) na izborima u SAD-u koji je napravio Casey Casey sa Al Jayeera English, gledalo je više od milion ljudi, a i Washington post je pisao o njemu. Casey je razgovarao sa ljudima koji su prisustvovali skupu za Sarah Palin, i većina njim se otvoreno rasistički odnosi prema Obami. Evo šta su neki od njih rekli:

Starija žena, belkinja: ’Bojim se da će crnci preuzeti vlast ako on pobedi. On nije hrišćanin. Ovo je hrišćanska nacija! Šta će biti sa našom zemljom?

Stariji muškarac, belac: ’Kad imate crnca koji se kandiduje za predsednika, onda Vam treba prva violina. On je definitvo druga violina.’ 

Mladi muškarac, belac, koji drži dete: ’On izgleda kao ovca, ili vuk u ovčjoj koži, da budem iskren. Verujem da je Palin ispunjena božanskom dušom, i verujem da bi ona u Belu Kuću donela poštenje i integritet.’ 

Stariji muškarac, belac: ’On je sigurno u vezi sa nekim poznatim teroristom.’ 

Stariji muškarac, belac: ’On je u prijateljskim odnosima sa onim ko teroriše ovu zemlju!’ 

Starija žena, belkinja: ’On sigurno podržava teroriste! Znate, ah, ako hoda kao pače, i kvakće kao pače, onda mora da je pače. To je za mene Obama!’ 

Mlada žena, belkinja: ’Sve to, muslimanska stvar, i sve, i svi su još uvek, mnogo ljudi je zaboravilo na 11 septembar, ali….ne znam, to je sve kao, nekako zastrašujuće.’ 

Žena, belkinja: ’Plašim se da Obama i njegova žena imaju nešto protiv belaca. On to možda krije.’ 

Starija žena, belkinja: ’Meni se ne sviđa to što on misli da smo mi belci smeće…, mi to nismo!’

U isto vreme, Politički pogled iz Irske je postavio ovaj zastrašujući video na kome se vide oni koji podržavaju Sarah Palin na mitingu u Johnstown-u, Pensilvanija: