Tokom proslave San Valentina, u jednom lokalu u Bejrutu, obnovljen je apel kako bi se napokon  u Libanu, dozvolili i gradjanski brakovi a ne samo verski.

U jednom od najpopularnih lokala Bejruta, Gemmayze, veliki broj parova različite verske pripadnosti je isceniralo lažna vančanja, radi protesta protiv strogih, državnih zakona o venčanjima.

U ovom momentu, gradjanski brakovi izmedju lica različitih vera su zakonom priznati, samo ukoliko brak nije sklopljen na teritoriji Libana. U državi u kojoj postoje različite verske frakcije, to stavlja u nezgodnu situaciju mnoge parove čije su verske pripadnosti različite.

Protest je deo, jedne opšte kampanje, usresredjene na uklanjanje i zamenu, opresivnog verskog režima i kontrole libanskih institucija, jednim laičkim sistemom koji bi važio za sve gradjane.

Samo nekoliko dana pre proslave San Valentina, Ministar Unutrašnjih Poslova, Ziad Baroud, je izjavio da će gradjani moći, ukoliko to žele, da uklone iz ličnih dokumenata, i matičnih knjiga, podatak o verskoj pripadnosti.

Mnogi blogeri Libana su pozdravili predlog, iako su drugi ostali skeptični.

Ms. Tee, blog B-side Beirut [in], je među onima što podržavaju predlog Barouda:

Nisam u poslednje vreme obratila pažnju na vesti jer sam bila prezauzeta nastavom, tako da kad sam saznala da od sada mogu stvarno da izaberem da li ću ili ne da izbrišem moju sektu iz registra  mojih ličnih podataka (Nufus), nisam verovala svojim očima i uštinula sam se. Kako se to desilo?

Pored toga što se uvećalo moje poštovanje prema ministru Unutrašnjih poslova Ziadu Baroudu, ovo je najverovatnije jedina vest poslednjih godina u Libanu, koja vredi slavlja. Pošto sam ateista, dete mešovitog braka, doživljavam to na lični način.

Bodrenje i poziv na optimizam stiže i od  The Lebanese Inner Circle [in]:

Iako, u početku ovaj potez uklanja samo podatke o sopstvenom verskom opredeljenju, cilj je da se potpuno ukloni verski zakon, radi postizanja civilnog prava koje će važiti za sve gradjane i time ostaviti da vera bude lično pitanje.

Svaka čast, kaže Hanibaal u Lebanon Iznogood-u [in]. Dodaje medjutim, da je neophodno uraditi više i nudi širu prospektivu u borbi izmedju religija i laicizma u zemlji.

U Zemlji u kojoj su sekte toliko ukorenjene, biće interesantno osmatrati koliko će Libanaca zaista iskoristiti ovu mogućnost.

Iako ovo predstavlja bitan korak prema procesu laiciziranja političkog sistema Libana, preostaju druge velike prepreke da bi se iz javnog života uklonila religija. Libanski politički sistem je jedan od najprimitivnijih na svetu, jer nacionalnim identitetom i političkim životom pojedinaca  ne vladaju nezavisne državne institucije, nego su čvrsto u rukama Crkvi, Džamija i drugih verskih organizacija koje dominiraju Državom. Takozvana demokratija je jedna laž. Realnost je drugačija, Liban je jedna konfederativna teokratija u kojoj vlada i državne institucije predstavljaju  verske organizacije a ne gradjane.

Hanibaal opominje na mogućnost da odluka Bairouda može biti “dim u očima” radi umirenja onih Libanaca koji podržavaju laicizam:

Drugi primer je taj da u Libanu ne možeš biti induista, agnostik, bahaj, ateista ili član bilo koje druge vere koja ne pripada nekoj od  18 verskih organizacija koje su priznate Ustavom. Nemaš nikakav gradjanski, civilni status ako ne pripadaš jednoj od 18 verskih organizacija. U stvari odluka ministra Baroud-a može biti dim u očima jer uklanja nešto što se odnosi samo na lično versko opredeljenje, pošto će ista ta verska organizacija da nastavi da odlučuje ko može da vlada i ko može da se kandiduje za političku funkciju.

U borbi za pravo na gradjanski brak, Hanibaal pominje, realnost u medjuverskim odnosima u Libanu i tešku situaciju žena iz ovog aspekta.

U Libanu, u braku različitih vera, nije dozvoljeno bračnim drugovima da svako zadrži svoju veru; obično žena mora da se odrekne sopstvene i da prihvati veru supruga, da bi joj bilo dozvoljeno da se uda za njega. Ubistva, “ iz časti” su još uvek zaštićena zakonom u Libanu:  Svaki drugi dan, jedna muslimanska žena bude ubijena , zato što je muž, brat, rodjak ili bilo koji muškarac pripadnik njene šire familije (i one od supruga), optuži ili osumnjiči da ima vanbračnu vezu. Često, ovo je način, putem kojeg neki od muških članova porodice, nakon što je naterao ženu da se prostituiše, a iz straha da ne bude otkriven, uspeva da je ućutka, ubijajući je i izjavivši nakon toga da je “obečastila” porodicu.

Ms. Tee - B-side Beirut [in] je svesna svih problema, ali veruje da je odluka Baroud-a, postavila zemlju na pravi put. Razmišlja i o zbunjenosti “ sektaškog gradjanstva”.

Ne radi se naravno o čarbonom  štapiću kojim će da se uklone sekte. Jasno je, da će Skupština, glasački sistem i naša “demokratija” koja nas “zastupa” moći da nastave istom linijom, čak i kada poslednji gradjanin bude uklonio svoju versku pripadnost iz dokumenata i matičnih knjiga. Naročito, kada se ove institucije temelje na popisu stanovništva koje više ne postoji.

Ali baš zbog toga je jednostavno fenomenalna, ta mogućnost da se ukloni sopstvena verska pripadnost iz registra: na meni je, kao osobi i gradjanki, odgovornost da odmah sutra ujutro odem i izbrišem moju sektu iz registra Nufus. U ovome je izazov. Šta će ostati iza svega toga,  postaće argument, samo onog momenta kada sveopšte odbijanje sektaškog gradjanstva postane realnost. Dakle pitam se: koliko ljudi će to uraditi? I koliko njih će se upitati: ko sam, van moje vere?

 

Libanska blogosfera je mlako reagovala na najavu vlasti da će pasti cene usluga mobilne telefonije.

Mnogi su se iznenadili kada je Predsednik SAD-a Barack Obama svoj prvi zvanični intervju kao predsednik dao arapskoj televizijskoj stanici. Neki su sa puno optimizma dočekali njegove odgovore, dok su drugi bili razočarani. Međutim, skoro svako je hteo da zna zašto je odlučio da da intervju stanici Al Arabiya.

Dubai Guy navodi nekoliko rečenica iz Obaminog govora, a onda oduševljeno opisuje svoja osećanja povodom ovog intervjua:

Dok sam gledao intervju sa Obamom, nekako mi se vratio optimizam koji sam bio izgubio. Činjenica da je svoj prvi službeni intervju dao arapskoj televiziji govori mnogo. I činjenica da planira da se obrati muslimanskom svetu u svojih prvih 100 dana, i to iz jednog od muslimanskih glavnih gradova je još više pojačala moju veru da on planira dobar posao.

Zeinobia iz Egipta, koja je svoj post naslovila „Dobar odabir vremena ali loš odabir TV stanice“, pita se da li je to bila dobra odluka da se intervju održi na Al Arabiya kanalu, a to je kanal koji baš ne voli mnogo ljudi u arapskom svetu. Ona kaže da bi više volela da je to bilo na BBC Arabic.

Međutim, nasuprot Zeinobia-i, Rob smatra da bi bila bolja ideja da je intervju obavljen na stanici Al Jazeera. On to ovako objašnjava:

Zašto nije otišao na Al Jazeera TV koja je mnogo popularnija i orijentisana protiv SAD spoljne politike? Mnogi na Bliskom Istoku gledaju na Al Arabiya TV kao propagandnog distributera pro-američkog režima. Kako bi bilo da je neko kao Ahmed_Monsour uradio intervju? To bi zaista ostavilo utisak na ciljno gledalište. Dobro, ako to nije Predsednik, neka se bar neko važan, kao recimo Hillary Clinton suoči sa Ahmed Monsour-om. Ako se to desi, mislim da će skeptici kao Ibrahim Elissa i Fahmy Howedi barem biti zahvalni za taj napor.

Međutim, The Arabist je u svom postu “Obama’s TV appearance” (Obamino pojavljivanje na TV-u), odgovorio na Zeinobia-ine I Robijeve brige, ističući:

- Arabiya TV stanica je najverovatnije izabrana da bi se uputio poziv saudijcima, da Obama podvuče važnost njihove Arapske Inicijative koju su odbacivali Izrael i SAD pod Bušom.
- Arabiya je ipak problematična – ovaj kanal ima nadimak Hibriya (Hebrejski) zato što prenosi događaje o krizi u Gazi i uglavnom zastupa stanovišta Riyadha, Kaira i drugih problematičnih američkih saveznika. Ovo potvrđuje da se Obama neće, kao Buš 2006. godine, okrenuti protiv Egipta i Saudijske Arabije na polju unutrašnjih pitanja i neće biti preispitivanja u odnosima između SAD i ove dve zemlje. Ali nemojte biti ludi i misliti da će se to i desiti.
- Da li je Obama možda trebao da ode na Jazeera? Verovatno ne, i zbog domaćih razloga (kritike kojima bi se možda neopravdano potvrgao) i zato što postoje stvarne optužbe od strane SAD-a o Jazeera. Međutim, u neko dosledno vreme trebao bi otići na Jazeera TV, naročito ako želi da povuče važan prvi potez u rešavanju konflikta u tom delu. Na kraju krajeva, i pored pristrasnosti, Araiya je stanica broj dva među pan-Arab stanicama. (U mnogim zemljama, kao i u ostatku sveta, arapi ustvari najviše gledaju njihove nacionalne TV stanice)
- Obamin sledeći korak bi trebao biti da raspusti al-Hurra. To je beskorisno trošenje novca.

U Siriji, Damascene blog je veoma sumnjičav što se tiče intervjua. On je kasnije objasnio zašto se razočarao zbog toga što je Obama usvojio frazu prethodnog predsednika SAD  George W. Bush-a ’vazno partnerstvo’, i tu kaže sledeće:

U Obaminom intervju-u nije me razočarala njegova stara predanost sigurnosti u Izraelu i savezništvu SAD-Izrael, već neočekivano prihvtanje trulih Bušizama:
„Takođe verujem da postoje Izraelci koji shvataju da je važno postići mir. Biće spremni da se žrtvuju ako je vreme pravo i ako postoje ozbiljna partnerstva s druge strane.“
Ako je vreme pravo? Ozbiljno partnerstvo? Nije li to ona ista Bušova glupost? Zar to nisu Sharon i Bush dogovorili za vreme druge intifade? Onda je Sharon napao Zapadnu Obalu i objavio da Yasser Arafat nije više mirovni partner. Ništa se nije dešavalo u mirovnom procesu zato što nije bilo ’ozbiljnog partnerstva s druge strane stola’, dok su Bušovi ’ljudi mira’ nastavili da muče palestinski narod. U potrazi za tim ’ozbiljnim partnerom’ Arafat je stavljen sa strane i primoran da postavi Abbas-a kao Premijera. Onda je Abbas bio primoran da održi ’demokratske’ izbore, i onda opet nije bilo partnera. Arapi moraju da se nose sa izrelskim političkim smećem (Sharon, Olmert i Netanyahu u nekoliko nedelja), dok Izrael treba da izabere ’ozbiljnog partnera’. Njima treba partner marioneta. E, onda može biti pravo vreme za takozvani mir.
Toliko o promenama.

Kalash, bloger libansko-palestinskog porekla, dodaje na KABOBfest opširan komentar o intervju-u i, kao I The Arabist, aludirao je na američki TV kanal Al Hurra:

Ovaj intervju je vodio šef biroa Al Arabiya-e u Washingtonu Hisham Melhem. Bio je slab … i dugačka pitanja su tipična za arapskog novinara koji je više zainteresovan u to da izgleda obavešteno nego u izvlačenje podataka za vesti od onoga koga intervjuiše. Šta god da je bio razlog, Melhem je sve to jako lako izveo.
[…]
Iz perspektive SAD-a, u domenu medija, Al Arabiya predstavlja umerene, a Al Jazeera radikale. Iako su takve generalizacije netačne i nepravedne, postoje razlozi za njih. Al Jazeera je dobro poznata po određenom stepenu simpatija prema palestinskom otporu; medjutim, gledajući izveštaje u vestima na Al Arabiya, često dobijete utisak da njihova uredjivačka politika nije daleko od političkog programa administracije SAD. To postavlja pitanje zašto Washington troši stotine miliona na zaostalu Al Hurra i njenu beznačajnu publiku?

Pored toga, MrEgypt je napisao odličan i opširan blog post gde ističe važnost takvog intervjua i na šta arapski svet sada treba da obrati pažnju:

Ne mogu naći nijedan drugi razlog zašto je napravljena halabuka oko Obaminog govora osim ove jedne, a to je da je došao posle Busha. Jedva da sam na arapskim ulicama primetio bilo kakvu pažnju na intervju, a što se tiče arapskih medija, samo sam primetio opasku u prolazu.
[…]
Mislim da bi jedini problem u arapskom svetu bio da se razume šta je Obama mislio kada je rekao „dosegnuti muslimanski svet“ ili „obnoviti pregovore između Palestinaca i Izraelaca“, koji uzgred budi rečeno, pregovaraju od kada je osnovana država Izrael pre 60 godina, ili su neko ko „sluša“. Sluša ali koga?

Takođe je dao komentar na Obamin odgovor na sledeće pitanje: „Da li je još uvek moguće da će biti Palestinske države?“, potvrđujući da nije moguće imati mir u toj regiji ukoliko se ne promeni politika tako što će se priznati Palestinska perspektiva.

MrEgypt dodaje:

Tako, ako je Obamin posao da „prenese arapskom svetu da Sjedinjene Države nisu Vaš neprijatelj“ onda to nameće potpuno drugačiji pristup od „slušanja i komuniciranja“ s arapskim svetom. U zaključku, SAD ima politiku i strategije u poslovima s arapskim svetom i Srednjim Istokom i samo bi pomak u ovim politikama i strategijama mogao dovesti do neke vrste ponovnog susretanja između dva entiteta.