Prošle nedelje, 21. maja, na sajtu srpskog nedeljnika Vreme prikazan je kratak film o nasilju u Duhovno-rehabilitacionom centru “Crna Reka” koji se nalazi  u jugozapdnoj Srbiji. Štićenici ovog centra su narkomani, a upravnik je Branislav Peranović, sveštenik Srpske pravoslavne crkve.

Skoro svi srpski mediji su prikazali užasne scene iz ovog kratkog filma u kome se vidi Peranović dok brutalno, ašovom i pesnicama, tuče jednog od štićenika. 

Ombudsman građana, Saša Janković, jedan je od zvaničnika koji su reagovali vrlo brzo. Prema sajtu Vremena, Janković je rekao da je protiv devet identifikovanih osoba u Duhovno - rehabilitacionom centru Crna Reka kod Novog Pazara, podneo krivičnu prijavu zbog nadrilekarstva i nanošenja teških fizičkih povreda štićenicima. Janković je takođe rekao da se iz snimka batinanja vidi da se u tom centru štićenicima nanose teške telesne povrede i “da to ne može biti lečenje, odnosno terapija”.

Srpski blogeri su takođe reagovali vrlo brzo, kao i predstavnici Duhovno-rehabilitacionog centra “Crna Reka” i Srpske pravoslavne crkve. 

Ivan je na svom blogu umesto reči samo postavio video snimak. Ovde su neki komentari:

WarnY, 5/21/2009:

U prvi mah mi je bilo muka.

Onda sam razmislio, setio se razgovora sa nekim prijateljima i shvatio sam da nije sve kako izgleda.

Naime, reč je o ljudima koji su krenuli stazom sa koje nema povratka. Za njih i njihove porodice sve je prihvatljivije nego da nastave po starom[…]

Ivan je odgovorio: 5/22/2009:

Jeste, sve stoji to sto kazes ali kad vidim onog nilskoh konja sa kojim apetitom mu odvaljuje vilicu prevrne mi se stomak.

Banjac, 5/23/2009:

Za sve batine i toruturu koju su podneli narkomani kroz sitna krivicna dela to jest kradje itd, ovo sto se vidi je malo batina. Za lom brave boljeg auta
i kradju sterea narkomani dobijaju vece batine. A na kraju krajeva pitajte porodice narkomana koliko su muke i patnje prevalili preko svojih ledja i dali se oni slazu a ja znam sigurno da se slazu sa metodama oca Branislava.Covek je cista srca prihvatio ljkutsko dno dna i svojski se trudi da pomogne. A batine koje se vide su prirodna stvar u tom okruyenju gde je vrlo tesko razmisljati racionalno i humano a kamo li funkcionisati.Na kraju centar Crna Reka nije rasadnik narkomana i leglo zlog vec mesto Hristovog Uskrsnuca koji je i slikom i delom krvario za sve nas.S verom u Boga oce Branislave imate moju punu podrsku.

Foxy Lady, 5/25/2009:

Zbog toga sto sam relativno mala,nisam gledala doticni snimak,samo sam citala o tome sta se radi.

Ne znam kakvi su narkomani, i ne znam sta se radi po ustanovama za odvikavanje,ali znam da kad premlate narkomana,ne izlece doticnog, vec dobiju premlacenog narkomana.

Arnam, 5/27/2009:

Ovo je uzasno, ovakve kretene treba na robiju poslati. Cisto izivljavanje na ljudima, bez obzira da li je narkoman ili ne ovakvo nesto nije normalno i nema veze sa lijecenjem. Katastrofa sta se sve dogadja.

 Na zvaničnom sajtu Duhovno-rehabilitacionog centra “Crna Reka” između ostalog je objavljeno i sledeće:

[…] Hronologija je jednostavna: Bajden dolazi u Srbiju, episkop Artemije mu kao predstavniku okupacione sile ne pruža dobrodošlicu u manastir Visoki Dečani, domaće ’progresivne’ snage su ogorčene i koriste snimak koji je par godina star da diskredituju vladiku Artemija koji je dao blagoslov za osnivanje centra, kao i oca Branislava koji centar vodi već desetak godina.[…]

Da li će konačno srpski narkomani moći da zahvale Bajdenu za sve ono što godinama čini za njih: i u Srbiji, i na Kosovu i u Avganistanu?[…]

Na sajtu Vremena objavljena je i Peranovićeva izjava data za televiziju B92:

”Mi ponekad primenjujemo silu, naravno, u dogovoru sa roditeljima, a štićenici su na vreme upozoreni da nećemo tolerisati kršenje naših pravila. Onaj ko ima narkomana u kući najbolje zna o čemu pričam.”

Šilja, jedan od štićenika Centra, kaže:

Ja sam Šilja, štićenik sam centra Crna reka od 29.01.2008., mislim da sam pozvan da o ovoj temi govorim pre nego bilo koji novinar. Imam poruku za sve koji su poverovali u orkestrirane napade na PRAVOSLAVNO-MISIONARSKI I DUHOVNO REHABILITACIONI CENTAR CRNA REKA, u kojima su učestvovali svi mediji u Srbiji, da prestanu da osudju ljude iz centra za nešto u šta nisu uvereni ličnim kontaktom sa centrom. Čista je neistina da su batine terapija, kada dodje do toga radi se o jako malom broju štićenika koji ne poštuju pravila centra i koji ometaju nas koji želimo da se izlečimo. U centar je strogo zabranjeno unošenje narkotika, bilo kakav fizički obračun medju štićenicima, kradja, vredjanje, bežanje iz centra, te svako kršenje ovih pravila mora biti sankcionisano. To se jako retko dešava a primenjuje se u krajnjoj nuždi. Nas tamo ima jako mnogo i kada se ne bismo pridržavali pravila u centru bi nastao haos, morate znati da je narkoman u krizi spreman na sve.

Srpski bloger Markos je napisao na svom blogu na sajtu pod naslovom “Trista čuda”:

[…]Neki od roditelja koji su se juče našli u kampu bili su potpuno suprotnog mišljenja od većeg dela javnosti u vezi s surovim metodima prevaspitavanja narkomana[…]

Markos je citirao izjavu Vere iz Novog Sada, majke jednog od štićenika:

“Moj sin je tu četiri godine i sigurno ne bi bio živ da ga nisu ovde primili. Kupila sam mu konopac i rekla mu da ide da se obesi ako ne može bez tog
zla.”

Ona kaže da nije za batinanje, ali da ni lečenje u Zavodu za bolesti zavisnosti u Beogradu njenom sinu nije pomoglo, pošto je otuda izašao sa devet vrsta lekova koje su mu dali.

Bloger Nikola Knežević između ostalog je citirao saopštenje Svetog arhijerejskog sinoda Srpske pravoslavne crkve. Ovde je odlomak  iz tog saopštenja:

Sveti Arhijerejski Sinod je sa zaprepašćenjem i žaljenjem primio vest o brutalnom nasilju koje se, u okrilju manastira Crna Reka u Eparhiji raško-prizrenskoj, primenjuje prema obolelima od bolesti zavisnosti. Prikazai snimci i javno priznanje raško-prizrenskog klirika nesumljivi su dokaz nasilja, potpuno stranog jebanđelskom duhu i misiji Crkve i aposlutno neprihvatljivog .

Stoga, Sveti Arhijerejski Sinod poziva Preosvćenog Episkopa g.Artemija da odmah i bez odlaganja raspusti nelegalni stacionar za lečenje bolesti zavisnosti, a da protiv svojih klirika koji su protagonisti nasilja pokrene crkveno-sudski postupak.
[…]

Knežević je zaključio svoj post rečima:

Ono što je jednako zaprepašćujuće i šokantno koliko i sam incident jeste visok nivo mazohizma kojeg su pokazali roditelji koji su shodno načelu ‘cilj opravdava sredstva’ bili potpuno ravnodušni ili pak odobravali način na koji se osoblje centra ophodi prema njihovoj deci. Sasvim sigurno da je to još jedan alarmantan pokazatelj koliko je u našem društvu nasilje postalo odomaćeno.

Beograd će u julu biti domaćin 25. Univerzijade. Učesnici će biti smešteni u novoizgrađenom univerzitetskom selu. Blizu tog mesta nalazilo se oko 350 romskih kuća, od kojih je većina bila podignuta pre 30 godina. Na osnovu rešenja Gradske inspekcije, 3. aprila je srušeno oko 50 kuća. Nekoliko desetina dece, žena, starih i bolesnih Roma provelo je noć pod vedrim nebom.

Romi su protestvovali i tražili od Skupštine grada drugi smeštaj u Beogradu. Umesto toga, vlasti su im ponudile privremeni smeštaj u Bojivcima, malom naselju udaljenom od centra Beograda oko 20 kilometara. 

Ali, građani Boljevaca su takođe protestvovali. Oni nisu želeli da prihvate Rome: oni su pretili da će zapaliti i Rome i njihove kontejnere. 

Zbog ovoga su mnoge nevladine organizacije, koje su podržale Rome, govorile o rasizmu. 

Gradonačelnik Beograda Dragan Đilas je rekao da će gradske vlasti postupiti na isti način i ubuduće jer bi svako ko izgradi kuću nelegalno na javnom gradskom zemljištu mogao da očekuje da dobije novi stan. Prema njegovim rečima, ovi objekti predstavljaju problem od prošle godine zato što ometaju funkcionisanje i razvoj grada. Gradonačelnik je takođe rekao da će Romi biti iseljeni u mesta iz kojih su došli u Beograd. Nešto kasnije gradonačelnik je rekao da će gradska vlast obezbediti prinudni smeštaj samo za žene i decu, a da će muškarci morati sami da se snađu. 

Nacionalna televizija je prenela izjavu Srđana Šaina, predsednika Romske partije:  

Nismo protiv sporta ali smo protiv toga da neko koristi sport u lične interese, da ruši nečije kuće. 

On je dodao da oni neće dozvoliti da se poveća etnička distanca između Roma i ostalih naroda. 

Prema Mondu, u nedelju 5. aprila predstavnici UNHCR su uručili dušeke i ćebad Romima iz Novog Beograda. Džon Jang, šef UNHCR-ove  Službe za zaštitu izbeglica, rekao je novinarima da je ta nevladina organizacija obezbedila oko 100 ćebadi i dušeka kako bi Romi imali gde da spavaju dok se sa predstavnicima Grada Beograda ne nađe sveobuhvatno rešenje.

Jang je rekao da UNHCR, zbog dosadašnje dobre saradnje sa predstavnicima Beograda, nije očekivao da će Romima iz nelegalnog naselja biti srušene kuće zbog čega nije obezbeđena veća količina pomoći.

Dorit Nisom, šefica Svetske zdravstvene organizacije u Srbiji, rekla  je da je veoma ponosna na Srbiju zbog odnosa prema Romima u prethodnom periodu ali i dodala da je rušenje kuća stvorilo loš utisak o državi koja predsedava Dekadom Roma i organizuje Univerzijadu.

Nekoliko dana kasnije, grupa neo-nacista napala je Rome u Novom Beogradu. 

Dušan Maljković piše: 

Preksinoć (u noći između 6. i 7. aprila) u 2.30h posle ponoći grupa neonacista je napala romsko naselje koje se nalazi u blizini Otvorenog tržnog centra („buvljaka“) na Novom Beogradu.  

 

Prema rečima očevidaca 20-30 napadača dovezlo se sa dva kombija i bili su naoružani noževima i metalnim šipkama. Uz uzvike „selićemo vas“ napali su grupu dece, žena i muškaraca koji su sedeli na otvorenom. Nekoliko dece je pretučeno a jedan mladić je teže povređen kada je pogođen flašom u glavu. Nekoliko starijih ljudi je kolabiralo u strahu i panici koja je nastala. Neonacisti su pobegli tek nakon što se 50ak muškaraca iz obližnjih baraka organizovalo u odbranu naselja. Prisutna policija (njih 5-6 koji su dežurali u naselju) nije reagovala, pod izgovorom da „nemaju pravo da se mešaju“.

 

Novinari koji su narednog jutra (kao i svih ovih dana) izveštavali iz romskih naselja nisu izvestili o ovom događaju […].  

Na svom blogu Jasmina Tešanović je objavila otvoreno pismo koje su 43 nevladine organizacije uputile predsedniku Republike Srbije, premijeru i potpredsedniku Vlade i gradonačelniku Beograda. Ovde je odlomak ovog pisma:

[…] Otvoreni ili prikriveni rasizam prema građanima romske nacionalnosti nikada nije kažnjavan do sada, dok su u isto vreme od 2000-te godine do danas prinudna iseljenja i rušenja romskih naselja uvek vršena uz punu asistenciju policije.

 

Imajući u vidu da je Srbija država članica Pakta o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima koji garantuje pravo na stanovanje, uključujući i alternativno zbrinjavanje u slučajevima prinudnog iseljenja, svih 47 porodica mora dobiti krov nad glavom bez odlaganja. Građani pogođeni ovim i bilo kojim budućim prinudnim iseljenjem moraju biti unapred zbrinuti […]

 

[…] U pismu se od najviših predstavnika vlasti zahteva osuda svih izjava kojima se Romima poriče osnovno ljudsko pravo na slobodu nastanjivanja, a koje je garantovano članom 39. Ustava Republike Srbije […] 

 

[…] Istovremeno, najnovije najave gradskih vlasti Beograda da će zbrinuti samo žene sa decom, dok bi muškarci morali da se snalaze sami, predstavlja kršenje evropskih standarda o poštovanju privatnog, porodičnog života i doma koje je garantovano članom 8 Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i potvrđeno praksom Evropskog suda za ljudska prava […]

Dana 24. marta 1999. godine, NATO snage su napale Srbiju i Crnu Goru. Bombardovanje je trajalo 78 dana. Nekoliko hiljada ljudi je poginulo, mnoge zgrade, mostovi, pruge, putevi, fabrike i ostalo su porušeni. Takođe, mnogi ljudi još uvek imaju mentalne i psihičke posledice od pretrpljenog straha.

Posle deset godina, srpski blogeri su se podsetili ovih užasnih dana. Ispod je izbor iz nekih njihovih dnevničkih beleški  s početka rata.

Dejan Jović je objavio:

NATO snage su iz zraka, s podmornica, i sa brodova danas počele bombardiranje ciljeva u SR Jugoslaviji. Napad je počeo u 7 navečer, a prvi val bombardiranja trajao je dva sata. Pogođeno je oko 20 ciljeva: Policijska akademija u Novom Sadu, aerodromi u Batajnici i Danilovgradu (Crna Gora), nekoliko kasarni oko Prištine, te neke oko Niša, kao i pogoni Crvene zastave u Kragujevcu. Drugi je val počeo oko ponoći i još traje (sada je 00.45). Jugoslavija je proglasila ratno stanje. Prošle je noći uhapšen Veran Matić, i zatvoren B92. Sad emitiraju samo državne agencije i stanice. Novinarima iz zemalja koje su članice NATO (uključujući i BBC-u) je omogućeno da se javljaju telefonom, ali ne i slikom. Dosad je u policiju privedeno 25 novinara, a jedan je i premlaćen. Zbog svega toga, ima malo slikovnih izvještaja, ali je potpuno jasno da je napad bio vrlo snažan.[…]

 

[…] Milošević kaže da je „za mir i sporazum”. Ne može se procijeniti zašto to govori - da bi dao do znanja da je spreman povući se, ili da bi opravdao dugotrajno ratovanje. U ovom mi trenutku izgleda kao da se on sada ne može povući baš tako lako. Ne vidim kako bi on mogao postati kooperativniji sa Zapadom nakon ovog bombardiranja, ako to nije mogao prije njega. Također, narod je sad daleko više anti-zapadnjački orijentiran, nego do prije nekoliko dana. Zaboravlja se da je Milošević ipak izabrani predsjednik Republike, i da nije - kao neki Saddam Hussein - bez podrške među biračima.

 

Vijesti u jedan poslije ponoći. Rusija i Kina osudile agresiju. Rusija traži sastanak Vijeća sigurnosti UN. Clinton i Blair izravno optužuju Miloševića

za ovaj napad. Clinton uspoređuje Kosovo s Bosnom, a spominje i oklijevanja u Prvom i Drugom svjetskom ratu. Indija je osudila akcije NATO-a, jer su one

zanemarile da postoji UN. Također, Indija kaže da je NATO postao instrument za ostvarenje ciljeva etničkih separatista, i da bi to mogao biti slučaj i u Kašmiru. […]

U svom blogu naslovljenom”Crtice ludila”, Angie01 je pisala:

[…] Uveče izlazim na moju prostranu i visoko ka nebu uperenu terasu i pušim. Ugledam neku neobičnu zvezdu, veliku i nekako blizu nakačenu. Nemam pojma otkud ona tu, jer je nikada nisam videla. Zovem ukućane da potvrde. Svi smo u nekoj nelagodi, al ne znamo o čemu se radi.

 

Nešto kasnije, u kupatilu pričam sa sestrom telefonom, kad upola rečenice, razdera se pomahnitali nepoznati zvuk.

 

Kaže ona- šta je to, ja- ne znam, Pa šta sad da radimo- pita ona, nemam pojma, idem da vidim, otvaram vrata i onda zvvviiiiijuuuu, prolomi se crveno žuta svetlost kroz okno i u sekundi napuni ceo prostor sobe i onda prasak. Jak i razoran i pun zle slutnje.

 

U trenutku smo svi zaleđni, a onda još jedan.

 

Vrisak po hodnicima, ljudi trče, deca plaču, čuje se dozivanje po spratovima.

 

Zvone nam na vrata, kažu hajdemo u sklonište. […]

 

[…] Unutra povraćaju devojke, neke starije žene padaju u nesvest, moja komšnica čuči sa bebom u rukama,..nema vazduha. Samo smrad i strah. U tih dvadest minuta sve se promenilo. […]

 

[…] Stiže komšija izbeglica iz Bosne. Kaže, ja došao po vas, ta skloništa nisu za te bombe, ako bi i pogodili, može posle samo ploča da se stavi. I mi krenemo

nazad, da se više nikada nismo ponovo vratili.

 

Tako je počelo. […]

Čitaoci su komentarisali njen post. Ovde su neki komentari:

vidomir pavlovic

Sedeo sam sto metara od kasarne u Sremskoj YMitrovici kada mi je raketa fijuknula iznad glave, bilo je jezivo…

 

Tada je poginula jedna mlađa žena koja je izašla odmah posle detonacije da vidi šta se dogodilo, gde je pogodila raketa.

Geler lutalica je pogodio na oko kilometar od kasarne, zabio joj se u glavu. ili grudi zaboravih tačno, ali je na licu mesta ostala mrtva, na terasi prvog

sprata, tek se uselili….

 

Imala je dvoje male dece…   

Bili Piton

Ne znaš koga više da mrziš, one što se iživljavaju gađajući ili one što su dopustili da uopšte dođe do toga.

sybil

[…] manijak [Slobodan Milosević], natovario nam je na

vrat bombardovanje 19 najcivilizovanijih zemalja.

Najveće razočaranje posle bombardovanja je u tome što je on ostao, a Kosovo otišlo, bolje da je bilo obrnuto. […]

pix3lchick

[…] Tuga, beznađe i depresija zbog shvatanja da 10 godina kasnije On [Milošević] i dalje živi - kroz izjave aktuelnih ministara da se bombardovanje dogodilo zbog lažnih optužbi za etničko čišćenje (odakle nam hladnjače?)

Jasmina Tešanović je pisala u svom blogu naslovljenom “La vita e' bella” (Život je lep):

26. mart ‘99. 17 sati

 

Nadam se da ćemo svi preživeti ovaj rat. Srbi, Albanci, dobri i loši momci, oni koji su uzeli oružje, oni koji su dezertirali, kosovske izbeglice koje

šetaju šumama i beogradske izbeglice koje šetaju ulicama sa decom u naručju kad sirene zasviraju, tražeći nepostojeća sklooništa. Nadam se da NATO piloti

neće ostaviti za sobom svoje žene i decu, koje sam videla kako plaču na CNN-u dok njihovi muževi poleću ka vojnim ciljevima u Srbiji. Nadam se da ćemo

svi preživeti ali ne i ovaj svet ovakav kakav jeste. […]

Fotografiju snimio Goran Necin

Američki fotoreporter i dopisnik Rasel Gordon tužiće Republiku Srbiju za ugrožavanje ljudskih prava za vreme boravka u beogradskom Centralnom zatvoru. Gordon je tamo proveo 48 sati i bio je fizički i psihički maltretiran. On je dodao da će lokalnom i evropskom sudu za ljudska prava tužiti srpsku Vladu kao i  ministarstva unutrašnjih poslova i pravde.
Gordon je uhapšen u ponedeljak zato što je razbio prozor u sudu u Sopotu. On je bio revoltiran posle suđenja zato što vlasti nisu zaštitile njega i njegovu ženu Jelenu Kajtaz od ozbiljnih pretnji.

Goran Necin je objavio deo pisma koje je Gordon poslao njegovim kolegama.

[…] Ja sam invalid sa teškom povredom kičme. Hodam pomoću štapa, potreban mi je nedeljni medicinski tretman kako bi adekvatno funkcionisao i ne smem da se naprežem ili da nosim težak teret. U zatvoru su mi dali da spavam na tankoj drvenoj dasci, koja je postavljena na pet metalnih cevi sa dva eksera koji štrče. Pristojno sam nekoliko puta zatražio dušek, na šta su stražari zalupili vrata i rekli da nemaju ni jedan. Pokušao sam da se snađem tako što sam uklonio eksere i postavio svoju ćebad.

Pozvan sam kod doktora, gde sam pomenuo stanje kičme i alergiju na sve produkte od mleka. Srećom doktori su mi ponudili dušek, što je spasilo moju kičmu, ali nije odnelo sav bol.

Celo vreme u pritvoru tražio sam toalet papir ili deo novine kako bi se obrisao posle korišćenja čučavca. Molio sam s poštovanjem i svaki put su me odbili besno. Srećom jedan čuvar mi je dopustio da unesem veliku knjigu Ane Rend.

Do poslednjeg dana sadistička straža me je klela. Jedan čuvar je otvorio vrata i pretio mi, ali je bio iznenađen jer sam ustao i prišao mu. On se povukao i pozvao je svoje kolege.

Njegov šef me je informisao da ne mogu da dobijem toalet ili bilo koji drugi papr dok im se ne obratim pisanim zahtevom. Sledećeg dana sam dobio toalet papir kao humanitarnu pomoć. Ponavljao sam stražarima da tretman kome sam izložen nije korektan, na šta su se oni smejali i vređali me.

Prve noći dobio sam samo vodu. Sledeće popodne dali su mi hleb i sir, koji nisam mogao da jedem zbog alergije na mleko. Obrok je sadržao jogurt. Jeo sam malo gulaša, ali sam posumljao da u njemu ima laktoze, pa sam prestao da jedem.

Upozorio sam da će biti posledica po Srbiju, ali to je samo povećalo njihov smeh, uvrede i poniženja. Do tada sam mogao da osetim otok u predelu kičme i povećan bol koji se sakupio posle dvodnevnog ležanja na krevetu.

Kada je došlo vreme da me oslobode, kao posledica pažnje medija i podrške javnosti, stražari su me naterali da nosim svoje stvari, dva ćebeta, cipele, tanjir i kašiku u jednoj ruci, što nisam mogao da uradim, pošto hodam pomoću štapa. Rekao sam im da sam hendikepiran. da imam ozbiljnu povredu kičme i da mogu ćebad da nosim jedino na ramenima. Oni su rekli da to nije pristojno već da moram sve da nosim u jednoj ruci. Na ovo se najmanje 4 puta, grupa od 10 stražara ismevala mom invaliditetu. Naređivali su mi da položim sve svoje stvari na pod, da se uspravim, da ih podignem i da to ponovim. Slično su postupili kada su me naterali da se popnem i siđem sa kreveta.

Jelenin bivši muž, narkoman, dolazi u Jeleninu kuću i preti njenom detetu. Jelena se razvela od njega pre dve godine. Sud je odredio da on viđa dete zato što to može pomoći njemu da se „skine“ sa droge. On nikada nije  platio alimentaciju, a postao je pretnja za Jelenu i njeno dete.
 
Jelena je govorila na jednom času u Školi za web novinarstvo. Njen govor je bio deo predavanja o Facebook aktivizmu. Studenti su napravili Cause page na Facebook-u da bi promovisali ovaj i slične slučajeve. Više od 250 pojedinaca se pridružilo Cause page. Dragana Banković, Goran Nešin i Dragan Milošević su objavili priče o tome šta se dogodilo Jeleni i njenoj porodici u naporu da svet upoznaju sa ovim slučajem. Oni su napisali (SRB):
 

Narkomani u Srbiji mogu neometano da ugrožavaju živote svoje dece, čak i kada ima sudski izrečenu privremenu meru. O tome kako treba da se poboljša zakonska regulativa brinuće se jedna druga priča. Ova priča se, pak, tiče onih koji o primeni postojećih zakona brinu. Ili bi bar trebalo da brinu.

 

Ovo je priča o državnim organima, koji nismo sigurni da imaju sluha, da dovoljno zaštite majku i njeno dete od oca narkomana. Ne želeći da prejudiciramo dalje postupke nadležnih službi, ovim putem samo skrećemo pažnju javnosti na ovakve slučajeve.

 

Ko?

 

Jelena je majka četvorogodišnjeg deteta. Od supruga-narkomana, razvela se zbog njegove narkomanije posle tri godine suživota i preselila daleko od rodnog grada, kako bi otpočela novi život, sa novim čovekom.

Problemi kao da su tek tada počeli. Bivši suprug ne namerava da se tek tako pomiri sa činjenicom, da dete može da viđa, samo jednom u dve nedelje, i to vikendom. Dolazi i preti, pod dejstvom opijatima, a sve na šta Jelena i njeno dete nailaze, od zvaničnih službi, nije obećavajuće za njihov miran san.

 

Šta?

 

Članom 173. zakona o krivičnom postupku, koji se nalazi u glavi 11, o Podnescima i zapisnicima, “Sud je dužan da svoj ugled i ugled stranaka i drugih učesnika postupka zaštiti od uvrede, pretnje i svakog drugog napada”.
Sud da radi svoje, policija da radi svoje!

 

Gde?

 

Ova porodica je utočište našla u jednoj od beogradskih, perifernih, opština. U relativno maloj sredini, ne nailaze na razumevanje okoline, niti bilo kakvu eventualnu zaštitu.

 

Kako pomoći?

Priključi se ovoj akciji za isticanje neophodnosti zaštite majke i njenog četvorogodišnjeg sina, ali ne tek tako, “reda radi, jer je ideja humana”, već da bi ideja bila materijalizovana - odnosno da mlada majka i njeno dete dobiju adekvatnu pomoć. Zaštitu.

 

Kada?

Pomoć je prava - samo ako je pravovremena i potpuna. Odgovor na pitanje “kada?”, i tebi, i sudu i policiji i institucijama za socijalni rad, je - ODMAH.

Nedavno je nekoliko blogera iz Makedonije postavilo na svom blogu dokumentarac pod naslovom “Čija je ovo pesma?” bugarske režiserke Adela-e Peeva i počeli su da diskutuju. Film je snimljen po ideji koja joj je sinula dok je sa prijateljima večerala u Istanbulu (jedan makedonac, jedan srbin, jedan grk i turčin), i kada je svaki od njih rekao da pesma koja se čula u pozadini dolazi iz njihove zemlje.

Arheo Blog je prvi objavio [mkd] kratak pregled dokumentarca:

[…] Iako dokumentarac nema nikakvih političkih tendencija, potraga za identitetom pesme pokazuje potragu za identitetom i nestrpljenje naroda sa Balkana. Pošto nije bila upoznata sa situacijom, umesto da ih povezuje, u nekim trenucima Peeva je morala da se pozabavi snažnim reakcijama ljudi s kojima je razgovarala, a koji su mislili da ih vređa. U pokušaju da poveže kulturno nasleđe Balkana, i to ovaj put kroz muziku, Adela Peeva će na kraju zaključiti da je gotovo nemoguće verovati kako samo jedna pesma nepoznatog porekla može proizvesti mržnju među ljudima. To se vidi na kraju filma u sceni gde se jedna zabava pretvara u polje koje gori, a koju su spasili “ljudi različitih narodnosti”. Ovo se dešava na granici između Bugarske i Turske.

To je zaista dobar dokumentarac, ali su me zaintrigirale dve činjenice koje su iznete u filmu – “Da je ovo ratna pesma i da su ritmovi iz Severne Evrope zato što oni nisu karakteristika Balkana.” Na Vama je da odredite kakva je to pesma.

Bilo je nekoliko različitih reakcjia kada je Arheo Blog-ov post objavljen [mkd] na Kajmak.ot:

Arwena:

Ne znam zašto uvek postoji tendencija da se traže dokazi i razlozi nacionalnih sklonosti. Na Balkanu je to uvek slučaj zato što su politika i istorija neraskidivo povezane. Ja prihvatam da “dokumentarac nema nikakvih političkih tendencija” zato što je napravljen s drugom namerom. Verovatno nije imao taj motiv na početku, ali rezultat pokazuje nešto sasvim drugačije. To smo videli već nekoliko puta kada postoji mešavina kulturnog nasleđa i dostignuća različitih naroda i civilizacija. Sve ono što se tiče umetnosti i što uključuje više strana, po prirodi ovog regiona vodiće nacionalizmu i shvatiće se da ima političke tendencije.

Zlochko:

Da, da. Izgleda da su strašno naivni razlozi da se pronađe pravo poreklo te pesme. Zato ona kaže bosancima da srbi imaju original (iako još nije bila u Srbiji), srbima svira bosansku verziju, a bugarima kaže da turci tu pesmu svojataju.

Ništa nije naivno u ovom dokumentarcu … i ako ima nečega previše, to je politika. Ali dobro je da je napravljeno na taj način – prikazuje narode iz ovih krajeva na najbolji način .

Bloger Razvigor je takođe objavio video i napisao [mkd]:

[…] Autorka filma u delu za Albaniju kaže da bi se vratila, i to se zaista desilo u njenom zadnjem filmu „Razvod na albanski način“. Da li se i taj film može naći na internetu?

O tome sam razmišljao dok sam tražio makedonskog Micheal Moore-a [mkd].

Postoje dve verzije pesme na makedonskom: Prilepska „Oj ti Paco Drenovčanke“ i Tetovska „Oj devojče, ti Tetovsko jabolče.“

A Yankee-in-Belgrade nas upoznaje sa Kaćom, ženom koja “živi na parčetu zemlje od 12 x 80 metara nadomak Beograda sa preko 250 pasa o kojima brine uglavnom sama uz pomoć ponekog volontera”.

Pre nekoliko meseci, srpska blogerka Krugolina Borup objavila je seriju postova na B92 blogu pod naslovom “Zašto Srbi treba da izumru od bele kuge”. Oni su se odnosili na njeno vrlo loše iskustvo prilikom porođaja, na neljubazno ponašanje i nehuman tretman medicinskog osoblja, na korupciju u porodilištu. Stotine čitalaca iz Srbije i iz dijaspore   komentarisalo je njene postove i podelilo svoja iskustva.

Uskoro posle objavljivanja ovih tekstova, Krugolina je pokrenula građansku inicijativu “Majka Hrabrost” i kreirala web sajt sa istim imenom. Primarna ideja je bila da se žene (majke)ohrabre i opišu svoja iskustva, bez obzira kada su se porodile.

Do sada je objavljeno desetine ličnih priča (kao i nekoliko fotografija). Žene objavljuju anonimno: njihov zajednički nadimak je Kengurica, a razlikuju se samo po brojevima.

U odeljku za biografiju na web sajtu “Majka Hrabrost”, Krugolina Borup je napisala:

Moje je ime Branka Stamenković. Porodila sam se 2004. godine u Gradskoj bolnici na Zvezdari, i danas, četiri i po godine kasnije, još uvek se duboko potresem i rasplačem kad god se prisetim onoga što sam tamo doživela  […] 
 
Reakcija čitalaštva […] navela me je da učinim i nešto više, tj. da počnem da prikupljam priče sa porođaja i da ih objavim na ovom web sajtu.
Da li će ovaj moj trud uspeti da pokrene bilo šta da bi se situacija u srpskim porodilištima promenila, ne znam […]

Danas je to vrlo ozbiljna i masovna inicijativa.

Prema Brankinom priznanju, njena priča je objavljena pod imenom Kengurica 001. Ona je tu opisala grozno iskustvo sa njenog porođaja: 

[…] U sred porođaja, u porođajnoj sali je pao erkondišn sa zida. Srećom, ja nisam ležala ispod njega. Pitam se, šta bi bilo da jesam? […]

[…] Kada sam, posle carskog reza, dovezena na odeljenje intenzivne nege, buncala sam i imala sam problema da se razbudim i povratim normalno disanje. U svemu tome, nisam se setila da stavim uložak, te sam iskrvarila po posteljini. Kad sam došla k sebi, sestra se na mene izdrala što sam isprljala posteljinu,
i odbila da je zameni […]

[…] Tek četvrti  dan sam podojila dete jer mi ga pre toga nisu dali, pošto sam morala biti tri dana na intenzivnoj nezi posle carskog reza, a protokol bolnice ne dozvoljava unošenje beba na odeljenje intenzivne nege. Naravno da je problema s dojenjem bilo. Niko nije došao na intenzivnu da mi pokaže kako da se izmuzavam, pa su dojke do četvrtog dana potpuno zablokirale[…]

[…] Prilikom intubacije pod totalnom anestezijom, anesteziolog mi je izbio zub. Možda je tako moralo - ne znam. Ali, volela bih da znam zašto to ni jednom rečju nije pomenuto na otpusnoj listi, niti zašto mene niko nije obavestio da li, eventualno, imam pravo na nadoknadu troškova izrade novog zuba od strane bolnice? Ako tih prava nemam, a zašto ih nemam? […]

Branka Stamenković o korupciji je rekla:

[…] Epiduralna anestezija zvanično je koštala 10.000 dinara. Pored toga, međutim, neophodno je bilo i na crno platiti anesteziologa 250 eura […]

Kengurica 268 je pisala:

Porodila sam se 1977. godine i danas pamtim svaki detalj a sećanja su se sa strahom vratila kada se poradjala moja ćerka, 2007. godine. Ja sam se porodila u N.Sadu i očekivala sam da se za 30 godina nešto promenilo ,kao i da je porodjaj u BG, u Nar.fronta, nešto lepše od onog što sam ja doživela. Nažalost,kada sam prvi put ušla u N.front imala sam utisak da je vreme stalo […].

Ona je dodala:

[…] Ukratko, od 14 do 17.30 je trajalo izvlačenje moje bebe, prisutni dr,babice i studenti (osećala sam se kao čudo nevidjeno). Izvukli su je, donja polovina tela modra kao mastilo, gornja bela kao kreč, pokazali mi je i odneli. Mene iskasapljenu ostavili na stolu i SVI otišli NA KAFE PAUZU, Posle pola sata dolazi doktor da ušije ranu koja se ohladila, a odmah zatim me sestra naredbom diže sa kreveta i PEŠKE vodi na donji sprat, niz stepenice […]

[…] Žao mi je samo što je posle 30 godina porodjaj moje ćerke podstakao ova sećanja. Dobro je što MAJKE više ne žele da dozvole ono što se dešava. Ova akcija mi daje nade da ću, kada se bude poradjala moja unuka, najzad zaboraviti ono što se meni desilo.   

Kengurica 057, koja se porodila 2004. godine u Bačkoj topoli, malom gradu na severu Srbije, komentariše ponašanje babice: 

[…] Na moje pitanje posle pregleda, da li napredujem sa otvaranjem (pošto sam vec 6 sati ležala pod indukcijom, otvorena 6 prstiju na prijemu), drsko mi je odgovarala: “Gde žuris? Na frizuru? Imam ja celu noć za tebe!” Situacija je sama po sebi bila mučna, a kako sam se osećala, nagađate […]

[…] U celoj ovoj prici želim da pohvalim mog doktora. Stručan, a pritom blizak nama “običnim smrtnicima”, koji nije bio dežuran, a izašao mi u susret, koji mi je donosio obroke u krevet prva dva dana, kada nisam mogla ustati od iscrpljenosti, koji me je obilazio i van vizite […]

Kengurica 047 (Narodni front, Beograd, 2008):

[…] Od 6.30 sam obavljala formalnosti vezane za prijem na odeljenje, krevet sam dobila oko 13.30 i još mi je rečeno da se smatram srećnom jer su žene znale da čekaju i do 17h […]

[…] Uprkos mojim molbama da me pregleda neko od lekara, sestre su izigravale svevišnja bića, slale me na CTG (koji nije pokazao pravo stanje stvari), vikale na mene kako sam razmažena i kako ću se poroditi „malo sutra“. […]

Kengurica 070 (Narodni front, Beograd, 2008):

[…] Prema meni su bili divni i doktor i anesteziolog i ja bih prema njima za tolike pare. Posto je jedna žena za laktaciju na 30 porodilja i nju sam morala da podmažem jer je krenuo mastitis. Može da bude divno iskustvo ako ponesete sa sobom novčanik.

Ali ovo se sve odnosi na Narodni front u Beogradu za ostalo ne znam. Inače da li znate da iako uplatite epidural koji inače košta 10.000 dinara a ne platite anesteziologu da epidural nećete dobiti […]

Kengurica 123 (Narodni front, Beograd, 2008):

[…] Bolovi počinju sve jači i jači. Ja se obrćem s boka na bok, provalila sam da to kao pomaže, stenjem, ne mogu nikoga da dozovem, a i nemam koga. Sve vreme gledam u pravcu male ordinacije gde svi oni sede i puše (u kojoj se inače radi i CTG) i nekako se nadam da ću ugledati kako neko izlazi i onda ga pozvati. Zvala sam, drala sam se ali su me ignorisali. Bolovi se pojačavaju. Moram da priznam da sam sad već počela da se derem. Čujem kako mi vibrira telefon. Ne mogu da ga dohvatim. Nailazi neka sestra i kaže: “Šta se bre dereš?! Šta oćeš, bre? Jel smo ti rekli da zoveš kad završiš… Pizda ti materina mala.”  Ja se derem još više, što da bi neko došao, što da bih ih nervirala. Jači i češći bolovi, na nekoliko sekundi. Okrećem se na stranu. Povraćam. Vrti mi se u glavi. Sad bih se upucala u glavu koliko boli. Derem se i zapomažem “Reci onoj kravi da prestane da urla i da začepi!” čujem muški glas.  “Jebem vam mater svima!” odgovaram. Kako oni meni, tako i ja njima. Opet povraćam, kao neku kiselinu. Pošto ležim, povraćka mi se vrati u dušnik, mislim da ću se udaviti, kašljem, suze mi kreću od bolova. Niko da dođe da me pogleda. Počinjem da plačem, da ih psujem, da ih molim da dođu samo da mi pomognu. Pada mi glava preko kreveta, noge sa uzengija. Gubim svest polako,
pokušavam da se šamaram po obrazima. I najednom, eto ih. “Ćao!” viče lekar. “Kako si, mačko (sic!)? Jel krenulo, da vidimo? Opa, pa što nas nisi zvala […]

Kengurica 163 (Narodni front, 2008):

[…] Slušajući razne priče u vezi porođaja shvatim ja da ti se bez “insajdera” na porođaju ne piše dobro, anesteziolog kosta od 100e do 150e (ako ne platiš neće doći), za doktore niko ne zna tačno, ovaj je dao ovoliko onaj onoliko, pa najvaznija je babica a i ona ima svoju tarifu jer, boze moj, svi dolaze van radnog vremena. […]

Kengurica 193 (Pančevo, 2003):

[…] Buše mi vodenjak, počinje skakanje po meni. Ljudi, ono što se tada tu dešavalo, ja i danas, posle 5,5 godina ne mogu da racionalizujem, ne mogu da shvatim, ne mogu da poverujem da sve to nije deo nekog košmara!!! On je skakao po meni, nekoliko njih mi se penjalo po grudima i stomaku, ja sam BUKVALNO ostajala bez vazduha, mislila sam da ću se ugusiti. […]

Kengurica 026 (Narodni front, Beograd, 1997):

[…] Medicinsko osoblje je neljubazno, ne možete dobiti nikakvu informaciju, ne znate gde da idete, šta će biti dalje, već samo možete da stojite na hodniku i da se molite bogu da će vas neko pogledati pre nego što vam se beba iskotrlja na pod. Kontrakcije su već na pet minuta, stojim u hodniku bez gaća, uflekana raznim telesnim tekućinama, bez ikakve mogućnosti da dobijem informaciju o tome gde sada, kako i šta. Posle pola sata, pojavljuje se moj doktor sa tekstom “Idemo na indukciju, imam avion popodne” […]

[…] Umivaonik u sobi se preliva, drugi dan sam nabavila Cevol da otpušimo lavabo. WC i tuš (jedini za ceo sprat sa 70 porodilja) su u takvom stanju da mi posle niko nije verovao da su to fotografije iz porodilišta. Kada su mi drugi dan doneli bebu, ja je razmotam jer je beba na tih 40 stepeni u benkici dugačkih rukava, pa još umotana u pelene - kad iz pelena izgmiže buba rus. Jesam, vrisnula sam, priznajem. I prijavila sestri kada je došla da uzme bebu. Odgovor je bio da imaju problem sa bubama.[…]

Kengurica 269 je imala 5 porođaja. Četiri puta se porodila u Novom Sadu (1979, 1985, 1990, 1996) i jednom u Bonu (Nemačka) 1994.

[…] Sam boravak u novosadskom porodilištu, naročito pre skoro trideset godina je mučan. I do dana današnjeg se ništa nije promenilo. […]

[…] Pocepani i prljavi čaršavi. Siva posteljina. Svih dana koliko sam bila u porodilištu nisu  menjali posteljinu. […]

[…] Jednom prilikom sam od dahtanja jako bila žedna, bio je avgust i 40 C i tražila sam vode. „Ovo nije poslastičarnica“-bio je odgovor. […]

[…] Protokoli su srednjevekovni. Pri pomenu prisustva oca, svaki put će vam reći da u stvari, roditelji u zemlji Srbiji uopšte ne pokazuju interesovanje. […] Uglavnom očevi se uvode u porodilišta krišom. A zašto krišom? Pa to je moje i njegovo dete , a ne bolnički inventar. […]

Sledi opis boravka u porodilištu u Bonu:

[…] U Bonskom porodilištu sam imala svoju pripremnu salu i svoju porođajnu salu i svoju babicu. Moj muž je sve vreme bio pored mene. I svi potrebni aparati.
Svakih desetak minuta me je preljubazna babica pitala da li želim nešto protiv bolova, Napominjem da sam uvek insistirala na prirodnom porođaju i nisam želela epidural iako mi je ponuđen i to besplatno. To je nešto kao i ovo sve što sam opisala što je predviđeno socijalnim i zdravstvenim osiguranjem. Sećam se, posteljina u porođajnoj sali je bila nežno žuta, prozori puni cveća, a sa plafona su visile drvene rode. […] Sobe su dvokrevetne, sa televizorom, kupatilom i telefonima pored kreveta. Zvoncem za sestru. A na kraju svakog kreveta bio je montiran mali providni box od pleksiglasa u kojoj je ležala beba. Ako sam htala da izađem ili da spavam u svako doba sam mogla da pozvonim sestri koja bi odnosila bebu da bude pod njihovom kontrolom. Uhvatila sam sebe da su oni tako ljubazni da je mene bio blam da zvonim. […]

“Nož, žica, Srebrenica” je jedan od omiljenih slogana srpskih nacionalista. On aludira na masakr u Srebrenici 1995.

Nedavno se pojavila Facebook grupa sa istim imenom i sa 1,045 članova kao i suprotstavljena grupa čijih 10,584 članova apeluje kod administratora Facebook-a da zatvori grupu “Nož, žica, Srebrenica!!!” zato što “glorifikuje genocid koji se dogodio u Srebrenici, gde je ubijeno 8,000 odraslih muškaraca i mladića”.

Osim toga, ova grupa propagira mržnju prema svim Muslimanima sudeći prema njenom opisu - “Za sve koji mrze Muslimane”.

Srpski bloger Nikola Knežević bio je ljut i oštro je reagovao na njegovom blogu, dovodeći u vezu obe Facebook grupe. On je, između ostalog, napisao:

Onog čega se normalan čovek stidi, budala se ponosi. Posle svega… posle onih gnusnih snimaka na kojima Škorpioni likvidiraju Muslimane, nije mi jasno kako neko tako mlad može da bude zadojen tolikom mržnjom prema nekom ko je drugačiji od njega…

Bloger je primio preko 270 komentara na post. Slede neki od njih:

Zazito:

Što se tiče zatvaranja…  hmm, nije loša ideja, ali ne sviđa mi se nijedna vrsta cenzure…   sutra ćete tako da reagujete i kad neko otvori grupu za očuvanje tradicionalnih vrednosti

Vračarac92:

Rasizam, homofobija i bilo koja vrsta mržnje uglavnom potiču iz neobrazovanja i strahova od onoga što je nepoznato.

Piro001 :

Ljudi su nezadovoljni siromaštvom i bedom i neizvesnom budućnosti i tu se nađu neke budale koje to zloupotrebe.

Branje maslina u Albaniji, spomenici John Paul II u Poljskoj, sovjetsko vojno ’groblje’ hardvera u Moskvi, i mnogo više: blogeri Centralne i Istočne Evrope dele svoje utiske tokom putovanja i fotografije.

Albanija
- Steeping Stones je postavio dve fotografije na kojima se nalaze dve starije albanke sa sela: jedna bere masline ’na stari način’; a druga ima kecelju punu belih rada, koje sakuplja za lokalnu kompaniju i za to dobija $1 po kilogramu.

Steeping Stones je takođe proveo nekoliko dana u starom gradu Apolloniji, i posetio je pravoslavni hrišćanski manastir Ardenice:

[…] Ardenice je stari pravoslavni manastir koji je sačuvan od uništenja u vreme totalitarizma. 4 sveštenika još uvek žive i rade tamo, ali su bili na seminaru danas tako da ih nismo videli. Ovo mesto se ’popravilo’ poslednjih godina i dobro se održava, a jako dobro je obnovljeno pošto je bilo korišćeno i kao restoran, i kao mali hotel. […]

Kolin, sa Living in Shkoder, džogirao je kroz grad u pre nekoliko dana i ’posmatrao ’normalan’ život albanaca,’ koji poprima JAKO čudan izgled,’ i slika stare kapije privatnih kuća:

[…] Ima ih mnogo, a može desi se da u jednoj ulici ima 20 različitih vrsta kapija. To su stara drvena vrata koja ja zaista volim.
Samo se pitam, kakve bi sve priče ove kapije mogle ispričati kada bi mogle govoriti. […]

Bosna & Hercegovina, Hrvatska
- Balkanology Blog je postavio nekoliko fotografija iz Hrvatske, nakon predloga od blogera (Stuart Pinfold), koji je pisao o ’čudnim stvarima na Google Mapama gde se daju uputstva za vožnju između određenih delova jugo-istočne Evrope.’

Prvo, tu je Google-ov predlog za put od Dubrovnika do Mostara:

[…] Umesto uobičajene vožnje od 150km koje bi predložio i manje genijalan softver za mape, Google predlaže jako avanturistički način: prvo trajektom do Italije, malo vožnje, drugi trajekt do Grčke, pa onda još malo vožnje kroz Grčku, cela dužina Albanije, Crne Gore, i konačno ste u Bosni. To je 1541 km. i skoro 10 puta duže od normalnog puta, ali mnogo interesantnije. […]

Onda, imamo put između Splita i Dubrovnika:

[…] Naravno, Google-ov odgovor uključuje vožnju duž obale Jadranskog mora, ali na drugoj strani Jadrana, između Barija i Pescara-e [u Italiji]. […]

A tu je i put of Splita do Zagreba:

[…] Rezultat je bio veoma zanimljiv. ’Nismo bili u mogućnosti da proračunamo pravce između splita, hrvatske i zagreba, hrvatska.’ […]

I od Beograda do Podgorice:

[…] Problem nastaje kada se sprovede temeljna istraga pravaca za vožnju: Google nudi da vozimo 150km. jugo-istočno, da se okrenemo, da se vozimo do predgrađa Beograda na istom putu, dok ne stignemo na pravi put prema Crnoj Gori. […]

Autor Balkanology Blog-a je odustao, ali je Stuart Pinfold, bloger koji je otkrio ovu zabunu, postavio je u delu za komentare na ovaj post još rezultata o ponuđenim mapama koje Google predlaže.

Republika Češka
-The Journeys of Captain Oddsocks piše o gradu Svitavy, koji je, između stalog, mesto gde se rodio Oscar Schindler, onaj čovek ’zaslužan za spašavanje života više od 1000 Jevreja pred kraj drugog svetskog rata’:

[…] Schindler-ov dom se nalazi u Poličská Ul. 24, ali je to još uvek porodični dom i zato se ne može posetiti. Označen je samo malim kamenim spomenikom u parku preko puta ulice.
[…]
Svitavy gradski muzej, koji se nalazi jedan blok južno od glavnog trga, posvetio je čitavo krilo priči o Shindleru i njegovim Jevrejima. Većina izloženog materijala sastoji se od dokumenata i slika koje su lepo poređane u crno belim delovima. Ima nekih stvari koje su izložene u staklenim kutijama: odeća zatvorenika, lične karte, bonovi za hranu, itd. […]

U drugom postu, Captain Oddsocks piše o svm ’odnosu punom ljubavi/mržnje’ sa ’kancelarijama za turiste u Republici Češkoj,’ i nudi nekoliko predloga ’koji će osigurati da turisti, koliko god da ih ima, uživaju u svojoj poseti i da kada odu lepo pričaju o mestima koja su posetili’:

[…] To kažem zato što mislim da, iako turisti ovde slobodno dolaze već skoro 20 godina, Republika Češka je još uvek strašno podcenjena i nedovoljno predstavljena. Većina ljudi samo ode u Prag. […]

Litvanija
-Arnis Balcus, fotograf iz Litvanije, postavio je fotografije najstarijeg bioskopa u Litvaniji, Riga, osnovanog 1923 godine:

[…] To je verovatno i jedini bioskop koji još uvek zapošljava umetnika da crta reklame za film.

Poljska
-Polandian piše o velikom rastu popularnosti statua Pape Jovana Pavla II u Poljskoj:

[…] Sada ima 228 statua Jan Pawel-a u Poljskoj (ovaj dečko održava rekord). Papa je umro tek pre tri godine. Prema proračunu koji nameravam da uradim, ako se izgradnja Papinih statua nastavi na ovaj način, do 2025 biće više Jovana Pavla od mramora nego živih poljaka. […]
[…]
Kič je reč koja se, nažalost, prva pojavi u mozgu. Zapitajte se šta bi Jovan Pavle pomislio o svom tom idolopoklonstvu, i morate zaključiti da to ne bi bilo ništa pozitivno. […]

-20 east istražuje u Varšavi spomenike koji su povezani sa Heinrich, count von Brühl –
palata na Saski Trgu i palata u Mlociny:

[…] Mnogo puta smo prošli pored nje, ali nismo pogledali preko ograde. Prošle nedelje sam pošao u šetnju divljim krajevima susedne zemlje i pošto sam zavšio šetnju oko malog jezera i uz kosu strminu, našao sam se licem u lice sa palatom a da nisam morao namerno da razvaljujem prepreke. Mislio sam da je to mesto napušteno, ali mislim da domar živi u severnom krilu pošto sam video triciklo parkirano u tom delu (koji se može videti na sledećoj slici), i zavese na prozorima. Jedan čovek koji čudno izgleda, oko 45 godina, vozi se na triciklu koji je napravljen za 6-ogodišnjaka. Pomislio sam da je samo lokalni meštanin, ali izgleda da je domar palate. […]

Rusija
-Eagle and the Bear piše o ’čudnom skupu sovjetske vojne opreme’ na Khodynka polju u Moskvi – ovde i ovde:

[…] Slušajte deco, ovako nešto se ne dešava u Americi i Evropi: Kolekcija sovjetske moći u vazduhu koju niko ne nadgleda. Hindovi i MIGovi, ostaci onoga što je nekada gonilo afganske pastire, sada Vam je na raspolaganju za ratne igre i glupave slike. […]

LJ korisnik akry je takođe posvetio nekoliko postova (RUS) ’groblju’ vojne opreme na Khodynka polju i postavio je više od 100 fotografija odande:

[…] Bili smo šokirani kada smo to videli. Nekada jake, predivne mašine ostavljene su tamo, trule na kiši, kupole su polomljene, unutrašnjost je ispala… A to su bili helikopteri i avioni koji su nas štitili… […]

Srbija
-A Yankee-in-Belgrade piše o ’dugoj i burnoj istoriji’ glavnog grada Srbije:

[…] Kad su Scordisci (keltsko pleme) u 3. veku postavili svoje uporište u Singidunumu na ušću Save u Dunav, grad na ’raskrsnici svetova’ je već bio pod vizantijcima, samarićanima, istočnim gotima, slavencima, avarima, francuzima, bugarima, mađarima, otomanima, austrijancima, nemcima….i svaki od njih je ovom gradu davao imena: Singedon, Nandor, Fehervar, Nandor Alba, Alba Graeca, Grieschisch Weisenburg, Alba Bulgarica, Taurunum… Međutim, njegovo slovensko ime Beograd, što znači ‘beli grad’ najduže traje. […]

-GV autor Danica Radovanović piše na Balkan Crew o mestima koje najviše voli u Beogradu:

[…] 2. Pijace, otvorene, živahne pijace sa hranom i drugom robom. Neko je rekao da kada posetite neki grad, prvo treba otići na pijacu da biste upoznali dušu grada i njegovih stanovnika, ljudi koji tamo žive. …]

-Viktor Marković sa Belgraded.com piše o tome da su saveti za put koje je dao The Guardian-u prošle nedelje ’dobra pretpremijera onoga što uskoro dolazi na Belgraded – serija članaka naslovljena sa ’Stotine stvari koje možete raditi u Beogradu’. Viktor poziva čitaoce da doprinesu tome tako što će otkriti svoje ’najtajnije savete za Beograd.’