Prošlog decembra Siniša Boljanović je preveo jedan broj potresnih priča sa porođaja koje su žene iz Srbije pisale anonimno i objavile na sajtu “Majka Hrabrost”. Sajt je pokrenula srpska blogerka Branka Stamenković - Krugolina Borup zbog čega je bila nagrađena. 

Ranije ovog meseca, LJ user germanych, ruski bloger, pozvao je svoje čitaoce da podele njihova iskustva u vezi sa porođajima u Sovjetskom Savezu. Dok je “Majka Hrabrost”, inicijativa Branke Stamenković, pokušaj da se na bolje promeni situacija, cilj ruskih blogera je bio da dokumentuju  manje poznato poglavlje sovjetske istorije.

U prvom postu, on je napisao (rus):

[…] Iz nekog razloga, ja imam utisak da su sovjetske medicinske sestre […] na poslu tretirale žene kao da je ratno vreme i kao da su one imale decu sa nekim SS oficirima. To jest, sa nekom mržnjom pomešanom sa gađenjem. Iz nepoznatog razloga. Čudna je to stvar, s obzirom da  su u filmovima bile prikazivane suprotno: kada su majke sa decom napuštale porodilišta, sestre su letele oko njih, sve ljubazne i nasmejane.

[…]

Ovo je pitanje za žene koje čitaju ovaj blog: da li biste, molim vas, podelile svoje utiske o atmosferi koja vas je okruživala u sovjetskim porodilištima? […]

Povratna reakcija koju je LJ user germanych dobio od njegovih čitalaca naterala ga je da napiše sledeći post (rus), u kome je citirao preko 20 blogera. Priče nekih od njih nisu bile lične, nego njihovih rođakinja (bilo je i nekoliko komentara od strane muških blogera). Ispod je jedan primer iz ove zbirke.

vladimirgin:

Kada je 1984 mama rađala mog brata[…] to je prema njenim rečima bio užas nad užasima. [Medicinsko osoblje] se donekle pokrenulo kada je počela da viče da je ona takođe doktor i da će biti u mogućnosti da pronađe u [opštinskom Domu zdravlja] osobu da napiše adekvatnu žalbu.
Da moja majka nije vikala, moj brat bi bio mrtvorođen. (postojale su komplikacije na porođaju).

terkat:

Sredstva za higijenu posle porođaja su činili nefunkcionalni krpeni ulošci, stisnuti između nogu: iz nekog razloga, bilo je zabranjeno nošenje gaćica:(((.
Tada još nisu postojali moderni ulošci. Ovo je nešto čega se sa užasom sećam[..]Moja negativna sećanja na porodilište su povezana sa sredstvima za higijenu.

shisho4ka:

Mi smo takođe bili u potpuno “razgaćenoj državi” - plus iznošene bolničke spavaćice i ogrtači. Nije bilo dozvoljeno nositi bilo kakav donji veš od kuće a ni druge stvari nisu bile poželjne. Papuče su takođe bile bolničke, pretpostavljam. Posete porodice su bile zabranjene, naravno.  Svi novi očevi su tumarali ispred porodilišta, glasno dozivajući svoje žene. Jedan (dozvoljen) telefon za ceo sprat i dugačak red do njega…

madlesha:

Zima 1984. Lenjingrad. Institut za pedijatriju. Užasan stav, svi razgovaraju arogantno, svi su zauzeti. Bilo je veoma hladno, minus 25 C,
[minus 13 F] napolju. Nije bilo tople vode, rođacima je bilo zabranjeno da donesu vodu - prokuvanu vodu za nas. Moja majka mi je poslala kutiju sa šećerom, sve koje smo bile u sobi jele smo ga tajno. Bilo nas je 12 u sobi. Nije bilo kade za kupanje,  toalet je bio [ u veoma lošem stanju] Strašno je setiti se toga…

greenbat:

1989, [Yaroslavl]. Zbog bolnog porođaja, jedna žena je povraćala. Sestrica joj je gurala krpu pod nos, vičući: “Počisti za sobom!”… 1990, Sankt Petersburg. Jedna alkoholisana sestra je prevrnula dečji krevetac sa novorođenčetom, na očigled šokirane publike.

bormental_r:

Naše prvo dete je umrlo zbog toga što se doktori nisu pojavili. Moja žena je vikala, a oni su se popeli i rekli: “To je u redu, ovo je prvi porođaj, ovo nije ništa. Budi strpljiva, ne viči!” A kada su bili alarmirani, bilo je suviše kasno.  On je bio mrtvorođen - intrauterno gušenje. I kada je moja žena, izmorena of plakanja, konačno zaspala, ravnodušno, sestrica je probudila - dete je moralo dobiti ime, for the paperwork. Mrtvorođeno dete. I oni su je probudili zbog toga i zahtevali da da ime mrtvom detetu. Čak i sada kada se setim ovoga, sve u meni se okrene. 1975, [Sverdlovsk]…

LJ korisnik kialu, koja je imala dete u svojoj 18 godini, podelila je slično užasavajuće iskustvo i završila svoj komentar ovim rečima:

[…] Deset godina rođendan mog sina za mene je bio dan groznog sećanja. Strah i užas pomešani sa sramotom.
Sada sam završila sa tim. Ali moj sin trenutno ima 16 a ja nisam poželela da imam drugo dete - i nikada ga neću imati…

LJ user germanych takođe je objavio nekoliko sećanja onih koji su decu dobili u inostranstvu ili u skorije vreme - “poređenja radi”:

klepak:

Prilike u porodilištima su se promenile - deca se ne odnose, posete su dozvoljene, muževima je dozvoljeno da prisustvuju porođaju, takođe postoje zasebne sobe za porodilje,  i tuševi u svakoj sobi.

***

michellemohn:

U Nemačkoj, ja sam imala teškoću da razumem zašto je akušer bio tako neverovatno učtiv, pažljiv i prijatan… ispostavlja se, oni tretiraju sve trudnice kao ovu…

Sledi germanych's zaključak ovog posta:

[…] Sudeći po dodatnim komentarima[…]ništa se nije promenilo u mnogim ruskim porodilištima [od sovjetskog vremena] - ista neuljudnost, prljavština
i maltretiranje žena […]. Ali nema ničeg iznenađujućeg u vezi sa tim, zato što u državnim institucijama Ruske federacije isti prezriv tretman ljudskih bića još uvek opstaje na način kakav je bio [u sovjetsko vreme]. U osnovi, porodilišta su poslednji konzervativni bastioni [sovjetskog sistema]. Novo nastala komercijalna  porodilišta rešavaju samo neke probleme u vezi sa bezbednim porođajem i negom dece. Uopšte, mislim da bi globalne reforme u Rusiji trebalo da počnu sa reformom porodilišta.

Sledi germanychov drugi post na koji je uticao prethodni:

[…] Post je ukupno izazvao oko 1000 komentara i proveo nekoliko dana na listi Top 30 postova  na Yandex blog portalu. Osim toga, bio je post dana.[…] Ali to nije glavna stvar.

Glavna stvar je da me je jedan broj čitalaca označio kao neobjektivnu osobu, koja je namerno skupila sve vrste prljavštine i, prema tome,isprovocirala jednako prljave komentare. Kao da, one žene koje su imale pozitivno iskustvo sa sovjetskim porodilištima nisu želele da pišu komentare na takvom mestu.

Dobro, kao dokaz da sam sasvim objektivan, odlučio sam da izbacim komentare iz tog prvog posta, koji govore pozitivno o sovjetskim porodilištima i svrstam ih u poseban post. A voleo bih da vidim, hoće li on biti na top listama? I koju vrstu komentara će izazvati?[…]

Slede dva “pozitivna”  komentara:

vladimirgin:

Kada sam se porodila, nivo zaštite je bio savršen - zato što su babica i doktor bili prijatelji moje majke.[…]

***

shisho4ka:

1990. […] Normalni utisci… […] Medicinsko osoblje je bilo korektno. Bez neučtivosti, ali bez  ikakve naročite ljubavi i nege. Uopšte, u to vreme bila sam srećna, očekivala sam gori tretman…

U još jednom postu , LJ korisnik  germanych sumirao je  rezultate njegovog  “približno izbalansiranog” blogerskog eksperimenta:

Prema očekivanju, post o tome koliko su bila dobra sovjetska porodilišta nije prošao na Yandexovu top listu, i nije izazvao čak ni stotinu komentara. Iz nekog razloga, takođe nije bilo mnogo ljudi spremnih da podrže teoriju da sve vrste užasa napisane o sovjetskim porodilištima nisu imale nikakve veze sa realnošću.
[…]

LJ user germanych takođe je citirao “pozitivan” komentar  (koji je posle bio obrisan od strane njegovog autora) da istakne šta je zaista bilo u sovjetskom sistemu:

Ja takođe ne mogu reći bilo šta loše o sovjetskim porodilištima, pošto je moj tast bio [visoko rangiran funkcioner Komunističke partije]…

Dok se u velikom delu sveta slavila inauguracija Baraka Obame, 44. predsednika SAD, Azerbejdžan je u žalosti obeležavao 19. godišnjicu događaja koji je, kako se ispostavilo, bio uvod u nezavisnost od bivšeg Sovjetskog Saveza. Kako je moć Moskve nad njenim satelitima slabila, etničke tenzije u južnom Kavkazu su vrlo brzo eskalirale u rat izmežu Jermenije i Azerbejdžana oko spornog Nagorno Karabaha.

Mnogi etnički Azerbejdžanci iz Jermenije su već pobegli ili su bili primorani da napuste zemlju 1988. godine i taj trend se nastavio tokom sledeće godine, dok su sukobi u Nagorno Karabahu, u kojima su poginula 2 Azerbejdžanca i ranjeno 50 Jermena, samo pojačavali postojeće tenzije. Tri dana kasnije, anti-Jermenski pogromi u Azerbejdžanskom gradu Sumgaitu doveli su do smrti najmanje 6 Azerbejdžanaca i 26 etničkih Jermena.

Kako su priče o međusobnom nasilju nastavile da kruže, sitacija je brzo eskalirala i 13. januara 1990. još jedan anti-Jermenski pogrom je izbio u glavnom gradu Azerbejdžana, Bakuu. Brojke variraju, ali se pretpostavlja da je poginulo od 48 do 66, ili verovatno i više, etničkih Jermena.

Do 19. januara, većina pripadnika Jermenske nacionalne manjine je pobegla iz grada, a sledećeg dana sovjetski tenkovi i hiljade vojnika je zauzelo grad, naizgled da se suprotstave etničkom nasilju koje se navodno smanjilo. Do današnjeg dana ostaje pitanje zašto je Moskvi trebalo toliko vremena da reaguje, dok Human Rights Watch tvrdi da je vojni upad bio davno isplaniran.

I zaista, međunarodna organizacija za ljudska prava i drugi nezavisni posmatrači zaključuju da je intervencija izvedena, ne da bi zaštitila etničke Jermene, nego da bi sprečila pobedu političkih snaga koje su se zalagale za nezavisnost na izborima zakazanim za sledeći mesec. Najmanje 130 ludi je ubijeno i 700 ranjeno u danu koji je ostao zapamćen kao “Crni januar”.

Trenutno u kratkoj poseti Azerbejdžanu, Anna takes a Trip komentariše.

Iako je danas radostan da za SAD, ovde u Bakuu je tužno, dan žalosti i pomena. Ovde se 20. januara (”Crni januar”) prisećaju kako su 1990. godine, vođene glasinama o mogućoj nezavisnosti, sovjetske trupe ušle u grad i ubile desetine nevinih civila, protestanata. Ceo grad se okuplja na zadivljujućoj i prelepoj “Aveniji mučenika”, koja se završava večnom vatrom sa pogledom na grad i Kaspijsko more. Oseća se tuga u vazduhu. Azerbejdžan je 1991. godine uspešno proglasio nezavisnost od SSSR-a.

Learning to Walk in Stilettos takođe pominje ovaj dan pošto je pao na isti dan kada je Obama položio zakletvu, dok “sIDe-tALKs” Azerbaijan priča o značaju godišnjice za zemlju skoro dve decenije kasnije.

Prošlo je 19 godina od kada su sinovi i kćeri Azerbejdžana dali svoje živote za slobodu. Ovi mučenici su žrtve agresije tadašnjeg Kremlja. Uskraćivanje ljudskih sloboda je tipična karakteristika komunističke ideologije. Zato je na svaki znak težnje ljudi ka emancipaciji, Kremlj odgovarao žestokim vojnim akcijama.

Tog sudbonosnog 20. januara 1990. godine, narod Azerbejdžana se probudio i video ogroman broj ruskih vojnika u svojoj prestonici, Bakuu. Nije jasno kako je glasilo direktno naređenje, ali su posledice tog dana veoma jasne - stotine nevinih civila - muškaraca, žena i dece je ubijeno, posebno u centru prestonice. Očevi koji su otišli na posao nikada se nisu vratili; deca su opraštajući se od roditelja otišla u školu ne shvatajući da je to bio poslednji oproštaj. Žene su odlazile na pijacu i nikada se nisu vratile; smrt je prerano rastavila žene i muževe.

Sheki, Azerbaijan komentariše iz lokalne perspektive.

Doba SSSR-a za Azerbejdžan se završilo poslednjim masakrom koji je počinila sovjetska armija 19. i 20.januara 1990. godine…

Nedugo zatim republika Azerbejdžan je proglasila nezavisnost i sovjestka armija je ušla na tenkovima i sa kalašnjikovima u rukama da pokaže svoju snagu i ko je gazda… Iako je državni vrh SSSR-a znao da se SSSR raspada i da će republike postati nezavisne, nije želeo da propusti poslednju šansu da pokaže svoju duboku mržnju prema slobodnoj misli i, moram reći, ljudima upošte…

[…]

Niti ću detaljno opisivati scene ludila, kako su tenkovi prelazili preko nenaoružanih ljudi i kako su vojnici pucali na svaki prozor u kome su videli svetlo…

[…]

Ja sam žena, majka, supruga i sestra i ne verujem u osvetničke ratove. Za mene, najvrednija stvar na planeti Zemlji je ljudski život, život bilo koje osobe… Dva puta su eksplodirale bombe u metrou u Bakuu u poslednjih deset godina… U zemlji je sada primirje, ali povremeno kovčezi nekih mladih ljudi upropašćavaju živote svojih porodica kada stignu kući… Pratim vesti iz mesta kao što su Gaza, Avganistan, Pakistan, Irak, građanski ratovi u Africi i veoma je nesrećno videti šta ljudi rade…

[…]

20. januar je dan kada Azerbejdžanci odaju poštu onima koji su dali živote za nezavisnost svoje države…

Sapanov [RU], blog jednog Rusa koji živi u Bakuu, pamti događaje koji su se tada odigrali.

Напрямую меня те страшные события не коснулись. Но беда была вокруг. У соседского сотрудника погибла 12-летняя дочь Лариса. Погиб врач скорой помощи Александр Мархевка, выехавший к раненым… Страшная была ночь. Да и вообще времена жуткие. До сих пор помню патрульные БТР, гоняющие под окнами, военные палатки на Московском проспекте и автоматчиков, исподлобья поглядывающих на любопытных и мало что понимающих детишек.

U međuvremenu, Doctor Ziya [AZ], je objavio fotografije na kojima američki novinar Thomas Goltz daje intervju za Azadliq Azerbejdžanski servis RFE/RL-a. Takođe prenosi izjavu poznatog stručnjaka za Azerbejdžan, koji ovaj dan poredi sa 4. julom u Sjedinjenim Američkim Državama.

«Əlbəttə, həmin günlərdə ölənlərə görə məyusam, kədərlənirəm. Amma nəticədə axı siz müstəqilliyi əldə etdiniz. Bu tarix sizin üçün ABŞ-da qeyd olunan Müstəqillik Günü kimi, 4 İyul kimi olmalıdır. Buna fəxrlə yanaşmaq lazımdır, ağlamaq yox».

Pošto mu je zabranjeno da emituje program u zemlji, Azadliq putem svog vebsajta nastavlja da širi vesti i slike, uključujući i niz fotografija snimljenih tog sudbonosnog dana.

Branje maslina u Albaniji, spomenici John Paul II u Poljskoj, sovjetsko vojno ’groblje’ hardvera u Moskvi, i mnogo više: blogeri Centralne i Istočne Evrope dele svoje utiske tokom putovanja i fotografije.

Albanija
- Steeping Stones je postavio dve fotografije na kojima se nalaze dve starije albanke sa sela: jedna bere masline ’na stari način’; a druga ima kecelju punu belih rada, koje sakuplja za lokalnu kompaniju i za to dobija $1 po kilogramu.

Steeping Stones je takođe proveo nekoliko dana u starom gradu Apolloniji, i posetio je pravoslavni hrišćanski manastir Ardenice:

[…] Ardenice je stari pravoslavni manastir koji je sačuvan od uništenja u vreme totalitarizma. 4 sveštenika još uvek žive i rade tamo, ali su bili na seminaru danas tako da ih nismo videli. Ovo mesto se ’popravilo’ poslednjih godina i dobro se održava, a jako dobro je obnovljeno pošto je bilo korišćeno i kao restoran, i kao mali hotel. […]

Kolin, sa Living in Shkoder, džogirao je kroz grad u pre nekoliko dana i ’posmatrao ’normalan’ život albanaca,’ koji poprima JAKO čudan izgled,’ i slika stare kapije privatnih kuća:

[…] Ima ih mnogo, a može desi se da u jednoj ulici ima 20 različitih vrsta kapija. To su stara drvena vrata koja ja zaista volim.
Samo se pitam, kakve bi sve priče ove kapije mogle ispričati kada bi mogle govoriti. […]

Bosna & Hercegovina, Hrvatska
- Balkanology Blog je postavio nekoliko fotografija iz Hrvatske, nakon predloga od blogera (Stuart Pinfold), koji je pisao o ’čudnim stvarima na Google Mapama gde se daju uputstva za vožnju između određenih delova jugo-istočne Evrope.’

Prvo, tu je Google-ov predlog za put od Dubrovnika do Mostara:

[…] Umesto uobičajene vožnje od 150km koje bi predložio i manje genijalan softver za mape, Google predlaže jako avanturistički način: prvo trajektom do Italije, malo vožnje, drugi trajekt do Grčke, pa onda još malo vožnje kroz Grčku, cela dužina Albanije, Crne Gore, i konačno ste u Bosni. To je 1541 km. i skoro 10 puta duže od normalnog puta, ali mnogo interesantnije. […]

Onda, imamo put između Splita i Dubrovnika:

[…] Naravno, Google-ov odgovor uključuje vožnju duž obale Jadranskog mora, ali na drugoj strani Jadrana, između Barija i Pescara-e [u Italiji]. […]

A tu je i put of Splita do Zagreba:

[…] Rezultat je bio veoma zanimljiv. ’Nismo bili u mogućnosti da proračunamo pravce između splita, hrvatske i zagreba, hrvatska.’ […]

I od Beograda do Podgorice:

[…] Problem nastaje kada se sprovede temeljna istraga pravaca za vožnju: Google nudi da vozimo 150km. jugo-istočno, da se okrenemo, da se vozimo do predgrađa Beograda na istom putu, dok ne stignemo na pravi put prema Crnoj Gori. […]

Autor Balkanology Blog-a je odustao, ali je Stuart Pinfold, bloger koji je otkrio ovu zabunu, postavio je u delu za komentare na ovaj post još rezultata o ponuđenim mapama koje Google predlaže.

Republika Češka
-The Journeys of Captain Oddsocks piše o gradu Svitavy, koji je, između stalog, mesto gde se rodio Oscar Schindler, onaj čovek ’zaslužan za spašavanje života više od 1000 Jevreja pred kraj drugog svetskog rata’:

[…] Schindler-ov dom se nalazi u Poličská Ul. 24, ali je to još uvek porodični dom i zato se ne može posetiti. Označen je samo malim kamenim spomenikom u parku preko puta ulice.
[…]
Svitavy gradski muzej, koji se nalazi jedan blok južno od glavnog trga, posvetio je čitavo krilo priči o Shindleru i njegovim Jevrejima. Većina izloženog materijala sastoji se od dokumenata i slika koje su lepo poređane u crno belim delovima. Ima nekih stvari koje su izložene u staklenim kutijama: odeća zatvorenika, lične karte, bonovi za hranu, itd. […]

U drugom postu, Captain Oddsocks piše o svm ’odnosu punom ljubavi/mržnje’ sa ’kancelarijama za turiste u Republici Češkoj,’ i nudi nekoliko predloga ’koji će osigurati da turisti, koliko god da ih ima, uživaju u svojoj poseti i da kada odu lepo pričaju o mestima koja su posetili’:

[…] To kažem zato što mislim da, iako turisti ovde slobodno dolaze već skoro 20 godina, Republika Češka je još uvek strašno podcenjena i nedovoljno predstavljena. Većina ljudi samo ode u Prag. […]

Litvanija
-Arnis Balcus, fotograf iz Litvanije, postavio je fotografije najstarijeg bioskopa u Litvaniji, Riga, osnovanog 1923 godine:

[…] To je verovatno i jedini bioskop koji još uvek zapošljava umetnika da crta reklame za film.

Poljska
-Polandian piše o velikom rastu popularnosti statua Pape Jovana Pavla II u Poljskoj:

[…] Sada ima 228 statua Jan Pawel-a u Poljskoj (ovaj dečko održava rekord). Papa je umro tek pre tri godine. Prema proračunu koji nameravam da uradim, ako se izgradnja Papinih statua nastavi na ovaj način, do 2025 biće više Jovana Pavla od mramora nego živih poljaka. […]
[…]
Kič je reč koja se, nažalost, prva pojavi u mozgu. Zapitajte se šta bi Jovan Pavle pomislio o svom tom idolopoklonstvu, i morate zaključiti da to ne bi bilo ništa pozitivno. […]

-20 east istražuje u Varšavi spomenike koji su povezani sa Heinrich, count von Brühl –
palata na Saski Trgu i palata u Mlociny:

[…] Mnogo puta smo prošli pored nje, ali nismo pogledali preko ograde. Prošle nedelje sam pošao u šetnju divljim krajevima susedne zemlje i pošto sam zavšio šetnju oko malog jezera i uz kosu strminu, našao sam se licem u lice sa palatom a da nisam morao namerno da razvaljujem prepreke. Mislio sam da je to mesto napušteno, ali mislim da domar živi u severnom krilu pošto sam video triciklo parkirano u tom delu (koji se može videti na sledećoj slici), i zavese na prozorima. Jedan čovek koji čudno izgleda, oko 45 godina, vozi se na triciklu koji je napravljen za 6-ogodišnjaka. Pomislio sam da je samo lokalni meštanin, ali izgleda da je domar palate. […]

Rusija
-Eagle and the Bear piše o ’čudnom skupu sovjetske vojne opreme’ na Khodynka polju u Moskvi – ovde i ovde:

[…] Slušajte deco, ovako nešto se ne dešava u Americi i Evropi: Kolekcija sovjetske moći u vazduhu koju niko ne nadgleda. Hindovi i MIGovi, ostaci onoga što je nekada gonilo afganske pastire, sada Vam je na raspolaganju za ratne igre i glupave slike. […]

LJ korisnik akry je takođe posvetio nekoliko postova (RUS) ’groblju’ vojne opreme na Khodynka polju i postavio je više od 100 fotografija odande:

[…] Bili smo šokirani kada smo to videli. Nekada jake, predivne mašine ostavljene su tamo, trule na kiši, kupole su polomljene, unutrašnjost je ispala… A to su bili helikopteri i avioni koji su nas štitili… […]

Srbija
-A Yankee-in-Belgrade piše o ’dugoj i burnoj istoriji’ glavnog grada Srbije:

[…] Kad su Scordisci (keltsko pleme) u 3. veku postavili svoje uporište u Singidunumu na ušću Save u Dunav, grad na ’raskrsnici svetova’ je već bio pod vizantijcima, samarićanima, istočnim gotima, slavencima, avarima, francuzima, bugarima, mađarima, otomanima, austrijancima, nemcima….i svaki od njih je ovom gradu davao imena: Singedon, Nandor, Fehervar, Nandor Alba, Alba Graeca, Grieschisch Weisenburg, Alba Bulgarica, Taurunum… Međutim, njegovo slovensko ime Beograd, što znači ‘beli grad’ najduže traje. […]

-GV autor Danica Radovanović piše na Balkan Crew o mestima koje najviše voli u Beogradu:

[…] 2. Pijace, otvorene, živahne pijace sa hranom i drugom robom. Neko je rekao da kada posetite neki grad, prvo treba otići na pijacu da biste upoznali dušu grada i njegovih stanovnika, ljudi koji tamo žive. …]

-Viktor Marković sa Belgraded.com piše o tome da su saveti za put koje je dao The Guardian-u prošle nedelje ’dobra pretpremijera onoga što uskoro dolazi na Belgraded – serija članaka naslovljena sa ’Stotine stvari koje možete raditi u Beogradu’. Viktor poziva čitaoce da doprinesu tome tako što će otkriti svoje ’najtajnije savete za Beograd.’

Nekoliko sati nakon što je Barack Obama pobedio na američkim predsedničkim izborima, ruski predsednik Dmitry Medvedev se prvi put obration Saveznoj Skupštini uz izjave koje su privukle pažnju i u zemlji i na zapadu.

LJ korisnik oleg-kozyrev odgovara (RUS) na predlog Medvedeva da se predsednički mandat sa četiri produži na šest godina:

Našao sam rešenje. Podržavam Medvedev predlog da vlada šest godina. Samo, uz to bi trebalo da promene i zakonsku odredbu o trajanju godine. Jedna godina treba da se sastoji od 243 dana.

Iako u svom govoru Medvedev nije čestitao Obami na pobedi, niti je pomenuo predsednika izabranog na izborima, ipak je poslao oštru poruku pozdravljajući, obećavajući, između ostalih stvari, postavljanje sistema raketa kratkog dometa Iskander u regiji Kaliningrada, na zapadnoj ruskoj granici da bi se ’'efektno odgovorilo na stalne i česte pokušaje američke administracije da postavi nove elemente globalnog raketnog sistema odbrane u Evropi’'.

Ovo su neki ruski blogeri napisali u odgovoru na deo Medvedovog obraćanja koji je bio podjednako upućen stranoj i domaćoj publici.

LJ korisnik viking-nord (RUS):

Recite mi, molim Vas, zašto je Medvedev morao da čeka kraj SAD izbora da bi se obratio Saveznoj Skupštini??? Nisu preduzeti ama baš nikakvi koraci za unapređenje odnosa sa Sjedinjenim Državama.

Očekivao sam da će reći da namerava da otpočne novu vrstu odnosa sa novom američkom administracijom. Na primer, počećemo da pregovaramo o raketnom štitu u Istočnoj Evropi. Tako nešto, međutim, nije rečeno. Potpuno suprotno, ovako je zvučalo: Vi to postavite, nas je baš briga, i kao odgovor na to, mi ćemo postaviti Iskanders u Kaliningradu i ostaviti raketnu jedinicu na položajima u Kozelsk-u. To znači da počinjemo trku u naoružanju u vreme ekonomske krize!!! To nije loše, zar ne???

U svakom slučaju, mislim da ni sam Obama nije mogao očekivati nešto ovako…I mogao se povući sa protivraketnim sistemom, pošto je to skupo zadovoljstvo, a demokrate su – po pravilu, veoma praktični.

Nekoliko komentara na ovaj post:

disaster_cake: 

Nemojte biti naivni; ništa se u bliskoj budućnosti neće promeniti u odnosima između Rusije i Amerike. Promena režima na jednoj strani ne znači ništa. Pored toga, stav prema Rusiji je možda jedino pitanje na koje se Obama za vreme debate složio sa McCain-om.

* * * 

prikolruss: 

Njima treba protivnik. Zato postoje provokacije i okrutnost. Oni nemogu postojati bez neprijatelja, zar ne??? ((

* * *

viking_nord: 

Mora postojati slika neprijatelja spolja da bi se obuzdale domaće slobode. 

LJ korisnik telemont (RUS): 

[…] Da ga nije bilo [Medvedevo obraćanje od 05 nov.] svi komentatori bi diskutovali o američkim izborima, i onda bi neizbežno domaća stvarnost bila upoređivana sa onom u Americi. Tako što je izašao na podijum i izbacio listu prethodno pripremljenih stvarčica, Medvedev je pomerio focus nacije sa pitanja koja su opasna po režim.

Isti takav pristup je iskorišćen u vreme [Beslanske tragedije]: kada se ispostavilo da javnost ima mnoga pitanja koja su teška i veoma nepogodna za režim. Putin je tada odjednom odlučio da otkaže izbore za guvernera pokrajine. Zaista, jedna sporedna inicijativa, ali je imala odlične rezultate: svi su odmah krenuli da se svađaju, biraju i imenuju, zaboravili na decu koja su ubijena. 

U jednom drugom postu, LJ korisnik telemont primećuje (RUS) da pokušaj da se odgonetne skrivena poruka Medvedevog obraćanja nije ništa drugo do vežbanje beznačajnih stvari:

[…] Kakva je korist da se traži značenje u porukama ljudi koji ne preuzimaju odgovornost čak ni za svoje akcije, a kamoli za svoje reči. 

(Izbor linkova blogera na engleskom koji reaguju na Medvedevo obraćanje je ovde.)

09. oktobra Crna Gora i Makedonija su priznale nezavisno Kosovo.

Douglas Muir, novinar A Fistful of Europe, primećuje da ’ovo izgleda podiže broj zemalja koje su priznale Kosovo na tačno 50’. Muir je u opštim crtama opisao koliko je ovaj događaj značajan:

 […]Makedonija i Crna Gora su male zemlje ali su prerasle granice svoje veličine zato (1) što se graniče sa Srbijom i Kosovom, (2) zato što su kandidati za EU članstvo, i (3) zato što su to republike bivše Jugoslavije. Iako to nije iznenađenje, još uvek je jako  interesantno. […]

[…] Sad su i Crna Gora i Makedonija odlučile da priznaju Kosovo. Kosovo će se verovatno odužiti tako što će ih zauzvrat priznati. Dok rade na tome, mogu odlučiti da priznaju Južnu Osetiju i Abhaziju, pokrajine koje su ove godine odlučile da proglase nezavisnost od Gruzije/Georgia (ne one u Americi, već one što je blizu Rusije). Na taj način Kosovo će podržati Rusiju u odvajanju Južne Osetije i Abhazije, ali to će uznemiriti Sjedinjene Države i ostatak sveta koji se protive Rusiji, ali podržavaju Kosovo, Crnu Goru, i Makedoniju u borbi za nezavisnost. Srbija bi trebala podržati Gruziju zato što nam je dobro poznato kako je kada Vam se oduzme teritorija, ali tamo bismo uznemirili Rusiju, našeg najboljeg prijatelja kada se radi nepriznavanju Kosova. Georgia, SAD je već priznala Kosovo, ali Gruzija (zemlja) nikako ne bi trebala to da uradi zato što njih brine odvajanje pokrajina od države. Ali ako je ne priznaju, mogle bi uznemiriti SAD i druge zemlje koje su je priznale. 

Rusija je prvo konstatovala da nije OK da se pokrajina odvoji, ali sada kaže da je to OK. Za SAD prvo je bilo OK da se pokrajina odvoji, ali sada kaže da je to loša stvar i veliki ne-ne. […]

[…] Pretpostavljam da su ti protesti direktni izraz besa i neće predstavljati problem na duge staze, ali to se može promeniti u zavisnosti od toga da li će se neprijateljstvu dozvoliti da se kristalizuje i usadi u sećanje ljudi. A možda će partije izabrati da gledaju u budućnost gde, pod pokroviteljstvom EU-a, granice nisu toliko bitne?

Jonathan Davis sa LimbicNutrition Weblog-a piše da je on ’za nezavisno Kosovo,’ da želi ’Srbiju u EU što pre,’ ali mu je ’muka od laži, prljavih igri, licemerstva i tiranije’ od strane ’EU/SAD/Kosovo bloka.’ Po njemu, budućnost Makedonije i Crne Gore ne izgleda baš sjajno:

[…] Sada će i oni morati da žive s besom njihog najvećeg trgovinskog partnera i s efektom destabilizacije koji će njihovo priznavanje imati na njihovu unutrašnju političku situaciju. […]

Pišući o ’masovnom glasu za dozvolu Srbiji da se preispita zakonitost Kosova na Međunarodnom Sudu Pravde koje je prethodilo priznavanju Kosova od strane Makedonije i Crne Gore, Johnatan je izneo svoje mišljenje da je ’unapred pripremljeni plan da se mali susedi Srbije […] nateraju da priznaju Kosovo samo dan pre glasanja’ bio ’kreiran kao psihološki i propagandni efekat’: 

 […] (1) Da se uništi zabava za srbe i (2) i da postavi teren za skretanje globalne medijske pažnje sa pobede Srbije u UN-u i da se fokusira na Srbiju, koja je izgleda ’zatečena’ zbog ’izdaje’ od strane Crne Gore i Makedonije.’ […]

[…] Nobelova Nagrada za Mir koja je dodeljena Martiju Ahtisariju, omrženoj osobi u Srbiji, za koju se naširoko veruje da je napadno pro-Albanski orijentisan, i čoveku koji je Kosovu predao svoju (nelegalnu) nezavisnost. Očekivalo se da će ta nagrada pripasti zatvorenom kineskom disidentu Gao Zhisheng-u, ali, umesto toga, komitet je odlučio da nastavi sa svojom tradicijom o politički motivisanim nagradama, skoro kao da je to, po mom mišljenju, deo usklađenog odgovora na pobedu Srbije u UN-u. […]

Dve godine od atentata na novinarku Annu Politkovskay-u obeležiće se 07 oktobra. Do sada se niko zbog toga nije našao u zatvoru, ali se očekuje da će tri čoveka uskoro ići na suđenje zato što se sumnja da su umešani u ovo ubistvo.

Sledi izabrani materijal iz današnjih postova u sećanje koji su preuzeti sa Russophone blogosphere. LJ korisnik emarinicheva piše (RUS):

Pre dve godine, ubijena je Anna Politkovskaya. Sećam se da je dan kada je sahranjena bio kišovit, kao i danas. Mnogi su se pojavili na groblju; poznata lica. Donekle je bilo prijatno biti pored njih… Zašto je bilo toliko teško? Ljudi kao Anna su stajali protiv nevolje, laži i licemerstva koji su polako dolazili (i koji su na kraju prevladali). Ona se stilski nije uklopila u ’novi svetski poredak’ u ovoj zemlji. Sada živimo tek tako, bez Ane, bez njenog postojanja na zemlji. Teško je. […]

 LJ korisnik viking-nord je napisao (RUS):

Anna Politkovskaya je ubijena pre dve godine. Pravi novinar i stvarni građanin, ruski patriota. U suštini, imamo strašno izopačenu i, rekao bih, divlju ideju onoga što se zove patriotizam. Mnogim ljuidma se čini da je patriotski istući kavkaza na ulici, bombardovati Gruziju, pokazati (svoj) donji deo leđa SAD-u. Ne, to nije patriotizam; to je smeće koje će samo doneti sramotu našim potomcima.

 Ono što je Anna Politkovskaya radila bio je patriotizam. Patriotski je reći istinu, otkriti lažljivce među službenicima, boriti se za mir u svetu, ići sama kroz gomilu ludih razbojnika koji poseduju malu ili veliku moć, i ono što je glavno, nebojati ih se. Jedino su je metkom mogli zaustaviti. Zbog toga što nije morala da napreduje u karijeri, dobije usluge od režima, status dvoranina ili plaćenog (pripitomljnenog) novinara, njoj je samo bilo potrebno da kaže istinu. A bilo je nemoguće tražiti od nje da ćuti, potkupiti je, ili zastrašiti.

Nisam se slagao s njom u svemu, ali sam je poštovao kao novinara i kao patriotu. Najbolja stvar koju možemo uraditi u znak sećanja na Annu Politkovskaya je da se izborimo za slobodu govora, za važnost ljudskih prava, za demokratsku državu. To je jedini način da održimo sećanje na ovu osobu.

 Mi pamtimo…

LJ korisnik gengri je postavio najavu memorijalnog okupljanja koje će se održati u St. Petersburgu u 19h danas, i ističe (RUS) zašto ovaj događaj nije odobren od strane gradskih vlasti:

[…] Izgleda da će se u parku kod Troitskaya Trga od 19-21h održavati neki preventivni radovi. Komitet gradske administracije za Pitanja Zakonitosti ponudio se da ne održi skup kod [Solovoki] Stone-a, nego na 50. Godišnjici Oktobarskog Parka kod Prospekt Metallistov-a. Kako su divni ovi ljudi…

 

Kako LJ korisnik shoorman kaže, okupljanje u St. Petersburgu je trebalo da se održi kod Solovki Stone-a uprkos zvaničnom odbijanju; ovaj bloger je citirao izjavu lokalnog političara (RUS) u vezi sa predstojećim okupljanjem:

[…] Bilo kako bilo, sećanje na Annu Politkovskaya će se održati na tradicionalnom mestu, pored Solovki Stone-a na Troitskaya Trgu. ’Svako ko želi može doći do kamena kad god to želi. Uprkos bučnom cinizmu koji je prisutan u delovanju gardskih vlasti, mi ćemo doći u to vreme i toga dana do Solovki Stone-a da odamo počast Anna-i Politkovskaya. To nije samo naše pravo, već i naša dužnost prema njoj. A za to nam nije potrebna dozvola nikakvog komiteta. Sve će proći mirno i tiho, onako kako to treba da prođe u minutima žalosti,’ prokomentarisao je Maksim Reznik, jedan od organizatora ovog događaja, vođa ogranka Yabloko Partije u St. Petersburgu. […]

 

LJ korisnik tupikin piše (RUS) o tome šta očekuje od okupljanja na Pushkin Trgu u Moskvi, i o rezultatima istrage o ubistvu Politkovskaya-e:

Danas, 07 oktobra 2008, obeležavaju se dve godine od ubistva novinarke Anna-e Politkovskaya, koja je pisala članke koji su uznemirili nekoga u Severnom Kavkazu i (možda) u Moskvi. Istraga bi trebala tačno utvrditi koga [su uznemiravali]. Ali, velika je sumnja da će se to dogoditi. Ne u ovoj zemlji, ne u ovom trenutku. 

Ako se milion ljudi pojavi na današnjem okupljanju u Moskvi u sećanju na nju, možda će istina izaći na videlo. Ko zna? Ili je možda potrebno dva miliona ljudi za to, ili tri? Kakva vrsta okupljanja bi trebalo da se desi da dođe do promena u režimu ove zemlje?

U Moskvi upravo počinje sastanak u spomen na Politkovskaya, ovog trenutka i kiša lije, možda ih ima 300 ukupno.

Usput, neki od onih koji zakasne će najverovatnije moći da se pridruže. Možda ću i ja uspeti. Videćemo.

LJ korisnik pesnyasolveig je napisala (RUS) da ove godine ne želi da prisustvuje moskovskom okupljanju u sećanje. Evo zašto:

Ne znam da li ću prisustvovati okupljanju u sećanje na Anna-u Stepanovna [Politkovkaya]. Do sada sam prisustvovala svim događajima. Međutim, danas se ne osećam tako. Prošli put, krajem avgusta, na  [Politkovkaya-in] rođendan, slušala sam [Garry Kasparov-a], i to me je mnogo povredilo. Bolelo je zato što su počeli da trguju sećanjima. Napravili su predstavu tamo gde ona netreba da se dešava, to nije bilo u redu, nije bilo humano. Samo se prisećam. I želim da se svi toga sete. Danas je 07 oktobar. Dan kada se moramo setiti Anna-e Politkovskaya-e. Dve godine bez…

LJ korisnik aleshru, koji je prisustvovao okupljanju u Moskvi, postavio je (RUS) fotografiju nasmejanog Mikhaila Kasyanova-a, bišeg člana opozicione koalicije ’Druga Rusija.’

LJ korisnik posmixator je postavio dve slike (UKR) sa jednog memorijalnog događaja na Kyiv Trgu Nezavisnosti.

LJ markgrigorian je napisao o (RUS), i  postavio slike iza ’RAW in WAR’  Nagrade Anna Politkovskaya 2008, a to se desilo u Frontline Club-u u Londonu, 06 oktobra:

Godišnja ceremonija dodela nagrada Anna Politkovskaya održava  se u Frontline Club-u u Londonu. Ovo je drugi put da se tako nešto dešava. Ovoga puta, nagrada je otišla u ruke Malalai Joya, aktiviste iz Afganistana. To je jedna izuzetna žena; neustrašiva i pametna. Zamislite ovo, bila je toliko hrabra da ustane protiv korupcije u Karzaievoj vladi i protiv Talebanskog pokreta. Nakon toga, iako je postala član parlamenta, stalno joj se preti i primorana je da se skriva, da menja lokacije. Isterana je iz parlamenta. Malalai nije visoka rastom, ali je puna energije i neustrašiva. Zaplakala je dok je primala nagradu, a nakon toga je vatreno pričala protiv SAD-a i Britanije. […]

 

[fotografija Joya-e]

Natasha Estemirova, novinarka iz [glavnog grada Čečenije] Groznog je isto bila tamo. Ona je dobila nagradu prošle godine. Ovaj put, govorila je o događajima u Ingushetia-ji. Kratko, ali uz puno emocija.

[fotografija Estemirova-e ]

Teško je ovih dana u Ingushetia-iji. Neki političari i stručnjaci izjednačavaju situaciju sa građanskim ratom. Govore o podeli u moći, haosu, stalnim ubistvima, krvnim osvetama…

I Yelena Kudimova, sestra Anna-e Politkovskaya, je bila tamo.

[fotografija Kudimova-e ]

I na kraju, Marianna Katsorova, organizator i inspiracija koja stoji iza nagrade i godišnjeg sastanka, aktivista za ljudska prava i feministkinja. Ona je predsednik organizacije ’RAW in War’ (Pomozi svim ženama u ratu).

[fotografija Katsorova-e ]

Na kraju,  to je bilo veče ispunjeno emocijama. Hvala Marianna!

LJ korisnik tapirr je postavio izbor linkova za podatke o Anna-i Politkovskaya, uključujući dokumentarni film o Anna-i Politkovskaya koji je snimila Masha Novikova: ’Anna, Sedam Godina na Prvoj Liniji Fronta’ (na ruskom, sa engleskim prevodom)

LJ korisnik I-dream postavio je u februaru 2006. sliku Politkovskaya i napisao (RUS):

Ovako je izgledala kada sam je poslednji put video.