Nedavno je nekoliko blogera iz Makedonije postavilo na svom blogu dokumentarac pod naslovom “Čija je ovo pesma?” bugarske režiserke Adela-e Peeva i počeli su da diskutuju. Film je snimljen po ideji koja joj je sinula dok je sa prijateljima večerala u Istanbulu (jedan makedonac, jedan srbin, jedan grk i turčin), i kada je svaki od njih rekao da pesma koja se čula u pozadini dolazi iz njihove zemlje.

Arheo Blog je prvi objavio [mkd] kratak pregled dokumentarca:

[…] Iako dokumentarac nema nikakvih političkih tendencija, potraga za identitetom pesme pokazuje potragu za identitetom i nestrpljenje naroda sa Balkana. Pošto nije bila upoznata sa situacijom, umesto da ih povezuje, u nekim trenucima Peeva je morala da se pozabavi snažnim reakcijama ljudi s kojima je razgovarala, a koji su mislili da ih vređa. U pokušaju da poveže kulturno nasleđe Balkana, i to ovaj put kroz muziku, Adela Peeva će na kraju zaključiti da je gotovo nemoguće verovati kako samo jedna pesma nepoznatog porekla može proizvesti mržnju među ljudima. To se vidi na kraju filma u sceni gde se jedna zabava pretvara u polje koje gori, a koju su spasili “ljudi različitih narodnosti”. Ovo se dešava na granici između Bugarske i Turske.

To je zaista dobar dokumentarac, ali su me zaintrigirale dve činjenice koje su iznete u filmu – “Da je ovo ratna pesma i da su ritmovi iz Severne Evrope zato što oni nisu karakteristika Balkana.” Na Vama je da odredite kakva je to pesma.

Bilo je nekoliko različitih reakcjia kada je Arheo Blog-ov post objavljen [mkd] na Kajmak.ot:

Arwena:

Ne znam zašto uvek postoji tendencija da se traže dokazi i razlozi nacionalnih sklonosti. Na Balkanu je to uvek slučaj zato što su politika i istorija neraskidivo povezane. Ja prihvatam da “dokumentarac nema nikakvih političkih tendencija” zato što je napravljen s drugom namerom. Verovatno nije imao taj motiv na početku, ali rezultat pokazuje nešto sasvim drugačije. To smo videli već nekoliko puta kada postoji mešavina kulturnog nasleđa i dostignuća različitih naroda i civilizacija. Sve ono što se tiče umetnosti i što uključuje više strana, po prirodi ovog regiona vodiće nacionalizmu i shvatiće se da ima političke tendencije.

Zlochko:

Da, da. Izgleda da su strašno naivni razlozi da se pronađe pravo poreklo te pesme. Zato ona kaže bosancima da srbi imaju original (iako još nije bila u Srbiji), srbima svira bosansku verziju, a bugarima kaže da turci tu pesmu svojataju.

Ništa nije naivno u ovom dokumentarcu … i ako ima nečega previše, to je politika. Ali dobro je da je napravljeno na taj način – prikazuje narode iz ovih krajeva na najbolji način .

Bloger Razvigor je takođe objavio video i napisao [mkd]:

[…] Autorka filma u delu za Albaniju kaže da bi se vratila, i to se zaista desilo u njenom zadnjem filmu „Razvod na albanski način“. Da li se i taj film može naći na internetu?

O tome sam razmišljao dok sam tražio makedonskog Micheal Moore-a [mkd].

Postoje dve verzije pesme na makedonskom: Prilepska „Oj ti Paco Drenovčanke“ i Tetovska „Oj devojče, ti Tetovsko jabolče.“

09. oktobra Crna Gora i Makedonija su priznale nezavisno Kosovo.

Douglas Muir, novinar A Fistful of Europe, primećuje da ’ovo izgleda podiže broj zemalja koje su priznale Kosovo na tačno 50’. Muir je u opštim crtama opisao koliko je ovaj događaj značajan:

 […]Makedonija i Crna Gora su male zemlje ali su prerasle granice svoje veličine zato (1) što se graniče sa Srbijom i Kosovom, (2) zato što su kandidati za EU članstvo, i (3) zato što su to republike bivše Jugoslavije. Iako to nije iznenađenje, još uvek je jako  interesantno. […]

[…] Sad su i Crna Gora i Makedonija odlučile da priznaju Kosovo. Kosovo će se verovatno odužiti tako što će ih zauzvrat priznati. Dok rade na tome, mogu odlučiti da priznaju Južnu Osetiju i Abhaziju, pokrajine koje su ove godine odlučile da proglase nezavisnost od Gruzije/Georgia (ne one u Americi, već one što je blizu Rusije). Na taj način Kosovo će podržati Rusiju u odvajanju Južne Osetije i Abhazije, ali to će uznemiriti Sjedinjene Države i ostatak sveta koji se protive Rusiji, ali podržavaju Kosovo, Crnu Goru, i Makedoniju u borbi za nezavisnost. Srbija bi trebala podržati Gruziju zato što nam je dobro poznato kako je kada Vam se oduzme teritorija, ali tamo bismo uznemirili Rusiju, našeg najboljeg prijatelja kada se radi nepriznavanju Kosova. Georgia, SAD je već priznala Kosovo, ali Gruzija (zemlja) nikako ne bi trebala to da uradi zato što njih brine odvajanje pokrajina od države. Ali ako je ne priznaju, mogle bi uznemiriti SAD i druge zemlje koje su je priznale. 

Rusija je prvo konstatovala da nije OK da se pokrajina odvoji, ali sada kaže da je to OK. Za SAD prvo je bilo OK da se pokrajina odvoji, ali sada kaže da je to loša stvar i veliki ne-ne. […]

[…] Pretpostavljam da su ti protesti direktni izraz besa i neće predstavljati problem na duge staze, ali to se može promeniti u zavisnosti od toga da li će se neprijateljstvu dozvoliti da se kristalizuje i usadi u sećanje ljudi. A možda će partije izabrati da gledaju u budućnost gde, pod pokroviteljstvom EU-a, granice nisu toliko bitne?

Jonathan Davis sa LimbicNutrition Weblog-a piše da je on ’za nezavisno Kosovo,’ da želi ’Srbiju u EU što pre,’ ali mu je ’muka od laži, prljavih igri, licemerstva i tiranije’ od strane ’EU/SAD/Kosovo bloka.’ Po njemu, budućnost Makedonije i Crne Gore ne izgleda baš sjajno:

[…] Sada će i oni morati da žive s besom njihog najvećeg trgovinskog partnera i s efektom destabilizacije koji će njihovo priznavanje imati na njihovu unutrašnju političku situaciju. […]

Pišući o ’masovnom glasu za dozvolu Srbiji da se preispita zakonitost Kosova na Međunarodnom Sudu Pravde koje je prethodilo priznavanju Kosova od strane Makedonije i Crne Gore, Johnatan je izneo svoje mišljenje da je ’unapred pripremljeni plan da se mali susedi Srbije […] nateraju da priznaju Kosovo samo dan pre glasanja’ bio ’kreiran kao psihološki i propagandni efekat’: 

 […] (1) Da se uništi zabava za srbe i (2) i da postavi teren za skretanje globalne medijske pažnje sa pobede Srbije u UN-u i da se fokusira na Srbiju, koja je izgleda ’zatečena’ zbog ’izdaje’ od strane Crne Gore i Makedonije.’ […]

[…] Nobelova Nagrada za Mir koja je dodeljena Martiju Ahtisariju, omrženoj osobi u Srbiji, za koju se naširoko veruje da je napadno pro-Albanski orijentisan, i čoveku koji je Kosovu predao svoju (nelegalnu) nezavisnost. Očekivalo se da će ta nagrada pripasti zatvorenom kineskom disidentu Gao Zhisheng-u, ali, umesto toga, komitet je odlučio da nastavi sa svojom tradicijom o politički motivisanim nagradama, skoro kao da je to, po mom mišljenju, deo usklađenog odgovora na pobedu Srbije u UN-u. […]