Prošle subote je u Budimpešti održana 14. Parada Ponosa (Pride Parade). To je bio jedan od događaja u okviru zatvaranja LGBT festivala filma i kulture, koji je počeo 30. avgusta. Obezbeđenje je tokom četrnaestog Marša Ponosa bilo na povišenom nivou zbog napada koji su se desili 2007. i 2008. godine.

Eva S. Balogh, na Hungarian Spectrum piše o zategnutoj atmosferi koja je vladala pre početka ceremonije zatvaranja:

 […] Za kratko vreme atmosfera je postala veoma zategnuta tako da su ambasade Australije, Kanade, Republike Češke, Francuske, Nemačke, Holandije, Norveške, Slovenije, Južne Afrike, Španije, Švedske, Ujedinjenog Kraljevstva, i SAD-a izdale saopštenje. To saopštenje navodi sledeće: ‘Pružamo podršku i solidarnost zajednicama lezbejki, homoseksualaca, biseksualaca u Mađarskoj. Podržavamo pravo ovih zajednica da iskoriste ovu priliku i marširaju mirno i u skladu sa zakonom, u cilju izražavanja svoje želje da se prekine tišina koja obavija određena pitanja u vezi sa njima. Saopštenje se završava ovim rečima: ‘Stav naše vlade u odnosu na ovo pitanje je u skladu sa načelima koji su postavljeni u Zajedničkom saopštenju o ljudskim pravima, seksualnoj orijentaciji i identitetu pola, usvojenog na zasedanju Generalne Skupštine UN-a, 18 decembra 2008. godine.' Zaista je šamar u lice kada se među ovih 13 zemalja nađu Češka Republika i Slovenija i to pokazuje koliko je Mađarska pala čak i u regiji. Danas je Mátyás Eörsi (SZDSZ) izrazio svoju zahvalnost na podršci koju su ove zemlje pružile. Pored toga, Whoopi Goldberg, koja jako voli Mađarsku pošto je tu provela neko vreme na snimanju i koja je u šali rekla da joj ne bi smetalo da postane SAD ambasador u Mađarskoj, je bila toliko zabrinuta povodom situacije u Mađarskoj da je poslala poruku preko YouTube-a. […]

Sledi poruka Whoopi Goldberg na YouTube-u:

Mađarska policija je bila dosta zauzeta u subotu zato što je toga dana i Mađarska fudbalska reprezentacija igrala protiv Švedske u kvalifikacijama za Svetsko Prvenstvo. IndymediaCalling je postavila ovaj izveštaj:

[…] Jedina pozitivna stvar o Ponosu 2008. bila je velika pažnja koju su joj mediji pripisali i povećana zaštita ove godine (na kraju krajeva, nisu svi policajci kreteni). Nije samo bila zatvorena Andrassy avenija gde se Parada održala, već i paralelne ulice koje su bile ograđene žicom. U suštini, veliki deo centra Budimpešte, uključujući metro, bio je zatvoren. […] Kroz žicu su se mogle videti gomile ljudi, ali ih je prošle godine bilo više. Pored toga, na ovaj dan se odigrala fudbalska utakmica između Mađarske i Švedske, tako da je većina huligana već bila na stadionu kad se Parada završila. Ispostavilo se da su učesnici parade tvrd orah za one koji nameravaju da ih napadnu, pošto ih je policija pratila čak i posle završetka Parade na Deak i Blaha Lujza trgovima, pošto je svim učesnicima savetovano da iskoriste Blaha Lujza metro. 

Hungarian Spectrum takođe donosi izveštaj o ovoj paradi. Bivši premijer Mađarske Ferenc Gyurcsány je takođe prisustvovao sa svojom ženom, ali je napustio paradu pre završetka na stanici žute metro linije:

[…] Bilo je oko hiljadu učesnika, uključujući i bivšeg premijera Ferenc Gyurcsány-a i njegovu ženu, Tamás Bauer, bivši SZDSZ član parlamenta, Mátyás Eörsi, SZDSZ član parlamenta, pisac Péter Kende, i András Léderer, bivši presdednik SZDSZ Nove Generacije. Pored njih, tu su bili predstavnici Amnesty International-a, Democratic Charta, i drugih građanskih organizacija. Ovo je prvi put da se bivši premijer pojavio u javnosti od njegove ostavke u martu. […] Nisam siguran kako je policiji uspelo da spreči grupe orijentisane protiv homoseksualaca da ne napadnu povorku, ali bili su uspešni iako je bilo problema i pre nego što je parada počela. Bila je jedna mala grupa na Hősök tere-u, ali su bili jako glasni. Prvo su vikali razne psovke protiv homoseksualaca i Jevreja, a kada su videli da je i Gyurcsány prisutan i njemu su dobacili par ljubaznih reči. […]

Zbog povećane prisutnosti policije, oni koji su marširali mogli su uživati u paradi bez sukoba sa grupama koje su bile protiv učesnika. 

Ovde se nalaze linkovi za video izveštaj sa parade: prvi  govori (mađarski, engleski) o važnosti učestvovanja na ovakvom skupu, dok se u drugom, naslovljenom ‘100% hetero', vide policajci i grupa protiv homoseksualaca.

IndymediaCalling zaključuje da je parada 2009 protekla većinom bez incidenata:

[…] O Ponosu 2009: bilo je dosta pojedinaca i grupa iz Mađarske i inostranstva. Paradu su otvorili Juris Lavrikovs, Paata Sabelashvili (ILGA Europe), koji su poželeli dobrodošlicu učesnicima i rekli zašto je parada Ponosa važna. Bila su tu dvoje kola sa zvučnicima, grupa ljudi koji su nosili zastavu duginih boja, i nekoliko manjih grupa uključujući Amnesty-Hungary (žuta grupa) i Roze-crni blok.

Sve u svemu, bila je to još jedna dobra prilika da ovi čudni ljudi posegnu za svojim pravom za jednakost, ali i za onime koji ih podržavaju da to izraze. Nadamo se da će se Parade Ponosa uvek održavati bez incidenata kao ova 2009, i da će u Mađarskom društvu porasti tolerancija prema čudnim ljudima dotle da ubuduće neće biti potrebno postavljati ograde. […]

Bloger koji je veoma oprezan izveštava na Hungarian Spectrum-u o neredima nastalim zbog zaštićenog marša ponosa i o kasnijoj svečanosti zatvaranja u Corvintető (”Corvin Rooftop”), na trgu Blaha Lujza:

[…] Ali, dole niz ulicu bilo je nekoliko stotina demonstranata koji su pokušali da se probiju u okupljanje na Octogon-u. Opet nisu uspeli. Učesnici parade navodno nisu ni znali o neredima van zaštićene sredine. Oko 4:30h, 300-400 ljudi se skupilo na Deák tér-u gde su napali policiju, i policija je ovde morala da upotrebi suzavac. Ova grupa se uskoro povukla odatle ali su se onda motali po obližnjim ulicama, uključujući i Dohány utca gde se nalazi poznata sinagoga u Budimpešti. Možete samo zamisliti šta se onda desilo. Svakako su nazivali Jevreje i kidali plakate koji su promovisali Jevrejski Letnji Festival. Sve se to događalo dok su ovi divljaci nosili Mađarske zastave. Veoma rodoljubivo. Nedaleko od Dohány utca, nalazi se Astoria Hotel gde se skupila jedna druga grupa koja je krenula duž Rákóczi út-a do robne kuće Corvin, čiji ravan krov se koristi za razne zabave. Navodno, neki dečaci su hteli da organizuju žurku tamo. Dok se oko 150 ljudi skupljalo ispred robne kuće boreći se sa policijom, na Deák tér-u oko 200 ljudi bacalo je flaše i kamenje na policiju i tako su polomili prozore bar jednim kolima. Sve u svemu, 11 ljudi je uhapšeno. Neki od ove ‘gospode' su navodno pretukli mladu ženu koja je nosila majcu kao učesnik parade. Dok je čekala tramvaj, pojavila su se tri čoveka iz podzemnog prolaza ispred Astorije i bez reči počeli da je tuku. Od svih tih udaraca žena je pala na zemlju. Tako, izudarali su je nekoliko puta da bi je naučili pameti. Pretrpela je povrede glave i noge. […]

Prema izveštavanju The Budapest Times-a, policija je pokrenula zakonske postupke protiv 17 ljudi zbog nasilja nad službenicima, a iz različitih razloga zadržana je 41 osoba, uključujući neposlušnost, ugrožavanje javnog mira i nošenja eksplozivnih sprava u raznim delovima grada. Parada homoseksualaca, u kojoj je učestvovalo oko 1,500 ljudi i koja je bila osigurana gvozdenom ogradom i velikim brojem policajaca, završena je bez većih incidenata.

A Švedska je pobedila Mađarsku sa 2:1.

Prošlog decembra Siniša Boljanović je preveo jedan broj potresnih priča sa porođaja koje su žene iz Srbije pisale anonimno i objavile na sajtu “Majka Hrabrost”. Sajt je pokrenula srpska blogerka Branka Stamenković - Krugolina Borup zbog čega je bila nagrađena. 

Ranije ovog meseca, LJ user germanych, ruski bloger, pozvao je svoje čitaoce da podele njihova iskustva u vezi sa porođajima u Sovjetskom Savezu. Dok je “Majka Hrabrost”, inicijativa Branke Stamenković, pokušaj da se na bolje promeni situacija, cilj ruskih blogera je bio da dokumentuju  manje poznato poglavlje sovjetske istorije.

U prvom postu, on je napisao (rus):

[…] Iz nekog razloga, ja imam utisak da su sovjetske medicinske sestre […] na poslu tretirale žene kao da je ratno vreme i kao da su one imale decu sa nekim SS oficirima. To jest, sa nekom mržnjom pomešanom sa gađenjem. Iz nepoznatog razloga. Čudna je to stvar, s obzirom da  su u filmovima bile prikazivane suprotno: kada su majke sa decom napuštale porodilišta, sestre su letele oko njih, sve ljubazne i nasmejane.

[…]

Ovo je pitanje za žene koje čitaju ovaj blog: da li biste, molim vas, podelile svoje utiske o atmosferi koja vas je okruživala u sovjetskim porodilištima? […]

Povratna reakcija koju je LJ user germanych dobio od njegovih čitalaca naterala ga je da napiše sledeći post (rus), u kome je citirao preko 20 blogera. Priče nekih od njih nisu bile lične, nego njihovih rođakinja (bilo je i nekoliko komentara od strane muških blogera). Ispod je jedan primer iz ove zbirke.

vladimirgin:

Kada je 1984 mama rađala mog brata[…] to je prema njenim rečima bio užas nad užasima. [Medicinsko osoblje] se donekle pokrenulo kada je počela da viče da je ona takođe doktor i da će biti u mogućnosti da pronađe u [opštinskom Domu zdravlja] osobu da napiše adekvatnu žalbu.
Da moja majka nije vikala, moj brat bi bio mrtvorođen. (postojale su komplikacije na porođaju).

terkat:

Sredstva za higijenu posle porođaja su činili nefunkcionalni krpeni ulošci, stisnuti između nogu: iz nekog razloga, bilo je zabranjeno nošenje gaćica:(((.
Tada još nisu postojali moderni ulošci. Ovo je nešto čega se sa užasom sećam[..]Moja negativna sećanja na porodilište su povezana sa sredstvima za higijenu.

shisho4ka:

Mi smo takođe bili u potpuno “razgaćenoj državi” - plus iznošene bolničke spavaćice i ogrtači. Nije bilo dozvoljeno nositi bilo kakav donji veš od kuće a ni druge stvari nisu bile poželjne. Papuče su takođe bile bolničke, pretpostavljam. Posete porodice su bile zabranjene, naravno.  Svi novi očevi su tumarali ispred porodilišta, glasno dozivajući svoje žene. Jedan (dozvoljen) telefon za ceo sprat i dugačak red do njega…

madlesha:

Zima 1984. Lenjingrad. Institut za pedijatriju. Užasan stav, svi razgovaraju arogantno, svi su zauzeti. Bilo je veoma hladno, minus 25 C,
[minus 13 F] napolju. Nije bilo tople vode, rođacima je bilo zabranjeno da donesu vodu - prokuvanu vodu za nas. Moja majka mi je poslala kutiju sa šećerom, sve koje smo bile u sobi jele smo ga tajno. Bilo nas je 12 u sobi. Nije bilo kade za kupanje,  toalet je bio [ u veoma lošem stanju] Strašno je setiti se toga…

greenbat:

1989, [Yaroslavl]. Zbog bolnog porođaja, jedna žena je povraćala. Sestrica joj je gurala krpu pod nos, vičući: “Počisti za sobom!”… 1990, Sankt Petersburg. Jedna alkoholisana sestra je prevrnula dečji krevetac sa novorođenčetom, na očigled šokirane publike.

bormental_r:

Naše prvo dete je umrlo zbog toga što se doktori nisu pojavili. Moja žena je vikala, a oni su se popeli i rekli: “To je u redu, ovo je prvi porođaj, ovo nije ništa. Budi strpljiva, ne viči!” A kada su bili alarmirani, bilo je suviše kasno.  On je bio mrtvorođen - intrauterno gušenje. I kada je moja žena, izmorena of plakanja, konačno zaspala, ravnodušno, sestrica je probudila - dete je moralo dobiti ime, for the paperwork. Mrtvorođeno dete. I oni su je probudili zbog toga i zahtevali da da ime mrtvom detetu. Čak i sada kada se setim ovoga, sve u meni se okrene. 1975, [Sverdlovsk]…

LJ korisnik kialu, koja je imala dete u svojoj 18 godini, podelila je slično užasavajuće iskustvo i završila svoj komentar ovim rečima:

[…] Deset godina rođendan mog sina za mene je bio dan groznog sećanja. Strah i užas pomešani sa sramotom.
Sada sam završila sa tim. Ali moj sin trenutno ima 16 a ja nisam poželela da imam drugo dete - i nikada ga neću imati…

LJ user germanych takođe je objavio nekoliko sećanja onih koji su decu dobili u inostranstvu ili u skorije vreme - “poređenja radi”:

klepak:

Prilike u porodilištima su se promenile - deca se ne odnose, posete su dozvoljene, muževima je dozvoljeno da prisustvuju porođaju, takođe postoje zasebne sobe za porodilje,  i tuševi u svakoj sobi.

***

michellemohn:

U Nemačkoj, ja sam imala teškoću da razumem zašto je akušer bio tako neverovatno učtiv, pažljiv i prijatan… ispostavlja se, oni tretiraju sve trudnice kao ovu…

Sledi germanych's zaključak ovog posta:

[…] Sudeći po dodatnim komentarima[…]ništa se nije promenilo u mnogim ruskim porodilištima [od sovjetskog vremena] - ista neuljudnost, prljavština
i maltretiranje žena […]. Ali nema ničeg iznenađujućeg u vezi sa tim, zato što u državnim institucijama Ruske federacije isti prezriv tretman ljudskih bića još uvek opstaje na način kakav je bio [u sovjetsko vreme]. U osnovi, porodilišta su poslednji konzervativni bastioni [sovjetskog sistema]. Novo nastala komercijalna  porodilišta rešavaju samo neke probleme u vezi sa bezbednim porođajem i negom dece. Uopšte, mislim da bi globalne reforme u Rusiji trebalo da počnu sa reformom porodilišta.

Sledi germanychov drugi post na koji je uticao prethodni:

[…] Post je ukupno izazvao oko 1000 komentara i proveo nekoliko dana na listi Top 30 postova  na Yandex blog portalu. Osim toga, bio je post dana.[…] Ali to nije glavna stvar.

Glavna stvar je da me je jedan broj čitalaca označio kao neobjektivnu osobu, koja je namerno skupila sve vrste prljavštine i, prema tome,isprovocirala jednako prljave komentare. Kao da, one žene koje su imale pozitivno iskustvo sa sovjetskim porodilištima nisu želele da pišu komentare na takvom mestu.

Dobro, kao dokaz da sam sasvim objektivan, odlučio sam da izbacim komentare iz tog prvog posta, koji govore pozitivno o sovjetskim porodilištima i svrstam ih u poseban post. A voleo bih da vidim, hoće li on biti na top listama? I koju vrstu komentara će izazvati?[…]

Slede dva “pozitivna”  komentara:

vladimirgin:

Kada sam se porodila, nivo zaštite je bio savršen - zato što su babica i doktor bili prijatelji moje majke.[…]

***

shisho4ka:

1990. […] Normalni utisci… […] Medicinsko osoblje je bilo korektno. Bez neučtivosti, ali bez  ikakve naročite ljubavi i nege. Uopšte, u to vreme bila sam srećna, očekivala sam gori tretman…

U još jednom postu , LJ korisnik  germanych sumirao je  rezultate njegovog  “približno izbalansiranog” blogerskog eksperimenta:

Prema očekivanju, post o tome koliko su bila dobra sovjetska porodilišta nije prošao na Yandexovu top listu, i nije izazvao čak ni stotinu komentara. Iz nekog razloga, takođe nije bilo mnogo ljudi spremnih da podrže teoriju da sve vrste užasa napisane o sovjetskim porodilištima nisu imale nikakve veze sa realnošću.
[…]

LJ user germanych takođe je citirao “pozitivan” komentar  (koji je posle bio obrisan od strane njegovog autora) da istakne šta je zaista bilo u sovjetskom sistemu:

Ja takođe ne mogu reći bilo šta loše o sovjetskim porodilištima, pošto je moj tast bio [visoko rangiran funkcioner Komunističke partije]…

Prošle nedelje, 21. maja, na sajtu srpskog nedeljnika Vreme prikazan je kratak film o nasilju u Duhovno-rehabilitacionom centru “Crna Reka” koji se nalazi  u jugozapdnoj Srbiji. Štićenici ovog centra su narkomani, a upravnik je Branislav Peranović, sveštenik Srpske pravoslavne crkve.

Skoro svi srpski mediji su prikazali užasne scene iz ovog kratkog filma u kome se vidi Peranović dok brutalno, ašovom i pesnicama, tuče jednog od štićenika. 

Ombudsman građana, Saša Janković, jedan je od zvaničnika koji su reagovali vrlo brzo. Prema sajtu Vremena, Janković je rekao da je protiv devet identifikovanih osoba u Duhovno - rehabilitacionom centru Crna Reka kod Novog Pazara, podneo krivičnu prijavu zbog nadrilekarstva i nanošenja teških fizičkih povreda štićenicima. Janković je takođe rekao da se iz snimka batinanja vidi da se u tom centru štićenicima nanose teške telesne povrede i “da to ne može biti lečenje, odnosno terapija”.

Srpski blogeri su takođe reagovali vrlo brzo, kao i predstavnici Duhovno-rehabilitacionog centra “Crna Reka” i Srpske pravoslavne crkve. 

Ivan je na svom blogu umesto reči samo postavio video snimak. Ovde su neki komentari:

WarnY, 5/21/2009:

U prvi mah mi je bilo muka.

Onda sam razmislio, setio se razgovora sa nekim prijateljima i shvatio sam da nije sve kako izgleda.

Naime, reč je o ljudima koji su krenuli stazom sa koje nema povratka. Za njih i njihove porodice sve je prihvatljivije nego da nastave po starom[…]

Ivan je odgovorio: 5/22/2009:

Jeste, sve stoji to sto kazes ali kad vidim onog nilskoh konja sa kojim apetitom mu odvaljuje vilicu prevrne mi se stomak.

Banjac, 5/23/2009:

Za sve batine i toruturu koju su podneli narkomani kroz sitna krivicna dela to jest kradje itd, ovo sto se vidi je malo batina. Za lom brave boljeg auta
i kradju sterea narkomani dobijaju vece batine. A na kraju krajeva pitajte porodice narkomana koliko su muke i patnje prevalili preko svojih ledja i dali se oni slazu a ja znam sigurno da se slazu sa metodama oca Branislava.Covek je cista srca prihvatio ljkutsko dno dna i svojski se trudi da pomogne. A batine koje se vide su prirodna stvar u tom okruyenju gde je vrlo tesko razmisljati racionalno i humano a kamo li funkcionisati.Na kraju centar Crna Reka nije rasadnik narkomana i leglo zlog vec mesto Hristovog Uskrsnuca koji je i slikom i delom krvario za sve nas.S verom u Boga oce Branislave imate moju punu podrsku.

Foxy Lady, 5/25/2009:

Zbog toga sto sam relativno mala,nisam gledala doticni snimak,samo sam citala o tome sta se radi.

Ne znam kakvi su narkomani, i ne znam sta se radi po ustanovama za odvikavanje,ali znam da kad premlate narkomana,ne izlece doticnog, vec dobiju premlacenog narkomana.

Arnam, 5/27/2009:

Ovo je uzasno, ovakve kretene treba na robiju poslati. Cisto izivljavanje na ljudima, bez obzira da li je narkoman ili ne ovakvo nesto nije normalno i nema veze sa lijecenjem. Katastrofa sta se sve dogadja.

 Na zvaničnom sajtu Duhovno-rehabilitacionog centra “Crna Reka” između ostalog je objavljeno i sledeće:

[…] Hronologija je jednostavna: Bajden dolazi u Srbiju, episkop Artemije mu kao predstavniku okupacione sile ne pruža dobrodošlicu u manastir Visoki Dečani, domaće ’progresivne’ snage su ogorčene i koriste snimak koji je par godina star da diskredituju vladiku Artemija koji je dao blagoslov za osnivanje centra, kao i oca Branislava koji centar vodi već desetak godina.[…]

Da li će konačno srpski narkomani moći da zahvale Bajdenu za sve ono što godinama čini za njih: i u Srbiji, i na Kosovu i u Avganistanu?[…]

Na sajtu Vremena objavljena je i Peranovićeva izjava data za televiziju B92:

”Mi ponekad primenjujemo silu, naravno, u dogovoru sa roditeljima, a štićenici su na vreme upozoreni da nećemo tolerisati kršenje naših pravila. Onaj ko ima narkomana u kući najbolje zna o čemu pričam.”

Šilja, jedan od štićenika Centra, kaže:

Ja sam Šilja, štićenik sam centra Crna reka od 29.01.2008., mislim da sam pozvan da o ovoj temi govorim pre nego bilo koji novinar. Imam poruku za sve koji su poverovali u orkestrirane napade na PRAVOSLAVNO-MISIONARSKI I DUHOVNO REHABILITACIONI CENTAR CRNA REKA, u kojima su učestvovali svi mediji u Srbiji, da prestanu da osudju ljude iz centra za nešto u šta nisu uvereni ličnim kontaktom sa centrom. Čista je neistina da su batine terapija, kada dodje do toga radi se o jako malom broju štićenika koji ne poštuju pravila centra i koji ometaju nas koji želimo da se izlečimo. U centar je strogo zabranjeno unošenje narkotika, bilo kakav fizički obračun medju štićenicima, kradja, vredjanje, bežanje iz centra, te svako kršenje ovih pravila mora biti sankcionisano. To se jako retko dešava a primenjuje se u krajnjoj nuždi. Nas tamo ima jako mnogo i kada se ne bismo pridržavali pravila u centru bi nastao haos, morate znati da je narkoman u krizi spreman na sve.

Srpski bloger Markos je napisao na svom blogu na sajtu pod naslovom “Trista čuda”:

[…]Neki od roditelja koji su se juče našli u kampu bili su potpuno suprotnog mišljenja od većeg dela javnosti u vezi s surovim metodima prevaspitavanja narkomana[…]

Markos je citirao izjavu Vere iz Novog Sada, majke jednog od štićenika:

“Moj sin je tu četiri godine i sigurno ne bi bio živ da ga nisu ovde primili. Kupila sam mu konopac i rekla mu da ide da se obesi ako ne može bez tog
zla.”

Ona kaže da nije za batinanje, ali da ni lečenje u Zavodu za bolesti zavisnosti u Beogradu njenom sinu nije pomoglo, pošto je otuda izašao sa devet vrsta lekova koje su mu dali.

Bloger Nikola Knežević između ostalog je citirao saopštenje Svetog arhijerejskog sinoda Srpske pravoslavne crkve. Ovde je odlomak  iz tog saopštenja:

Sveti Arhijerejski Sinod je sa zaprepašćenjem i žaljenjem primio vest o brutalnom nasilju koje se, u okrilju manastira Crna Reka u Eparhiji raško-prizrenskoj, primenjuje prema obolelima od bolesti zavisnosti. Prikazai snimci i javno priznanje raško-prizrenskog klirika nesumljivi su dokaz nasilja, potpuno stranog jebanđelskom duhu i misiji Crkve i aposlutno neprihvatljivog .

Stoga, Sveti Arhijerejski Sinod poziva Preosvćenog Episkopa g.Artemija da odmah i bez odlaganja raspusti nelegalni stacionar za lečenje bolesti zavisnosti, a da protiv svojih klirika koji su protagonisti nasilja pokrene crkveno-sudski postupak.
[…]

Knežević je zaključio svoj post rečima:

Ono što je jednako zaprepašćujuće i šokantno koliko i sam incident jeste visok nivo mazohizma kojeg su pokazali roditelji koji su shodno načelu ‘cilj opravdava sredstva’ bili potpuno ravnodušni ili pak odobravali način na koji se osoblje centra ophodi prema njihovoj deci. Sasvim sigurno da je to još jedan alarmantan pokazatelj koliko je u našem društvu nasilje postalo odomaćeno.

Beograd će u julu biti domaćin 25. Univerzijade. Učesnici će biti smešteni u novoizgrađenom univerzitetskom selu. Blizu tog mesta nalazilo se oko 350 romskih kuća, od kojih je većina bila podignuta pre 30 godina. Na osnovu rešenja Gradske inspekcije, 3. aprila je srušeno oko 50 kuća. Nekoliko desetina dece, žena, starih i bolesnih Roma provelo je noć pod vedrim nebom.

Romi su protestvovali i tražili od Skupštine grada drugi smeštaj u Beogradu. Umesto toga, vlasti su im ponudile privremeni smeštaj u Bojivcima, malom naselju udaljenom od centra Beograda oko 20 kilometara. 

Ali, građani Boljevaca su takođe protestvovali. Oni nisu želeli da prihvate Rome: oni su pretili da će zapaliti i Rome i njihove kontejnere. 

Zbog ovoga su mnoge nevladine organizacije, koje su podržale Rome, govorile o rasizmu. 

Gradonačelnik Beograda Dragan Đilas je rekao da će gradske vlasti postupiti na isti način i ubuduće jer bi svako ko izgradi kuću nelegalno na javnom gradskom zemljištu mogao da očekuje da dobije novi stan. Prema njegovim rečima, ovi objekti predstavljaju problem od prošle godine zato što ometaju funkcionisanje i razvoj grada. Gradonačelnik je takođe rekao da će Romi biti iseljeni u mesta iz kojih su došli u Beograd. Nešto kasnije gradonačelnik je rekao da će gradska vlast obezbediti prinudni smeštaj samo za žene i decu, a da će muškarci morati sami da se snađu. 

Nacionalna televizija je prenela izjavu Srđana Šaina, predsednika Romske partije:  

Nismo protiv sporta ali smo protiv toga da neko koristi sport u lične interese, da ruši nečije kuće. 

On je dodao da oni neće dozvoliti da se poveća etnička distanca između Roma i ostalih naroda. 

Prema Mondu, u nedelju 5. aprila predstavnici UNHCR su uručili dušeke i ćebad Romima iz Novog Beograda. Džon Jang, šef UNHCR-ove  Službe za zaštitu izbeglica, rekao je novinarima da je ta nevladina organizacija obezbedila oko 100 ćebadi i dušeka kako bi Romi imali gde da spavaju dok se sa predstavnicima Grada Beograda ne nađe sveobuhvatno rešenje.

Jang je rekao da UNHCR, zbog dosadašnje dobre saradnje sa predstavnicima Beograda, nije očekivao da će Romima iz nelegalnog naselja biti srušene kuće zbog čega nije obezbeđena veća količina pomoći.

Dorit Nisom, šefica Svetske zdravstvene organizacije u Srbiji, rekla  je da je veoma ponosna na Srbiju zbog odnosa prema Romima u prethodnom periodu ali i dodala da je rušenje kuća stvorilo loš utisak o državi koja predsedava Dekadom Roma i organizuje Univerzijadu.

Nekoliko dana kasnije, grupa neo-nacista napala je Rome u Novom Beogradu. 

Dušan Maljković piše: 

Preksinoć (u noći između 6. i 7. aprila) u 2.30h posle ponoći grupa neonacista je napala romsko naselje koje se nalazi u blizini Otvorenog tržnog centra („buvljaka“) na Novom Beogradu.  

 

Prema rečima očevidaca 20-30 napadača dovezlo se sa dva kombija i bili su naoružani noževima i metalnim šipkama. Uz uzvike „selićemo vas“ napali su grupu dece, žena i muškaraca koji su sedeli na otvorenom. Nekoliko dece je pretučeno a jedan mladić je teže povređen kada je pogođen flašom u glavu. Nekoliko starijih ljudi je kolabiralo u strahu i panici koja je nastala. Neonacisti su pobegli tek nakon što se 50ak muškaraca iz obližnjih baraka organizovalo u odbranu naselja. Prisutna policija (njih 5-6 koji su dežurali u naselju) nije reagovala, pod izgovorom da „nemaju pravo da se mešaju“.

 

Novinari koji su narednog jutra (kao i svih ovih dana) izveštavali iz romskih naselja nisu izvestili o ovom događaju […].  

Na svom blogu Jasmina Tešanović je objavila otvoreno pismo koje su 43 nevladine organizacije uputile predsedniku Republike Srbije, premijeru i potpredsedniku Vlade i gradonačelniku Beograda. Ovde je odlomak ovog pisma:

[…] Otvoreni ili prikriveni rasizam prema građanima romske nacionalnosti nikada nije kažnjavan do sada, dok su u isto vreme od 2000-te godine do danas prinudna iseljenja i rušenja romskih naselja uvek vršena uz punu asistenciju policije.

 

Imajući u vidu da je Srbija država članica Pakta o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima koji garantuje pravo na stanovanje, uključujući i alternativno zbrinjavanje u slučajevima prinudnog iseljenja, svih 47 porodica mora dobiti krov nad glavom bez odlaganja. Građani pogođeni ovim i bilo kojim budućim prinudnim iseljenjem moraju biti unapred zbrinuti […]

 

[…] U pismu se od najviših predstavnika vlasti zahteva osuda svih izjava kojima se Romima poriče osnovno ljudsko pravo na slobodu nastanjivanja, a koje je garantovano članom 39. Ustava Republike Srbije […] 

 

[…] Istovremeno, najnovije najave gradskih vlasti Beograda da će zbrinuti samo žene sa decom, dok bi muškarci morali da se snalaze sami, predstavlja kršenje evropskih standarda o poštovanju privatnog, porodičnog života i doma koje je garantovano članom 8 Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i potvrđeno praksom Evropskog suda za ljudska prava […]

Dana 24. marta 1999. godine, NATO snage su napale Srbiju i Crnu Goru. Bombardovanje je trajalo 78 dana. Nekoliko hiljada ljudi je poginulo, mnoge zgrade, mostovi, pruge, putevi, fabrike i ostalo su porušeni. Takođe, mnogi ljudi još uvek imaju mentalne i psihičke posledice od pretrpljenog straha.

Posle deset godina, srpski blogeri su se podsetili ovih užasnih dana. Ispod je izbor iz nekih njihovih dnevničkih beleški  s početka rata.

Dejan Jović je objavio:

NATO snage su iz zraka, s podmornica, i sa brodova danas počele bombardiranje ciljeva u SR Jugoslaviji. Napad je počeo u 7 navečer, a prvi val bombardiranja trajao je dva sata. Pogođeno je oko 20 ciljeva: Policijska akademija u Novom Sadu, aerodromi u Batajnici i Danilovgradu (Crna Gora), nekoliko kasarni oko Prištine, te neke oko Niša, kao i pogoni Crvene zastave u Kragujevcu. Drugi je val počeo oko ponoći i još traje (sada je 00.45). Jugoslavija je proglasila ratno stanje. Prošle je noći uhapšen Veran Matić, i zatvoren B92. Sad emitiraju samo državne agencije i stanice. Novinarima iz zemalja koje su članice NATO (uključujući i BBC-u) je omogućeno da se javljaju telefonom, ali ne i slikom. Dosad je u policiju privedeno 25 novinara, a jedan je i premlaćen. Zbog svega toga, ima malo slikovnih izvještaja, ali je potpuno jasno da je napad bio vrlo snažan.[…]

 

[…] Milošević kaže da je „za mir i sporazum”. Ne može se procijeniti zašto to govori - da bi dao do znanja da je spreman povući se, ili da bi opravdao dugotrajno ratovanje. U ovom mi trenutku izgleda kao da se on sada ne može povući baš tako lako. Ne vidim kako bi on mogao postati kooperativniji sa Zapadom nakon ovog bombardiranja, ako to nije mogao prije njega. Također, narod je sad daleko više anti-zapadnjački orijentiran, nego do prije nekoliko dana. Zaboravlja se da je Milošević ipak izabrani predsjednik Republike, i da nije - kao neki Saddam Hussein - bez podrške među biračima.

 

Vijesti u jedan poslije ponoći. Rusija i Kina osudile agresiju. Rusija traži sastanak Vijeća sigurnosti UN. Clinton i Blair izravno optužuju Miloševića

za ovaj napad. Clinton uspoređuje Kosovo s Bosnom, a spominje i oklijevanja u Prvom i Drugom svjetskom ratu. Indija je osudila akcije NATO-a, jer su one

zanemarile da postoji UN. Također, Indija kaže da je NATO postao instrument za ostvarenje ciljeva etničkih separatista, i da bi to mogao biti slučaj i u Kašmiru. […]

U svom blogu naslovljenom”Crtice ludila”, Angie01 je pisala:

[…] Uveče izlazim na moju prostranu i visoko ka nebu uperenu terasu i pušim. Ugledam neku neobičnu zvezdu, veliku i nekako blizu nakačenu. Nemam pojma otkud ona tu, jer je nikada nisam videla. Zovem ukućane da potvrde. Svi smo u nekoj nelagodi, al ne znamo o čemu se radi.

 

Nešto kasnije, u kupatilu pričam sa sestrom telefonom, kad upola rečenice, razdera se pomahnitali nepoznati zvuk.

 

Kaže ona- šta je to, ja- ne znam, Pa šta sad da radimo- pita ona, nemam pojma, idem da vidim, otvaram vrata i onda zvvviiiiijuuuu, prolomi se crveno žuta svetlost kroz okno i u sekundi napuni ceo prostor sobe i onda prasak. Jak i razoran i pun zle slutnje.

 

U trenutku smo svi zaleđni, a onda još jedan.

 

Vrisak po hodnicima, ljudi trče, deca plaču, čuje se dozivanje po spratovima.

 

Zvone nam na vrata, kažu hajdemo u sklonište. […]

 

[…] Unutra povraćaju devojke, neke starije žene padaju u nesvest, moja komšnica čuči sa bebom u rukama,..nema vazduha. Samo smrad i strah. U tih dvadest minuta sve se promenilo. […]

 

[…] Stiže komšija izbeglica iz Bosne. Kaže, ja došao po vas, ta skloništa nisu za te bombe, ako bi i pogodili, može posle samo ploča da se stavi. I mi krenemo

nazad, da se više nikada nismo ponovo vratili.

 

Tako je počelo. […]

Čitaoci su komentarisali njen post. Ovde su neki komentari:

vidomir pavlovic

Sedeo sam sto metara od kasarne u Sremskoj YMitrovici kada mi je raketa fijuknula iznad glave, bilo je jezivo…

 

Tada je poginula jedna mlađa žena koja je izašla odmah posle detonacije da vidi šta se dogodilo, gde je pogodila raketa.

Geler lutalica je pogodio na oko kilometar od kasarne, zabio joj se u glavu. ili grudi zaboravih tačno, ali je na licu mesta ostala mrtva, na terasi prvog

sprata, tek se uselili….

 

Imala je dvoje male dece…   

Bili Piton

Ne znaš koga više da mrziš, one što se iživljavaju gađajući ili one što su dopustili da uopšte dođe do toga.

sybil

[…] manijak [Slobodan Milosević], natovario nam je na

vrat bombardovanje 19 najcivilizovanijih zemalja.

Najveće razočaranje posle bombardovanja je u tome što je on ostao, a Kosovo otišlo, bolje da je bilo obrnuto. […]

pix3lchick

[…] Tuga, beznađe i depresija zbog shvatanja da 10 godina kasnije On [Milošević] i dalje živi - kroz izjave aktuelnih ministara da se bombardovanje dogodilo zbog lažnih optužbi za etničko čišćenje (odakle nam hladnjače?)

Jasmina Tešanović je pisala u svom blogu naslovljenom “La vita e' bella” (Život je lep):

26. mart ‘99. 17 sati

 

Nadam se da ćemo svi preživeti ovaj rat. Srbi, Albanci, dobri i loši momci, oni koji su uzeli oružje, oni koji su dezertirali, kosovske izbeglice koje

šetaju šumama i beogradske izbeglice koje šetaju ulicama sa decom u naručju kad sirene zasviraju, tražeći nepostojeća sklooništa. Nadam se da NATO piloti

neće ostaviti za sobom svoje žene i decu, koje sam videla kako plaču na CNN-u dok njihovi muževi poleću ka vojnim ciljevima u Srbiji. Nadam se da ćemo

svi preživeti ali ne i ovaj svet ovakav kakav jeste. […]

Fotografiju snimio Goran Necin

Američki fotoreporter i dopisnik Rasel Gordon tužiće Republiku Srbiju za ugrožavanje ljudskih prava za vreme boravka u beogradskom Centralnom zatvoru. Gordon je tamo proveo 48 sati i bio je fizički i psihički maltretiran. On je dodao da će lokalnom i evropskom sudu za ljudska prava tužiti srpsku Vladu kao i  ministarstva unutrašnjih poslova i pravde.
Gordon je uhapšen u ponedeljak zato što je razbio prozor u sudu u Sopotu. On je bio revoltiran posle suđenja zato što vlasti nisu zaštitile njega i njegovu ženu Jelenu Kajtaz od ozbiljnih pretnji.

Goran Necin je objavio deo pisma koje je Gordon poslao njegovim kolegama.

[…] Ja sam invalid sa teškom povredom kičme. Hodam pomoću štapa, potreban mi je nedeljni medicinski tretman kako bi adekvatno funkcionisao i ne smem da se naprežem ili da nosim težak teret. U zatvoru su mi dali da spavam na tankoj drvenoj dasci, koja je postavljena na pet metalnih cevi sa dva eksera koji štrče. Pristojno sam nekoliko puta zatražio dušek, na šta su stražari zalupili vrata i rekli da nemaju ni jedan. Pokušao sam da se snađem tako što sam uklonio eksere i postavio svoju ćebad.

Pozvan sam kod doktora, gde sam pomenuo stanje kičme i alergiju na sve produkte od mleka. Srećom doktori su mi ponudili dušek, što je spasilo moju kičmu, ali nije odnelo sav bol.

Celo vreme u pritvoru tražio sam toalet papir ili deo novine kako bi se obrisao posle korišćenja čučavca. Molio sam s poštovanjem i svaki put su me odbili besno. Srećom jedan čuvar mi je dopustio da unesem veliku knjigu Ane Rend.

Do poslednjeg dana sadistička straža me je klela. Jedan čuvar je otvorio vrata i pretio mi, ali je bio iznenađen jer sam ustao i prišao mu. On se povukao i pozvao je svoje kolege.

Njegov šef me je informisao da ne mogu da dobijem toalet ili bilo koji drugi papr dok im se ne obratim pisanim zahtevom. Sledećeg dana sam dobio toalet papir kao humanitarnu pomoć. Ponavljao sam stražarima da tretman kome sam izložen nije korektan, na šta su se oni smejali i vređali me.

Prve noći dobio sam samo vodu. Sledeće popodne dali su mi hleb i sir, koji nisam mogao da jedem zbog alergije na mleko. Obrok je sadržao jogurt. Jeo sam malo gulaša, ali sam posumljao da u njemu ima laktoze, pa sam prestao da jedem.

Upozorio sam da će biti posledica po Srbiju, ali to je samo povećalo njihov smeh, uvrede i poniženja. Do tada sam mogao da osetim otok u predelu kičme i povećan bol koji se sakupio posle dvodnevnog ležanja na krevetu.

Kada je došlo vreme da me oslobode, kao posledica pažnje medija i podrške javnosti, stražari su me naterali da nosim svoje stvari, dva ćebeta, cipele, tanjir i kašiku u jednoj ruci, što nisam mogao da uradim, pošto hodam pomoću štapa. Rekao sam im da sam hendikepiran. da imam ozbiljnu povredu kičme i da mogu ćebad da nosim jedino na ramenima. Oni su rekli da to nije pristojno već da moram sve da nosim u jednoj ruci. Na ovo se najmanje 4 puta, grupa od 10 stražara ismevala mom invaliditetu. Naređivali su mi da položim sve svoje stvari na pod, da se uspravim, da ih podignem i da to ponovim. Slično su postupili kada su me naterali da se popnem i siđem sa kreveta.

Jelenin bivši muž, narkoman, dolazi u Jeleninu kuću i preti njenom detetu. Jelena se razvela od njega pre dve godine. Sud je odredio da on viđa dete zato što to može pomoći njemu da se „skine“ sa droge. On nikada nije  platio alimentaciju, a postao je pretnja za Jelenu i njeno dete.
 
Jelena je govorila na jednom času u Školi za web novinarstvo. Njen govor je bio deo predavanja o Facebook aktivizmu. Studenti su napravili Cause page na Facebook-u da bi promovisali ovaj i slične slučajeve. Više od 250 pojedinaca se pridružilo Cause page. Dragana Banković, Goran Nešin i Dragan Milošević su objavili priče o tome šta se dogodilo Jeleni i njenoj porodici u naporu da svet upoznaju sa ovim slučajem. Oni su napisali (SRB):
 

Narkomani u Srbiji mogu neometano da ugrožavaju živote svoje dece, čak i kada ima sudski izrečenu privremenu meru. O tome kako treba da se poboljša zakonska regulativa brinuće se jedna druga priča. Ova priča se, pak, tiče onih koji o primeni postojećih zakona brinu. Ili bi bar trebalo da brinu.

 

Ovo je priča o državnim organima, koji nismo sigurni da imaju sluha, da dovoljno zaštite majku i njeno dete od oca narkomana. Ne želeći da prejudiciramo dalje postupke nadležnih službi, ovim putem samo skrećemo pažnju javnosti na ovakve slučajeve.

 

Ko?

 

Jelena je majka četvorogodišnjeg deteta. Od supruga-narkomana, razvela se zbog njegove narkomanije posle tri godine suživota i preselila daleko od rodnog grada, kako bi otpočela novi život, sa novim čovekom.

Problemi kao da su tek tada počeli. Bivši suprug ne namerava da se tek tako pomiri sa činjenicom, da dete može da viđa, samo jednom u dve nedelje, i to vikendom. Dolazi i preti, pod dejstvom opijatima, a sve na šta Jelena i njeno dete nailaze, od zvaničnih službi, nije obećavajuće za njihov miran san.

 

Šta?

 

Članom 173. zakona o krivičnom postupku, koji se nalazi u glavi 11, o Podnescima i zapisnicima, “Sud je dužan da svoj ugled i ugled stranaka i drugih učesnika postupka zaštiti od uvrede, pretnje i svakog drugog napada”.
Sud da radi svoje, policija da radi svoje!

 

Gde?

 

Ova porodica je utočište našla u jednoj od beogradskih, perifernih, opština. U relativno maloj sredini, ne nailaze na razumevanje okoline, niti bilo kakvu eventualnu zaštitu.

 

Kako pomoći?

Priključi se ovoj akciji za isticanje neophodnosti zaštite majke i njenog četvorogodišnjeg sina, ali ne tek tako, “reda radi, jer je ideja humana”, već da bi ideja bila materijalizovana - odnosno da mlada majka i njeno dete dobiju adekvatnu pomoć. Zaštitu.

 

Kada?

Pomoć je prava - samo ako je pravovremena i potpuna. Odgovor na pitanje “kada?”, i tebi, i sudu i policiji i institucijama za socijalni rad, je - ODMAH.

Nedavno je nekoliko blogera iz Makedonije postavilo na svom blogu dokumentarac pod naslovom “Čija je ovo pesma?” bugarske režiserke Adela-e Peeva i počeli su da diskutuju. Film je snimljen po ideji koja joj je sinula dok je sa prijateljima večerala u Istanbulu (jedan makedonac, jedan srbin, jedan grk i turčin), i kada je svaki od njih rekao da pesma koja se čula u pozadini dolazi iz njihove zemlje.

Arheo Blog je prvi objavio [mkd] kratak pregled dokumentarca:

[…] Iako dokumentarac nema nikakvih političkih tendencija, potraga za identitetom pesme pokazuje potragu za identitetom i nestrpljenje naroda sa Balkana. Pošto nije bila upoznata sa situacijom, umesto da ih povezuje, u nekim trenucima Peeva je morala da se pozabavi snažnim reakcijama ljudi s kojima je razgovarala, a koji su mislili da ih vređa. U pokušaju da poveže kulturno nasleđe Balkana, i to ovaj put kroz muziku, Adela Peeva će na kraju zaključiti da je gotovo nemoguće verovati kako samo jedna pesma nepoznatog porekla može proizvesti mržnju među ljudima. To se vidi na kraju filma u sceni gde se jedna zabava pretvara u polje koje gori, a koju su spasili “ljudi različitih narodnosti”. Ovo se dešava na granici između Bugarske i Turske.

To je zaista dobar dokumentarac, ali su me zaintrigirale dve činjenice koje su iznete u filmu – “Da je ovo ratna pesma i da su ritmovi iz Severne Evrope zato što oni nisu karakteristika Balkana.” Na Vama je da odredite kakva je to pesma.

Bilo je nekoliko različitih reakcjia kada je Arheo Blog-ov post objavljen [mkd] na Kajmak.ot:

Arwena:

Ne znam zašto uvek postoji tendencija da se traže dokazi i razlozi nacionalnih sklonosti. Na Balkanu je to uvek slučaj zato što su politika i istorija neraskidivo povezane. Ja prihvatam da “dokumentarac nema nikakvih političkih tendencija” zato što je napravljen s drugom namerom. Verovatno nije imao taj motiv na početku, ali rezultat pokazuje nešto sasvim drugačije. To smo videli već nekoliko puta kada postoji mešavina kulturnog nasleđa i dostignuća različitih naroda i civilizacija. Sve ono što se tiče umetnosti i što uključuje više strana, po prirodi ovog regiona vodiće nacionalizmu i shvatiće se da ima političke tendencije.

Zlochko:

Da, da. Izgleda da su strašno naivni razlozi da se pronađe pravo poreklo te pesme. Zato ona kaže bosancima da srbi imaju original (iako još nije bila u Srbiji), srbima svira bosansku verziju, a bugarima kaže da turci tu pesmu svojataju.

Ništa nije naivno u ovom dokumentarcu … i ako ima nečega previše, to je politika. Ali dobro je da je napravljeno na taj način – prikazuje narode iz ovih krajeva na najbolji način .

Bloger Razvigor je takođe objavio video i napisao [mkd]:

[…] Autorka filma u delu za Albaniju kaže da bi se vratila, i to se zaista desilo u njenom zadnjem filmu „Razvod na albanski način“. Da li se i taj film može naći na internetu?

O tome sam razmišljao dok sam tražio makedonskog Micheal Moore-a [mkd].

Postoje dve verzije pesme na makedonskom: Prilepska „Oj ti Paco Drenovčanke“ i Tetovska „Oj devojče, ti Tetovsko jabolče.“

A Yankee-in-Belgrade nas upoznaje sa Kaćom, ženom koja “živi na parčetu zemlje od 12 x 80 metara nadomak Beograda sa preko 250 pasa o kojima brine uglavnom sama uz pomoć ponekog volontera”.

Dok se u velikom delu sveta slavila inauguracija Baraka Obame, 44. predsednika SAD, Azerbejdžan je u žalosti obeležavao 19. godišnjicu događaja koji je, kako se ispostavilo, bio uvod u nezavisnost od bivšeg Sovjetskog Saveza. Kako je moć Moskve nad njenim satelitima slabila, etničke tenzije u južnom Kavkazu su vrlo brzo eskalirale u rat izmežu Jermenije i Azerbejdžana oko spornog Nagorno Karabaha.

Mnogi etnički Azerbejdžanci iz Jermenije su već pobegli ili su bili primorani da napuste zemlju 1988. godine i taj trend se nastavio tokom sledeće godine, dok su sukobi u Nagorno Karabahu, u kojima su poginula 2 Azerbejdžanca i ranjeno 50 Jermena, samo pojačavali postojeće tenzije. Tri dana kasnije, anti-Jermenski pogromi u Azerbejdžanskom gradu Sumgaitu doveli su do smrti najmanje 6 Azerbejdžanaca i 26 etničkih Jermena.

Kako su priče o međusobnom nasilju nastavile da kruže, sitacija je brzo eskalirala i 13. januara 1990. još jedan anti-Jermenski pogrom je izbio u glavnom gradu Azerbejdžana, Bakuu. Brojke variraju, ali se pretpostavlja da je poginulo od 48 do 66, ili verovatno i više, etničkih Jermena.

Do 19. januara, većina pripadnika Jermenske nacionalne manjine je pobegla iz grada, a sledećeg dana sovjetski tenkovi i hiljade vojnika je zauzelo grad, naizgled da se suprotstave etničkom nasilju koje se navodno smanjilo. Do današnjeg dana ostaje pitanje zašto je Moskvi trebalo toliko vremena da reaguje, dok Human Rights Watch tvrdi da je vojni upad bio davno isplaniran.

I zaista, međunarodna organizacija za ljudska prava i drugi nezavisni posmatrači zaključuju da je intervencija izvedena, ne da bi zaštitila etničke Jermene, nego da bi sprečila pobedu političkih snaga koje su se zalagale za nezavisnost na izborima zakazanim za sledeći mesec. Najmanje 130 ludi je ubijeno i 700 ranjeno u danu koji je ostao zapamćen kao “Crni januar”.

Trenutno u kratkoj poseti Azerbejdžanu, Anna takes a Trip komentariše.

Iako je danas radostan da za SAD, ovde u Bakuu je tužno, dan žalosti i pomena. Ovde se 20. januara (”Crni januar”) prisećaju kako su 1990. godine, vođene glasinama o mogućoj nezavisnosti, sovjetske trupe ušle u grad i ubile desetine nevinih civila, protestanata. Ceo grad se okuplja na zadivljujućoj i prelepoj “Aveniji mučenika”, koja se završava večnom vatrom sa pogledom na grad i Kaspijsko more. Oseća se tuga u vazduhu. Azerbejdžan je 1991. godine uspešno proglasio nezavisnost od SSSR-a.

Learning to Walk in Stilettos takođe pominje ovaj dan pošto je pao na isti dan kada je Obama položio zakletvu, dok “sIDe-tALKs” Azerbaijan priča o značaju godišnjice za zemlju skoro dve decenije kasnije.

Prošlo je 19 godina od kada su sinovi i kćeri Azerbejdžana dali svoje živote za slobodu. Ovi mučenici su žrtve agresije tadašnjeg Kremlja. Uskraćivanje ljudskih sloboda je tipična karakteristika komunističke ideologije. Zato je na svaki znak težnje ljudi ka emancipaciji, Kremlj odgovarao žestokim vojnim akcijama.

Tog sudbonosnog 20. januara 1990. godine, narod Azerbejdžana se probudio i video ogroman broj ruskih vojnika u svojoj prestonici, Bakuu. Nije jasno kako je glasilo direktno naređenje, ali su posledice tog dana veoma jasne - stotine nevinih civila - muškaraca, žena i dece je ubijeno, posebno u centru prestonice. Očevi koji su otišli na posao nikada se nisu vratili; deca su opraštajući se od roditelja otišla u školu ne shvatajući da je to bio poslednji oproštaj. Žene su odlazile na pijacu i nikada se nisu vratile; smrt je prerano rastavila žene i muževe.

Sheki, Azerbaijan komentariše iz lokalne perspektive.

Doba SSSR-a za Azerbejdžan se završilo poslednjim masakrom koji je počinila sovjetska armija 19. i 20.januara 1990. godine…

Nedugo zatim republika Azerbejdžan je proglasila nezavisnost i sovjestka armija je ušla na tenkovima i sa kalašnjikovima u rukama da pokaže svoju snagu i ko je gazda… Iako je državni vrh SSSR-a znao da se SSSR raspada i da će republike postati nezavisne, nije želeo da propusti poslednju šansu da pokaže svoju duboku mržnju prema slobodnoj misli i, moram reći, ljudima upošte…

[…]

Niti ću detaljno opisivati scene ludila, kako su tenkovi prelazili preko nenaoružanih ljudi i kako su vojnici pucali na svaki prozor u kome su videli svetlo…

[…]

Ja sam žena, majka, supruga i sestra i ne verujem u osvetničke ratove. Za mene, najvrednija stvar na planeti Zemlji je ljudski život, život bilo koje osobe… Dva puta su eksplodirale bombe u metrou u Bakuu u poslednjih deset godina… U zemlji je sada primirje, ali povremeno kovčezi nekih mladih ljudi upropašćavaju živote svojih porodica kada stignu kući… Pratim vesti iz mesta kao što su Gaza, Avganistan, Pakistan, Irak, građanski ratovi u Africi i veoma je nesrećno videti šta ljudi rade…

[…]

20. januar je dan kada Azerbejdžanci odaju poštu onima koji su dali živote za nezavisnost svoje države…

Sapanov [RU], blog jednog Rusa koji živi u Bakuu, pamti događaje koji su se tada odigrali.

Напрямую меня те страшные события не коснулись. Но беда была вокруг. У соседского сотрудника погибла 12-летняя дочь Лариса. Погиб врач скорой помощи Александр Мархевка, выехавший к раненым… Страшная была ночь. Да и вообще времена жуткие. До сих пор помню патрульные БТР, гоняющие под окнами, военные палатки на Московском проспекте и автоматчиков, исподлобья поглядывающих на любопытных и мало что понимающих детишек.

U međuvremenu, Doctor Ziya [AZ], je objavio fotografije na kojima američki novinar Thomas Goltz daje intervju za Azadliq Azerbejdžanski servis RFE/RL-a. Takođe prenosi izjavu poznatog stručnjaka za Azerbejdžan, koji ovaj dan poredi sa 4. julom u Sjedinjenim Američkim Državama.

«Əlbəttə, həmin günlərdə ölənlərə görə məyusam, kədərlənirəm. Amma nəticədə axı siz müstəqilliyi əldə etdiniz. Bu tarix sizin üçün ABŞ-da qeyd olunan Müstəqillik Günü kimi, 4 İyul kimi olmalıdır. Buna fəxrlə yanaşmaq lazımdır, ağlamaq yox».

Pošto mu je zabranjeno da emituje program u zemlji, Azadliq putem svog vebsajta nastavlja da širi vesti i slike, uključujući i niz fotografija snimljenih tog sudbonosnog dana.