Planirano Roditeljstvo (Planned Parenthood), neprofitna organizacija koja nudi besplatne ili jeftine usluge o seksualnom zdravlju mladim muškarcima i ženama u Sjedinjenim Državama i u inostranstvu, je lansirala YouTube kampanju. Ova organizacija potiče ljude da dele svoja mišljenja i iskustva u vezi sa odlaskom na pregled radi bolesti koje se prenose seksualnim putem, obrazovanjem dece o seksu, i polemišu o pitanjima prava reprodukcije.

Čak i u Sjedinjenim Državama, gde je abortus legalan (iako ga napadaju), teško je ljudima da se ovim temama otvoreno suprotstave. Zato verovatno bez iznenađenja, nije bilo mnogo video odgovora od strane gledalaca koji su podelili svoje priče. Ipak, pretraga na YouTube-e će rezultirati u nekoliko video snimaka od strane običnih ljudi koji dele svoja iskustva o odlasku na HIV test, uključujući priču od strane Keisha770.

Preko online videa, Planirano Roditeljstvo deli korisne savete o tome kako da razgovarate sa Vašom decom o seksu i seksualnosti, uključujući i simulirani razgovor između roditelja i deteta koju vode dvoje odraslih. Dole, majka i ćerka, Haydeé i Marcella Morales razgovaraju o tome kako su sprovele neke od ovih lekcija u njihovoj porodici.

U videu koji je postavilo Planirano Roditeljstvo, pojedini Amerikanci razgovaraju o tome koliko je važno postojanje kontracepcije.

U ovom videu koji je postavila organizacija koja se zove Sex Etc., koja pomaže tinejdžerima da obaveste svoje vršnjake o seksualnom zdravlju, mladić po imenu Josh ide na svoj prvi HIV test u New Yorku.

Građanski mediji mogu biti važno sredstvo gde bi ljudi davali savete o seksualnom zdravlju, pogotovo imajući u vidu koliko nedostatak prave informacije može voditi u širenje bolesti koje se prenose seksualnim putem, neželjenim trudnoćama tinejdžerki, i opasnim metodama za abortus, kao i da se zabrani ženama da preuzmu kontrolu nad svojim sopstvenim seksualnim i reproduktivnim pravima. Ovo se naročito odnosi na ’obojene’ žene u SAD-u, kod kojih je najviši stepen pobačaja i neželjene trudnoće. Nažalost, isto tako postoji jako puno dezinformacija o svemu tome, tako da treba pažljivo proveriti izvore.

Potvrđeni i mogući slučajevi svinjskog gripa (prim.prev. ostali nazivi za ovaj grip su: H1N1 virus, virus A tipa, meksički grip) se stalno povećavaju i ova smrtonosna epidemija gripa se proširila svetom zabrinjavajućom brzinom.

Od 28. aprila 2009. godine, više od 100 ljudi je umrlo od ove bolesti u Meksiku, a ustanovljeni su i slučajevi u Kanadi, Sjedinjenim Državama, Španiji, Britaniji i Južnoj Koreji. Sluti se da ovakvi slučajevi postoje i u Brazilu, Francuskoj, Izraelu i Australiji.

Margaret Chan, koja je sada generalni direktor Svetske Zdravstvene Organizacije (SZO), radila je kao Ministar Zdravlja u Hong Kongu i predvodila vladu Hong Konga u pokušaju da 1997. godine reše problem H5N1 ptičje gripe, i izbijanja SARS-a 2003. godine. I pored toga, stanovnici Hong Konga strahuju što će Margaret Chan voditi borbu protiv svinjskog gripa.

Martin Oel, iskusni novinar iz Hong Konga, je sumnjičav  kada je u pitanju sposobnost Margarete Chan da radi na još jednom izbijanju bolesti:

相信年資十年以上的記者或評論員，都不會忘掉現任世衛總幹事陳馮富珍醫生，她在擔任香港衛生署署長時，對抗H5N1和SARS時的表現，她在中國政府全力支持下居然做到世衛總幹事，簡直可以用無天理來形容。我在這裡的博客文章都講，我寧可支持日本的尾身茂醫生擔任總幹事。

豬流感蔓延全球，這次是對陳馮富珍一次重大考驗，但作為香港人，見她H5N1和SARS時的表現，你敢對她有信心？所以，香港人絕對要自求多福…

I drugi ljudi iz Hong Konga su se uključili u diskusiju na Hong Kong Discuss  u ismevanju Margaret Chan zbog njenog saveta, ’Jedem piletinu svaki dan’, u vreme kada je izbijala ptičja gripa 1997. godine.

Čitalac Phmo razmišlja :

唔知陳馮富珍今次會唔會日日食豬呢！

A Edric je zajedljivo bocka:

佢會日日食國內空運豬肉

Ipak, prošla mračna iskustva u vezi sa ptičjom gripom 1997. godine i izbijanjem SARS-a 2003 godine, mogla bi izazvati strah stanovnika Hong Konga u vezi sa najnovijom svinjskom gripom. Trenutno ima 5 studenata sa Kineskog Univerziteta u Hong Kongu koji su otišli putem razmene u Meksiko i jedan od njih, Daydrew Ng, je napisao na Facebook-u  sledeće o svojoj odluci da odmah napusti Meksiko:

Daydrew Ng, 27. april, 3:55 posle podne

我同sandy 會這個星期走…我知我冇什麼資格影響你的決定…但大家都係係mexico exchange 的香港人…算係比較了解你現在心情的人….我真係覺得…我地應該走!!!

我唔知係唔係傳媒誇張…也唔知真實的情況去到幾嚴重…其實應該無人會知…我都無需要知…

因為我肯定的係…我有好多愛我的朋友和家人…佢地都好擔心我…我唔想佢地為我擔心, 佢地支時我每一個決定, 但我都要正面回應佢地的支持…唔可以令佢地失望!…

Ove godine, Nova godina u Iranu je počela iznenađujućom porukom američkog predsednika Baraka Obame koju je uputio iranskom narodu i, prvi put, liderima Islamske republike, a u kojoj je pozvao na novi početak [u odnosima] između dve države. Nekoliko blogera je reagovalo na ovu poruku, a neki vide novu eru posle 30 godina svađa i cenkanja između dve države.

Mohammad Ali Abtahi, bivši iranski potpredsednik, smatra Obaminu poruku veoma značajnom i kaže:

Upotrebljavajući ime Islamska republika Iran, takođe čestitam iranskoj naciji  i vođama. Nesumnjivo, ovo je istorijska prilika. Mi ne možemo ignorisati značaj Sjedinjenih Država u vezi sa trenutnom situacijom u Iranu. Mi ne možemo ignorisati trag američkih lidera u svim dosijeima Irana a najmanje u vezi sa ekonomskim aspektom sankcija koje su nametnute iranskoj naciji. Slanje čestitke može biti najznačajnija politička, ekonomska i istorijska prilika nakon promene američke vlade. Takođe, ignorisanje može za nas biti opasnije of perioda Bušove vlasti zato što Obama može mobilisati političke lidere i javno mnenje protiv Irana.

Blogerka i novinarka Masih Alinejad piše (fa) o tome zašto iranska nacionalna televizija nije emitovala Obaminu poruku. Ona dodaje: 

Da je Obama govorio kao Buš i smatrao Iran za pretnju, iranska nacionalna televizija bi to emitovala nekoliko puta. Blogerka podseća da je Bušov čuveni govor u kome je Iran nazvao članicom osovine zla bio emitovan na nacionalnoj televiziji nekoliko puta.

Zandegieh Sagi smatra (fa) Obaminu poruku veoma pozitivnom i nečim što iranski narod zaslužuje. Bloger kaže da prva stvar koju iranska vlada može da uradi jeste da koristi odgovarajući politički jezik.

U “Pogledu” iz Irana čitamo:

Postoji mnogo mera koje američka vlada može upotrebiti da izgradi poverenje.
Ne mora sve da zavisi od spremnosti iranske vlade da bi se uspostavio dijalog. Smatram Obaminu novogodišnju poruku pozitivnom, ali nama je potrebno više od toga.

Mmoeeni piše (fa) da je, dok iranska televizija nije emitovala vest o Obaminoj poruci, iranski predsednik vređao američke lidere u Sjedinjenim Državama. Sa pregršt ironije bloger dodaje da je Ahmadinejad rekao da postoji apsolutna sloboda u Iranu.

Novogodišnji praznici

Iranci su proslavili Norouz (Nowruz) prvog dana proleća kao tradicionalni novogodišnji praznik. U vezi sa tim, neki iranci su bacali cveće na grob Kira Velikog, osnivača prvog persijskog carstva u Pasargad-u (fotografija iznad). Web sajt “Sačuvajmo Pasargad” kaže (fa) da vlasti Islamske Republike nisu obezbedile nikakvu udobnost za posetioce ovog istorijskog mesta, iako je poslednjih godina više ljudi došlo da proslavi Novu godinu u Pasargad-u.

Čitanje knjiga, igranje karata, ili učenje novih veština su neki od saveta kako da se nosite sa odlaskom u zatvor, a koje nudi nekadašnji zatvorenik Sam Stanfield na Enzine@articles.  Međutim,  za jednog u sto odraslih u zatvorima širom SAD, blogovanje se sada koristi kao razbibriga – bar preko nekoga spolja ko ima pristup kompjuteru.

Blogovanje iz zatvora postaje sve češća pojava.

    Shaun Atwood, nekadašnji zatvorenik, sada vodi blog naslovljen Jon’s Jail Journal (Džonov Zatvorski Dnevnik), gde postavlja pisma zatvorenih amerikanaca.

Shaun Attwood

Krajem prošle godine, primio je pismo od ’doživotne’ Renee, koja je osuđena na 60 godina u zatvoru u Arizoni kada je bila tinejdžer. Renee piše da radi i ide u školu, a opisuje i druge stvari iz zatvora.

’Pitao si me šta mislim o kineskom psu i to me je nasmejalo. Ne mogu da jedem u kuhinji. Video sam da izvade bubašvabu iz čorbe i nastave da serviraju. Video sam posude na polju i kako golubovi jedu iz njih, pile za kuvanje koje leži nepokriveno. To mi se gadi.’

Shannon Park, pisac i aktivista za ljudska prava je isto u Arizoni. Park piše na svom blogu Preserving Prison Pages (Sačuvane Stranice iz Zatvora) da u njegovom zatvoru nedostaje osoblja:

 

Shannon Park

’Nasuprot javnom mišljenju i informaciji koja je predstavljena zakonodavcima i poreskim obveznicima, malo je zaposlenih u ADOC. Dosta je reći da se čuvari uzimaju iz drugih objekata da bi se održao minimalan broj čuvara neophodnih da bi zatvor operisao. U isto vreme, zakonodavci rade na tome da smanje broja čuvara u ADOC-u za 614. Veoma je opasno ako ima malo osoblja u prostorijama koje su prebukirane. Naročito u mestu koje vrvi od droga, frustracija, gladi, neprijateljstva i ovisnika koji veruju da nemaju šta da izgube.’

Park potom opisuje neke druge aktivnosti zatvorenika, a to uključuje korišćenje heroina i drugih droga. Kaže da zbog manjka osoblja nema dovoljno nadgledanja.

Post, postavljen nedavno na blogu Friends of Prisoners (Prijatelji Zatvorenika) poziva čitaoce da postanu prijatelji preko dopisivanja sa četvoricom zatvorenika koji su mentalno bolesni. Jedan od njih je James Schmeisser iz Wisconsin-a i on kaže da je izolovan.

’Zdravo svima onima koji brinu, vole i razumeju. Trenutno sam ozbiljno lišen slobode zbog toga što sam uradio. Sam provodim 24h dnevno, 3x nedeljno i 23h 4puta nedeljno. Podršku ne primam ni od porodice, nema moralne potpore, nema prijatelja, itd. Načinio sam greške, kao i većina ljudi, a i moja deca i ja smo propatili zbog toga i ja ustvari ne znam šta da uradim. Đavo je aktivno uništavao sve u mom životu, uključujući moje pokušaje da budem bolji čovek. Nalazim se na zidu i zaista mentalno patim, emocionalno i fizički.’

Aktivizam takođe  postoji u zatvoru uz grupu koja se zove  SHAC7, a čiji članovi su u zatvoru zato što su “vodili kampanju za zatvaranje, Huntingdon Life Sciences, zloglasne laboratorije za testiranje životinja.”

Josh Harper jedan od članova grupe ima istoimeni blog. U najnovijem postu on piše da nastavlja da se bori i neće da prihvati zatvor kao svoj dom.  

“Do danas, država mi je oduzela dve godine života. Šesnaestog novembra 2006. g. ušao sam u obližnji Državni Zatvor, skinut do gole kože, dato mi je odelo, i bačen sam u ćeliju zato što sam zagovarao kontraverzne taktike da se zatvori laboratorija za životinje.

Dobio sam nekoliko saveta od prvih zatvorenika koje sam upoznao – pokušaj da zaboraviš da si ovde. Nemoj da misliš o vremenu. Pokušaj najbolje što možeš da ne pomišljaš na svet izvan zatvora. Kakav odvratan savet! Iako ovo možda otežava moj život, osećam se lakše dok patim u zatvoru. Nikada neću biti kao neki od pripitomljenih primeraka rase koji polako prestaju da vide ograde i rešetke i počinju da gledaju na ovo mesto kao dom. Strastveno mrzim zatvor, i to me ubeđuje da sam razuman.

Vekovima daleko od javnosti, američki Indijanci u Sjedinjenim Državama povećano koriste blogove i online građanske medije da poboljšaju i sačuvaju svoja prava i tradicionalne načine života. Uz izbor predsednika Awe Kooda Bilaxpak Kuuxshish-a (ime koje je Pleme Vrana dodelilo Barack Obama-i), urođenici vide nove razloge da budu optimistični.

Reznet – Izveštaji o američkim Indijancima

Jedan od projekata koji oglašava glasove domorodaca je Reznet, vebsajt američkih Indijanaca sa vestima, informacijama i zabavom na Školi Žurnalistike Univerziteta u Montani, koji isto tako obučava i savetuje studente na koledžima američkih Indijanaca širom zemlje, dok se oni pripremaju za novinarsku karijeru.

Na Reznetu ima članaka, blogova, i multimedije. Upućujući na moderno shvatanje primene urođeničkog sistema verovanja, naročito u odnosu na Zemlju, jedan članak kaže da će ’kompanija za solarnu energiju koju poseduje i pokreće jedan domorodac’ proizvoditi čiste energetske proizvode za SAD vladu.

Jedan drugi post, u delu bloga triBaLOG, objašnjava kako se pogrešne interpretacije popularnih medijia kritikuju u novom talasu animiranih filmova kao što je ’ Priče sa Sedme Vatre ’ (Stories From the Seventh Fire), koji su napravili režiseri, američki Indijanci, i koji mnogo tačnije prikazuju sadašnje i tradicionalne plemenske priče.

Rezkast – Deljenje urođeničke muzike i video sajt

Plemenski Tehnološki Centar (Coeur d'Alene Tribal Technology Center) je napravio jedan manji website, Rezkast, koji pokušava da proširi poruke američkih Indijanaca putem multimedija, kao alternativu YouTube-u. Ovde ima dosta video materijala o aktivnostima, kulturi, jeziku i inspiraciji.

Jedan spot koji se pojavljuje na ovom sajtu koristi popularnu pesmu od will.i.am-a koja se bazira na rečima Obaminog govora, i remiksuje je da bi prikazala stare i nove slike života američkih Indijanaca. Ovaj spot navodi izazove koje američki domoroci susreću, kao što je zaštita svetih mesta i sačuvanje starih civilizacija, i zaključujue, ’Da, možemo se vratiti uzvišenosti plemena’.

Bilo da je iz ljubavi ili zbog vize, nikada nije lako odlučiti se za brak. U SAD, gde više od 12 miliona ljudi živi kao „neupisani“ doseljenik, jedan od načina za dobijanje pravnog statusa je da se zaljubite i sklopite brak sa američkim državljaninom.

Prema Ministarstvu državne bezbednosti SAD-a, 2007 godine 1.052.415 osoba je pribavilo „pravni status“ u Sjedinjenim Državama. Od tog broja, 274.358 ga je dobilo sklapajući brak sa građaninom SAD-a.

Na vebsajtu anti-imigracione grupe Centar za studije imigranata, David Seminara se pita koliko je od ovih hiljade brakova zaključeno iz prave ljubavi, i naglašava primer neveste naručene putem pošte, dogovorenih brakova, i razmene novca.

Veliki broj blogera doseljenika razmenjuje svoja mišljenja o braku i dokumentima u Sjedinjenim Državama.

Brak iz nužde

El Random Hero u Kaliforniji piše da su mu kao doseljeniku bez dokumenata, prijatelji i porodica savetovali da se oženi, ali je ta ideja za njega neprihvatljiva:

Za mene lično, to je jedna od najtežih stvari koja se može uraditi. Pošto imam nelegalan status u ovoj zemlji, mislim da taj teret moram sam nositi. Naravno, moji prijatelji su se zezali i predložili mi da oženim američku devojku i tako dobijem papire. Jedanaesti septembar je zauvek promenio svet, a posledice se još osećaju sa svih strana. Ženidba više nije održiva opcija zato što je proces useljavanja počeo ozbiljno da se sprečava i kažnjava pojedince uključene u brakove kroz zeleni karton. Tu su i moralne posledice pljuvanja na sveti čin kao što je brak, tako da se ja nalazim u nebranom grožđu.

U jednom drugom blogu nazvanom Prokleti Meksikanci (Damn Mexicans), bloger raspravlja o jednom članku o Julia-i i Gustav-u, sestri i bratu koji su došli u Sjedinjene Države kada su imali 8 i 11 godina. Gustavo je oženio američku drzavljanku, ali Julia još nema dokumenta dok se polako probija na koledžu.

„…mnogo ljudi misli da je lako zasnovati brak sa američkim državljaninom. Julia ima 18 godina i nikada nije imala dečka. Razmislite malo i pokušajte da se setite sa kim ste se viđali kada ste imali 18 godina. Razmislite da ste zasnovali brak s tom osobom. Grozno. To je strašna misao, za većinu nas 18 godina je suviše malo za brak, kao i to što se Gustavo oženio kada je imao 21 godinu, ali ga je situacija u kojoj se nalazio naterala na to.“

„Dok nas smrt ne rastavi“

Prema podacima organizacije Preživeli supružnici protiv deportacije, nekim ljudima se preti deportacijom kad njihov „pravni“ supružnik umre.

„Zbog rupe u zakonu, za vreme duge birokratske procedure oko zelene karte, zakonit supružnik američkog građanina se automatski suočava sa poricanjem i pretnjom deportacije kada njihov supružnik umre. U zemlji ima više od 180 ovakvih slučajeva koji utiču na žene, majke i decu.“

Bloger Moj život kao Stranac (My life as an Alien) komentariše jedan slučaj:

„Dahianna Heard je udovica Jeffrey Heard-a koga su pobunjenici ubili marta 2006 godine dok je donosio opremu američkim snagama u Iraku. Dahianna Heard, koja je građanin Venecuele a živi na Floridi, sada bi mogla biti deportovana iako su se ona i njen muž prijavili za njenu boravišnu dozvolu i čekali su da je dobiju. Oni takođe imaju sina koji je američki držvaljanin ali ga čeka nesigurna budućnost ako mu majka bude deportovana.“

Ova blogerka piše da je prošla sve „prepreke“ da bi dobila državljanstvo, ali da isto tako razume kako se supružnici mogu osećati.

„Nije lako preseliti se u novu zemlju, morate se navići na mnogo toga. Kada od tog novog mesta napravite svoj dom, stara zemlja nije više dom. Ne mogu zamisliti da izbugim muža, a onda i moj dom.“

Slomljeni snovi, jaka srca

Amy je američka gradjanka i živi u Chicago-u, Ilinois, dok njen muž Carlos, koji je bio doseljenik bez dokumenata, sada živi u Monterrey-u, Meksiko. Amy piše u svom blogu Destinazione Paradiso da zbog toga što se Carlos preselio iz Meksika u Sjedinjene Države ’nelegalno’ kao tinejdžer, suočava se sa problemima koje čak ni brak ne može rešiti.

’Kao što vidite, nasuprot sveopštem mišljenju (blog post o TOME dolazi uskoro), ljudi koji su dovedeni u SAD nelegalno ne mogu jednostavno rešiti svoj status tako što će se vratiti u svoje zemlje i tamo tražiti vizu. To ne mogu rešiti ni automatski tako što će sklopiti brak sa američkim državljaninom. Međutim, dok se na kriminalna dela koja su počinili pripadnici manjina gleda drugačije nego na one koje počine stariji ljudi, u svetu useljavanja, godine nisu važne: možete dobiti jednake kazne bez obzira da li ste ušli u zemlju kada ste imali 8 ili 58 godina.

Priča o Carlosovom useljavanju ne samo da prelazi jednu, već DVE sive zone Zakona o Useljavanju i Narodnosti iz 1996 godine. Desilo se da dok je zakon zaboravio da je trebalo posebno tretirati manjine u nekim delovima Zakona. SAD konzulat u Meksiku je nedavno odlučio da primeni svoja pravila i da tretira manjine isto kao i odrasle.

Oktobra 2008 godine, Carlos je dobio presudu da više ne može legalno ući u SAD. Njegova žena Amy je napisala:

’Nažalost, naša jednogodišnja doseljenička avantura je doživela buran i razoran sudar sa onim što predstavlja stvarnost doseljeničkog zakona. Posle skoro 11 meseci, dva ponižavajuća meksikanska posla, hiljade dolara, 9 međunarodnih letova, beskrajnih nada i snova, i tona molitvi, ostali smo praznih šaka. Kako stvari sada stoje, Carlosu je zabranjeno da ikada opet uđe u SAD, i nema nade da će se to preinačiti. To je uvek bila mogućnost, kao neka najgora mogućnost, ali to je sada naš jedini scenario.’

Uprkos tome, Amy piše da se borba nastavlja.

Slika vereničkog prstena gore je prikazana uz Cretive Commons dozvolu od strane Pictr30D na flickr.

Mnogi su se iznenadili kada je Predsednik SAD-a Barack Obama svoj prvi zvanični intervju kao predsednik dao arapskoj televizijskoj stanici. Neki su sa puno optimizma dočekali njegove odgovore, dok su drugi bili razočarani. Međutim, skoro svako je hteo da zna zašto je odlučio da da intervju stanici Al Arabiya.

Dubai Guy navodi nekoliko rečenica iz Obaminog govora, a onda oduševljeno opisuje svoja osećanja povodom ovog intervjua:

Dok sam gledao intervju sa Obamom, nekako mi se vratio optimizam koji sam bio izgubio. Činjenica da je svoj prvi službeni intervju dao arapskoj televiziji govori mnogo. I činjenica da planira da se obrati muslimanskom svetu u svojih prvih 100 dana, i to iz jednog od muslimanskih glavnih gradova je još više pojačala moju veru da on planira dobar posao.

Zeinobia iz Egipta, koja je svoj post naslovila „Dobar odabir vremena ali loš odabir TV stanice“, pita se da li je to bila dobra odluka da se intervju održi na Al Arabiya kanalu, a to je kanal koji baš ne voli mnogo ljudi u arapskom svetu. Ona kaže da bi više volela da je to bilo na BBC Arabic.

Međutim, nasuprot Zeinobia-i, Rob smatra da bi bila bolja ideja da je intervju obavljen na stanici Al Jazeera. On to ovako objašnjava:

Zašto nije otišao na Al Jazeera TV koja je mnogo popularnija i orijentisana protiv SAD spoljne politike? Mnogi na Bliskom Istoku gledaju na Al Arabiya TV kao propagandnog distributera pro-američkog režima. Kako bi bilo da je neko kao Ahmed_Monsour uradio intervju? To bi zaista ostavilo utisak na ciljno gledalište. Dobro, ako to nije Predsednik, neka se bar neko važan, kao recimo Hillary Clinton suoči sa Ahmed Monsour-om. Ako se to desi, mislim da će skeptici kao Ibrahim Elissa i Fahmy Howedi barem biti zahvalni za taj napor.

Međutim, The Arabist je u svom postu “Obama’s TV appearance” (Obamino pojavljivanje na TV-u), odgovorio na Zeinobia-ine I Robijeve brige, ističući:

- Arabiya TV stanica je najverovatnije izabrana da bi se uputio poziv saudijcima, da Obama podvuče važnost njihove Arapske Inicijative koju su odbacivali Izrael i SAD pod Bušom.
- Arabiya je ipak problematična – ovaj kanal ima nadimak Hibriya (Hebrejski) zato što prenosi događaje o krizi u Gazi i uglavnom zastupa stanovišta Riyadha, Kaira i drugih problematičnih američkih saveznika. Ovo potvrđuje da se Obama neće, kao Buš 2006. godine, okrenuti protiv Egipta i Saudijske Arabije na polju unutrašnjih pitanja i neće biti preispitivanja u odnosima između SAD i ove dve zemlje. Ali nemojte biti ludi i misliti da će se to i desiti.
- Da li je Obama možda trebao da ode na Jazeera? Verovatno ne, i zbog domaćih razloga (kritike kojima bi se možda neopravdano potvrgao) i zato što postoje stvarne optužbe od strane SAD-a o Jazeera. Međutim, u neko dosledno vreme trebao bi otići na Jazeera TV, naročito ako želi da povuče važan prvi potez u rešavanju konflikta u tom delu. Na kraju krajeva, i pored pristrasnosti, Araiya je stanica broj dva među pan-Arab stanicama. (U mnogim zemljama, kao i u ostatku sveta, arapi ustvari najviše gledaju njihove nacionalne TV stanice)
- Obamin sledeći korak bi trebao biti da raspusti al-Hurra. To je beskorisno trošenje novca.

U Siriji, Damascene blog je veoma sumnjičav što se tiče intervjua. On je kasnije objasnio zašto se razočarao zbog toga što je Obama usvojio frazu prethodnog predsednika SAD  George W. Bush-a ’vazno partnerstvo’, i tu kaže sledeće:

U Obaminom intervju-u nije me razočarala njegova stara predanost sigurnosti u Izraelu i savezništvu SAD-Izrael, već neočekivano prihvtanje trulih Bušizama:
„Takođe verujem da postoje Izraelci koji shvataju da je važno postići mir. Biće spremni da se žrtvuju ako je vreme pravo i ako postoje ozbiljna partnerstva s druge strane.“
Ako je vreme pravo? Ozbiljno partnerstvo? Nije li to ona ista Bušova glupost? Zar to nisu Sharon i Bush dogovorili za vreme druge intifade? Onda je Sharon napao Zapadnu Obalu i objavio da Yasser Arafat nije više mirovni partner. Ništa se nije dešavalo u mirovnom procesu zato što nije bilo ’ozbiljnog partnerstva s druge strane stola’, dok su Bušovi ’ljudi mira’ nastavili da muče palestinski narod. U potrazi za tim ’ozbiljnim partnerom’ Arafat je stavljen sa strane i primoran da postavi Abbas-a kao Premijera. Onda je Abbas bio primoran da održi ’demokratske’ izbore, i onda opet nije bilo partnera. Arapi moraju da se nose sa izrelskim političkim smećem (Sharon, Olmert i Netanyahu u nekoliko nedelja), dok Izrael treba da izabere ’ozbiljnog partnera’. Njima treba partner marioneta. E, onda može biti pravo vreme za takozvani mir.
Toliko o promenama.

Kalash, bloger libansko-palestinskog porekla, dodaje na KABOBfest opširan komentar o intervju-u i, kao I The Arabist, aludirao je na američki TV kanal Al Hurra:

Ovaj intervju je vodio šef biroa Al Arabiya-e u Washingtonu Hisham Melhem. Bio je slab … i dugačka pitanja su tipična za arapskog novinara koji je više zainteresovan u to da izgleda obavešteno nego u izvlačenje podataka za vesti od onoga koga intervjuiše. Šta god da je bio razlog, Melhem je sve to jako lako izveo.
[…]
Iz perspektive SAD-a, u domenu medija, Al Arabiya predstavlja umerene, a Al Jazeera radikale. Iako su takve generalizacije netačne i nepravedne, postoje razlozi za njih. Al Jazeera je dobro poznata po određenom stepenu simpatija prema palestinskom otporu; medjutim, gledajući izveštaje u vestima na Al Arabiya, često dobijete utisak da njihova uredjivačka politika nije daleko od političkog programa administracije SAD. To postavlja pitanje zašto Washington troši stotine miliona na zaostalu Al Hurra i njenu beznačajnu publiku?

Pored toga, MrEgypt je napisao odličan i opširan blog post gde ističe važnost takvog intervjua i na šta arapski svet sada treba da obrati pažnju:

Ne mogu naći nijedan drugi razlog zašto je napravljena halabuka oko Obaminog govora osim ove jedne, a to je da je došao posle Busha. Jedva da sam na arapskim ulicama primetio bilo kakvu pažnju na intervju, a što se tiče arapskih medija, samo sam primetio opasku u prolazu.
[…]
Mislim da bi jedini problem u arapskom svetu bio da se razume šta je Obama mislio kada je rekao „dosegnuti muslimanski svet“ ili „obnoviti pregovore između Palestinaca i Izraelaca“, koji uzgred budi rečeno, pregovaraju od kada je osnovana država Izrael pre 60 godina, ili su neko ko „sluša“. Sluša ali koga?

Takođe je dao komentar na Obamin odgovor na sledeće pitanje: „Da li je još uvek moguće da će biti Palestinske države?“, potvrđujući da nije moguće imati mir u toj regiji ukoliko se ne promeni politika tako što će se priznati Palestinska perspektiva.

MrEgypt dodaje:

Tako, ako je Obamin posao da „prenese arapskom svetu da Sjedinjene Države nisu Vaš neprijatelj“ onda to nameće potpuno drugačiji pristup od „slušanja i komuniciranja“ s arapskim svetom. U zaključku, SAD ima politiku i strategije u poslovima s arapskim svetom i Srednjim Istokom i samo bi pomak u ovim politikama i strategijama mogao dovesti do neke vrste ponovnog susretanja između dva entiteta.

Polaganje zakletve Baraka Obame kao 44. predsednika SAD predstavlja istorijski trenutak.
Dok je podrška arapskog sveta Obami bledela tokom poslednjih nekoliko meseci nakon izbora njegovog kabineta i zbog ćutanja tokom napada Izraela na Gazu, blogeri iz Severne Afrike i sa Srednjeg Istoka još uvek imaju mnogo toga da kažu.

Jedan Sirijac u Londonu prikazuje vremenski okvir izraelskih napada u poslednjih nekoliko nedelja, i primećuje:

Još od Kenedija, a neki kažu nikada ranije, nijedan američki predsednik nije imao toliku pažnju širom sveta i ni od koga se nije toliko očekivalo. U govoru povodom inauguracije, predsednik Obama je rekao:

“[…] mi smo izabrali nadu umesto straha, jedinstvo umesto konflikta i nesloge […]”

“[…] dolazimo da objavimo kraj malograđanskim pritužbama i lažnim obećanjima, protivoptužbama i istrošenim dogmama koje su godinama gušile našu politiku.”

“Ako želimo da reafirmišemo našu veličanstvenu naciju, jasno nam je da nam to neće biti poklonjeno. To se mora zaslužiti.”

“[…] kao lažan, mi odbijamo izbor između naše bezbednosti i naših ideala […]”

Da li smemo da žalimo za mrtvima?

Da li smemo da se nadamo životu?

Jar of Juice, bloger iz  Dubajia, oseća da je nešto nedostajalo u Obaminom govoru:

Kada sam pomislio da je Obamin govor brilijantan - on se nije ustezao da pomene “Muslimane” ali je sa mukom pokušavao da zvuči iskreno kada se “zahvalio” imbecilu o kojem od danas nećemo govoriti  - mislim da je ovde izostao suštinski element …

… Ali pretpostavljam da se Obama neće srozati na to da više značaja da toj budali nego što je to bilo potrebno u njegovom diplomatskom govoru.

Laila Lalami, blogerka iz Maroka koja živi u Sjedinjenim Državama, priznaje da je glasala za Obamu, ima malo vše nade i drago joj je da je došao Obamain dan:

Drago mi je da je ovaj dan došao.

Pre osam godina glasala sam za Ralfa Nejdera zato što sam mislila da zaista nije bilo velikih razlika između Demokrata i Republikanaca u vezi s najvažnijim pitanjima. Ali posle debakla u Floridi, i odluke Vrhovnog suda, i Predsedništva koje je usledilo, naučila sam jednostavnu lekciju: nisu svi političari jednaki. Postoje neki koji su  tako netalentovani, tako nepristupačni zajednici, razumu, bez sažaljenja, tako da predstavljaju ruglo. Pretpostavljam da sam takođe cinična kada kažem da očekujem krupne razlike u državnoj politici ali sam još uvek pod utiskom ove posebne promene, dolaskom Baraka Obame i odlaskom Džordža Buša.

Obamini marokanski fanovi još uvek aktivno učestvuju u organizovanju toga da se prvo obraćanje Predsednika Obame van SAD-a obavi u Rabatu.

Teroristički napadi u Mombaju su privukli pažnju medija. Svet je sada obavešten i zabrinut zbog situacije u Indiji. Mnoge zemlje su već izdale upozorenja za posete Indiji. Engleski kriket tim je otkazao učestvovanje na predstojećoj seriji probnih treninga. A većina sveta je već verovatno zaboravila ta događanja i okrenula se ostalim brigama.

’CNN, MSNBC and FOX nisu dobre ni za šta’, viče Ptcbus na ’Random Rambles’:

’Večeras sam pokušao da nađem najnovije izveštaje iz Mombaja. Sve što sam mogao da vidim je kako Anderson Cooper predaje neku nagradu nekome, Hannity-inu Ameriku na Fox-u, i neke mutne dokumentarce o zatvoru na MSNBC. Zašto se oni zovu Kanali Vesti? Morao sam da se oslonim na BBC websajtove i druge indijske sajtove da bih našao najnovije video zapise i vesti. Šta ovi kanali postižu time što ne obaveštavaju američku javnost o onome šta se dešava u svetu? Američki mediji: Sramota.
- -
27 novembar, 22:27: Jedini kanal koji trenutno pruža vesti o napadu u Mombaju je CNBC (to je kanal za poslovne vesti). Patetično!’

Lokalne novine iz Mombaja: Slika koju je snimio Flickr korisnik James Cirdland, iskorišćena uz odobrenje od Creative Commons License

Hajde da se okrenemo medijima u Indiji; da li je to što se mediji nisu udaljili bilo greška? Da li su mogli bolje pomoći lokalnoj policiji? Da li su uradili i jedan patetičan posao? ’Da!’ odgovara Veetrag u svom postu ’Novci su jači od promišljenosti’:

’Ono što je izašlo na videlo je nešto što može da razočara, a to je neodgovornost medija. Uloga medija je da gledaocima pruži informacije, ali na odgovarajući način, i da se postara da ne obelodani važne informacije. Gledam TV kanale – NDTV, IBN-CNN, India TV, Sahara Samay, Star News, i mnoge druge koje su shvatile da nijedna od njih ne radi dobro svoj posao. U ovom nesrećnom slučaju, oni pokušavaju da senzacionalizuju informaciju i ponašaju se neodgovorno.
Prva greška koju prave je da gledaocima objavljuju osetljive informacije, kao što je kretanje NSG i snaga policije. Siguran sam da u ovom trenutku ta informacija nije od velike koristi gledaocima. U ovom trenutku, gledaoci treba da pronađu svoje rođake, da doznaju ko je povređen, u koju je bolnicu prevezen, koja krvna grupa je potrebna i gde. Ovo su mnogo važnije informacije koje će pomoći ako se daju gledaocima. Da, ljudi treba da znaju koja područja su sigurna, šta je postignuto, ali nije korisno davati informacije o svakom pojedinom koraku. Čuju se glasine (koje su verovatno tačne) da do istih informacija dolaze i teroristi, i one se mogu iskoristiti protiv hrabrih duša koji se trude da zaštite naše živote.’

Da li je Mombaj preživeo ovaj napad? Ili su možda pobunjenici pobedili? SriRam Vadlami, na svom blogu Indianomics, beleži sledeće:

’Da li su bili uspešni?
• BSE i NSE, dve važne berze, zatvorene su u utorak.
• Indijin glavni rejting od S&P-a ponovo posećen, ali ostaje netaknut.
• Engleska se povlači iz serije kriket mečeva i razmišlja o budućim test mečevima.
• Liga šampiona je odgođena.
• Većina zemalja izdaje uputstva o opasnosti putovanja.
• Deonice hotela i avijacije gube više od 6% na tržištu danas.’

On, između ostalog, primećuje da je indijska domaća proizvodnja na 7.6%. Inflacija se snizila na 8.84%, što je, kako on dodaje ’nešto što će nas razveseliti’, i predstavlja neke pozitivne znake:

’Teroristi su donekle bili uspešni. Ali, Sensex je bio mnogo otporniji i zreliji u svom ponašanju. Nije sakupio oko 1000 poena zbog panike. Samo su odabrani vrednosni papiri, kao oni od avijacije i hotelskog sektora, podneli udarce, što se moglo i očekivati. Turizam, avijacija i hotelski sektor će od sada pa u buduće doživeti pad, ali ostali sektori bi trebalo da se prilagode. Možda neće biti mnogo volje u prvih nekoliko meseci, ali Indija će se vratiti. Ako postoji nešto pozitivno što se može izvući iz ovoga, to je da je Indija otporna, da ima odličnu ekonomiju i ono što je mnogo važnije, a to su njeni ljudi.’

Ovaj post je deo Global Voice-ovog pokrivanja terorističkih napada u Mombaju, Indija, 26 novembra 2008.

Spremite Vaše kamere. Kažite Baracku Obami šta Vi mislite da bi trebao da uradi kada postane predsednik. Čitajte dalje, jer ovo je prilika da gledaocima u SAD date do znanja šta građani sveta imaju da kažu.

Slede dve različite inicijative od strane medija koje zahtevaju video doprinos od građana sveta o izborima o kojima se najviše pričalo u istoriji.

WorldFocus, TV program na Thirteen/WNET u SAD i Ground Report traže da im se pošalju video zapisi do kraja dana. U svom videu koji najavljuje ovaj projekat, Rachel Sterne iz Ground Report-a, traži video zapise kao što je ovaj  iz Singapura.

Novi projekat pod nazivom Razglednice za Predsednika na Reutersu, kombinuje profesionalne intervjue na ulicama od strane Reuters-ovih dopisnika sa video zapisima koje postavljaju YouTube korisnici širom sveta. Ako imate video zapise koje bi ste voleli da dodate u Reutersovu kolekciju, jednostavno ih postavite na YouTube s oznakom ’PostcardstoPresident’.

Neko je to već uradio, a to je francuski umetnik i korisnik YouTube-a “bernardodegalves”.

Drugi je francuski pesnik i muzičar “MickeyZero79″.