Američke snage su 6. i 9. avgusta pre 64 godine bacile atomske bombe na Hirošimu i Nagasaki. Umrlo je više od 200,000 ljudi, i svake godine održavaju se ceremonije kao sećanje na ove žrtve, ali i da se podseti na užase rata i korišćenja nuklearnog oružja.

Japanski blogeri razmišljaju o istoriji svoje zemlje i o značenju ove godišnjice.

Atomic Bomb Dome in Hiroshima. By Flickr user kamoda

touhen 03 iz Hirošime, iznosi  priču o zgradi (na slici gore) koja je sada simbol A-bombe, zajedno sa onim čega se seća u vezi toga.

戦前の産業奨励館は大正１５年に建てられた、とてもお洒落な建物だったようです。原爆ドームと呼ばれるようになった今でも、よく見ると美しい装飾が、あちこちに残っています。

今年も８月６日がやってきました。広島に原爆が落とされた日です。当時、広島市の周辺部、矢野町に住んでいた母は小学生で、校庭で朝礼中でした。大地が一瞬白く透けて見え、町内の自宅近くに爆弾が落ちたと思ったそうです。祖母は同じ町内の海岸で塩作りをしていました。すぐ近くに敵機が来たと思い、曾祖母と手を取り合って夢中で逃げたそうです。そのうち広島市内と隣接した安芸郡府中町の東洋工業（現在のマツダ株式会社）に爆弾が落ちたという噂が流れ、それなら親戚を助けに行かなければという話をしているうちに、東洋工業ではない、広島市内は火の海だという情報が入り、被爆した人達が次々と運ばれて来るようになり、祖母は看護にかり出されたといいます。

あの日、８月６日の午前中数時間の経緯を私は繰り返し聞いて育ちました。バスに乗れば、「もうこのあたりだと、大部分の人が死んだ」とか、あの日のことを祖母から聞いたものです。爆心地へ向かうバスの中で聞くと印象が強くて、私は子供の頃ずっと、市内へ向かうバスに乗るたび、生きて帰れない範囲に入ったなと頭の隅で思いましたし、帰りは府中町を通過する頃から微かにホッとする妙な感覚を持っていました。身近な被爆体験、あるいはその周辺の体験はざらにありましたし、学校では昼休みに原爆の体験記が校内放送されていました。昭和４０～５０年代、広島では原爆が昨日のことのように存在していました。

Bloger na ocntoday podseća  [ja] na jedan od najpopularnijih radova koji govori o tom tragičnom događaju: Hadashi no Gen [Barefoot Gen] postavio Keiji Nakazawa (Ovde  se nalazi crtani film [en])

Na dan godišnjice atomske bombe, Japanski pevač Masaharu Fukuyama (福山 雅治) je za vreme svog radio programa javno priznao, po prvi put, da je sin dvoje ljudi koji su preživeli A-bombu. Ovo je mnoge navelo na razmišljanje o dugogodišnjoj društvenoj diskriminaciji koju su žrtve A-bombe (被爆者 hibakusha) i njihovi rođaci morali da podnose i koje su onemogućile mlađe generacije hibakusha da kažu istinu o prošlosti svojih porodica.
Sledi blogerov svedok .

また、被爆2世、被爆3世であることをずっと言えなかった人もいるだろう。ただし私もそうだったのだが、この発言が大きく報じられたことに違和感を感じたのもある。被爆した方への差別があるという認識はこの広島都市圏には今はないし、少なくとも広島市近傍ではそのような選別は無意味であると考える。今、もしあればそれはただひたすらに悲しい。ただし、被爆が元で健康を害された方が結果的に被爆による健康被害を元に社会から疎んじられたと言うことは正直あるのだろう。被爆者への偏見や、同じ日本人の中でも感じ方に温度差があるなら残念である。

核爆弾による被曝では、直接的な外傷のみならず、深刻な外傷が見られなくても脱毛、出血、下痢や嘔吐、慢性白血病、甲状腺がんなど発症する割合が高くなるといわれ、これを原爆症という。被爆者の子は「被爆2世」、その孫は「被爆3世」と呼ばれるが、遺伝的健康障害が現れやすいと言われているもののでも科学的な立証はされていないし、追跡調査も実施中じょうたいらしい。そもそも、これ以前に症例があったとは思えず、原爆症によるメカニズムがわからない時代は、相当これらの誤解などは在ったと思う。

The Maiden of Peace, in Nagasaki. By Flickr user Kamoda.

Mnogi ljudi u Japanu koji su svesni iskustava u vezi bombardovanja, podržavaju anti-nuklearne mere vlade. Nedavna vest  da je Japan u prošlosti dozvoljavao prenošenje Američkog nuklearnog oružja u zemlji je izazvalo ogorčenje kod onih koji poštuju trostruko anti-nuklearno načelo usvojeno kao rezolucija ‘60-ih.

Bloger na Canada de Nihongo upire prstom  na dvostruki odnos nekih političara prema poziciji Japana kao zemlji koja nema nuklearno naoružanje.

日本には非核三原則があり、核兵器を「持たず、作らず、持ち込ませず」と決められている。現在の日本は核兵器を保有していないと信じられているが、法制化されていないため、１年以内に保持国になるのではないかとも言われている。過去、空母ミッドウェーなどの米軍の艦隊によって日本国内の米軍基地の港に持ち込まれたとの疑惑もある。秘密裏に米軍による核の持ち込みを日本政府が許可しているという噂も絶えない。

非核三原則についての考え方も、麻生バカ太郎首相と鳩山代表の間には大きな違いがある。麻生は外務大臣のときにも、日本は核を持つべきだと発言した中川昭一の発言を擁護して、野党から外相としての不信任決議案を提出されたことがある。つまり、非核三原則については否定的な考えを持っているように思える。

Kako Hiroseto izveštava, u ovogodišnjoj Deklaraciji Mira [ja] g. Akiba, gradonačelnik Hirošime je podržao Obamu, aludirajući na govor Predsednika SAD-a kada je, u aprilu, izjavio da bi Sjedinjene Države ‘poduzele značajne korake ka svetu bez nuklearnog oružja'. Slede poslednje rečenice te Deklaracije. (na vebsajtu Chugoku Shimbun-a nalazi se kompletna prevedena verzija )

Mi posedujemo moć. Mi posedujemo odgovornost. I mi smo Obamavećina. Zajedno možemo oboriti nuklearno oružje. Da, mi možemo.

Sa ciljem da se ‘postigne svet bez nuklearnog oružja' do 2020 , Hirošima i Nagasaki su 2008 postali promoteri zajedničkog Hirošima Nagasaki Protokola [15][en, pdf], koji je dopuna Ugovoru Protiv Širenja.

Premijera prvog igranog filma u produkciji Hamasa dogodila se 1. avgusta u Gazi, kao deo napora ovog pokreta da zadobije podršku kroz kulturne inicijative i time izgradi „kulturu otpora“. Tokom iste nedelje, u Gazi je postavljena predstava o filmskom stvaralaštvu. Blogeri su posetili oba događaja, i daju nam svoje mišljenje.

Lina Al Šarif, koja bloguje na 360 km2 haosa, posetila je premijeru filma Imad Akil:

Sa pucnjavom, jurnjavom kolima i pričom o heroju, „Imad Akil” predstavlja prvi film snimljen u Gazi. Dvočasovni film je premijeru imao prvog avgusta u Kulturnom centru „Rašad Al-Šava“ u gradu Gazi. Scenario za film je napisao Mahmud Al-Zahar, istaknuti vođa Hamasa u pojasu Gaze, režirao ga je Madžid Džindija, a producent je medijska mreža Al-Aksa. Prema Hamasovim dnevnim novinama Al-Resala, troškovi snimanja su bili oko 120.000 dolara. Film je uglavnom sniman u produkcijskom gradu Asda koji je smešten u bivše izraelske naseobine, evakuisane 2005. godine, a raketirane u poslednjem ratu.

Videla sam promotivni plakat pre nego što je film počeo da se daje; bila sam iznenađena što ću moći da pogledam domaći film, s obzirom na ozbiljnost situacije u Gazi. Baš smo juče dvoje mojih prijatelja i ja kupili ulaznice od 10 šekela i otišli da pogledamo film o ovom legendarnom palestinskom heroju.

Lina nam prepričava radnju filma:

Film se zasniva na biografiji borca za slobodu Imada Akila. Počinje scenom u kojoj babica i njen muž hitaju ka kući Akilovih da donesu na svet budućeg heroja, rođenog 17. juna 1971. godine u izbegličkom logoru Džabalija. Onda film publiku prenosi u Imadovo detinjstvo, a zatim i adolescenciju u logoru, gde su izraelske patrole neprekidno izlagale Palestince nasumičnim hapšenjima i prebijanjima. Godine 1988. izbila je prva palestinska Intifada, a istovremeno je Hamas formalno promovisan kao islamski Oslobodilački pokret. Iste godine hapse Imada Akila zbog učešća u aktivnostima Hamasa i Intifade. U zatvoru je proveo 18 meseci. Nakon što je pušten, preuzeo je glavnu ulogu u oružanoj borbi protiv izraelske vojske u pojasu Gaze. Izraelci su mu nadenuli ime „čovek sa sedam duša“. Život ovog borca Al-Kazamovih brigada završen je atentatom 1993. godine, koji je počinila izraelska vojska uz pomoć izdajnika iz redova Palestinaca.

Šta Lina misli o filmu?

Film i nije baš najbolji koji sam gledala, ali je snimljen u Gazi. Uzimajući u obzir sve okolnosti, resurse i infrastrukturu koji su bili potrebni da se proizvede film sa ovakvom radnjom, rezultat je relativno dobar, ne ispuštajući iz vida situaciju i opsadu koju Gaza trpi već gotovo dve i po godine. Celokupna glumačka ekipa je iz Gaze. Na žalost, isti taj izveštaj iz Resale je naveo da su četvorica glumaca zaista poginuli u nedavnom ratu u Gazi. Bilo je nekih problema i u montaži zvuka; delovi dijaloga se nisu čuli od zvučnih efekata. Štaviše, ni kvalitet prikazane glume nije bio na nekom nivou. Ipak, projekat se u celini mora poštovati jer je nastao usred teških problema kroz koje prolazi Gaza.

Na blogu In Gaza (komentar postavljen i na sajtu The Electronic Intifada), Kanađanka Eva Bartlet izveštava o predstavi na temu filmskog stvaralaštva:

„Zar ljudi iz Gaze ne vole da gledaju filmove kao i svi drugi?“, pita ambiciozni filmski stvaralac Hosam Abdel Latif. Njegova pragmatičnija žena Suada odvraća: „Neko ko nema šta jede želi da ide u bioskop?“

Pitanje umetnosti u doba opsade i okupacije je jedna od osnovnih tema u najnovijoj pozorišnoj postavci u Gazi, Film Cinema, koja je premijeru doživela 4. avgusta u gradu Gazi. Pozornica zatrpana filmskim negativima i ukrašena jednim jedinim punačkim plišanim medom su čitava scenografija za dramu sa troje protagonista.

„Ja sam Hosam Abdel Latif i želim da snimim film“, budući režiser počinje u više navrata, zagledan u svoju kameru, samo da bi ga u više navrata i prekinuli.

Eva nam prenosi zaplet:

Zaplet je jednostavan – režiser i izazovi sa kojima se sreće – ali je isprepletan sa svim aspektima života u Palestini, nudeći tako zabavnih i na trenutke otrežnjujuće stvarnih šezdeset minuta pozorišta. Film Cinema nas podseća na poslednji izraelski masakr u Gazi – ali bez pominjanja vremenskih odrednica, moglo bi se raditi o bilo kojoj invaziji Izraelaca na Gazu – i bavi se snovima Palestinaca i pritiscima koje doživljavaju tokom tiranske opsade Gaze. U isto vreme, komad poseduje deo univerzalne stvarnosti bračnih trzavica i ličnih želja.

Eva nastavlja:

Film Cinema je drugi pozorišni događaju Gazi ovog leta, a još nekoliko je u produkciji.

Pozorišna publika takođe traže odušak u umetnosti ili simulaciji „normalnosti“ u Gazi. Prepuna sala i oduševljeno učešće pokazuju koliko su Palestinci iz Gaze žedni umetnosti, jednog katarzičnog ventila.

Dana 24. marta 1999. godine, NATO snage su napale Srbiju i Crnu Goru. Bombardovanje je trajalo 78 dana. Nekoliko hiljada ljudi je poginulo, mnoge zgrade, mostovi, pruge, putevi, fabrike i ostalo su porušeni. Takođe, mnogi ljudi još uvek imaju mentalne i psihičke posledice od pretrpljenog straha.

Posle deset godina, srpski blogeri su se podsetili ovih užasnih dana. Ispod je izbor iz nekih njihovih dnevničkih beleški  s početka rata.

Dejan Jović je objavio:

NATO snage su iz zraka, s podmornica, i sa brodova danas počele bombardiranje ciljeva u SR Jugoslaviji. Napad je počeo u 7 navečer, a prvi val bombardiranja trajao je dva sata. Pogođeno je oko 20 ciljeva: Policijska akademija u Novom Sadu, aerodromi u Batajnici i Danilovgradu (Crna Gora), nekoliko kasarni oko Prištine, te neke oko Niša, kao i pogoni Crvene zastave u Kragujevcu. Drugi je val počeo oko ponoći i još traje (sada je 00.45). Jugoslavija je proglasila ratno stanje. Prošle je noći uhapšen Veran Matić, i zatvoren B92. Sad emitiraju samo državne agencije i stanice. Novinarima iz zemalja koje su članice NATO (uključujući i BBC-u) je omogućeno da se javljaju telefonom, ali ne i slikom. Dosad je u policiju privedeno 25 novinara, a jedan je i premlaćen. Zbog svega toga, ima malo slikovnih izvještaja, ali je potpuno jasno da je napad bio vrlo snažan.[…]

 

[…] Milošević kaže da je „za mir i sporazum”. Ne može se procijeniti zašto to govori - da bi dao do znanja da je spreman povući se, ili da bi opravdao dugotrajno ratovanje. U ovom mi trenutku izgleda kao da se on sada ne može povući baš tako lako. Ne vidim kako bi on mogao postati kooperativniji sa Zapadom nakon ovog bombardiranja, ako to nije mogao prije njega. Također, narod je sad daleko više anti-zapadnjački orijentiran, nego do prije nekoliko dana. Zaboravlja se da je Milošević ipak izabrani predsjednik Republike, i da nije - kao neki Saddam Hussein - bez podrške među biračima.

 

Vijesti u jedan poslije ponoći. Rusija i Kina osudile agresiju. Rusija traži sastanak Vijeća sigurnosti UN. Clinton i Blair izravno optužuju Miloševića

za ovaj napad. Clinton uspoređuje Kosovo s Bosnom, a spominje i oklijevanja u Prvom i Drugom svjetskom ratu. Indija je osudila akcije NATO-a, jer su one

zanemarile da postoji UN. Također, Indija kaže da je NATO postao instrument za ostvarenje ciljeva etničkih separatista, i da bi to mogao biti slučaj i u Kašmiru. […]

U svom blogu naslovljenom”Crtice ludila”, Angie01 je pisala:

[…] Uveče izlazim na moju prostranu i visoko ka nebu uperenu terasu i pušim. Ugledam neku neobičnu zvezdu, veliku i nekako blizu nakačenu. Nemam pojma otkud ona tu, jer je nikada nisam videla. Zovem ukućane da potvrde. Svi smo u nekoj nelagodi, al ne znamo o čemu se radi.

 

Nešto kasnije, u kupatilu pričam sa sestrom telefonom, kad upola rečenice, razdera se pomahnitali nepoznati zvuk.

 

Kaže ona- šta je to, ja- ne znam, Pa šta sad da radimo- pita ona, nemam pojma, idem da vidim, otvaram vrata i onda zvvviiiiijuuuu, prolomi se crveno žuta svetlost kroz okno i u sekundi napuni ceo prostor sobe i onda prasak. Jak i razoran i pun zle slutnje.

 

U trenutku smo svi zaleđni, a onda još jedan.

 

Vrisak po hodnicima, ljudi trče, deca plaču, čuje se dozivanje po spratovima.

 

Zvone nam na vrata, kažu hajdemo u sklonište. […]

 

[…] Unutra povraćaju devojke, neke starije žene padaju u nesvest, moja komšnica čuči sa bebom u rukama,..nema vazduha. Samo smrad i strah. U tih dvadest minuta sve se promenilo. […]

 

[…] Stiže komšija izbeglica iz Bosne. Kaže, ja došao po vas, ta skloništa nisu za te bombe, ako bi i pogodili, može posle samo ploča da se stavi. I mi krenemo

nazad, da se više nikada nismo ponovo vratili.

 

Tako je počelo. […]

Čitaoci su komentarisali njen post. Ovde su neki komentari:

vidomir pavlovic

Sedeo sam sto metara od kasarne u Sremskoj YMitrovici kada mi je raketa fijuknula iznad glave, bilo je jezivo…

 

Tada je poginula jedna mlađa žena koja je izašla odmah posle detonacije da vidi šta se dogodilo, gde je pogodila raketa.

Geler lutalica je pogodio na oko kilometar od kasarne, zabio joj se u glavu. ili grudi zaboravih tačno, ali je na licu mesta ostala mrtva, na terasi prvog

sprata, tek se uselili….

 

Imala je dvoje male dece…   

Bili Piton

Ne znaš koga više da mrziš, one što se iživljavaju gađajući ili one što su dopustili da uopšte dođe do toga.

sybil

[…] manijak [Slobodan Milosević], natovario nam je na

vrat bombardovanje 19 najcivilizovanijih zemalja.

Najveće razočaranje posle bombardovanja je u tome što je on ostao, a Kosovo otišlo, bolje da je bilo obrnuto. […]

pix3lchick

[…] Tuga, beznađe i depresija zbog shvatanja da 10 godina kasnije On [Milošević] i dalje živi - kroz izjave aktuelnih ministara da se bombardovanje dogodilo zbog lažnih optužbi za etničko čišćenje (odakle nam hladnjače?)

Jasmina Tešanović je pisala u svom blogu naslovljenom “La vita e' bella” (Život je lep):

26. mart ‘99. 17 sati

 

Nadam se da ćemo svi preživeti ovaj rat. Srbi, Albanci, dobri i loši momci, oni koji su uzeli oružje, oni koji su dezertirali, kosovske izbeglice koje

šetaju šumama i beogradske izbeglice koje šetaju ulicama sa decom u naručju kad sirene zasviraju, tražeći nepostojeća sklooništa. Nadam se da NATO piloti

neće ostaviti za sobom svoje žene i decu, koje sam videla kako plaču na CNN-u dok njihovi muževi poleću ka vojnim ciljevima u Srbiji. Nadam se da ćemo

svi preživeti ali ne i ovaj svet ovakav kakav jeste. […]

Pogledajte našu posebnu stranu koja pokriva Borbu za Vlast na Madagaskaru.

Najmanje 25 ljudi je danas ubijeno u glavnom gradu Madagaskara Antananarivo-u tokom marša do predsednikove palate na koji je pozvao gradonačelnik Andry Rajoelina, nakon što se, na političkom skupu, proglasio za vođu nove tranzicione vlade. Proteklih nedelja, borba oko vlasti između gradonačelnika i predsednika Marca Ravalomanana dovela je do nasilja i pljačkanja.

Političko okupljanje je održano u centru Antananarivo u podne po lokalnom vremenu. Rajoelina je najavio obrazovanje nove tranzicione vlade, na čelu sa njim, uprkos činjenici da aktuelna vlada još uvek obavlja svoju dužnost. Pozvao je svoje pristalice na marš do predsednikove palate u Ambohitsorohitra.

Kada je velika grupa stigla do palate, delegacija je ušla  u palatu u 14:46 po lokalnom vremenu. Tada su ispaljeni meci. Lokalna tvitersfera i drugi blogeri su izvestili:

Prvi izveštaji ukazuju na to da desetine tela leži na ulicama, a rečeno je da je među poginulima jedan kamerman RTA televizijske stanice (čeka se zvanična potvrda).

Oko 15:40 po lokalnom vremenu, pucnjava je još trajala. Rajoelina je zatražio od  naoružanih EMMONAT snaga, vojni entitet koji prihvataju obe stranke i koji je obrazovan za vreme krize, da interveniše i zaštiti okupljene.

Dok nacionalna televizija prikazuje slike, novinske agencije (Reuters, Al Jazeera) su objavile da je smrtno stradalo 25 ljudi. BBC i AFP su do sada izvestili da ima samo 5 poginulih. Ovde se nalaze online izveštaji na francuskom jeziku.

Ovo je pretraga tvitera uživo za “#madagascar” koju su ljudi koristili tokom poslednjih nedelja političkih tenzija i povremenog nasilja.

Mnogi su se iznenadili kada je Predsednik SAD-a Barack Obama svoj prvi zvanični intervju kao predsednik dao arapskoj televizijskoj stanici. Neki su sa puno optimizma dočekali njegove odgovore, dok su drugi bili razočarani. Međutim, skoro svako je hteo da zna zašto je odlučio da da intervju stanici Al Arabiya.

Dubai Guy navodi nekoliko rečenica iz Obaminog govora, a onda oduševljeno opisuje svoja osećanja povodom ovog intervjua:

Dok sam gledao intervju sa Obamom, nekako mi se vratio optimizam koji sam bio izgubio. Činjenica da je svoj prvi službeni intervju dao arapskoj televiziji govori mnogo. I činjenica da planira da se obrati muslimanskom svetu u svojih prvih 100 dana, i to iz jednog od muslimanskih glavnih gradova je još više pojačala moju veru da on planira dobar posao.

Zeinobia iz Egipta, koja je svoj post naslovila „Dobar odabir vremena ali loš odabir TV stanice“, pita se da li je to bila dobra odluka da se intervju održi na Al Arabiya kanalu, a to je kanal koji baš ne voli mnogo ljudi u arapskom svetu. Ona kaže da bi više volela da je to bilo na BBC Arabic.

Međutim, nasuprot Zeinobia-i, Rob smatra da bi bila bolja ideja da je intervju obavljen na stanici Al Jazeera. On to ovako objašnjava:

Zašto nije otišao na Al Jazeera TV koja je mnogo popularnija i orijentisana protiv SAD spoljne politike? Mnogi na Bliskom Istoku gledaju na Al Arabiya TV kao propagandnog distributera pro-američkog režima. Kako bi bilo da je neko kao Ahmed_Monsour uradio intervju? To bi zaista ostavilo utisak na ciljno gledalište. Dobro, ako to nije Predsednik, neka se bar neko važan, kao recimo Hillary Clinton suoči sa Ahmed Monsour-om. Ako se to desi, mislim da će skeptici kao Ibrahim Elissa i Fahmy Howedi barem biti zahvalni za taj napor.

Međutim, The Arabist je u svom postu “Obama’s TV appearance” (Obamino pojavljivanje na TV-u), odgovorio na Zeinobia-ine I Robijeve brige, ističući:

- Arabiya TV stanica je najverovatnije izabrana da bi se uputio poziv saudijcima, da Obama podvuče važnost njihove Arapske Inicijative koju su odbacivali Izrael i SAD pod Bušom.
- Arabiya je ipak problematična – ovaj kanal ima nadimak Hibriya (Hebrejski) zato što prenosi događaje o krizi u Gazi i uglavnom zastupa stanovišta Riyadha, Kaira i drugih problematičnih američkih saveznika. Ovo potvrđuje da se Obama neće, kao Buš 2006. godine, okrenuti protiv Egipta i Saudijske Arabije na polju unutrašnjih pitanja i neće biti preispitivanja u odnosima između SAD i ove dve zemlje. Ali nemojte biti ludi i misliti da će se to i desiti.
- Da li je Obama možda trebao da ode na Jazeera? Verovatno ne, i zbog domaćih razloga (kritike kojima bi se možda neopravdano potvrgao) i zato što postoje stvarne optužbe od strane SAD-a o Jazeera. Međutim, u neko dosledno vreme trebao bi otići na Jazeera TV, naročito ako želi da povuče važan prvi potez u rešavanju konflikta u tom delu. Na kraju krajeva, i pored pristrasnosti, Araiya je stanica broj dva među pan-Arab stanicama. (U mnogim zemljama, kao i u ostatku sveta, arapi ustvari najviše gledaju njihove nacionalne TV stanice)
- Obamin sledeći korak bi trebao biti da raspusti al-Hurra. To je beskorisno trošenje novca.

U Siriji, Damascene blog je veoma sumnjičav što se tiče intervjua. On je kasnije objasnio zašto se razočarao zbog toga što je Obama usvojio frazu prethodnog predsednika SAD  George W. Bush-a ’vazno partnerstvo’, i tu kaže sledeće:

U Obaminom intervju-u nije me razočarala njegova stara predanost sigurnosti u Izraelu i savezništvu SAD-Izrael, već neočekivano prihvtanje trulih Bušizama:
„Takođe verujem da postoje Izraelci koji shvataju da je važno postići mir. Biće spremni da se žrtvuju ako je vreme pravo i ako postoje ozbiljna partnerstva s druge strane.“
Ako je vreme pravo? Ozbiljno partnerstvo? Nije li to ona ista Bušova glupost? Zar to nisu Sharon i Bush dogovorili za vreme druge intifade? Onda je Sharon napao Zapadnu Obalu i objavio da Yasser Arafat nije više mirovni partner. Ništa se nije dešavalo u mirovnom procesu zato što nije bilo ’ozbiljnog partnerstva s druge strane stola’, dok su Bušovi ’ljudi mira’ nastavili da muče palestinski narod. U potrazi za tim ’ozbiljnim partnerom’ Arafat je stavljen sa strane i primoran da postavi Abbas-a kao Premijera. Onda je Abbas bio primoran da održi ’demokratske’ izbore, i onda opet nije bilo partnera. Arapi moraju da se nose sa izrelskim političkim smećem (Sharon, Olmert i Netanyahu u nekoliko nedelja), dok Izrael treba da izabere ’ozbiljnog partnera’. Njima treba partner marioneta. E, onda može biti pravo vreme za takozvani mir.
Toliko o promenama.

Kalash, bloger libansko-palestinskog porekla, dodaje na KABOBfest opširan komentar o intervju-u i, kao I The Arabist, aludirao je na američki TV kanal Al Hurra:

Ovaj intervju je vodio šef biroa Al Arabiya-e u Washingtonu Hisham Melhem. Bio je slab … i dugačka pitanja su tipična za arapskog novinara koji je više zainteresovan u to da izgleda obavešteno nego u izvlačenje podataka za vesti od onoga koga intervjuiše. Šta god da je bio razlog, Melhem je sve to jako lako izveo.
[…]
Iz perspektive SAD-a, u domenu medija, Al Arabiya predstavlja umerene, a Al Jazeera radikale. Iako su takve generalizacije netačne i nepravedne, postoje razlozi za njih. Al Jazeera je dobro poznata po određenom stepenu simpatija prema palestinskom otporu; medjutim, gledajući izveštaje u vestima na Al Arabiya, često dobijete utisak da njihova uredjivačka politika nije daleko od političkog programa administracije SAD. To postavlja pitanje zašto Washington troši stotine miliona na zaostalu Al Hurra i njenu beznačajnu publiku?

Pored toga, MrEgypt je napisao odličan i opširan blog post gde ističe važnost takvog intervjua i na šta arapski svet sada treba da obrati pažnju:

Ne mogu naći nijedan drugi razlog zašto je napravljena halabuka oko Obaminog govora osim ove jedne, a to je da je došao posle Busha. Jedva da sam na arapskim ulicama primetio bilo kakvu pažnju na intervju, a što se tiče arapskih medija, samo sam primetio opasku u prolazu.
[…]
Mislim da bi jedini problem u arapskom svetu bio da se razume šta je Obama mislio kada je rekao „dosegnuti muslimanski svet“ ili „obnoviti pregovore između Palestinaca i Izraelaca“, koji uzgred budi rečeno, pregovaraju od kada je osnovana država Izrael pre 60 godina, ili su neko ko „sluša“. Sluša ali koga?

Takođe je dao komentar na Obamin odgovor na sledeće pitanje: „Da li je još uvek moguće da će biti Palestinske države?“, potvrđujući da nije moguće imati mir u toj regiji ukoliko se ne promeni politika tako što će se priznati Palestinska perspektiva.

MrEgypt dodaje:

Tako, ako je Obamin posao da „prenese arapskom svetu da Sjedinjene Države nisu Vaš neprijatelj“ onda to nameće potpuno drugačiji pristup od „slušanja i komuniciranja“ s arapskim svetom. U zaključku, SAD ima politiku i strategije u poslovima s arapskim svetom i Srednjim Istokom i samo bi pomak u ovim politikama i strategijama mogao dovesti do neke vrste ponovnog susretanja između dva entiteta.

Dok se u velikom delu sveta slavila inauguracija Baraka Obame, 44. predsednika SAD, Azerbejdžan je u žalosti obeležavao 19. godišnjicu događaja koji je, kako se ispostavilo, bio uvod u nezavisnost od bivšeg Sovjetskog Saveza. Kako je moć Moskve nad njenim satelitima slabila, etničke tenzije u južnom Kavkazu su vrlo brzo eskalirale u rat izmežu Jermenije i Azerbejdžana oko spornog Nagorno Karabaha.

Mnogi etnički Azerbejdžanci iz Jermenije su već pobegli ili su bili primorani da napuste zemlju 1988. godine i taj trend se nastavio tokom sledeće godine, dok su sukobi u Nagorno Karabahu, u kojima su poginula 2 Azerbejdžanca i ranjeno 50 Jermena, samo pojačavali postojeće tenzije. Tri dana kasnije, anti-Jermenski pogromi u Azerbejdžanskom gradu Sumgaitu doveli su do smrti najmanje 6 Azerbejdžanaca i 26 etničkih Jermena.

Kako su priče o međusobnom nasilju nastavile da kruže, sitacija je brzo eskalirala i 13. januara 1990. još jedan anti-Jermenski pogrom je izbio u glavnom gradu Azerbejdžana, Bakuu. Brojke variraju, ali se pretpostavlja da je poginulo od 48 do 66, ili verovatno i više, etničkih Jermena.

Do 19. januara, većina pripadnika Jermenske nacionalne manjine je pobegla iz grada, a sledećeg dana sovjetski tenkovi i hiljade vojnika je zauzelo grad, naizgled da se suprotstave etničkom nasilju koje se navodno smanjilo. Do današnjeg dana ostaje pitanje zašto je Moskvi trebalo toliko vremena da reaguje, dok Human Rights Watch tvrdi da je vojni upad bio davno isplaniran.

I zaista, međunarodna organizacija za ljudska prava i drugi nezavisni posmatrači zaključuju da je intervencija izvedena, ne da bi zaštitila etničke Jermene, nego da bi sprečila pobedu političkih snaga koje su se zalagale za nezavisnost na izborima zakazanim za sledeći mesec. Najmanje 130 ludi je ubijeno i 700 ranjeno u danu koji je ostao zapamćen kao “Crni januar”.

Trenutno u kratkoj poseti Azerbejdžanu, Anna takes a Trip komentariše.

Iako je danas radostan da za SAD, ovde u Bakuu je tužno, dan žalosti i pomena. Ovde se 20. januara (”Crni januar”) prisećaju kako su 1990. godine, vođene glasinama o mogućoj nezavisnosti, sovjetske trupe ušle u grad i ubile desetine nevinih civila, protestanata. Ceo grad se okuplja na zadivljujućoj i prelepoj “Aveniji mučenika”, koja se završava večnom vatrom sa pogledom na grad i Kaspijsko more. Oseća se tuga u vazduhu. Azerbejdžan je 1991. godine uspešno proglasio nezavisnost od SSSR-a.

Learning to Walk in Stilettos takođe pominje ovaj dan pošto je pao na isti dan kada je Obama položio zakletvu, dok “sIDe-tALKs” Azerbaijan priča o značaju godišnjice za zemlju skoro dve decenije kasnije.

Prošlo je 19 godina od kada su sinovi i kćeri Azerbejdžana dali svoje živote za slobodu. Ovi mučenici su žrtve agresije tadašnjeg Kremlja. Uskraćivanje ljudskih sloboda je tipična karakteristika komunističke ideologije. Zato je na svaki znak težnje ljudi ka emancipaciji, Kremlj odgovarao žestokim vojnim akcijama.

Tog sudbonosnog 20. januara 1990. godine, narod Azerbejdžana se probudio i video ogroman broj ruskih vojnika u svojoj prestonici, Bakuu. Nije jasno kako je glasilo direktno naređenje, ali su posledice tog dana veoma jasne - stotine nevinih civila - muškaraca, žena i dece je ubijeno, posebno u centru prestonice. Očevi koji su otišli na posao nikada se nisu vratili; deca su opraštajući se od roditelja otišla u školu ne shvatajući da je to bio poslednji oproštaj. Žene su odlazile na pijacu i nikada se nisu vratile; smrt je prerano rastavila žene i muževe.

Sheki, Azerbaijan komentariše iz lokalne perspektive.

Doba SSSR-a za Azerbejdžan se završilo poslednjim masakrom koji je počinila sovjetska armija 19. i 20.januara 1990. godine…

Nedugo zatim republika Azerbejdžan je proglasila nezavisnost i sovjestka armija je ušla na tenkovima i sa kalašnjikovima u rukama da pokaže svoju snagu i ko je gazda… Iako je državni vrh SSSR-a znao da se SSSR raspada i da će republike postati nezavisne, nije želeo da propusti poslednju šansu da pokaže svoju duboku mržnju prema slobodnoj misli i, moram reći, ljudima upošte…

[…]

Niti ću detaljno opisivati scene ludila, kako su tenkovi prelazili preko nenaoružanih ljudi i kako su vojnici pucali na svaki prozor u kome su videli svetlo…

[…]

Ja sam žena, majka, supruga i sestra i ne verujem u osvetničke ratove. Za mene, najvrednija stvar na planeti Zemlji je ljudski život, život bilo koje osobe… Dva puta su eksplodirale bombe u metrou u Bakuu u poslednjih deset godina… U zemlji je sada primirje, ali povremeno kovčezi nekih mladih ljudi upropašćavaju živote svojih porodica kada stignu kući… Pratim vesti iz mesta kao što su Gaza, Avganistan, Pakistan, Irak, građanski ratovi u Africi i veoma je nesrećno videti šta ljudi rade…

[…]

20. januar je dan kada Azerbejdžanci odaju poštu onima koji su dali živote za nezavisnost svoje države…

Sapanov [RU], blog jednog Rusa koji živi u Bakuu, pamti događaje koji su se tada odigrali.

Напрямую меня те страшные события не коснулись. Но беда была вокруг. У соседского сотрудника погибла 12-летняя дочь Лариса. Погиб врач скорой помощи Александр Мархевка, выехавший к раненым… Страшная была ночь. Да и вообще времена жуткие. До сих пор помню патрульные БТР, гоняющие под окнами, военные палатки на Московском проспекте и автоматчиков, исподлобья поглядывающих на любопытных и мало что понимающих детишек.

U međuvremenu, Doctor Ziya [AZ], je objavio fotografije na kojima američki novinar Thomas Goltz daje intervju za Azadliq Azerbejdžanski servis RFE/RL-a. Takođe prenosi izjavu poznatog stručnjaka za Azerbejdžan, koji ovaj dan poredi sa 4. julom u Sjedinjenim Američkim Državama.

«Əlbəttə, həmin günlərdə ölənlərə görə məyusam, kədərlənirəm. Amma nəticədə axı siz müstəqilliyi əldə etdiniz. Bu tarix sizin üçün ABŞ-da qeyd olunan Müstəqillik Günü kimi, 4 İyul kimi olmalıdır. Buna fəxrlə yanaşmaq lazımdır, ağlamaq yox».

Pošto mu je zabranjeno da emituje program u zemlji, Azadliq putem svog vebsajta nastavlja da širi vesti i slike, uključujući i niz fotografija snimljenih tog sudbonosnog dana.

Dok besni rat u Gazi, ranije ovog meseca, objavljena je vest o povlačenju izuzetno velike isporuke oružja Izraelu od strane Sjedinjenih Država koja je trebalo da bude obavljena preko jedne privatne luke u Astakosu u Grčkoj. Ta vest je izazvala buku među grčkim blogerima. Iskoristili su Twitter da to istraže i izvrše pritisak na Vladu da zaustavi transfer.

Isporuka municije je suspendovana upravo kada su Vladu napadale opozicione partije, a Amnesty International pozivao na embargo oružja.

Službeni izvori su prvo osporavali tu priču koju je prenela medjunarodna agencija Reuters 09. januara. Medjutim, skinuli su je korisnici Twitter-a i istražili je nakon što je Indy.gr - jedan izdanak grupe Indymedia Athens - obezbedila prevod ovog članka na grčki.

Bilo je predloženo da se organizuje embargo luke a ta ideja je široko rasprostranjena posredstvom Twitter-a:

itsomp: http://is.gd/f8Wa Možemo li organizovati embargo luke Astakos? Samo za izraelske i američke brodove?

Neki su uputili direktna pitanja ministarki spoljnih poslova, čiji web tim je bio zadužen za izveštavanje:

magicasland : @ Dora_Bakoyannis τι γίνεται με το φορτίο του Αστακού; Δε θέλουμε εμπλοκή της Ελλάδας στο μακελειό της Γάζας

 
Iako do sada nisu komunicirali kroz Twitter, ministarkin tim je odgovorio direktno:

Dora_Bakoyannis: @olrandir, @asteris, @gtzi, @magicasland , Απάντηση ΝΜ και για Αστακό, http://tinyurl.com/9ts6xw

Ovaj link vodi ka zvaničnom saopštenju ministarstva koje saopštava da isporuka oružja preko Astakosa ili bilo koje grčke luke nije ’pitanje’ i neodređeno poriču novinarske izveštaje i ukazuju na suprotno.

Međutim, bloger Odysseas je do tada locirao zahtev za isporuku na jednom federalnom američkom web sajtu

Στην παρακατω παραπομπη θα βρειτε το σημα που εξεδωσε το Αμερικανικο ναυτικο για μεταφορα πολεμικου υλικου απο το λιμανι του Αστακου στο Αστοντ του Ισραηλ. Το φορτιο υπαρχει ηδη και περιμενει αναδοχο μεταφορεα.

Korisnici Twitter-a su nastavili da vrše pritisak, uprkos zvaničnom demantiju:

magicasland : @Dora_Bakoyannis και η αμερικάνικη σελίδα που αναφερει το φορτιο τι είναι τότε;

Sledećeg dana, mediji su izvestili  da je isporuka otkazana. Ovo je takođe bilo brzo tvitovano:

myrto_fenek Αναβλήθηκε, λόγω των συγκρούσεων στη Γάζα, η αποστολή πολεμοφοδίων μέσω του Αστακού

Bloger magicasland.com ukratko prikazuje ishod:

Σημερινή δημοσίευση του ΑΠΕ αναφέρει ότι αναβλήθηκε η μεταφορά του φορτίου των 325 κοντέινερ με πολεμοφοδία από τον Αστακό στο λιμάνι Ασντοντ [..] Το μόνο σίγουρο είναι πως το φορτίο θα μεταφερθεί κάποια στιγμή. Αρκεί όμως να μη μεταφερθεί τώρα και από εδώ.

Bloger coolplatanos je dalje istražio, otkrivajući dodatni zahtev za isporuku, i potvrđujući da je prvobitni zahtev bio otkazan:

έχει υπάρξει και προγενέστερη προκήρυξη ναύλωσης με ημερομηνία ανάθεσης της σύμβασης την 6η Δεκεμβρίου του 2008 (πρώτη δημοσίευση μάλλον στις 4 Δεκεμβρίου) πάλι από το αμερικάνικο πολεμικό ναυτικό. Αυτή η ναύλωση αφορά και πάλι πυρομαχικά και μεγαλύτερο όγκο φορτίου, αφού ζητείται πλοίο ελάχιστης χωρητικότητας 989 TEU’s[..]

Πάντως σήμερα 13 Ιανουαρίου και ώρα 9:05 am (Αμερικής φαντάζομαι) υπάρχει ενημέρωση στη σελίδα του μειοδοτικού διαγωνισμού για τη ναύλωση του πλοίου που αφορούσε τα 325 κοντέινερ και η ένδειξη ότι “ακυρώθηκε προς το παρόν”.

Τις παραπάνω ναυλώσεις τις έψαξα μέσω google αυτοσχεδιάζοντας [..]

U svakom slučaju, danas, 13. januara [09:00 EST], zahtev za brodom od 325 TEU bio je ažuriran kao “otkazano do daljnjeg”.

Potražio sam gore pomenuti zahtev posredstvom Google pretraživača

Polaganje zakletve Baraka Obame kao 44. predsednika SAD predstavlja istorijski trenutak.
Dok je podrška arapskog sveta Obami bledela tokom poslednjih nekoliko meseci nakon izbora njegovog kabineta i zbog ćutanja tokom napada Izraela na Gazu, blogeri iz Severne Afrike i sa Srednjeg Istoka još uvek imaju mnogo toga da kažu.

Jedan Sirijac u Londonu prikazuje vremenski okvir izraelskih napada u poslednjih nekoliko nedelja, i primećuje:

Još od Kenedija, a neki kažu nikada ranije, nijedan američki predsednik nije imao toliku pažnju širom sveta i ni od koga se nije toliko očekivalo. U govoru povodom inauguracije, predsednik Obama je rekao:

“[…] mi smo izabrali nadu umesto straha, jedinstvo umesto konflikta i nesloge […]”

“[…] dolazimo da objavimo kraj malograđanskim pritužbama i lažnim obećanjima, protivoptužbama i istrošenim dogmama koje su godinama gušile našu politiku.”

“Ako želimo da reafirmišemo našu veličanstvenu naciju, jasno nam je da nam to neće biti poklonjeno. To se mora zaslužiti.”

“[…] kao lažan, mi odbijamo izbor između naše bezbednosti i naših ideala […]”

Da li smemo da žalimo za mrtvima?

Da li smemo da se nadamo životu?

Jar of Juice, bloger iz  Dubajia, oseća da je nešto nedostajalo u Obaminom govoru:

Kada sam pomislio da je Obamin govor brilijantan - on se nije ustezao da pomene “Muslimane” ali je sa mukom pokušavao da zvuči iskreno kada se “zahvalio” imbecilu o kojem od danas nećemo govoriti  - mislim da je ovde izostao suštinski element …

… Ali pretpostavljam da se Obama neće srozati na to da više značaja da toj budali nego što je to bilo potrebno u njegovom diplomatskom govoru.

Laila Lalami, blogerka iz Maroka koja živi u Sjedinjenim Državama, priznaje da je glasala za Obamu, ima malo vše nade i drago joj je da je došao Obamain dan:

Drago mi je da je ovaj dan došao.

Pre osam godina glasala sam za Ralfa Nejdera zato što sam mislila da zaista nije bilo velikih razlika između Demokrata i Republikanaca u vezi s najvažnijim pitanjima. Ali posle debakla u Floridi, i odluke Vrhovnog suda, i Predsedništva koje je usledilo, naučila sam jednostavnu lekciju: nisu svi političari jednaki. Postoje neki koji su  tako netalentovani, tako nepristupačni zajednici, razumu, bez sažaljenja, tako da predstavljaju ruglo. Pretpostavljam da sam takođe cinična kada kažem da očekujem krupne razlike u državnoj politici ali sam još uvek pod utiskom ove posebne promene, dolaskom Baraka Obame i odlaskom Džordža Buša.

Obamini marokanski fanovi još uvek aktivno učestvuju u organizovanju toga da se prvo obraćanje Predsednika Obame van SAD-a obavi u Rabatu.

Kako se osećate kada niste u mogućnosti da zaštitite svoju decu? U ovom izboru blogova iz Gaze, čućemo jednu majku koja je opterećena krivicom glrdajući teror nad svojom decom : “Da li sam, na prvom mestu, pogrešila što imam decu? Zar nemam pravo da budem majka?” 

Palestinski fotoreporter u pojasu Gaze Sameh Habeeb piše blog “Neopisiva priča“:

Od kada je počeo ovaj rat, pojas Gaze je utonuo u duboku tamu. Imao sam poteškoća da pošaljem ovaj izveštaj zbog problema sa strujom. Danas je raketa pogodila kuću mog strica, a nekoliko šrapnela je zakačilo moju kuću. Hvala bogu, svi smo dobro ali ne znam šta će se dalje dešavati. Živim u oblasti Toffah, istočna Gaza, a ta oblast je neprekidno bila zasuta artiljerijskom vatrom. 

Natalie Abou Shakra, aktivistkinja iz Libana, piše na grupnom blogu  Momenti Gaze. U svom postu prevodi dva letka koja su bacile izraelske vojne snage u kojima traže od stanovnika Gaze da pruže informacije o tome gde se nalaze Hamasovi borci. Natalie komentariše: 

Ono što me je zaista šokiralo je korisničko ime koje su izabrali za svoj e-mail. “Helpgaza2008” ?!

Mislim da njihov e-mail zaslužuje da bude bombardovan upravo tom vrstom poruka!

Nirmeen Kharma Elsarraj piše u grupnom blogu Leleci -Gaze:

Postoje stvari o kojima se u vestima dobro ne izveštava, a to su osećanja!! Ja imam troje dece, ćerku Nour koja ima 14 godina, sinove Adama od 9 i Alija od 3 godine. Živimo u oblasti grada Gaze koja se nekad opisivala kao “bezbedna”. Nigde više nije bezbedno. Moja deca ne mogu da spavaju, a ja ne mogu da im pomognem. Osećanja bespomoćnosti i krivice (koja uvek prate  nemoć da zaštitite ili makar utešite vašu decu) su jača od straha i užasa. Juče je moja ćerka preko telefona govorila novinaru da nikada od mene nije dobila stvarnu podršku za vreme granatiranja. Bila sam šokirana! Osećala sam se krivom zato što je moja ćerka osetila moje strahove. Ali, zar nije normalno biti uplašen posle svega?! Adam boluje od astme i koristi inhalator. Usled stresa i zagaðenosti vazduha zbog razaranja, astmatični napadi su postali učestaliji a nije bilo električne struje za njegov inhalator. Svaki put kada ima napad moramo da uključimo agregat, a potom da ga isključimo. Nemamo dovoljno goriva za agregat i nemamo ideju do kada će ovo da traje. Ali ne zna očemu se tu radi. On samo vrišti od straha tokom bombardovanja, a kada se to završi, koristi svoju maštu da ispiča priču o “qas - bombardovanju”. Deca ne spavaju. Dane i noći provodimo u jednoj sobi sa mojom zaovom i njenom ćerkom. Živimo pod stresom i u strahu, a to se vidi na svačijem licu. Prošle noći sam razmišljala o svemu ovome. Želim sve najbolje mojoj porodici, a ako nešto treba da se dogodi, preklinjem da  se to dogodi meni, a ne mojoj deci. Onda sam pomislila da ne bih želela da me deca vide raznetu, u komadima. Prizori ubijenih ljudi na TV-u su užasni i znam šta znači kad deca to vide. Ja zaista želim da se ovo okonča i da živimo kao bilo ko drugi na svetu. Želim da se otarasim osećanja krivice prema mojoj deci. Da li sam na prvom mestu pogrešila što imam decu? Zar nemam pravo da budem majka? Ali da li ja zaista radim dobar majčinski “posao” u pružanju udobnosti  mojoj deci. Znam da nije moja greška ali takođe znam da živim u Gazi, a Gaza nikada neće biti zdrava sredina za podizanje dece. Da li sam bila sebična kada sam razmišljala o tome da postanem majka i ignorišem očekivani neuspeh da zaštitim svoju decu? 

Australijski aktivista Sharyn Lock piše u Tales to Tell:

Da, četvrtak: Crveni Krst je organizovao evakuaciju u Zaytoun. Doktor Said bi izgledao dobro na posteru Crvenog Krsta - crni džemper, obrijana glava, mišići dovoljno snažni da dva sata iznad glave drži zastavu Crvenog Krsta dok smo bili na borbenim linijama. Sigurno biste ga pozvali na kafu da pitate za njegovo mišljenje o situaciji u svetu. Njegov kolega ima nekako promišljeniji stav o njemu, ali njegov posao je da nas održi u životu - naoružan je toki-vokijem i dok se krećemo on stalno sa vojskom dogovara našu putanju. Sa May, niskom, hitrom ženom koja je inženjer Crvenog polumeseca, nadgleda sva vozila itd., ja vozim nosila i vodu. Pridružuje nam se 8 neustrašivih bolničara Crvenog Polumeseca, noseći teške pancirne prsluke koji se ne boje smrti ili bola u leđima.

[…]

Kada sam bio dete, veoma dobro sam poznavao ratne zone, ali sam uvek mislio da se ratovi događaju  negde daleko od moje kuće. Želeo bih da Vam kažem šta upravo vidim. Vidim kako cveta vinova loza, vidim svetle zavese na prozorima, kokoške koje trče. Znate, ovo je i vaš dom. Ovo je dvorište gde se Vaša deca igraju. Ovo je Vaša kuća sa odvratnim rupama u zidovima, sa izraelskim snajperima skrivenim u njenoj neposrednoj blizini, i sa mrtvim otporašem koji Vam je okrenut leđima.  

Svuda u arapskom svetu blogeri postavljaju pesmu Majkla Harta nazvanu “Nećemo otići” (Pesma za Gazu). Adham Khalil iz Jabaliya Camp, koji piše blog u “Slobodna Palestina”, je jedan od njih:

“Nož, žica, Srebrenica” je jedan od omiljenih slogana srpskih nacionalista. On aludira na masakr u Srebrenici 1995.

Nedavno se pojavila Facebook grupa sa istim imenom i sa 1,045 članova kao i suprotstavljena grupa čijih 10,584 članova apeluje kod administratora Facebook-a da zatvori grupu “Nož, žica, Srebrenica!!!” zato što “glorifikuje genocid koji se dogodio u Srebrenici, gde je ubijeno 8,000 odraslih muškaraca i mladića”.

Osim toga, ova grupa propagira mržnju prema svim Muslimanima sudeći prema njenom opisu - “Za sve koji mrze Muslimane”.

Srpski bloger Nikola Knežević bio je ljut i oštro je reagovao na njegovom blogu, dovodeći u vezu obe Facebook grupe. On je, između ostalog, napisao:

Onog čega se normalan čovek stidi, budala se ponosi. Posle svega… posle onih gnusnih snimaka na kojima Škorpioni likvidiraju Muslimane, nije mi jasno kako neko tako mlad može da bude zadojen tolikom mržnjom prema nekom ko je drugačiji od njega…

Bloger je primio preko 270 komentara na post. Slede neki od njih:

Zazito:

Što se tiče zatvaranja…  hmm, nije loša ideja, ali ne sviđa mi se nijedna vrsta cenzure…   sutra ćete tako da reagujete i kad neko otvori grupu za očuvanje tradicionalnih vrednosti

Vračarac92:

Rasizam, homofobija i bilo koja vrsta mržnje uglavnom potiču iz neobrazovanja i strahova od onoga što je nepoznato.

Piro001 :

Ljudi su nezadovoljni siromaštvom i bedom i neizvesnom budućnosti i tu se nađu neke budale koje to zloupotrebe.