Prošle subote je u Budimpešti održana 14. Parada Ponosa (Pride Parade). To je bio jedan od događaja u okviru zatvaranja LGBT festivala filma i kulture, koji je počeo 30. avgusta. Obezbeđenje je tokom četrnaestog Marša Ponosa bilo na povišenom nivou zbog napada koji su se desili 2007. i 2008. godine.

Eva S. Balogh, na Hungarian Spectrum piše o zategnutoj atmosferi koja je vladala pre početka ceremonije zatvaranja:

 […] Za kratko vreme atmosfera je postala veoma zategnuta tako da su ambasade Australije, Kanade, Republike Češke, Francuske, Nemačke, Holandije, Norveške, Slovenije, Južne Afrike, Španije, Švedske, Ujedinjenog Kraljevstva, i SAD-a izdale saopštenje. To saopštenje navodi sledeće: ‘Pružamo podršku i solidarnost zajednicama lezbejki, homoseksualaca, biseksualaca u Mađarskoj. Podržavamo pravo ovih zajednica da iskoriste ovu priliku i marširaju mirno i u skladu sa zakonom, u cilju izražavanja svoje želje da se prekine tišina koja obavija određena pitanja u vezi sa njima. Saopštenje se završava ovim rečima: ‘Stav naše vlade u odnosu na ovo pitanje je u skladu sa načelima koji su postavljeni u Zajedničkom saopštenju o ljudskim pravima, seksualnoj orijentaciji i identitetu pola, usvojenog na zasedanju Generalne Skupštine UN-a, 18 decembra 2008. godine.' Zaista je šamar u lice kada se među ovih 13 zemalja nađu Češka Republika i Slovenija i to pokazuje koliko je Mađarska pala čak i u regiji. Danas je Mátyás Eörsi (SZDSZ) izrazio svoju zahvalnost na podršci koju su ove zemlje pružile. Pored toga, Whoopi Goldberg, koja jako voli Mađarsku pošto je tu provela neko vreme na snimanju i koja je u šali rekla da joj ne bi smetalo da postane SAD ambasador u Mađarskoj, je bila toliko zabrinuta povodom situacije u Mađarskoj da je poslala poruku preko YouTube-a. […]

Sledi poruka Whoopi Goldberg na YouTube-u:

Mađarska policija je bila dosta zauzeta u subotu zato što je toga dana i Mađarska fudbalska reprezentacija igrala protiv Švedske u kvalifikacijama za Svetsko Prvenstvo. IndymediaCalling je postavila ovaj izveštaj:

[…] Jedina pozitivna stvar o Ponosu 2008. bila je velika pažnja koju su joj mediji pripisali i povećana zaštita ove godine (na kraju krajeva, nisu svi policajci kreteni). Nije samo bila zatvorena Andrassy avenija gde se Parada održala, već i paralelne ulice koje su bile ograđene žicom. U suštini, veliki deo centra Budimpešte, uključujući metro, bio je zatvoren. […] Kroz žicu su se mogle videti gomile ljudi, ali ih je prošle godine bilo više. Pored toga, na ovaj dan se odigrala fudbalska utakmica između Mađarske i Švedske, tako da je većina huligana već bila na stadionu kad se Parada završila. Ispostavilo se da su učesnici parade tvrd orah za one koji nameravaju da ih napadnu, pošto ih je policija pratila čak i posle završetka Parade na Deak i Blaha Lujza trgovima, pošto je svim učesnicima savetovano da iskoriste Blaha Lujza metro. 

Hungarian Spectrum takođe donosi izveštaj o ovoj paradi. Bivši premijer Mađarske Ferenc Gyurcsány je takođe prisustvovao sa svojom ženom, ali je napustio paradu pre završetka na stanici žute metro linije:

[…] Bilo je oko hiljadu učesnika, uključujući i bivšeg premijera Ferenc Gyurcsány-a i njegovu ženu, Tamás Bauer, bivši SZDSZ član parlamenta, Mátyás Eörsi, SZDSZ član parlamenta, pisac Péter Kende, i András Léderer, bivši presdednik SZDSZ Nove Generacije. Pored njih, tu su bili predstavnici Amnesty International-a, Democratic Charta, i drugih građanskih organizacija. Ovo je prvi put da se bivši premijer pojavio u javnosti od njegove ostavke u martu. […] Nisam siguran kako je policiji uspelo da spreči grupe orijentisane protiv homoseksualaca da ne napadnu povorku, ali bili su uspešni iako je bilo problema i pre nego što je parada počela. Bila je jedna mala grupa na Hősök tere-u, ali su bili jako glasni. Prvo su vikali razne psovke protiv homoseksualaca i Jevreja, a kada su videli da je i Gyurcsány prisutan i njemu su dobacili par ljubaznih reči. […]

Zbog povećane prisutnosti policije, oni koji su marširali mogli su uživati u paradi bez sukoba sa grupama koje su bile protiv učesnika. 

Ovde se nalaze linkovi za video izveštaj sa parade: prvi  govori (mađarski, engleski) o važnosti učestvovanja na ovakvom skupu, dok se u drugom, naslovljenom ‘100% hetero', vide policajci i grupa protiv homoseksualaca.

IndymediaCalling zaključuje da je parada 2009 protekla većinom bez incidenata:

[…] O Ponosu 2009: bilo je dosta pojedinaca i grupa iz Mađarske i inostranstva. Paradu su otvorili Juris Lavrikovs, Paata Sabelashvili (ILGA Europe), koji su poželeli dobrodošlicu učesnicima i rekli zašto je parada Ponosa važna. Bila su tu dvoje kola sa zvučnicima, grupa ljudi koji su nosili zastavu duginih boja, i nekoliko manjih grupa uključujući Amnesty-Hungary (žuta grupa) i Roze-crni blok.

Sve u svemu, bila je to još jedna dobra prilika da ovi čudni ljudi posegnu za svojim pravom za jednakost, ali i za onime koji ih podržavaju da to izraze. Nadamo se da će se Parade Ponosa uvek održavati bez incidenata kao ova 2009, i da će u Mađarskom društvu porasti tolerancija prema čudnim ljudima dotle da ubuduće neće biti potrebno postavljati ograde. […]

Bloger koji je veoma oprezan izveštava na Hungarian Spectrum-u o neredima nastalim zbog zaštićenog marša ponosa i o kasnijoj svečanosti zatvaranja u Corvintető (”Corvin Rooftop”), na trgu Blaha Lujza:

[…] Ali, dole niz ulicu bilo je nekoliko stotina demonstranata koji su pokušali da se probiju u okupljanje na Octogon-u. Opet nisu uspeli. Učesnici parade navodno nisu ni znali o neredima van zaštićene sredine. Oko 4:30h, 300-400 ljudi se skupilo na Deák tér-u gde su napali policiju, i policija je ovde morala da upotrebi suzavac. Ova grupa se uskoro povukla odatle ali su se onda motali po obližnjim ulicama, uključujući i Dohány utca gde se nalazi poznata sinagoga u Budimpešti. Možete samo zamisliti šta se onda desilo. Svakako su nazivali Jevreje i kidali plakate koji su promovisali Jevrejski Letnji Festival. Sve se to događalo dok su ovi divljaci nosili Mađarske zastave. Veoma rodoljubivo. Nedaleko od Dohány utca, nalazi se Astoria Hotel gde se skupila jedna druga grupa koja je krenula duž Rákóczi út-a do robne kuće Corvin, čiji ravan krov se koristi za razne zabave. Navodno, neki dečaci su hteli da organizuju žurku tamo. Dok se oko 150 ljudi skupljalo ispred robne kuće boreći se sa policijom, na Deák tér-u oko 200 ljudi bacalo je flaše i kamenje na policiju i tako su polomili prozore bar jednim kolima. Sve u svemu, 11 ljudi je uhapšeno. Neki od ove ‘gospode' su navodno pretukli mladu ženu koja je nosila majcu kao učesnik parade. Dok je čekala tramvaj, pojavila su se tri čoveka iz podzemnog prolaza ispred Astorije i bez reči počeli da je tuku. Od svih tih udaraca žena je pala na zemlju. Tako, izudarali su je nekoliko puta da bi je naučili pameti. Pretrpela je povrede glave i noge. […]

Prema izveštavanju The Budapest Times-a, policija je pokrenula zakonske postupke protiv 17 ljudi zbog nasilja nad službenicima, a iz različitih razloga zadržana je 41 osoba, uključujući neposlušnost, ugrožavanje javnog mira i nošenja eksplozivnih sprava u raznim delovima grada. Parada homoseksualaca, u kojoj je učestvovalo oko 1,500 ljudi i koja je bila osigurana gvozdenom ogradom i velikim brojem policajaca, završena je bez većih incidenata.

A Švedska je pobedila Mađarsku sa 2:1.

Protestantski pokret u Iranu nastavlja da prkosi islamskom režimu na različite načine, od uzvikivanja  ‘Allaho Akbar' (Bog je veliki)  sa krovova noću (uobičajen uzvik na protestima) pa do demonstracija na Quids Day (Dan Jerusalima).

Quds Day što na arapskom znači Jerusalim održava se 18. septembra ove godine. Islamske Republikanske vlasti obeležavaju ovaj dan kako bi optužili Izrael i pružili podršku Palestincima.

Ali , ove godine protestantski pokret (Zeleni pokret),  koji još uvek osporava rezultate izbora održanih u junu na kojima je izabran predsednik Mahmoud Ahmadinejad,  odlučio je da obeleži događaj prkoseći iranskim vlastima još jednom  marširajući na ulicama Teherana kao i na ulicama drugih gradova.

Ovaj video prikazuje fotografiju zakačenu  na mostu Nyayesh Highway, lidera Mir Hussein Mousavi koji je reformista i glavni opozicioni kandidat sa sloganom  “Quds Day,Green Day” [Dan Jerusalima, Zeleni Dan].

Nekoliko crteža i fotografija najavljujući ovaj događaj pojavili su se u iranskim građanskim internet medijima. Slogani i crteži izražavaju protestantski pokret u zemlji.

“Ni Liban ni Gaza, spreman sam dati život za Iran”

“Quds Day, slavna zelena iranska nacija”

“Zeleno raste svugde”

“Svi na Dan Jerusalima”

Iranski bloger NiaclNsight piše:

“ Tridesetogodišnjica međunarodnog Dana Jerusalima ove godine biće obeležena Zelenim, u skladu sa reformskim iranskim vebsajtom. Svi opozicioni lideri Karroubi, Khatami i Mousavi su potvrdili svoje učešće na ovoj važnoj svečanosti, koja se tradicionalno održava u svakom gradu u Iranu.”

Mehrshad piše [fa] “…ako želiš da protestuješ zbog sadašnje situacije, budi u zelenom na Quds Day.”

Sporni izbori 12. juna u Iranu koji su na vlasti zadržali Mahmuda Ahmadinedžada, izazvali su najžešće napade od islamske revolucije iz 1979. godine. Protestanti i opozicioni vođa Mir Hussein Mousavi traže poništavanje izbora. Snage bezbednosti su ubile najmanje 10 ljudi u Teheranu u subotu ali protest je nastavljen u drugim iranskim gradovima.

Teheran, nedelja: protestanti su skandirali sledeće slogane:
“Ne plašite se, ne plašite se, svi smo zajedno. Dole diktator.”

Teheran, četvrtak: u znak sećanja na mučenike u Teheranu, Iranci pale sveće blizu teheranskog Univerziteta.

Teheran: u znak protesta protiv izbornih rezultata, Iranci sa vrhova krovova uzvikuju:
‘Allaho Akbar' (Bog je veliki). Divnu poemu kazivala je devojka sedeći na jednom krovu u Teheranu.

Isfahan: Protestanti se suprotstavljaju snagama bezbednosti

U Argentini u  San Isidro-u, na  zemlji koja se nalazi u severnom delu Grand Buenos Aires-a je počela gradnja zida 16 – blokova dužine i 3 metra visine, koji deli grad od susednog grada San Fernando. Prema rečima vlasti grada San Isidro, razlog podizanja ovakvog  zida je da  obezbedi više sigurnosti stanovnicima San Isidro-a, koji tvde da ih pljačkaju ljudi koji potom beže u susedni grad San Fernando.

Početak gradnje zida izazvao je nekoliko protesta, pa su grupe ljudi iz susednog grada srušile zid i uništili  blokove koji bi se  koristili u gradnji. Posle niza kritika koje su se pojavile u novinama, Gustavo Posse, Gradonačelnik San Isidro-a je stao u odbranu gradnje  zida. Čak je i predsednica Argentine, Cristina Fernandez de Kirchner rekla o tome: : “Zid je involucija. Ja sam zapanjena, to je separatistička mera. Umesto da se delimo, mi treba da gradimo”.

Prema  Econoblog [es], zahtev za podizanjem zida “je  od strane La Horqueta kako bi se zaustavila krađa”, i kako bi “zaustavio  susede Villa Jardin da ne prelaze ulice prema susedima La Horqueta”. Ova lokacija je jedna od najskupljih u San Isidro-u.

U  Siete Crisantemos [es] su analizirali rezultate istraživanja koje je sprovedeno u novinama La Nacion, gde je većina glasača podržala izgradnju zida, dodajući:

Yo no vivo ni en San Isidro ni en San Fernando, y no puedo decir que tan insegura es esa zona en particular; pero ya con lo que es Capital Federal me doy una idea. Sin embargo me parece vergonzoso plantear como solución un muro que en realidad no terminaría de resolver nada, como tampoco lo haría la pena de muerte, pero ese ya es otro tema. Cada vez más escucho en todos lados que este tipo de soluciones son las que realmente podrían ser efectivas, y que ese sea el pensamiento de la mayoría realmente me resulta triste.

U La Runfla [es] su ironično izjavili da mi ne ovde ne govorimo o Zapadnoj Banci u Palestini, već o dve lokacije u Buenos Aires-u. U  časopisu Listao [es], ismevaju gradonačelnika Posse, govoreći da je kopirao ideje od Micky Vanilla,  komičnog lika koga glumi argentinski glumac   Diego Capusotto koji “snima pop muziku za zabavu” i na taj način pokušava da sakrije  rasistički sadržaj u svojim pesmama. Video  Micky Vanilla, na engleskom prevodu.

Konačno, Clarin novinski blog Que Parezca un Accidente [es] izveštava da su komšije sa druge strane zida srušile zid, i to je rezultat projekta za koji je potrošena značajna suma novca, Alex Piedeo sarkastično piše:

Ahí lo tienen. Una simpática construcción, un muro cuyo único fin era mostrar al resto del mundo y sus alrededores, la capacidad y habilidad de los constructores de San Isidro, destruído, derribado, demolido inmediatamente por la desidia de aquellos que se oponen al progreso y al engrandecimiento de la Argentina toda. Un montón de dinero tirado a la basura por la mano de aquellos que se oponen al desafiante reto de la Argentina potencia.

Beograd će u julu biti domaćin 25. Univerzijade. Učesnici će biti smešteni u novoizgrađenom univerzitetskom selu. Blizu tog mesta nalazilo se oko 350 romskih kuća, od kojih je većina bila podignuta pre 30 godina. Na osnovu rešenja Gradske inspekcije, 3. aprila je srušeno oko 50 kuća. Nekoliko desetina dece, žena, starih i bolesnih Roma provelo je noć pod vedrim nebom.

Romi su protestvovali i tražili od Skupštine grada drugi smeštaj u Beogradu. Umesto toga, vlasti su im ponudile privremeni smeštaj u Bojivcima, malom naselju udaljenom od centra Beograda oko 20 kilometara. 

Ali, građani Boljevaca su takođe protestvovali. Oni nisu želeli da prihvate Rome: oni su pretili da će zapaliti i Rome i njihove kontejnere. 

Zbog ovoga su mnoge nevladine organizacije, koje su podržale Rome, govorile o rasizmu. 

Gradonačelnik Beograda Dragan Đilas je rekao da će gradske vlasti postupiti na isti način i ubuduće jer bi svako ko izgradi kuću nelegalno na javnom gradskom zemljištu mogao da očekuje da dobije novi stan. Prema njegovim rečima, ovi objekti predstavljaju problem od prošle godine zato što ometaju funkcionisanje i razvoj grada. Gradonačelnik je takođe rekao da će Romi biti iseljeni u mesta iz kojih su došli u Beograd. Nešto kasnije gradonačelnik je rekao da će gradska vlast obezbediti prinudni smeštaj samo za žene i decu, a da će muškarci morati sami da se snađu. 

Nacionalna televizija je prenela izjavu Srđana Šaina, predsednika Romske partije:  

Nismo protiv sporta ali smo protiv toga da neko koristi sport u lične interese, da ruši nečije kuće. 

On je dodao da oni neće dozvoliti da se poveća etnička distanca između Roma i ostalih naroda. 

Prema Mondu, u nedelju 5. aprila predstavnici UNHCR su uručili dušeke i ćebad Romima iz Novog Beograda. Džon Jang, šef UNHCR-ove  Službe za zaštitu izbeglica, rekao je novinarima da je ta nevladina organizacija obezbedila oko 100 ćebadi i dušeka kako bi Romi imali gde da spavaju dok se sa predstavnicima Grada Beograda ne nađe sveobuhvatno rešenje.

Jang je rekao da UNHCR, zbog dosadašnje dobre saradnje sa predstavnicima Beograda, nije očekivao da će Romima iz nelegalnog naselja biti srušene kuće zbog čega nije obezbeđena veća količina pomoći.

Dorit Nisom, šefica Svetske zdravstvene organizacije u Srbiji, rekla  je da je veoma ponosna na Srbiju zbog odnosa prema Romima u prethodnom periodu ali i dodala da je rušenje kuća stvorilo loš utisak o državi koja predsedava Dekadom Roma i organizuje Univerzijadu.

Nekoliko dana kasnije, grupa neo-nacista napala je Rome u Novom Beogradu. 

Dušan Maljković piše: 

Preksinoć (u noći između 6. i 7. aprila) u 2.30h posle ponoći grupa neonacista je napala romsko naselje koje se nalazi u blizini Otvorenog tržnog centra („buvljaka“) na Novom Beogradu.  

 

Prema rečima očevidaca 20-30 napadača dovezlo se sa dva kombija i bili su naoružani noževima i metalnim šipkama. Uz uzvike „selićemo vas“ napali su grupu dece, žena i muškaraca koji su sedeli na otvorenom. Nekoliko dece je pretučeno a jedan mladić je teže povređen kada je pogođen flašom u glavu. Nekoliko starijih ljudi je kolabiralo u strahu i panici koja je nastala. Neonacisti su pobegli tek nakon što se 50ak muškaraca iz obližnjih baraka organizovalo u odbranu naselja. Prisutna policija (njih 5-6 koji su dežurali u naselju) nije reagovala, pod izgovorom da „nemaju pravo da se mešaju“.

 

Novinari koji su narednog jutra (kao i svih ovih dana) izveštavali iz romskih naselja nisu izvestili o ovom događaju […].  

Na svom blogu Jasmina Tešanović je objavila otvoreno pismo koje su 43 nevladine organizacije uputile predsedniku Republike Srbije, premijeru i potpredsedniku Vlade i gradonačelniku Beograda. Ovde je odlomak ovog pisma:

[…] Otvoreni ili prikriveni rasizam prema građanima romske nacionalnosti nikada nije kažnjavan do sada, dok su u isto vreme od 2000-te godine do danas prinudna iseljenja i rušenja romskih naselja uvek vršena uz punu asistenciju policije.

 

Imajući u vidu da je Srbija država članica Pakta o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima koji garantuje pravo na stanovanje, uključujući i alternativno zbrinjavanje u slučajevima prinudnog iseljenja, svih 47 porodica mora dobiti krov nad glavom bez odlaganja. Građani pogođeni ovim i bilo kojim budućim prinudnim iseljenjem moraju biti unapred zbrinuti […]

 

[…] U pismu se od najviših predstavnika vlasti zahteva osuda svih izjava kojima se Romima poriče osnovno ljudsko pravo na slobodu nastanjivanja, a koje je garantovano članom 39. Ustava Republike Srbije […] 

 

[…] Istovremeno, najnovije najave gradskih vlasti Beograda da će zbrinuti samo žene sa decom, dok bi muškarci morali da se snalaze sami, predstavlja kršenje evropskih standarda o poštovanju privatnog, porodičnog života i doma koje je garantovano članom 8 Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i potvrđeno praksom Evropskog suda za ljudska prava […]

Ukupno 158 Tunižana i njihovih prijatelja iz čitavog sveta su na današnji dan štrajkovali glađu (26.mart) iz solidarnosti sa petoro studenata koji štrajkuju glađu od 11. februara u Tunisu.

Inicijativu je pokrenula Facebook grupa [Fr] kao simboličnu formu podrške studentima, članovima Unije studenata u Tunisu (UGET), koji su suspendovani sa univerziteta zbog njihovog aktivizma u dvorištima univerziteta.

Prema Facebook grupi:

Des etudiants en grève de la faim depuis le 11 février pour le droit aux études. Soutenons les et faisons une grève de la faim d un jour !

L'Union Générale des Etudiants de Tunisie (UGET) est confrontée depuis plusieurs années à une politique de persécution systématique de la part du pouvoir tunisien… Les jeunes syndicalistes de l'UGET sont régulièrement harcelés, tabassés, terrorisés et torturés au cours de gardes à vue en dehors de toute légalité. La police a recours à toutes sortes de violences pour obliger les responsables syndicaux à démissionner de leurs fonctions, à trahir leurs camarades et à abandonner toute action militante.
Des policiers armés gardent les entrées et arpentent les couloirs des universités depuis de nombreuses années (plus précisément depuis que Ben Ali a été désigné premier ministre du temps de Bourguiba). Voila maintenant plus de 23 ans que ces policiers, corps étranger à tout savoir et à tout enseignement, persécutent les étudiants tunisiens pour les empêcher de coller des affiches, tenir des rassemblements ou des meetings exprimant leurs revendications.
Pourtant une telle violence n'a nullement de justification. Les jeunes syndicalistes de l'UGET ne s'engagent que dans des actions pacifiques non violentes. Ils organisent souvent ces actions pour réclamer l'amélioration de leurs conditions d'études et de vie, le développement de la qualité de leur enseignement ou l'ouverture de nouvelles perspectives post-universitaires d?embauche et de recrutement. L'UGET s'engage aussi régulièrement, à côté du reste des forces démocratiques, dans la défense des libertés politiques. Il se réclame de ceux qui soutiennent les luttes sociales justes des tunisiens. Ses militants n?épargnent jamais leurs efforts quand il s'agit de solidarité avec les causes des peuples arabes et notamment celle du peuple Palestinien. Ce sont ceux là, les torts des militants de l'UGET, aux yeux d'un pouvoir dirigé par l'arbitraire et le non respect des libertés syndicales.
Le 11 février 2009, quatre militants et responsables syndicaux de l'UGET ont entamé, dans le seul et minuscule local de l'organisation 19 Rue Naplouse à Tunis, une grève de la faim illimitée. Ils exigent le droit de poursuivre leurs études supérieures et réintégrer leur faculté après avoir été injustement exclus, suite à des conseils de discipline à cause de leur engagement et de leur activité syndicale.

Petoro studenata su: Ali Bouzouzeya,Taoufik Louati, Aymen Jaabiri, Mohamed Boualleg i  Mohamed Soudani, i štrajkuju glađu sa zahtevom da se vrate u svoje razrede.

U međuvremenu, policija sprečava ljude koji žele da podrže studente da uđu u prostorije Unije gde studenti štajkuju kao što se može videti na video snimku iznad.

Nakon 43 dana od štrajka glađu njihovo zdravlje je narušeno i životi su im ugroženi. Nekoliko puta su hitno prevoženi u bolnicu i doktor im naredio da prekinu štrajk. Međutim, oni insistiraju na nastavku, dok god im se ne dozvoli povratak na njihove univerzitete. Uprkos tome, tunižanske vlasti još ne menjaju svoj stav.

Šta će se dalje dešavati? Hoće li Vlada čekati njihovu smrt da bi intervenisala? Jedino će vreme odgovoriti na ovo.

Tokom proslave San Valentina, u jednom lokalu u Bejrutu, obnovljen je apel kako bi se napokon  u Libanu, dozvolili i gradjanski brakovi a ne samo verski.

U jednom od najpopularnih lokala Bejruta, Gemmayze, veliki broj parova različite verske pripadnosti je isceniralo lažna vančanja, radi protesta protiv strogih, državnih zakona o venčanjima.

U ovom momentu, gradjanski brakovi izmedju lica različitih vera su zakonom priznati, samo ukoliko brak nije sklopljen na teritoriji Libana. U državi u kojoj postoje različite verske frakcije, to stavlja u nezgodnu situaciju mnoge parove čije su verske pripadnosti različite.

Protest je deo, jedne opšte kampanje, usresredjene na uklanjanje i zamenu, opresivnog verskog režima i kontrole libanskih institucija, jednim laičkim sistemom koji bi važio za sve gradjane.

Samo nekoliko dana pre proslave San Valentina, Ministar Unutrašnjih Poslova, Ziad Baroud, je izjavio da će gradjani moći, ukoliko to žele, da uklone iz ličnih dokumenata, i matičnih knjiga, podatak o verskoj pripadnosti.

Mnogi blogeri Libana su pozdravili predlog, iako su drugi ostali skeptični.

Ms. Tee, blog B-side Beirut [in], je među onima što podržavaju predlog Barouda:

Nisam u poslednje vreme obratila pažnju na vesti jer sam bila prezauzeta nastavom, tako da kad sam saznala da od sada mogu stvarno da izaberem da li ću ili ne da izbrišem moju sektu iz registra  mojih ličnih podataka (Nufus), nisam verovala svojim očima i uštinula sam se. Kako se to desilo?

Pored toga što se uvećalo moje poštovanje prema ministru Unutrašnjih poslova Ziadu Baroudu, ovo je najverovatnije jedina vest poslednjih godina u Libanu, koja vredi slavlja. Pošto sam ateista, dete mešovitog braka, doživljavam to na lični način.

Bodrenje i poziv na optimizam stiže i od  The Lebanese Inner Circle [in]:

Iako, u početku ovaj potez uklanja samo podatke o sopstvenom verskom opredeljenju, cilj je da se potpuno ukloni verski zakon, radi postizanja civilnog prava koje će važiti za sve gradjane i time ostaviti da vera bude lično pitanje.

Svaka čast, kaže Hanibaal u Lebanon Iznogood-u [in]. Dodaje medjutim, da je neophodno uraditi više i nudi širu prospektivu u borbi izmedju religija i laicizma u zemlji.

U Zemlji u kojoj su sekte toliko ukorenjene, biće interesantno osmatrati koliko će Libanaca zaista iskoristiti ovu mogućnost.

Iako ovo predstavlja bitan korak prema procesu laiciziranja političkog sistema Libana, preostaju druge velike prepreke da bi se iz javnog života uklonila religija. Libanski politički sistem je jedan od najprimitivnijih na svetu, jer nacionalnim identitetom i političkim životom pojedinaca  ne vladaju nezavisne državne institucije, nego su čvrsto u rukama Crkvi, Džamija i drugih verskih organizacija koje dominiraju Državom. Takozvana demokratija je jedna laž. Realnost je drugačija, Liban je jedna konfederativna teokratija u kojoj vlada i državne institucije predstavljaju  verske organizacije a ne gradjane.

Hanibaal opominje na mogućnost da odluka Bairouda može biti “dim u očima” radi umirenja onih Libanaca koji podržavaju laicizam:

Drugi primer je taj da u Libanu ne možeš biti induista, agnostik, bahaj, ateista ili član bilo koje druge vere koja ne pripada nekoj od  18 verskih organizacija koje su priznate Ustavom. Nemaš nikakav gradjanski, civilni status ako ne pripadaš jednoj od 18 verskih organizacija. U stvari odluka ministra Baroud-a može biti dim u očima jer uklanja nešto što se odnosi samo na lično versko opredeljenje, pošto će ista ta verska organizacija da nastavi da odlučuje ko može da vlada i ko može da se kandiduje za političku funkciju.

U borbi za pravo na gradjanski brak, Hanibaal pominje, realnost u medjuverskim odnosima u Libanu i tešku situaciju žena iz ovog aspekta.

U Libanu, u braku različitih vera, nije dozvoljeno bračnim drugovima da svako zadrži svoju veru; obično žena mora da se odrekne sopstvene i da prihvati veru supruga, da bi joj bilo dozvoljeno da se uda za njega. Ubistva, “ iz časti” su još uvek zaštićena zakonom u Libanu:  Svaki drugi dan, jedna muslimanska žena bude ubijena , zato što je muž, brat, rodjak ili bilo koji muškarac pripadnik njene šire familije (i one od supruga), optuži ili osumnjiči da ima vanbračnu vezu. Često, ovo je način, putem kojeg neki od muških članova porodice, nakon što je naterao ženu da se prostituiše, a iz straha da ne bude otkriven, uspeva da je ućutka, ubijajući je i izjavivši nakon toga da je “obečastila” porodicu.

Ms. Tee - B-side Beirut [in] je svesna svih problema, ali veruje da je odluka Baroud-a, postavila zemlju na pravi put. Razmišlja i o zbunjenosti “ sektaškog gradjanstva”.

Ne radi se naravno o čarbonom  štapiću kojim će da se uklone sekte. Jasno je, da će Skupština, glasački sistem i naša “demokratija” koja nas “zastupa” moći da nastave istom linijom, čak i kada poslednji gradjanin bude uklonio svoju versku pripadnost iz dokumenata i matičnih knjiga. Naročito, kada se ove institucije temelje na popisu stanovništva koje više ne postoji.

Ali baš zbog toga je jednostavno fenomenalna, ta mogućnost da se ukloni sopstvena verska pripadnost iz registra: na meni je, kao osobi i gradjanki, odgovornost da odmah sutra ujutro odem i izbrišem moju sektu iz registra Nufus. U ovome je izazov. Šta će ostati iza svega toga,  postaće argument, samo onog momenta kada sveopšte odbijanje sektaškog gradjanstva postane realnost. Dakle pitam se: koliko ljudi će to uraditi? I koliko njih će se upitati: ko sam, van moje vere?

 

Pogledajte našu posebnu stranu koja pokriva Borbu za Vlast na Madagaskaru.

Najmanje 25 ljudi je danas ubijeno u glavnom gradu Madagaskara Antananarivo-u tokom marša do predsednikove palate na koji je pozvao gradonačelnik Andry Rajoelina, nakon što se, na političkom skupu, proglasio za vođu nove tranzicione vlade. Proteklih nedelja, borba oko vlasti između gradonačelnika i predsednika Marca Ravalomanana dovela je do nasilja i pljačkanja.

Političko okupljanje je održano u centru Antananarivo u podne po lokalnom vremenu. Rajoelina je najavio obrazovanje nove tranzicione vlade, na čelu sa njim, uprkos činjenici da aktuelna vlada još uvek obavlja svoju dužnost. Pozvao je svoje pristalice na marš do predsednikove palate u Ambohitsorohitra.

Kada je velika grupa stigla do palate, delegacija je ušla  u palatu u 14:46 po lokalnom vremenu. Tada su ispaljeni meci. Lokalna tvitersfera i drugi blogeri su izvestili:

Prvi izveštaji ukazuju na to da desetine tela leži na ulicama, a rečeno je da je među poginulima jedan kamerman RTA televizijske stanice (čeka se zvanična potvrda).

Oko 15:40 po lokalnom vremenu, pucnjava je još trajala. Rajoelina je zatražio od  naoružanih EMMONAT snaga, vojni entitet koji prihvataju obe stranke i koji je obrazovan za vreme krize, da interveniše i zaštiti okupljene.

Dok nacionalna televizija prikazuje slike, novinske agencije (Reuters, Al Jazeera) su objavile da je smrtno stradalo 25 ljudi. BBC i AFP su do sada izvestili da ima samo 5 poginulih. Ovde se nalaze online izveštaji na francuskom jeziku.

Ovo je pretraga tvitera uživo za “#madagascar” koju su ljudi koristili tokom poslednjih nedelja političkih tenzija i povremenog nasilja.

Brazilski zakon o sajber-kriminalu koji je predložio senator Eduardo Azeredo [pt] je pravi rudnik kontroverznosti (više o tpme ovde, ovde, ovde, ovde, ovde, ovde, ovde i ovde). Zato ne iznenađuje što je debata na velikom samju sajber-kulture ovaj zakon učinila još kontroverznijim. Azeredov pomoćnik José Henrique Portugal i sudija Vrhovnog suda Fernando Botelho su pozvani na Campus Party Brasil 2009 da brane zakon u debati [pt] sa razjarenom masom bit-torrent-korisnika, p2p-zavisnika koji su posetili Campus Party.

Ukratko, Alberto Marques, na blogu gJOL [pt] kaže:

“Portugal e Botelho tiveram muita dificuldade para apresentar seu ponto de vista sobre o projeto, sofrendo intensos protestos.”

José Henrique Portugal pred posetiocima koji protestuju zbog narušavanja privatnosti i autoritarizma u zakonu o sajber-kriminalu

Na blogu Meme de Carbono može se naći dugačak post koji govori o zakonu o sajber-kriminalu u dobu komunikacije i demokratije koje je doneo internet i navode se mnogi razlozi za i još više razloga protiv Azeredovog zakona. Autor u nekoliko reči objašnjava [pt] zašto je ovaj zakon naišao na tako veliko protivljenje u digitalnim krugovima Brazila:

“Caso o projeto de lei de cibercrimes seja aprovado você terá medo de se expressar.
A liberdade de expressão apoiada pela Internet é uma grande ameaça a uma estrutura de poder estabelecida entre mídia, governos e corporações.
O poder estabelecido está acostumado a comunicar e não a interagir com seu ouvinte, mas nós queremos ser interlocutores do nosso tempo.
A pressa em aprovar a criminalização dos cibercrimes não vem de um apelo popular, mas dos interesses do poder estabelecido que defende uma forma de democracia que não é mais suficiente.”

S leva na desno: Ronaldo Lemos, Sérgio Amadeu, predsedavajući debate (u sredini), Fernando Botelho i José Portugal.

Publika pozdravlja govor kojim je Sergio Amadeu branio anonimnost na internetu i napadao ‘Azeredov zakon'.

Levi natpis: “Mi branimo anonimnost na internetu”. Desni natpis: “Odbranite budućnost interneta u Brazilu i širom sveta”.

“Slobodan internet = Demokratija”

Samo nekoliko minuta pre završetka obraćanja poslednjeg govornika, organizatori su obavestili prisutne da neće moći da postavljaju pitanja, jer je “debata” predugo trajala i da moraju da je okončaju jer u sali ima još zakazanih događaja. Daniel Padua prigovara [pt] zbog nedostatka prave javne debate na “debati”:

“Debate sobre lei de cibercrimes poderia ter entrado para a história com a participação direta da sociedade (o que faltou à audiência pública): o evento foi interrompido pela presença do governador em exercício próximo ao debate.”

Tux, Linux pingvin, drži natpis na kojem piše “Kažite ne online nadgledanju”.

Jorge Araújo, sudija iz Brazila koji održava blog Direito e Trabalho, kritikuje [pt] nameru da se definišu novi zločini u već pretrpanom krivičnom sistemu Brazila:

“Os defensores da lei estão errados ao buscar que se emplaque mais uma norma ao nosso combalido sistema jurídico, prevendo penas de prisão, quando sabemos que ladrões e assassinos são soltos diariamente justamente em virtude da falência de nosso sistema prisional […] Por outro lado para que se criminalize um delito é necessário que ele traga à sociedade um verdadeiro clamor, do tipo que antes de ser considerado crime ele já receba a censura da sociedade. […] Não é o que ocorre com os delitos que se pretendem penalizar. Pelo contrário muitas práticas que se pretendem penalizas são adotadas pela grande maioria dos presentes na Campus Party e desconhecidas pelo restante da população para o qual o computador é, quando muito, uma máquina de escrever sem papel.”

Mnogi su nosili crvene klovnovske noseve i protestovali zato što ih zakon o sajber-kriminalu pretvara u kriminalce.

U istom postu, Araújo kritikuje argumente koje je Sergio Amadeu koristio u korist anonimnosti na internetu:

“o anonimato que se permite, e até exige, em regimes de exceção, como os regimes autoritários da China, Cuba, mas também de subjugação como dos próprios países árabes, como o Iraque em face dos Estados Unidos, não se pode confundir com um anonimato interno, que se pode voltar contra os demais cidadãos. Até porque não se cogita que atue anonimamente em um regime democrático sem um propósito escuso.”

U komentaru na Araújov post, Raquel Recuero [pt] govori o anonimnosti i mogućem korišćenju prikupljenih informacija od strane vlade ili bilo koga ko do tih informacija dođe, ako zakon o sajber-kriminalu bude usvojen, i primoravanju internet provajdera i distributera da beleže sve aktivnosti korisnika:

“A lei prevê a obrigação dos provedores de registrar dados de navegação de todos os usuários. TODOS. Isso é, para mim, uma invasão de privacidade por presunção de que, ao navegar, estarei cometendo um crime. Dados esses que poderiam ser usados para outras coisas - penso, por exemplo, no valor publicitário de conhecer os hábitos de navegação das pessoas (eu detesto spam); nas investigações privadas de adultério (detetives); etc. etc.”

Araújo završava post kritikujući Eduarda Azereda što se nije pojavio na debati, i što je poslao svog pomoćnika José Portugala:

“achei desrespeitosa a ausência do Senador Azeredo. Não há justificativa para que um representante do povo deixe de comparecer para prestar a este os esclarecimentos sobre a sua atividade. Dificilmente o senador encontrará uma reunião com tantos interessados na sua atividade parlamentar quanto no CParty, e encará-los e ouvi-los, mais do que um ato de cortesia, seria a sua obrigação.”

Jedan od učesnika drži svoj notebook sa natpisom “Jesi li se uplašio, Azeredo?”, posle potvrde da Eduardo Azeredo neće prisustvovati debati.

Na kraju debate, pošto su ih obavestili da neće moći da upute pitanja José Portugalu i Fernandu Botelhu, posetioci su govornicima okrenuli leđa i u znak protesta počeli da odlaze dok je Portugal još govorio.

Sve fotografije u ovom članku, osim prve, je snimio Daniel Duende, objavio Daniel Padua i dostupne su ovde pod Creative Commons licencom.

Saudijska Arabija je konzervativno društvo, a kada bi pojedinci na neki način prkosili konvenciji, ne samo da bi oni mogli biti suočeni sa oštrom kritikom, nego bi sa tim bile suočene i njihove porodice. Mlada aktivistkinja Amna Fatani doživela je nedavno takvu osudu, a neki saudijski blogeri su joj pružili moralnu podršku.

Ahmed Al-Omran, koji bloguje na Saudi Jeans, napisao je pismo Amni fatani i saudijskom društvu u celini: 

TO: Amna Fatani
CC: Saudijska Arabija

Iako sam rekao da cenzure nikad više neće biti, ona je još uvek realnost u našim životima u ovom delu sveta. Nažalost, cenzura od strane Vlade nije jedina vrsta cenzure kojoj smo ovde izloženi i kojoj moramo da se odupiremo. Postoji druga, još teža vrsta sa kojom se bavimo: društvena cenzura.

U našem duboko konzervativnom i konformističkom društvu, bilo kakav pokušaj da se razlikujete naići će na negodovanje, ako ne i na potpuno odbacivanje. Od vas se očekuje da razmišljate, govorite, pa čak i da izgledate kao svi drugi. Ako se usudite da kažete ili uradite bilo šta što nije u skladu sa konvencijom, vi onda jednostavno izazivate nesreću. Ne samo da će vaše ideje biti ismejane, nego ćete i vi lično biti napadnuti, a vaši roditelji okrivljeni što vas nisu dobro vaspitali.

Vi sada mislite da je to loše? Deset puta je gore ako ste žena. Stvarno, ne morate čak da izrazite drugačije mišljenje. To što ste žena može biti dovoljno nekim ljudima da vas osude, zato što su za njih žene drugorazredna bića koja treba držati u mračnim sobama, dalje od svetlosti javnog života. Siguran sam da ste za ovaj “dragulj” izmet čuli mnogo puta ranije.

Zato što je ranije ove godine Amna Fatani započela kampanju da očuvanje nasleđene baštine, njen otac je primio poruke mržnje u kojima mu je rečeno da on nema stida. Fatani se pojavila ponovo u lokalnim novinama prošle nedelje noseći palestinsku feredžu tokom učešća u saudijsko-britanskom forumu mladih u Jeddah-i. Opet je bila suočena sa sličnim reakcijama. Prvi komentar jednog čitaoca je bio: “neka se potpuno pokrije, i neka najpre brine o svojoj religiji.”

Žao mi je što ste morali da prođete kroz ovo, Amna, ali ako je nekakva uteha, znajte da niste sami. Kada je pre dve godine AlArabiya.net objavila moj intervju Rojtersu, ljudi su izneli mnogo neprijatnih komentara, nazivajući me, između ostalog, “retardiranim” i “razmaženim zapadnjačkim derištem”. To sigurno nije prijatno, ali ja imam “debelu kožu”. Ponekad nisu potpuni stranci oni koji žele da te slome. Više mojih rođaka mi je reklo da “prekinem tu glupost” koju radim. Ti, međutim, imaš sreću da te podržava familija koja je ponosna na tebe.

Tako draga Amna, svaki put kada ti se nešto slično dogodi, seti se da nisi sama i da smo u ovome svi mi zajedno. Mladi smo i nije nam preterano zabavno. Željni smo i odlučni. Neće nas ućutkati i zastrašiti. Mi ćemo govoriti i nadvladaćemo. Otvorite vaše misli i vaša srca. Slušajte naše čiste glasove.

Iskreno,

Ahmed

 
Amnin brat Raf Fatani, takođe je postavio pismo na njegovom blogu, adresirano jednom novinaru iz “Arapskih vesti” :

Pišem Vam danas da pitam kako moja sestra (kao saudijska pripadnica ženskog pola) koja veoma mnogo brine o svojoj zemlji i svojoj religiji može biti izložena takvim primedbama. Ranije ove godine, ona se opet pojavila u jednim saudijskim novinama u vezi s kampanjom koju je započela u pogledu zaštite naše nasleđene baštine. Uskoro nakon toga, moj otac, koji je predavač na univerzitetu i staložen čovek počeo je da dobija preteće (SMS) poruke sa izrazima mržnje. Neki mu poručuju da nema stida i druge slične primedbe. […] Ovi ljudi obeshrabruju mlade saudijske žene kao što je moja sestra koje rade i govore prave stvari. Srećom, moja sestra je vrlo tvrdoglava osoba i nastaviće to da radi, ali su ona i ljudi oko nje ponekad povređeni u tom procesu. Ja sam vrlo ponosan na moju sestru, i podržavam je!

Amna je na Saudi Jeans komentarisala

Volela bih da kažem da solidan procenat porodica podržava svoje članove, bez obzira da li su muškog ili ženskog pola. Ovo nije poruka koje samo devojke mogu poslati, moramo u ovaj pokret uključiti sve i svi moramo raditi zajedno. Što se tiče slobode govora ona je u Saudijskoj Arabiji tabu. Rekla bih da bi veliko dostignuće bilo ukoliko bi se promenio samo stav o tome. Takođe, kada govorimo o iznošenju istine, pa nije li to način na koji se islam propagira širom sveta? Vreme je da se udružimo i da zajedno radimo na poboljšanju našeg društva.