Prošle subote je u Budimpešti održana 14. Parada Ponosa (Pride Parade). To je bio jedan od događaja u okviru zatvaranja LGBT festivala filma i kulture, koji je počeo 30. avgusta. Obezbeđenje je tokom četrnaestog Marša Ponosa bilo na povišenom nivou zbog napada koji su se desili 2007. i 2008. godine.

Eva S. Balogh, na Hungarian Spectrum piše o zategnutoj atmosferi koja je vladala pre početka ceremonije zatvaranja:

 […] Za kratko vreme atmosfera je postala veoma zategnuta tako da su ambasade Australije, Kanade, Republike Češke, Francuske, Nemačke, Holandije, Norveške, Slovenije, Južne Afrike, Španije, Švedske, Ujedinjenog Kraljevstva, i SAD-a izdale saopštenje. To saopštenje navodi sledeće: ‘Pružamo podršku i solidarnost zajednicama lezbejki, homoseksualaca, biseksualaca u Mađarskoj. Podržavamo pravo ovih zajednica da iskoriste ovu priliku i marširaju mirno i u skladu sa zakonom, u cilju izražavanja svoje želje da se prekine tišina koja obavija određena pitanja u vezi sa njima. Saopštenje se završava ovim rečima: ‘Stav naše vlade u odnosu na ovo pitanje je u skladu sa načelima koji su postavljeni u Zajedničkom saopštenju o ljudskim pravima, seksualnoj orijentaciji i identitetu pola, usvojenog na zasedanju Generalne Skupštine UN-a, 18 decembra 2008. godine.' Zaista je šamar u lice kada se među ovih 13 zemalja nađu Češka Republika i Slovenija i to pokazuje koliko je Mađarska pala čak i u regiji. Danas je Mátyás Eörsi (SZDSZ) izrazio svoju zahvalnost na podršci koju su ove zemlje pružile. Pored toga, Whoopi Goldberg, koja jako voli Mađarsku pošto je tu provela neko vreme na snimanju i koja je u šali rekla da joj ne bi smetalo da postane SAD ambasador u Mađarskoj, je bila toliko zabrinuta povodom situacije u Mađarskoj da je poslala poruku preko YouTube-a. […]

Sledi poruka Whoopi Goldberg na YouTube-u:

Mađarska policija je bila dosta zauzeta u subotu zato što je toga dana i Mađarska fudbalska reprezentacija igrala protiv Švedske u kvalifikacijama za Svetsko Prvenstvo. IndymediaCalling je postavila ovaj izveštaj:

[…] Jedina pozitivna stvar o Ponosu 2008. bila je velika pažnja koju su joj mediji pripisali i povećana zaštita ove godine (na kraju krajeva, nisu svi policajci kreteni). Nije samo bila zatvorena Andrassy avenija gde se Parada održala, već i paralelne ulice koje su bile ograđene žicom. U suštini, veliki deo centra Budimpešte, uključujući metro, bio je zatvoren. […] Kroz žicu su se mogle videti gomile ljudi, ali ih je prošle godine bilo više. Pored toga, na ovaj dan se odigrala fudbalska utakmica između Mađarske i Švedske, tako da je većina huligana već bila na stadionu kad se Parada završila. Ispostavilo se da su učesnici parade tvrd orah za one koji nameravaju da ih napadnu, pošto ih je policija pratila čak i posle završetka Parade na Deak i Blaha Lujza trgovima, pošto je svim učesnicima savetovano da iskoriste Blaha Lujza metro. 

Hungarian Spectrum takođe donosi izveštaj o ovoj paradi. Bivši premijer Mađarske Ferenc Gyurcsány je takođe prisustvovao sa svojom ženom, ali je napustio paradu pre završetka na stanici žute metro linije:

[…] Bilo je oko hiljadu učesnika, uključujući i bivšeg premijera Ferenc Gyurcsány-a i njegovu ženu, Tamás Bauer, bivši SZDSZ član parlamenta, Mátyás Eörsi, SZDSZ član parlamenta, pisac Péter Kende, i András Léderer, bivši presdednik SZDSZ Nove Generacije. Pored njih, tu su bili predstavnici Amnesty International-a, Democratic Charta, i drugih građanskih organizacija. Ovo je prvi put da se bivši premijer pojavio u javnosti od njegove ostavke u martu. […] Nisam siguran kako je policiji uspelo da spreči grupe orijentisane protiv homoseksualaca da ne napadnu povorku, ali bili su uspešni iako je bilo problema i pre nego što je parada počela. Bila je jedna mala grupa na Hősök tere-u, ali su bili jako glasni. Prvo su vikali razne psovke protiv homoseksualaca i Jevreja, a kada su videli da je i Gyurcsány prisutan i njemu su dobacili par ljubaznih reči. […]

Zbog povećane prisutnosti policije, oni koji su marširali mogli su uživati u paradi bez sukoba sa grupama koje su bile protiv učesnika. 

Ovde se nalaze linkovi za video izveštaj sa parade: prvi  govori (mađarski, engleski) o važnosti učestvovanja na ovakvom skupu, dok se u drugom, naslovljenom ‘100% hetero', vide policajci i grupa protiv homoseksualaca.

IndymediaCalling zaključuje da je parada 2009 protekla većinom bez incidenata:

[…] O Ponosu 2009: bilo je dosta pojedinaca i grupa iz Mađarske i inostranstva. Paradu su otvorili Juris Lavrikovs, Paata Sabelashvili (ILGA Europe), koji su poželeli dobrodošlicu učesnicima i rekli zašto je parada Ponosa važna. Bila su tu dvoje kola sa zvučnicima, grupa ljudi koji su nosili zastavu duginih boja, i nekoliko manjih grupa uključujući Amnesty-Hungary (žuta grupa) i Roze-crni blok.

Sve u svemu, bila je to još jedna dobra prilika da ovi čudni ljudi posegnu za svojim pravom za jednakost, ali i za onime koji ih podržavaju da to izraze. Nadamo se da će se Parade Ponosa uvek održavati bez incidenata kao ova 2009, i da će u Mađarskom društvu porasti tolerancija prema čudnim ljudima dotle da ubuduće neće biti potrebno postavljati ograde. […]

Bloger koji je veoma oprezan izveštava na Hungarian Spectrum-u o neredima nastalim zbog zaštićenog marša ponosa i o kasnijoj svečanosti zatvaranja u Corvintető (”Corvin Rooftop”), na trgu Blaha Lujza:

[…] Ali, dole niz ulicu bilo je nekoliko stotina demonstranata koji su pokušali da se probiju u okupljanje na Octogon-u. Opet nisu uspeli. Učesnici parade navodno nisu ni znali o neredima van zaštićene sredine. Oko 4:30h, 300-400 ljudi se skupilo na Deák tér-u gde su napali policiju, i policija je ovde morala da upotrebi suzavac. Ova grupa se uskoro povukla odatle ali su se onda motali po obližnjim ulicama, uključujući i Dohány utca gde se nalazi poznata sinagoga u Budimpešti. Možete samo zamisliti šta se onda desilo. Svakako su nazivali Jevreje i kidali plakate koji su promovisali Jevrejski Letnji Festival. Sve se to događalo dok su ovi divljaci nosili Mađarske zastave. Veoma rodoljubivo. Nedaleko od Dohány utca, nalazi se Astoria Hotel gde se skupila jedna druga grupa koja je krenula duž Rákóczi út-a do robne kuće Corvin, čiji ravan krov se koristi za razne zabave. Navodno, neki dečaci su hteli da organizuju žurku tamo. Dok se oko 150 ljudi skupljalo ispred robne kuće boreći se sa policijom, na Deák tér-u oko 200 ljudi bacalo je flaše i kamenje na policiju i tako su polomili prozore bar jednim kolima. Sve u svemu, 11 ljudi je uhapšeno. Neki od ove ‘gospode' su navodno pretukli mladu ženu koja je nosila majcu kao učesnik parade. Dok je čekala tramvaj, pojavila su se tri čoveka iz podzemnog prolaza ispred Astorije i bez reči počeli da je tuku. Od svih tih udaraca žena je pala na zemlju. Tako, izudarali su je nekoliko puta da bi je naučili pameti. Pretrpela je povrede glave i noge. […]

Prema izveštavanju The Budapest Times-a, policija je pokrenula zakonske postupke protiv 17 ljudi zbog nasilja nad službenicima, a iz različitih razloga zadržana je 41 osoba, uključujući neposlušnost, ugrožavanje javnog mira i nošenja eksplozivnih sprava u raznim delovima grada. Parada homoseksualaca, u kojoj je učestvovalo oko 1,500 ljudi i koja je bila osigurana gvozdenom ogradom i velikim brojem policajaca, završena je bez većih incidenata.

A Švedska je pobedila Mađarsku sa 2:1.

Protestantski pokret u Iranu nastavlja da prkosi islamskom režimu na različite načine, od uzvikivanja  ‘Allaho Akbar' (Bog je veliki)  sa krovova noću (uobičajen uzvik na protestima) pa do demonstracija na Quids Day (Dan Jerusalima).

Quds Day što na arapskom znači Jerusalim održava se 18. septembra ove godine. Islamske Republikanske vlasti obeležavaju ovaj dan kako bi optužili Izrael i pružili podršku Palestincima.

Ali , ove godine protestantski pokret (Zeleni pokret),  koji još uvek osporava rezultate izbora održanih u junu na kojima je izabran predsednik Mahmoud Ahmadinejad,  odlučio je da obeleži događaj prkoseći iranskim vlastima još jednom  marširajući na ulicama Teherana kao i na ulicama drugih gradova.

Ovaj video prikazuje fotografiju zakačenu  na mostu Nyayesh Highway, lidera Mir Hussein Mousavi koji je reformista i glavni opozicioni kandidat sa sloganom  “Quds Day,Green Day” [Dan Jerusalima, Zeleni Dan].

Nekoliko crteža i fotografija najavljujući ovaj događaj pojavili su se u iranskim građanskim internet medijima. Slogani i crteži izražavaju protestantski pokret u zemlji.

“Ni Liban ni Gaza, spreman sam dati život za Iran”

“Quds Day, slavna zelena iranska nacija”

“Zeleno raste svugde”

“Svi na Dan Jerusalima”

Iranski bloger NiaclNsight piše:

“ Tridesetogodišnjica međunarodnog Dana Jerusalima ove godine biće obeležena Zelenim, u skladu sa reformskim iranskim vebsajtom. Svi opozicioni lideri Karroubi, Khatami i Mousavi su potvrdili svoje učešće na ovoj važnoj svečanosti, koja se tradicionalno održava u svakom gradu u Iranu.”

Mehrshad piše [fa] “…ako želiš da protestuješ zbog sadašnje situacije, budi u zelenom na Quds Day.”

Prema Zapadnim medijima, milioni Avganistanaca izazvani su pretnjama Talibana i glasali su u utorak na drugim,  ikad održanim, predsedničkim izborima. Izveštaji su govorili o širenju nasilja,  a broj onih koji su izašli na izbore je bio relativno mali u glavnom gradu i na jugu Avganistana, gde je bilo značajno prisustvo Talibana, ali domaći i inostrani zvaničnici su rekli da je strah od katastrofe bio opravdan. Avganistanski blogeri su podelili svoja iskustva i osećanja povodom ovog istorijskog dana.

HeratZamin je postavio nekoliko fotografija na svom foto-blogu, na kojima su prikazane snage bezbednosti i neki od birača.

Mohammad Zaher Nazari piše [fa]:

Glasao sam u oblasti Kahmard u centralnom Avganistanu…Obišao sam 5 glasačkih mesta, izbori su se odvijali normalnim tokom i nisam primetio bilo kakvo nasilje na  koje su pretendovali neki kandidati ali ni prisustva ljudi nije bilo…Tražio sam razlog. Jedan odgovoran čovek, koji je izabran, došao je u Kabul a nije koristio novac za svoju izbornu jedinicu, nego ga je pokrao, trebalo bi da odgovara.

Nazari dodaje da po zvaničnoj proceni izlaznost u Kahmardu je bila 2.000 glasača, ali stvarni broj je bio približno oko 700 (iz posta nije jasno da li je ovo Nazarieva procena ili je informacija iz drugih izvora).

Ejtema kaže [fa]:

Juče smo u Avganistanu glasali, više ljudi je glasalo na severu zemlje nego u južnom delu. Talibanski pobunjenici  su ubili nekoliko ljudi i vojnika.

FezaiIbrahimi, kandidat za avganistanski parlament, piše [fa]:

Na sreću izbori su protekli relativno mirno…čudno je to što je starija  populacija došla da glasa i njihov entuzijazam je čak bio značajniji od entuzijazma mladih ljudi.

Sporni izbori 12. juna u Iranu koji su na vlasti zadržali Mahmuda Ahmadinedžada, izazvali su najžešće napade od islamske revolucije iz 1979. godine. Protestanti i opozicioni vođa Mir Hussein Mousavi traže poništavanje izbora. Snage bezbednosti su ubile najmanje 10 ljudi u Teheranu u subotu ali protest je nastavljen u drugim iranskim gradovima.

Teheran, nedelja: protestanti su skandirali sledeće slogane:
“Ne plašite se, ne plašite se, svi smo zajedno. Dole diktator.”

Teheran, četvrtak: u znak sećanja na mučenike u Teheranu, Iranci pale sveće blizu teheranskog Univerziteta.

Teheran: u znak protesta protiv izbornih rezultata, Iranci sa vrhova krovova uzvikuju:
‘Allaho Akbar' (Bog je veliki). Divnu poemu kazivala je devojka sedeći na jednom krovu u Teheranu.

Isfahan: Protestanti se suprotstavljaju snagama bezbednosti

Beograd će u julu biti domaćin 25. Univerzijade. Učesnici će biti smešteni u novoizgrađenom univerzitetskom selu. Blizu tog mesta nalazilo se oko 350 romskih kuća, od kojih je većina bila podignuta pre 30 godina. Na osnovu rešenja Gradske inspekcije, 3. aprila je srušeno oko 50 kuća. Nekoliko desetina dece, žena, starih i bolesnih Roma provelo je noć pod vedrim nebom.

Romi su protestvovali i tražili od Skupštine grada drugi smeštaj u Beogradu. Umesto toga, vlasti su im ponudile privremeni smeštaj u Bojivcima, malom naselju udaljenom od centra Beograda oko 20 kilometara. 

Ali, građani Boljevaca su takođe protestvovali. Oni nisu želeli da prihvate Rome: oni su pretili da će zapaliti i Rome i njihove kontejnere. 

Zbog ovoga su mnoge nevladine organizacije, koje su podržale Rome, govorile o rasizmu. 

Gradonačelnik Beograda Dragan Đilas je rekao da će gradske vlasti postupiti na isti način i ubuduće jer bi svako ko izgradi kuću nelegalno na javnom gradskom zemljištu mogao da očekuje da dobije novi stan. Prema njegovim rečima, ovi objekti predstavljaju problem od prošle godine zato što ometaju funkcionisanje i razvoj grada. Gradonačelnik je takođe rekao da će Romi biti iseljeni u mesta iz kojih su došli u Beograd. Nešto kasnije gradonačelnik je rekao da će gradska vlast obezbediti prinudni smeštaj samo za žene i decu, a da će muškarci morati sami da se snađu. 

Nacionalna televizija je prenela izjavu Srđana Šaina, predsednika Romske partije:  

Nismo protiv sporta ali smo protiv toga da neko koristi sport u lične interese, da ruši nečije kuće. 

On je dodao da oni neće dozvoliti da se poveća etnička distanca između Roma i ostalih naroda. 

Prema Mondu, u nedelju 5. aprila predstavnici UNHCR su uručili dušeke i ćebad Romima iz Novog Beograda. Džon Jang, šef UNHCR-ove  Službe za zaštitu izbeglica, rekao je novinarima da je ta nevladina organizacija obezbedila oko 100 ćebadi i dušeka kako bi Romi imali gde da spavaju dok se sa predstavnicima Grada Beograda ne nađe sveobuhvatno rešenje.

Jang je rekao da UNHCR, zbog dosadašnje dobre saradnje sa predstavnicima Beograda, nije očekivao da će Romima iz nelegalnog naselja biti srušene kuće zbog čega nije obezbeđena veća količina pomoći.

Dorit Nisom, šefica Svetske zdravstvene organizacije u Srbiji, rekla  je da je veoma ponosna na Srbiju zbog odnosa prema Romima u prethodnom periodu ali i dodala da je rušenje kuća stvorilo loš utisak o državi koja predsedava Dekadom Roma i organizuje Univerzijadu.

Nekoliko dana kasnije, grupa neo-nacista napala je Rome u Novom Beogradu. 

Dušan Maljković piše: 

Preksinoć (u noći između 6. i 7. aprila) u 2.30h posle ponoći grupa neonacista je napala romsko naselje koje se nalazi u blizini Otvorenog tržnog centra („buvljaka“) na Novom Beogradu.  

 

Prema rečima očevidaca 20-30 napadača dovezlo se sa dva kombija i bili su naoružani noževima i metalnim šipkama. Uz uzvike „selićemo vas“ napali su grupu dece, žena i muškaraca koji su sedeli na otvorenom. Nekoliko dece je pretučeno a jedan mladić je teže povređen kada je pogođen flašom u glavu. Nekoliko starijih ljudi je kolabiralo u strahu i panici koja je nastala. Neonacisti su pobegli tek nakon što se 50ak muškaraca iz obližnjih baraka organizovalo u odbranu naselja. Prisutna policija (njih 5-6 koji su dežurali u naselju) nije reagovala, pod izgovorom da „nemaju pravo da se mešaju“.

 

Novinari koji su narednog jutra (kao i svih ovih dana) izveštavali iz romskih naselja nisu izvestili o ovom događaju […].  

Na svom blogu Jasmina Tešanović je objavila otvoreno pismo koje su 43 nevladine organizacije uputile predsedniku Republike Srbije, premijeru i potpredsedniku Vlade i gradonačelniku Beograda. Ovde je odlomak ovog pisma:

[…] Otvoreni ili prikriveni rasizam prema građanima romske nacionalnosti nikada nije kažnjavan do sada, dok su u isto vreme od 2000-te godine do danas prinudna iseljenja i rušenja romskih naselja uvek vršena uz punu asistenciju policije.

 

Imajući u vidu da je Srbija država članica Pakta o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima koji garantuje pravo na stanovanje, uključujući i alternativno zbrinjavanje u slučajevima prinudnog iseljenja, svih 47 porodica mora dobiti krov nad glavom bez odlaganja. Građani pogođeni ovim i bilo kojim budućim prinudnim iseljenjem moraju biti unapred zbrinuti […]

 

[…] U pismu se od najviših predstavnika vlasti zahteva osuda svih izjava kojima se Romima poriče osnovno ljudsko pravo na slobodu nastanjivanja, a koje je garantovano članom 39. Ustava Republike Srbije […] 

 

[…] Istovremeno, najnovije najave gradskih vlasti Beograda da će zbrinuti samo žene sa decom, dok bi muškarci morali da se snalaze sami, predstavlja kršenje evropskih standarda o poštovanju privatnog, porodičnog života i doma koje je garantovano članom 8 Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i potvrđeno praksom Evropskog suda za ljudska prava […]

Ove godine, Nova godina u Iranu je počela iznenađujućom porukom američkog predsednika Baraka Obame koju je uputio iranskom narodu i, prvi put, liderima Islamske republike, a u kojoj je pozvao na novi početak [u odnosima] između dve države. Nekoliko blogera je reagovalo na ovu poruku, a neki vide novu eru posle 30 godina svađa i cenkanja između dve države.

Mohammad Ali Abtahi, bivši iranski potpredsednik, smatra Obaminu poruku veoma značajnom i kaže:

Upotrebljavajući ime Islamska republika Iran, takođe čestitam iranskoj naciji  i vođama. Nesumnjivo, ovo je istorijska prilika. Mi ne možemo ignorisati značaj Sjedinjenih Država u vezi sa trenutnom situacijom u Iranu. Mi ne možemo ignorisati trag američkih lidera u svim dosijeima Irana a najmanje u vezi sa ekonomskim aspektom sankcija koje su nametnute iranskoj naciji. Slanje čestitke može biti najznačajnija politička, ekonomska i istorijska prilika nakon promene američke vlade. Takođe, ignorisanje može za nas biti opasnije of perioda Bušove vlasti zato što Obama može mobilisati političke lidere i javno mnenje protiv Irana.

Blogerka i novinarka Masih Alinejad piše (fa) o tome zašto iranska nacionalna televizija nije emitovala Obaminu poruku. Ona dodaje: 

Da je Obama govorio kao Buš i smatrao Iran za pretnju, iranska nacionalna televizija bi to emitovala nekoliko puta. Blogerka podseća da je Bušov čuveni govor u kome je Iran nazvao članicom osovine zla bio emitovan na nacionalnoj televiziji nekoliko puta.

Zandegieh Sagi smatra (fa) Obaminu poruku veoma pozitivnom i nečim što iranski narod zaslužuje. Bloger kaže da prva stvar koju iranska vlada može da uradi jeste da koristi odgovarajući politički jezik.

U “Pogledu” iz Irana čitamo:

Postoji mnogo mera koje američka vlada može upotrebiti da izgradi poverenje.
Ne mora sve da zavisi od spremnosti iranske vlade da bi se uspostavio dijalog. Smatram Obaminu novogodišnju poruku pozitivnom, ali nama je potrebno više od toga.

Mmoeeni piše (fa) da je, dok iranska televizija nije emitovala vest o Obaminoj poruci, iranski predsednik vređao američke lidere u Sjedinjenim Državama. Sa pregršt ironije bloger dodaje da je Ahmadinejad rekao da postoji apsolutna sloboda u Iranu.

Novogodišnji praznici

Iranci su proslavili Norouz (Nowruz) prvog dana proleća kao tradicionalni novogodišnji praznik. U vezi sa tim, neki iranci su bacali cveće na grob Kira Velikog, osnivača prvog persijskog carstva u Pasargad-u (fotografija iznad). Web sajt “Sačuvajmo Pasargad” kaže (fa) da vlasti Islamske Republike nisu obezbedile nikakvu udobnost za posetioce ovog istorijskog mesta, iako je poslednjih godina više ljudi došlo da proslavi Novu godinu u Pasargad-u.

Dana 24. marta 1999. godine, NATO snage su napale Srbiju i Crnu Goru. Bombardovanje je trajalo 78 dana. Nekoliko hiljada ljudi je poginulo, mnoge zgrade, mostovi, pruge, putevi, fabrike i ostalo su porušeni. Takođe, mnogi ljudi još uvek imaju mentalne i psihičke posledice od pretrpljenog straha.

Posle deset godina, srpski blogeri su se podsetili ovih užasnih dana. Ispod je izbor iz nekih njihovih dnevničkih beleški  s početka rata.

Dejan Jović je objavio:

NATO snage su iz zraka, s podmornica, i sa brodova danas počele bombardiranje ciljeva u SR Jugoslaviji. Napad je počeo u 7 navečer, a prvi val bombardiranja trajao je dva sata. Pogođeno je oko 20 ciljeva: Policijska akademija u Novom Sadu, aerodromi u Batajnici i Danilovgradu (Crna Gora), nekoliko kasarni oko Prištine, te neke oko Niša, kao i pogoni Crvene zastave u Kragujevcu. Drugi je val počeo oko ponoći i još traje (sada je 00.45). Jugoslavija je proglasila ratno stanje. Prošle je noći uhapšen Veran Matić, i zatvoren B92. Sad emitiraju samo državne agencije i stanice. Novinarima iz zemalja koje su članice NATO (uključujući i BBC-u) je omogućeno da se javljaju telefonom, ali ne i slikom. Dosad je u policiju privedeno 25 novinara, a jedan je i premlaćen. Zbog svega toga, ima malo slikovnih izvještaja, ali je potpuno jasno da je napad bio vrlo snažan.[…]

 

[…] Milošević kaže da je „za mir i sporazum”. Ne može se procijeniti zašto to govori - da bi dao do znanja da je spreman povući se, ili da bi opravdao dugotrajno ratovanje. U ovom mi trenutku izgleda kao da se on sada ne može povući baš tako lako. Ne vidim kako bi on mogao postati kooperativniji sa Zapadom nakon ovog bombardiranja, ako to nije mogao prije njega. Također, narod je sad daleko više anti-zapadnjački orijentiran, nego do prije nekoliko dana. Zaboravlja se da je Milošević ipak izabrani predsjednik Republike, i da nije - kao neki Saddam Hussein - bez podrške među biračima.

 

Vijesti u jedan poslije ponoći. Rusija i Kina osudile agresiju. Rusija traži sastanak Vijeća sigurnosti UN. Clinton i Blair izravno optužuju Miloševića

za ovaj napad. Clinton uspoređuje Kosovo s Bosnom, a spominje i oklijevanja u Prvom i Drugom svjetskom ratu. Indija je osudila akcije NATO-a, jer su one

zanemarile da postoji UN. Također, Indija kaže da je NATO postao instrument za ostvarenje ciljeva etničkih separatista, i da bi to mogao biti slučaj i u Kašmiru. […]

U svom blogu naslovljenom”Crtice ludila”, Angie01 je pisala:

[…] Uveče izlazim na moju prostranu i visoko ka nebu uperenu terasu i pušim. Ugledam neku neobičnu zvezdu, veliku i nekako blizu nakačenu. Nemam pojma otkud ona tu, jer je nikada nisam videla. Zovem ukućane da potvrde. Svi smo u nekoj nelagodi, al ne znamo o čemu se radi.

 

Nešto kasnije, u kupatilu pričam sa sestrom telefonom, kad upola rečenice, razdera se pomahnitali nepoznati zvuk.

 

Kaže ona- šta je to, ja- ne znam, Pa šta sad da radimo- pita ona, nemam pojma, idem da vidim, otvaram vrata i onda zvvviiiiijuuuu, prolomi se crveno žuta svetlost kroz okno i u sekundi napuni ceo prostor sobe i onda prasak. Jak i razoran i pun zle slutnje.

 

U trenutku smo svi zaleđni, a onda još jedan.

 

Vrisak po hodnicima, ljudi trče, deca plaču, čuje se dozivanje po spratovima.

 

Zvone nam na vrata, kažu hajdemo u sklonište. […]

 

[…] Unutra povraćaju devojke, neke starije žene padaju u nesvest, moja komšnica čuči sa bebom u rukama,..nema vazduha. Samo smrad i strah. U tih dvadest minuta sve se promenilo. […]

 

[…] Stiže komšija izbeglica iz Bosne. Kaže, ja došao po vas, ta skloništa nisu za te bombe, ako bi i pogodili, može posle samo ploča da se stavi. I mi krenemo

nazad, da se više nikada nismo ponovo vratili.

 

Tako je počelo. […]

Čitaoci su komentarisali njen post. Ovde su neki komentari:

vidomir pavlovic

Sedeo sam sto metara od kasarne u Sremskoj YMitrovici kada mi je raketa fijuknula iznad glave, bilo je jezivo…

 

Tada je poginula jedna mlađa žena koja je izašla odmah posle detonacije da vidi šta se dogodilo, gde je pogodila raketa.

Geler lutalica je pogodio na oko kilometar od kasarne, zabio joj se u glavu. ili grudi zaboravih tačno, ali je na licu mesta ostala mrtva, na terasi prvog

sprata, tek se uselili….

 

Imala je dvoje male dece…   

Bili Piton

Ne znaš koga više da mrziš, one što se iživljavaju gađajući ili one što su dopustili da uopšte dođe do toga.

sybil

[…] manijak [Slobodan Milosević], natovario nam je na

vrat bombardovanje 19 najcivilizovanijih zemalja.

Najveće razočaranje posle bombardovanja je u tome što je on ostao, a Kosovo otišlo, bolje da je bilo obrnuto. […]

pix3lchick

[…] Tuga, beznađe i depresija zbog shvatanja da 10 godina kasnije On [Milošević] i dalje živi - kroz izjave aktuelnih ministara da se bombardovanje dogodilo zbog lažnih optužbi za etničko čišćenje (odakle nam hladnjače?)

Jasmina Tešanović je pisala u svom blogu naslovljenom “La vita e' bella” (Život je lep):

26. mart ‘99. 17 sati

 

Nadam se da ćemo svi preživeti ovaj rat. Srbi, Albanci, dobri i loši momci, oni koji su uzeli oružje, oni koji su dezertirali, kosovske izbeglice koje

šetaju šumama i beogradske izbeglice koje šetaju ulicama sa decom u naručju kad sirene zasviraju, tražeći nepostojeća sklooništa. Nadam se da NATO piloti

neće ostaviti za sobom svoje žene i decu, koje sam videla kako plaču na CNN-u dok njihovi muževi poleću ka vojnim ciljevima u Srbiji. Nadam se da ćemo

svi preživeti ali ne i ovaj svet ovakav kakav jeste. […]

Fotografiju snimio Goran Necin

Američki fotoreporter i dopisnik Rasel Gordon tužiće Republiku Srbiju za ugrožavanje ljudskih prava za vreme boravka u beogradskom Centralnom zatvoru. Gordon je tamo proveo 48 sati i bio je fizički i psihički maltretiran. On je dodao da će lokalnom i evropskom sudu za ljudska prava tužiti srpsku Vladu kao i  ministarstva unutrašnjih poslova i pravde.
Gordon je uhapšen u ponedeljak zato što je razbio prozor u sudu u Sopotu. On je bio revoltiran posle suđenja zato što vlasti nisu zaštitile njega i njegovu ženu Jelenu Kajtaz od ozbiljnih pretnji.

Goran Necin je objavio deo pisma koje je Gordon poslao njegovim kolegama.

[…] Ja sam invalid sa teškom povredom kičme. Hodam pomoću štapa, potreban mi je nedeljni medicinski tretman kako bi adekvatno funkcionisao i ne smem da se naprežem ili da nosim težak teret. U zatvoru su mi dali da spavam na tankoj drvenoj dasci, koja je postavljena na pet metalnih cevi sa dva eksera koji štrče. Pristojno sam nekoliko puta zatražio dušek, na šta su stražari zalupili vrata i rekli da nemaju ni jedan. Pokušao sam da se snađem tako što sam uklonio eksere i postavio svoju ćebad.

Pozvan sam kod doktora, gde sam pomenuo stanje kičme i alergiju na sve produkte od mleka. Srećom doktori su mi ponudili dušek, što je spasilo moju kičmu, ali nije odnelo sav bol.

Celo vreme u pritvoru tražio sam toalet papir ili deo novine kako bi se obrisao posle korišćenja čučavca. Molio sam s poštovanjem i svaki put su me odbili besno. Srećom jedan čuvar mi je dopustio da unesem veliku knjigu Ane Rend.

Do poslednjeg dana sadistička straža me je klela. Jedan čuvar je otvorio vrata i pretio mi, ali je bio iznenađen jer sam ustao i prišao mu. On se povukao i pozvao je svoje kolege.

Njegov šef me je informisao da ne mogu da dobijem toalet ili bilo koji drugi papr dok im se ne obratim pisanim zahtevom. Sledećeg dana sam dobio toalet papir kao humanitarnu pomoć. Ponavljao sam stražarima da tretman kome sam izložen nije korektan, na šta su se oni smejali i vređali me.

Prve noći dobio sam samo vodu. Sledeće popodne dali su mi hleb i sir, koji nisam mogao da jedem zbog alergije na mleko. Obrok je sadržao jogurt. Jeo sam malo gulaša, ali sam posumljao da u njemu ima laktoze, pa sam prestao da jedem.

Upozorio sam da će biti posledica po Srbiju, ali to je samo povećalo njihov smeh, uvrede i poniženja. Do tada sam mogao da osetim otok u predelu kičme i povećan bol koji se sakupio posle dvodnevnog ležanja na krevetu.

Kada je došlo vreme da me oslobode, kao posledica pažnje medija i podrške javnosti, stražari su me naterali da nosim svoje stvari, dva ćebeta, cipele, tanjir i kašiku u jednoj ruci, što nisam mogao da uradim, pošto hodam pomoću štapa. Rekao sam im da sam hendikepiran. da imam ozbiljnu povredu kičme i da mogu ćebad da nosim jedino na ramenima. Oni su rekli da to nije pristojno već da moram sve da nosim u jednoj ruci. Na ovo se najmanje 4 puta, grupa od 10 stražara ismevala mom invaliditetu. Naređivali su mi da položim sve svoje stvari na pod, da se uspravim, da ih podignem i da to ponovim. Slično su postupili kada su me naterali da se popnem i siđem sa kreveta.

Blogovi na mail.ru – popularnom informativnom, zabavnom i mail portalu na ruskom jeziku – postali su druga žrtva u kampanji blokiranja posle Live Journal-a. Pristup preko nacionalnog telekom operatera onemogućen je samo za blogove, svi drugi servisi na portalu rade normalno. Pristup sekciji blogova moguć je preko web sajtova na kojima nije potrebno ostaviti nikakve identifikacione podatke.

Livejournal (Kazakhtelecom nikada nije priznao filtriranje ovog web sajta) je uveren da je žrtva političkih borbi između vlasti i Rakhat Aliev, zeta odbeglog bivšeg predsednika – i medijskog tajkuna, osuđenog na 40 godina zatvora zbog kidnapovanja i pripremanja državnog udara. Čovek ima nekoliko blogova na Livejournal.

Ali razlozi za filtriranje blogs.mail.ru su mnogo jači nego što se može primetiti. Oni obično sadrže malo podataka o korisniku  i automatski su dodeljeni svakom vlasniku mailbox-a. Ne postoji nesuglasica, i - kao što se veruje – tamo nije postojao Aliev blog. Zašto je onda bilo potrebno da se on blokira? Je li to politika protekcionizma u korist mnogo većeg broja “poslušnih” domaćih blog platformi? Niko ne zna.

Zanimljivo, prvog dana blokiranja blogs.mail.ru neko je pokušao da registruje nalog rakhataliev na kazahstanskoj blog platformi yvision.kz. Za sat ili dva, nalog je bio obrisan. Premda, teško da je to bio Aliev ili njegovi prisni prijatelji. 

“Ovo je pravi put, drugovi!!!” megakhuimyak citira Vladimira Lenjina (Ru): 

Paranoja Agencije za informisanje i komunikaciju će dovesti do ogromne popularnosti gospodina Alieva – i do ogromne sramote za državu i njeno rukovodstvo. Osoblje Agencije trebalo bi da podnese ostavke zauvek. Kada država ima takve “prijatelje” nisu joj čak potrebni nikakvi [spoljni] neprijatelji.

Eev ima još gorčiju ironiju u njenoj zabrinutosti da bi internet uskoro mogao biti izdavan na tačkice – kao šećer u doba Perestrojke.
Ako se tendencija nastavi, šali se Cyber-gorynych, bilo bi moguće pristupiti informacijama jedino u vezi sa vremenom u Kazahstanu: vi ulazite na otvoren online pretraživač, šaljete zahtev, a povratni rezultat sugeriše: “Izvinite, ništa nije pronađeno. Da li ste hteli vreme?“ (Ru).

Programmila takođe povlači paralele sa Livejournal [ru]:

Slika je ista… smrdi na idiotizam. Ozbiljno, kada ljudi razmatraju pitanja idiotizma i Agencije za informisanje i komunikaciju, Ja čak ne raspravljam… Ja sada razmišljam o instaliranju jednog majušnog DNS servera u kući…

Indikativno je da je u slučaju Livejournal ceo portal bio blokiran, ne jedan poseban “problematičan” URL. Ovoga puta, cenzura je usmerena samo na filtriranje blogs.mail.ru. Prema ekspertima, to je zato što je filtriranje u Kazahstanu upotrebljeno na jedan vrlo nesofisticiran način – preko IP broja servera. Portal mail.ru ima nekoliko kanala i mašina – blogovi su priključeni na poseban server.

Takođe postavljeno na neweurasia

Tokom proslave San Valentina, u jednom lokalu u Bejrutu, obnovljen je apel kako bi se napokon  u Libanu, dozvolili i gradjanski brakovi a ne samo verski.

U jednom od najpopularnih lokala Bejruta, Gemmayze, veliki broj parova različite verske pripadnosti je isceniralo lažna vančanja, radi protesta protiv strogih, državnih zakona o venčanjima.

U ovom momentu, gradjanski brakovi izmedju lica različitih vera su zakonom priznati, samo ukoliko brak nije sklopljen na teritoriji Libana. U državi u kojoj postoje različite verske frakcije, to stavlja u nezgodnu situaciju mnoge parove čije su verske pripadnosti različite.

Protest je deo, jedne opšte kampanje, usresredjene na uklanjanje i zamenu, opresivnog verskog režima i kontrole libanskih institucija, jednim laičkim sistemom koji bi važio za sve gradjane.

Samo nekoliko dana pre proslave San Valentina, Ministar Unutrašnjih Poslova, Ziad Baroud, je izjavio da će gradjani moći, ukoliko to žele, da uklone iz ličnih dokumenata, i matičnih knjiga, podatak o verskoj pripadnosti.

Mnogi blogeri Libana su pozdravili predlog, iako su drugi ostali skeptični.

Ms. Tee, blog B-side Beirut [in], je među onima što podržavaju predlog Barouda:

Nisam u poslednje vreme obratila pažnju na vesti jer sam bila prezauzeta nastavom, tako da kad sam saznala da od sada mogu stvarno da izaberem da li ću ili ne da izbrišem moju sektu iz registra  mojih ličnih podataka (Nufus), nisam verovala svojim očima i uštinula sam se. Kako se to desilo?

Pored toga što se uvećalo moje poštovanje prema ministru Unutrašnjih poslova Ziadu Baroudu, ovo je najverovatnije jedina vest poslednjih godina u Libanu, koja vredi slavlja. Pošto sam ateista, dete mešovitog braka, doživljavam to na lični način.

Bodrenje i poziv na optimizam stiže i od  The Lebanese Inner Circle [in]:

Iako, u početku ovaj potez uklanja samo podatke o sopstvenom verskom opredeljenju, cilj je da se potpuno ukloni verski zakon, radi postizanja civilnog prava koje će važiti za sve gradjane i time ostaviti da vera bude lično pitanje.

Svaka čast, kaže Hanibaal u Lebanon Iznogood-u [in]. Dodaje medjutim, da je neophodno uraditi više i nudi širu prospektivu u borbi izmedju religija i laicizma u zemlji.

U Zemlji u kojoj su sekte toliko ukorenjene, biće interesantno osmatrati koliko će Libanaca zaista iskoristiti ovu mogućnost.

Iako ovo predstavlja bitan korak prema procesu laiciziranja političkog sistema Libana, preostaju druge velike prepreke da bi se iz javnog života uklonila religija. Libanski politički sistem je jedan od najprimitivnijih na svetu, jer nacionalnim identitetom i političkim životom pojedinaca  ne vladaju nezavisne državne institucije, nego su čvrsto u rukama Crkvi, Džamija i drugih verskih organizacija koje dominiraju Državom. Takozvana demokratija je jedna laž. Realnost je drugačija, Liban je jedna konfederativna teokratija u kojoj vlada i državne institucije predstavljaju  verske organizacije a ne gradjane.

Hanibaal opominje na mogućnost da odluka Bairouda može biti “dim u očima” radi umirenja onih Libanaca koji podržavaju laicizam:

Drugi primer je taj da u Libanu ne možeš biti induista, agnostik, bahaj, ateista ili član bilo koje druge vere koja ne pripada nekoj od  18 verskih organizacija koje su priznate Ustavom. Nemaš nikakav gradjanski, civilni status ako ne pripadaš jednoj od 18 verskih organizacija. U stvari odluka ministra Baroud-a može biti dim u očima jer uklanja nešto što se odnosi samo na lično versko opredeljenje, pošto će ista ta verska organizacija da nastavi da odlučuje ko može da vlada i ko može da se kandiduje za političku funkciju.

U borbi za pravo na gradjanski brak, Hanibaal pominje, realnost u medjuverskim odnosima u Libanu i tešku situaciju žena iz ovog aspekta.

U Libanu, u braku različitih vera, nije dozvoljeno bračnim drugovima da svako zadrži svoju veru; obično žena mora da se odrekne sopstvene i da prihvati veru supruga, da bi joj bilo dozvoljeno da se uda za njega. Ubistva, “ iz časti” su još uvek zaštićena zakonom u Libanu:  Svaki drugi dan, jedna muslimanska žena bude ubijena , zato što je muž, brat, rodjak ili bilo koji muškarac pripadnik njene šire familije (i one od supruga), optuži ili osumnjiči da ima vanbračnu vezu. Često, ovo je način, putem kojeg neki od muških članova porodice, nakon što je naterao ženu da se prostituiše, a iz straha da ne bude otkriven, uspeva da je ućutka, ubijajući je i izjavivši nakon toga da je “obečastila” porodicu.

Ms. Tee - B-side Beirut [in] je svesna svih problema, ali veruje da je odluka Baroud-a, postavila zemlju na pravi put. Razmišlja i o zbunjenosti “ sektaškog gradjanstva”.

Ne radi se naravno o čarbonom  štapiću kojim će da se uklone sekte. Jasno je, da će Skupština, glasački sistem i naša “demokratija” koja nas “zastupa” moći da nastave istom linijom, čak i kada poslednji gradjanin bude uklonio svoju versku pripadnost iz dokumenata i matičnih knjiga. Naročito, kada se ove institucije temelje na popisu stanovništva koje više ne postoji.

Ali baš zbog toga je jednostavno fenomenalna, ta mogućnost da se ukloni sopstvena verska pripadnost iz registra: na meni je, kao osobi i gradjanki, odgovornost da odmah sutra ujutro odem i izbrišem moju sektu iz registra Nufus. U ovome je izazov. Šta će ostati iza svega toga,  postaće argument, samo onog momenta kada sveopšte odbijanje sektaškog gradjanstva postane realnost. Dakle pitam se: koliko ljudi će to uraditi? I koliko njih će se upitati: ko sam, van moje vere?