Prošle subote je u Budimpešti održana 14. Parada Ponosa (Pride Parade). To je bio jedan od događaja u okviru zatvaranja LGBT festivala filma i kulture, koji je počeo 30. avgusta. Obezbeđenje je tokom četrnaestog Marša Ponosa bilo na povišenom nivou zbog napada koji su se desili 2007. i 2008. godine.

Eva S. Balogh, na Hungarian Spectrum piše o zategnutoj atmosferi koja je vladala pre početka ceremonije zatvaranja:

 […] Za kratko vreme atmosfera je postala veoma zategnuta tako da su ambasade Australije, Kanade, Republike Češke, Francuske, Nemačke, Holandije, Norveške, Slovenije, Južne Afrike, Španije, Švedske, Ujedinjenog Kraljevstva, i SAD-a izdale saopštenje. To saopštenje navodi sledeće: ‘Pružamo podršku i solidarnost zajednicama lezbejki, homoseksualaca, biseksualaca u Mađarskoj. Podržavamo pravo ovih zajednica da iskoriste ovu priliku i marširaju mirno i u skladu sa zakonom, u cilju izražavanja svoje želje da se prekine tišina koja obavija određena pitanja u vezi sa njima. Saopštenje se završava ovim rečima: ‘Stav naše vlade u odnosu na ovo pitanje je u skladu sa načelima koji su postavljeni u Zajedničkom saopštenju o ljudskim pravima, seksualnoj orijentaciji i identitetu pola, usvojenog na zasedanju Generalne Skupštine UN-a, 18 decembra 2008. godine.' Zaista je šamar u lice kada se među ovih 13 zemalja nađu Češka Republika i Slovenija i to pokazuje koliko je Mađarska pala čak i u regiji. Danas je Mátyás Eörsi (SZDSZ) izrazio svoju zahvalnost na podršci koju su ove zemlje pružile. Pored toga, Whoopi Goldberg, koja jako voli Mađarsku pošto je tu provela neko vreme na snimanju i koja je u šali rekla da joj ne bi smetalo da postane SAD ambasador u Mađarskoj, je bila toliko zabrinuta povodom situacije u Mađarskoj da je poslala poruku preko YouTube-a. […]

Sledi poruka Whoopi Goldberg na YouTube-u:

Mađarska policija je bila dosta zauzeta u subotu zato što je toga dana i Mađarska fudbalska reprezentacija igrala protiv Švedske u kvalifikacijama za Svetsko Prvenstvo. IndymediaCalling je postavila ovaj izveštaj:

[…] Jedina pozitivna stvar o Ponosu 2008. bila je velika pažnja koju su joj mediji pripisali i povećana zaštita ove godine (na kraju krajeva, nisu svi policajci kreteni). Nije samo bila zatvorena Andrassy avenija gde se Parada održala, već i paralelne ulice koje su bile ograđene žicom. U suštini, veliki deo centra Budimpešte, uključujući metro, bio je zatvoren. […] Kroz žicu su se mogle videti gomile ljudi, ali ih je prošle godine bilo više. Pored toga, na ovaj dan se odigrala fudbalska utakmica između Mađarske i Švedske, tako da je većina huligana već bila na stadionu kad se Parada završila. Ispostavilo se da su učesnici parade tvrd orah za one koji nameravaju da ih napadnu, pošto ih je policija pratila čak i posle završetka Parade na Deak i Blaha Lujza trgovima, pošto je svim učesnicima savetovano da iskoriste Blaha Lujza metro. 

Hungarian Spectrum takođe donosi izveštaj o ovoj paradi. Bivši premijer Mađarske Ferenc Gyurcsány je takođe prisustvovao sa svojom ženom, ali je napustio paradu pre završetka na stanici žute metro linije:

[…] Bilo je oko hiljadu učesnika, uključujući i bivšeg premijera Ferenc Gyurcsány-a i njegovu ženu, Tamás Bauer, bivši SZDSZ član parlamenta, Mátyás Eörsi, SZDSZ član parlamenta, pisac Péter Kende, i András Léderer, bivši presdednik SZDSZ Nove Generacije. Pored njih, tu su bili predstavnici Amnesty International-a, Democratic Charta, i drugih građanskih organizacija. Ovo je prvi put da se bivši premijer pojavio u javnosti od njegove ostavke u martu. […] Nisam siguran kako je policiji uspelo da spreči grupe orijentisane protiv homoseksualaca da ne napadnu povorku, ali bili su uspešni iako je bilo problema i pre nego što je parada počela. Bila je jedna mala grupa na Hősök tere-u, ali su bili jako glasni. Prvo su vikali razne psovke protiv homoseksualaca i Jevreja, a kada su videli da je i Gyurcsány prisutan i njemu su dobacili par ljubaznih reči. […]

Zbog povećane prisutnosti policije, oni koji su marširali mogli su uživati u paradi bez sukoba sa grupama koje su bile protiv učesnika. 

Ovde se nalaze linkovi za video izveštaj sa parade: prvi  govori (mađarski, engleski) o važnosti učestvovanja na ovakvom skupu, dok se u drugom, naslovljenom ‘100% hetero', vide policajci i grupa protiv homoseksualaca.

IndymediaCalling zaključuje da je parada 2009 protekla većinom bez incidenata:

[…] O Ponosu 2009: bilo je dosta pojedinaca i grupa iz Mađarske i inostranstva. Paradu su otvorili Juris Lavrikovs, Paata Sabelashvili (ILGA Europe), koji su poželeli dobrodošlicu učesnicima i rekli zašto je parada Ponosa važna. Bila su tu dvoje kola sa zvučnicima, grupa ljudi koji su nosili zastavu duginih boja, i nekoliko manjih grupa uključujući Amnesty-Hungary (žuta grupa) i Roze-crni blok.

Sve u svemu, bila je to još jedna dobra prilika da ovi čudni ljudi posegnu za svojim pravom za jednakost, ali i za onime koji ih podržavaju da to izraze. Nadamo se da će se Parade Ponosa uvek održavati bez incidenata kao ova 2009, i da će u Mađarskom društvu porasti tolerancija prema čudnim ljudima dotle da ubuduće neće biti potrebno postavljati ograde. […]

Bloger koji je veoma oprezan izveštava na Hungarian Spectrum-u o neredima nastalim zbog zaštićenog marša ponosa i o kasnijoj svečanosti zatvaranja u Corvintető (”Corvin Rooftop”), na trgu Blaha Lujza:

[…] Ali, dole niz ulicu bilo je nekoliko stotina demonstranata koji su pokušali da se probiju u okupljanje na Octogon-u. Opet nisu uspeli. Učesnici parade navodno nisu ni znali o neredima van zaštićene sredine. Oko 4:30h, 300-400 ljudi se skupilo na Deák tér-u gde su napali policiju, i policija je ovde morala da upotrebi suzavac. Ova grupa se uskoro povukla odatle ali su se onda motali po obližnjim ulicama, uključujući i Dohány utca gde se nalazi poznata sinagoga u Budimpešti. Možete samo zamisliti šta se onda desilo. Svakako su nazivali Jevreje i kidali plakate koji su promovisali Jevrejski Letnji Festival. Sve se to događalo dok su ovi divljaci nosili Mađarske zastave. Veoma rodoljubivo. Nedaleko od Dohány utca, nalazi se Astoria Hotel gde se skupila jedna druga grupa koja je krenula duž Rákóczi út-a do robne kuće Corvin, čiji ravan krov se koristi za razne zabave. Navodno, neki dečaci su hteli da organizuju žurku tamo. Dok se oko 150 ljudi skupljalo ispred robne kuće boreći se sa policijom, na Deák tér-u oko 200 ljudi bacalo je flaše i kamenje na policiju i tako su polomili prozore bar jednim kolima. Sve u svemu, 11 ljudi je uhapšeno. Neki od ove ‘gospode' su navodno pretukli mladu ženu koja je nosila majcu kao učesnik parade. Dok je čekala tramvaj, pojavila su se tri čoveka iz podzemnog prolaza ispred Astorije i bez reči počeli da je tuku. Od svih tih udaraca žena je pala na zemlju. Tako, izudarali su je nekoliko puta da bi je naučili pameti. Pretrpela je povrede glave i noge. […]

Prema izveštavanju The Budapest Times-a, policija je pokrenula zakonske postupke protiv 17 ljudi zbog nasilja nad službenicima, a iz različitih razloga zadržana je 41 osoba, uključujući neposlušnost, ugrožavanje javnog mira i nošenja eksplozivnih sprava u raznim delovima grada. Parada homoseksualaca, u kojoj je učestvovalo oko 1,500 ljudi i koja je bila osigurana gvozdenom ogradom i velikim brojem policajaca, završena je bez većih incidenata.

A Švedska je pobedila Mađarsku sa 2:1.

Prošle nedelje, 21. maja, na sajtu srpskog nedeljnika Vreme prikazan je kratak film o nasilju u Duhovno-rehabilitacionom centru “Crna Reka” koji se nalazi  u jugozapdnoj Srbiji. Štićenici ovog centra su narkomani, a upravnik je Branislav Peranović, sveštenik Srpske pravoslavne crkve.

Skoro svi srpski mediji su prikazali užasne scene iz ovog kratkog filma u kome se vidi Peranović dok brutalno, ašovom i pesnicama, tuče jednog od štićenika. 

Ombudsman građana, Saša Janković, jedan je od zvaničnika koji su reagovali vrlo brzo. Prema sajtu Vremena, Janković je rekao da je protiv devet identifikovanih osoba u Duhovno - rehabilitacionom centru Crna Reka kod Novog Pazara, podneo krivičnu prijavu zbog nadrilekarstva i nanošenja teških fizičkih povreda štićenicima. Janković je takođe rekao da se iz snimka batinanja vidi da se u tom centru štićenicima nanose teške telesne povrede i “da to ne može biti lečenje, odnosno terapija”.

Srpski blogeri su takođe reagovali vrlo brzo, kao i predstavnici Duhovno-rehabilitacionog centra “Crna Reka” i Srpske pravoslavne crkve. 

Ivan je na svom blogu umesto reči samo postavio video snimak. Ovde su neki komentari:

WarnY, 5/21/2009:

U prvi mah mi je bilo muka.

Onda sam razmislio, setio se razgovora sa nekim prijateljima i shvatio sam da nije sve kako izgleda.

Naime, reč je o ljudima koji su krenuli stazom sa koje nema povratka. Za njih i njihove porodice sve je prihvatljivije nego da nastave po starom[…]

Ivan je odgovorio: 5/22/2009:

Jeste, sve stoji to sto kazes ali kad vidim onog nilskoh konja sa kojim apetitom mu odvaljuje vilicu prevrne mi se stomak.

Banjac, 5/23/2009:

Za sve batine i toruturu koju su podneli narkomani kroz sitna krivicna dela to jest kradje itd, ovo sto se vidi je malo batina. Za lom brave boljeg auta
i kradju sterea narkomani dobijaju vece batine. A na kraju krajeva pitajte porodice narkomana koliko su muke i patnje prevalili preko svojih ledja i dali se oni slazu a ja znam sigurno da se slazu sa metodama oca Branislava.Covek je cista srca prihvatio ljkutsko dno dna i svojski se trudi da pomogne. A batine koje se vide su prirodna stvar u tom okruyenju gde je vrlo tesko razmisljati racionalno i humano a kamo li funkcionisati.Na kraju centar Crna Reka nije rasadnik narkomana i leglo zlog vec mesto Hristovog Uskrsnuca koji je i slikom i delom krvario za sve nas.S verom u Boga oce Branislave imate moju punu podrsku.

Foxy Lady, 5/25/2009:

Zbog toga sto sam relativno mala,nisam gledala doticni snimak,samo sam citala o tome sta se radi.

Ne znam kakvi su narkomani, i ne znam sta se radi po ustanovama za odvikavanje,ali znam da kad premlate narkomana,ne izlece doticnog, vec dobiju premlacenog narkomana.

Arnam, 5/27/2009:

Ovo je uzasno, ovakve kretene treba na robiju poslati. Cisto izivljavanje na ljudima, bez obzira da li je narkoman ili ne ovakvo nesto nije normalno i nema veze sa lijecenjem. Katastrofa sta se sve dogadja.

 Na zvaničnom sajtu Duhovno-rehabilitacionog centra “Crna Reka” između ostalog je objavljeno i sledeće:

[…] Hronologija je jednostavna: Bajden dolazi u Srbiju, episkop Artemije mu kao predstavniku okupacione sile ne pruža dobrodošlicu u manastir Visoki Dečani, domaće ’progresivne’ snage su ogorčene i koriste snimak koji je par godina star da diskredituju vladiku Artemija koji je dao blagoslov za osnivanje centra, kao i oca Branislava koji centar vodi već desetak godina.[…]

Da li će konačno srpski narkomani moći da zahvale Bajdenu za sve ono što godinama čini za njih: i u Srbiji, i na Kosovu i u Avganistanu?[…]

Na sajtu Vremena objavljena je i Peranovićeva izjava data za televiziju B92:

”Mi ponekad primenjujemo silu, naravno, u dogovoru sa roditeljima, a štićenici su na vreme upozoreni da nećemo tolerisati kršenje naših pravila. Onaj ko ima narkomana u kući najbolje zna o čemu pričam.”

Šilja, jedan od štićenika Centra, kaže:

Ja sam Šilja, štićenik sam centra Crna reka od 29.01.2008., mislim da sam pozvan da o ovoj temi govorim pre nego bilo koji novinar. Imam poruku za sve koji su poverovali u orkestrirane napade na PRAVOSLAVNO-MISIONARSKI I DUHOVNO REHABILITACIONI CENTAR CRNA REKA, u kojima su učestvovali svi mediji u Srbiji, da prestanu da osudju ljude iz centra za nešto u šta nisu uvereni ličnim kontaktom sa centrom. Čista je neistina da su batine terapija, kada dodje do toga radi se o jako malom broju štićenika koji ne poštuju pravila centra i koji ometaju nas koji želimo da se izlečimo. U centar je strogo zabranjeno unošenje narkotika, bilo kakav fizički obračun medju štićenicima, kradja, vredjanje, bežanje iz centra, te svako kršenje ovih pravila mora biti sankcionisano. To se jako retko dešava a primenjuje se u krajnjoj nuždi. Nas tamo ima jako mnogo i kada se ne bismo pridržavali pravila u centru bi nastao haos, morate znati da je narkoman u krizi spreman na sve.

Srpski bloger Markos je napisao na svom blogu na sajtu pod naslovom “Trista čuda”:

[…]Neki od roditelja koji su se juče našli u kampu bili su potpuno suprotnog mišljenja od većeg dela javnosti u vezi s surovim metodima prevaspitavanja narkomana[…]

Markos je citirao izjavu Vere iz Novog Sada, majke jednog od štićenika:

“Moj sin je tu četiri godine i sigurno ne bi bio živ da ga nisu ovde primili. Kupila sam mu konopac i rekla mu da ide da se obesi ako ne može bez tog
zla.”

Ona kaže da nije za batinanje, ali da ni lečenje u Zavodu za bolesti zavisnosti u Beogradu njenom sinu nije pomoglo, pošto je otuda izašao sa devet vrsta lekova koje su mu dali.

Bloger Nikola Knežević između ostalog je citirao saopštenje Svetog arhijerejskog sinoda Srpske pravoslavne crkve. Ovde je odlomak  iz tog saopštenja:

Sveti Arhijerejski Sinod je sa zaprepašćenjem i žaljenjem primio vest o brutalnom nasilju koje se, u okrilju manastira Crna Reka u Eparhiji raško-prizrenskoj, primenjuje prema obolelima od bolesti zavisnosti. Prikazai snimci i javno priznanje raško-prizrenskog klirika nesumljivi su dokaz nasilja, potpuno stranog jebanđelskom duhu i misiji Crkve i aposlutno neprihvatljivog .

Stoga, Sveti Arhijerejski Sinod poziva Preosvćenog Episkopa g.Artemija da odmah i bez odlaganja raspusti nelegalni stacionar za lečenje bolesti zavisnosti, a da protiv svojih klirika koji su protagonisti nasilja pokrene crkveno-sudski postupak.
[…]

Knežević je zaključio svoj post rečima:

Ono što je jednako zaprepašćujuće i šokantno koliko i sam incident jeste visok nivo mazohizma kojeg su pokazali roditelji koji su shodno načelu ‘cilj opravdava sredstva’ bili potpuno ravnodušni ili pak odobravali način na koji se osoblje centra ophodi prema njihovoj deci. Sasvim sigurno da je to još jedan alarmantan pokazatelj koliko je u našem društvu nasilje postalo odomaćeno.

Beograd će u julu biti domaćin 25. Univerzijade. Učesnici će biti smešteni u novoizgrađenom univerzitetskom selu. Blizu tog mesta nalazilo se oko 350 romskih kuća, od kojih je većina bila podignuta pre 30 godina. Na osnovu rešenja Gradske inspekcije, 3. aprila je srušeno oko 50 kuća. Nekoliko desetina dece, žena, starih i bolesnih Roma provelo je noć pod vedrim nebom.

Romi su protestvovali i tražili od Skupštine grada drugi smeštaj u Beogradu. Umesto toga, vlasti su im ponudile privremeni smeštaj u Bojivcima, malom naselju udaljenom od centra Beograda oko 20 kilometara. 

Ali, građani Boljevaca su takođe protestvovali. Oni nisu želeli da prihvate Rome: oni su pretili da će zapaliti i Rome i njihove kontejnere. 

Zbog ovoga su mnoge nevladine organizacije, koje su podržale Rome, govorile o rasizmu. 

Gradonačelnik Beograda Dragan Đilas je rekao da će gradske vlasti postupiti na isti način i ubuduće jer bi svako ko izgradi kuću nelegalno na javnom gradskom zemljištu mogao da očekuje da dobije novi stan. Prema njegovim rečima, ovi objekti predstavljaju problem od prošle godine zato što ometaju funkcionisanje i razvoj grada. Gradonačelnik je takođe rekao da će Romi biti iseljeni u mesta iz kojih su došli u Beograd. Nešto kasnije gradonačelnik je rekao da će gradska vlast obezbediti prinudni smeštaj samo za žene i decu, a da će muškarci morati sami da se snađu. 

Nacionalna televizija je prenela izjavu Srđana Šaina, predsednika Romske partije:  

Nismo protiv sporta ali smo protiv toga da neko koristi sport u lične interese, da ruši nečije kuće. 

On je dodao da oni neće dozvoliti da se poveća etnička distanca između Roma i ostalih naroda. 

Prema Mondu, u nedelju 5. aprila predstavnici UNHCR su uručili dušeke i ćebad Romima iz Novog Beograda. Džon Jang, šef UNHCR-ove  Službe za zaštitu izbeglica, rekao je novinarima da je ta nevladina organizacija obezbedila oko 100 ćebadi i dušeka kako bi Romi imali gde da spavaju dok se sa predstavnicima Grada Beograda ne nađe sveobuhvatno rešenje.

Jang je rekao da UNHCR, zbog dosadašnje dobre saradnje sa predstavnicima Beograda, nije očekivao da će Romima iz nelegalnog naselja biti srušene kuće zbog čega nije obezbeđena veća količina pomoći.

Dorit Nisom, šefica Svetske zdravstvene organizacije u Srbiji, rekla  je da je veoma ponosna na Srbiju zbog odnosa prema Romima u prethodnom periodu ali i dodala da je rušenje kuća stvorilo loš utisak o državi koja predsedava Dekadom Roma i organizuje Univerzijadu.

Nekoliko dana kasnije, grupa neo-nacista napala je Rome u Novom Beogradu. 

Dušan Maljković piše: 

Preksinoć (u noći između 6. i 7. aprila) u 2.30h posle ponoći grupa neonacista je napala romsko naselje koje se nalazi u blizini Otvorenog tržnog centra („buvljaka“) na Novom Beogradu.  

 

Prema rečima očevidaca 20-30 napadača dovezlo se sa dva kombija i bili su naoružani noževima i metalnim šipkama. Uz uzvike „selićemo vas“ napali su grupu dece, žena i muškaraca koji su sedeli na otvorenom. Nekoliko dece je pretučeno a jedan mladić je teže povređen kada je pogođen flašom u glavu. Nekoliko starijih ljudi je kolabiralo u strahu i panici koja je nastala. Neonacisti su pobegli tek nakon što se 50ak muškaraca iz obližnjih baraka organizovalo u odbranu naselja. Prisutna policija (njih 5-6 koji su dežurali u naselju) nije reagovala, pod izgovorom da „nemaju pravo da se mešaju“.

 

Novinari koji su narednog jutra (kao i svih ovih dana) izveštavali iz romskih naselja nisu izvestili o ovom događaju […].  

Na svom blogu Jasmina Tešanović je objavila otvoreno pismo koje su 43 nevladine organizacije uputile predsedniku Republike Srbije, premijeru i potpredsedniku Vlade i gradonačelniku Beograda. Ovde je odlomak ovog pisma:

[…] Otvoreni ili prikriveni rasizam prema građanima romske nacionalnosti nikada nije kažnjavan do sada, dok su u isto vreme od 2000-te godine do danas prinudna iseljenja i rušenja romskih naselja uvek vršena uz punu asistenciju policije.

 

Imajući u vidu da je Srbija država članica Pakta o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima koji garantuje pravo na stanovanje, uključujući i alternativno zbrinjavanje u slučajevima prinudnog iseljenja, svih 47 porodica mora dobiti krov nad glavom bez odlaganja. Građani pogođeni ovim i bilo kojim budućim prinudnim iseljenjem moraju biti unapred zbrinuti […]

 

[…] U pismu se od najviših predstavnika vlasti zahteva osuda svih izjava kojima se Romima poriče osnovno ljudsko pravo na slobodu nastanjivanja, a koje je garantovano članom 39. Ustava Republike Srbije […] 

 

[…] Istovremeno, najnovije najave gradskih vlasti Beograda da će zbrinuti samo žene sa decom, dok bi muškarci morali da se snalaze sami, predstavlja kršenje evropskih standarda o poštovanju privatnog, porodičnog života i doma koje je garantovano članom 8 Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i potvrđeno praksom Evropskog suda za ljudska prava […]

Dana 24. marta 1999. godine, NATO snage su napale Srbiju i Crnu Goru. Bombardovanje je trajalo 78 dana. Nekoliko hiljada ljudi je poginulo, mnoge zgrade, mostovi, pruge, putevi, fabrike i ostalo su porušeni. Takođe, mnogi ljudi još uvek imaju mentalne i psihičke posledice od pretrpljenog straha.

Posle deset godina, srpski blogeri su se podsetili ovih užasnih dana. Ispod je izbor iz nekih njihovih dnevničkih beleški  s početka rata.

Dejan Jović je objavio:

NATO snage su iz zraka, s podmornica, i sa brodova danas počele bombardiranje ciljeva u SR Jugoslaviji. Napad je počeo u 7 navečer, a prvi val bombardiranja trajao je dva sata. Pogođeno je oko 20 ciljeva: Policijska akademija u Novom Sadu, aerodromi u Batajnici i Danilovgradu (Crna Gora), nekoliko kasarni oko Prištine, te neke oko Niša, kao i pogoni Crvene zastave u Kragujevcu. Drugi je val počeo oko ponoći i još traje (sada je 00.45). Jugoslavija je proglasila ratno stanje. Prošle je noći uhapšen Veran Matić, i zatvoren B92. Sad emitiraju samo državne agencije i stanice. Novinarima iz zemalja koje su članice NATO (uključujući i BBC-u) je omogućeno da se javljaju telefonom, ali ne i slikom. Dosad je u policiju privedeno 25 novinara, a jedan je i premlaćen. Zbog svega toga, ima malo slikovnih izvještaja, ali je potpuno jasno da je napad bio vrlo snažan.[…]

 

[…] Milošević kaže da je „za mir i sporazum”. Ne može se procijeniti zašto to govori - da bi dao do znanja da je spreman povući se, ili da bi opravdao dugotrajno ratovanje. U ovom mi trenutku izgleda kao da se on sada ne može povući baš tako lako. Ne vidim kako bi on mogao postati kooperativniji sa Zapadom nakon ovog bombardiranja, ako to nije mogao prije njega. Također, narod je sad daleko više anti-zapadnjački orijentiran, nego do prije nekoliko dana. Zaboravlja se da je Milošević ipak izabrani predsjednik Republike, i da nije - kao neki Saddam Hussein - bez podrške među biračima.

 

Vijesti u jedan poslije ponoći. Rusija i Kina osudile agresiju. Rusija traži sastanak Vijeća sigurnosti UN. Clinton i Blair izravno optužuju Miloševića

za ovaj napad. Clinton uspoređuje Kosovo s Bosnom, a spominje i oklijevanja u Prvom i Drugom svjetskom ratu. Indija je osudila akcije NATO-a, jer su one

zanemarile da postoji UN. Također, Indija kaže da je NATO postao instrument za ostvarenje ciljeva etničkih separatista, i da bi to mogao biti slučaj i u Kašmiru. […]

U svom blogu naslovljenom”Crtice ludila”, Angie01 je pisala:

[…] Uveče izlazim na moju prostranu i visoko ka nebu uperenu terasu i pušim. Ugledam neku neobičnu zvezdu, veliku i nekako blizu nakačenu. Nemam pojma otkud ona tu, jer je nikada nisam videla. Zovem ukućane da potvrde. Svi smo u nekoj nelagodi, al ne znamo o čemu se radi.

 

Nešto kasnije, u kupatilu pričam sa sestrom telefonom, kad upola rečenice, razdera se pomahnitali nepoznati zvuk.

 

Kaže ona- šta je to, ja- ne znam, Pa šta sad da radimo- pita ona, nemam pojma, idem da vidim, otvaram vrata i onda zvvviiiiijuuuu, prolomi se crveno žuta svetlost kroz okno i u sekundi napuni ceo prostor sobe i onda prasak. Jak i razoran i pun zle slutnje.

 

U trenutku smo svi zaleđni, a onda još jedan.

 

Vrisak po hodnicima, ljudi trče, deca plaču, čuje se dozivanje po spratovima.

 

Zvone nam na vrata, kažu hajdemo u sklonište. […]

 

[…] Unutra povraćaju devojke, neke starije žene padaju u nesvest, moja komšnica čuči sa bebom u rukama,..nema vazduha. Samo smrad i strah. U tih dvadest minuta sve se promenilo. […]

 

[…] Stiže komšija izbeglica iz Bosne. Kaže, ja došao po vas, ta skloništa nisu za te bombe, ako bi i pogodili, može posle samo ploča da se stavi. I mi krenemo

nazad, da se više nikada nismo ponovo vratili.

 

Tako je počelo. […]

Čitaoci su komentarisali njen post. Ovde su neki komentari:

vidomir pavlovic

Sedeo sam sto metara od kasarne u Sremskoj YMitrovici kada mi je raketa fijuknula iznad glave, bilo je jezivo…

 

Tada je poginula jedna mlađa žena koja je izašla odmah posle detonacije da vidi šta se dogodilo, gde je pogodila raketa.

Geler lutalica je pogodio na oko kilometar od kasarne, zabio joj se u glavu. ili grudi zaboravih tačno, ali je na licu mesta ostala mrtva, na terasi prvog

sprata, tek se uselili….

 

Imala je dvoje male dece…   

Bili Piton

Ne znaš koga više da mrziš, one što se iživljavaju gađajući ili one što su dopustili da uopšte dođe do toga.

sybil

[…] manijak [Slobodan Milosević], natovario nam je na

vrat bombardovanje 19 najcivilizovanijih zemalja.

Najveće razočaranje posle bombardovanja je u tome što je on ostao, a Kosovo otišlo, bolje da je bilo obrnuto. […]

pix3lchick

[…] Tuga, beznađe i depresija zbog shvatanja da 10 godina kasnije On [Milošević] i dalje živi - kroz izjave aktuelnih ministara da se bombardovanje dogodilo zbog lažnih optužbi za etničko čišćenje (odakle nam hladnjače?)

Jasmina Tešanović je pisala u svom blogu naslovljenom “La vita e' bella” (Život je lep):

26. mart ‘99. 17 sati

 

Nadam se da ćemo svi preživeti ovaj rat. Srbi, Albanci, dobri i loši momci, oni koji su uzeli oružje, oni koji su dezertirali, kosovske izbeglice koje

šetaju šumama i beogradske izbeglice koje šetaju ulicama sa decom u naručju kad sirene zasviraju, tražeći nepostojeća sklooništa. Nadam se da NATO piloti

neće ostaviti za sobom svoje žene i decu, koje sam videla kako plaču na CNN-u dok njihovi muževi poleću ka vojnim ciljevima u Srbiji. Nadam se da ćemo

svi preživeti ali ne i ovaj svet ovakav kakav jeste. […]

Fotografiju snimio Goran Necin

Američki fotoreporter i dopisnik Rasel Gordon tužiće Republiku Srbiju za ugrožavanje ljudskih prava za vreme boravka u beogradskom Centralnom zatvoru. Gordon je tamo proveo 48 sati i bio je fizički i psihički maltretiran. On je dodao da će lokalnom i evropskom sudu za ljudska prava tužiti srpsku Vladu kao i  ministarstva unutrašnjih poslova i pravde.
Gordon je uhapšen u ponedeljak zato što je razbio prozor u sudu u Sopotu. On je bio revoltiran posle suđenja zato što vlasti nisu zaštitile njega i njegovu ženu Jelenu Kajtaz od ozbiljnih pretnji.

Goran Necin je objavio deo pisma koje je Gordon poslao njegovim kolegama.

[…] Ja sam invalid sa teškom povredom kičme. Hodam pomoću štapa, potreban mi je nedeljni medicinski tretman kako bi adekvatno funkcionisao i ne smem da se naprežem ili da nosim težak teret. U zatvoru su mi dali da spavam na tankoj drvenoj dasci, koja je postavljena na pet metalnih cevi sa dva eksera koji štrče. Pristojno sam nekoliko puta zatražio dušek, na šta su stražari zalupili vrata i rekli da nemaju ni jedan. Pokušao sam da se snađem tako što sam uklonio eksere i postavio svoju ćebad.

Pozvan sam kod doktora, gde sam pomenuo stanje kičme i alergiju na sve produkte od mleka. Srećom doktori su mi ponudili dušek, što je spasilo moju kičmu, ali nije odnelo sav bol.

Celo vreme u pritvoru tražio sam toalet papir ili deo novine kako bi se obrisao posle korišćenja čučavca. Molio sam s poštovanjem i svaki put su me odbili besno. Srećom jedan čuvar mi je dopustio da unesem veliku knjigu Ane Rend.

Do poslednjeg dana sadistička straža me je klela. Jedan čuvar je otvorio vrata i pretio mi, ali je bio iznenađen jer sam ustao i prišao mu. On se povukao i pozvao je svoje kolege.

Njegov šef me je informisao da ne mogu da dobijem toalet ili bilo koji drugi papr dok im se ne obratim pisanim zahtevom. Sledećeg dana sam dobio toalet papir kao humanitarnu pomoć. Ponavljao sam stražarima da tretman kome sam izložen nije korektan, na šta su se oni smejali i vređali me.

Prve noći dobio sam samo vodu. Sledeće popodne dali su mi hleb i sir, koji nisam mogao da jedem zbog alergije na mleko. Obrok je sadržao jogurt. Jeo sam malo gulaša, ali sam posumljao da u njemu ima laktoze, pa sam prestao da jedem.

Upozorio sam da će biti posledica po Srbiju, ali to je samo povećalo njihov smeh, uvrede i poniženja. Do tada sam mogao da osetim otok u predelu kičme i povećan bol koji se sakupio posle dvodnevnog ležanja na krevetu.

Kada je došlo vreme da me oslobode, kao posledica pažnje medija i podrške javnosti, stražari su me naterali da nosim svoje stvari, dva ćebeta, cipele, tanjir i kašiku u jednoj ruci, što nisam mogao da uradim, pošto hodam pomoću štapa. Rekao sam im da sam hendikepiran. da imam ozbiljnu povredu kičme i da mogu ćebad da nosim jedino na ramenima. Oni su rekli da to nije pristojno već da moram sve da nosim u jednoj ruci. Na ovo se najmanje 4 puta, grupa od 10 stražara ismevala mom invaliditetu. Naređivali su mi da položim sve svoje stvari na pod, da se uspravim, da ih podignem i da to ponovim. Slično su postupili kada su me naterali da se popnem i siđem sa kreveta.

Čitanje knjiga, igranje karata, ili učenje novih veština su neki od saveta kako da se nosite sa odlaskom u zatvor, a koje nudi nekadašnji zatvorenik Sam Stanfield na Enzine@articles.  Međutim,  za jednog u sto odraslih u zatvorima širom SAD, blogovanje se sada koristi kao razbibriga – bar preko nekoga spolja ko ima pristup kompjuteru.

Blogovanje iz zatvora postaje sve češća pojava.

    Shaun Atwood, nekadašnji zatvorenik, sada vodi blog naslovljen Jon’s Jail Journal (Džonov Zatvorski Dnevnik), gde postavlja pisma zatvorenih amerikanaca.

Shaun Attwood

Krajem prošle godine, primio je pismo od ’doživotne’ Renee, koja je osuđena na 60 godina u zatvoru u Arizoni kada je bila tinejdžer. Renee piše da radi i ide u školu, a opisuje i druge stvari iz zatvora.

’Pitao si me šta mislim o kineskom psu i to me je nasmejalo. Ne mogu da jedem u kuhinji. Video sam da izvade bubašvabu iz čorbe i nastave da serviraju. Video sam posude na polju i kako golubovi jedu iz njih, pile za kuvanje koje leži nepokriveno. To mi se gadi.’

Shannon Park, pisac i aktivista za ljudska prava je isto u Arizoni. Park piše na svom blogu Preserving Prison Pages (Sačuvane Stranice iz Zatvora) da u njegovom zatvoru nedostaje osoblja:

 

Shannon Park

’Nasuprot javnom mišljenju i informaciji koja je predstavljena zakonodavcima i poreskim obveznicima, malo je zaposlenih u ADOC. Dosta je reći da se čuvari uzimaju iz drugih objekata da bi se održao minimalan broj čuvara neophodnih da bi zatvor operisao. U isto vreme, zakonodavci rade na tome da smanje broja čuvara u ADOC-u za 614. Veoma je opasno ako ima malo osoblja u prostorijama koje su prebukirane. Naročito u mestu koje vrvi od droga, frustracija, gladi, neprijateljstva i ovisnika koji veruju da nemaju šta da izgube.’

Park potom opisuje neke druge aktivnosti zatvorenika, a to uključuje korišćenje heroina i drugih droga. Kaže da zbog manjka osoblja nema dovoljno nadgledanja.

Post, postavljen nedavno na blogu Friends of Prisoners (Prijatelji Zatvorenika) poziva čitaoce da postanu prijatelji preko dopisivanja sa četvoricom zatvorenika koji su mentalno bolesni. Jedan od njih je James Schmeisser iz Wisconsin-a i on kaže da je izolovan.

’Zdravo svima onima koji brinu, vole i razumeju. Trenutno sam ozbiljno lišen slobode zbog toga što sam uradio. Sam provodim 24h dnevno, 3x nedeljno i 23h 4puta nedeljno. Podršku ne primam ni od porodice, nema moralne potpore, nema prijatelja, itd. Načinio sam greške, kao i većina ljudi, a i moja deca i ja smo propatili zbog toga i ja ustvari ne znam šta da uradim. Đavo je aktivno uništavao sve u mom životu, uključujući moje pokušaje da budem bolji čovek. Nalazim se na zidu i zaista mentalno patim, emocionalno i fizički.’

Aktivizam takođe  postoji u zatvoru uz grupu koja se zove  SHAC7, a čiji članovi su u zatvoru zato što su “vodili kampanju za zatvaranje, Huntingdon Life Sciences, zloglasne laboratorije za testiranje životinja.”

Josh Harper jedan od članova grupe ima istoimeni blog. U najnovijem postu on piše da nastavlja da se bori i neće da prihvati zatvor kao svoj dom.  

“Do danas, država mi je oduzela dve godine života. Šesnaestog novembra 2006. g. ušao sam u obližnji Državni Zatvor, skinut do gole kože, dato mi je odelo, i bačen sam u ćeliju zato što sam zagovarao kontraverzne taktike da se zatvori laboratorija za životinje.

Dobio sam nekoliko saveta od prvih zatvorenika koje sam upoznao – pokušaj da zaboraviš da si ovde. Nemoj da misliš o vremenu. Pokušaj najbolje što možeš da ne pomišljaš na svet izvan zatvora. Kakav odvratan savet! Iako ovo možda otežava moj život, osećam se lakše dok patim u zatvoru. Nikada neću biti kao neki od pripitomljenih primeraka rase koji polako prestaju da vide ograde i rešetke i počinju da gledaju na ovo mesto kao dom. Strastveno mrzim zatvor, i to me ubeđuje da sam razuman.

Jelenin bivši muž, narkoman, dolazi u Jeleninu kuću i preti njenom detetu. Jelena se razvela od njega pre dve godine. Sud je odredio da on viđa dete zato što to može pomoći njemu da se „skine“ sa droge. On nikada nije  platio alimentaciju, a postao je pretnja za Jelenu i njeno dete.
 
Jelena je govorila na jednom času u Školi za web novinarstvo. Njen govor je bio deo predavanja o Facebook aktivizmu. Studenti su napravili Cause page na Facebook-u da bi promovisali ovaj i slične slučajeve. Više od 250 pojedinaca se pridružilo Cause page. Dragana Banković, Goran Nešin i Dragan Milošević su objavili priče o tome šta se dogodilo Jeleni i njenoj porodici u naporu da svet upoznaju sa ovim slučajem. Oni su napisali (SRB):
 

Narkomani u Srbiji mogu neometano da ugrožavaju živote svoje dece, čak i kada ima sudski izrečenu privremenu meru. O tome kako treba da se poboljša zakonska regulativa brinuće se jedna druga priča. Ova priča se, pak, tiče onih koji o primeni postojećih zakona brinu. Ili bi bar trebalo da brinu.

 

Ovo je priča o državnim organima, koji nismo sigurni da imaju sluha, da dovoljno zaštite majku i njeno dete od oca narkomana. Ne želeći da prejudiciramo dalje postupke nadležnih službi, ovim putem samo skrećemo pažnju javnosti na ovakve slučajeve.

 

Ko?

 

Jelena je majka četvorogodišnjeg deteta. Od supruga-narkomana, razvela se zbog njegove narkomanije posle tri godine suživota i preselila daleko od rodnog grada, kako bi otpočela novi život, sa novim čovekom.

Problemi kao da su tek tada počeli. Bivši suprug ne namerava da se tek tako pomiri sa činjenicom, da dete može da viđa, samo jednom u dve nedelje, i to vikendom. Dolazi i preti, pod dejstvom opijatima, a sve na šta Jelena i njeno dete nailaze, od zvaničnih službi, nije obećavajuće za njihov miran san.

 

Šta?

 

Članom 173. zakona o krivičnom postupku, koji se nalazi u glavi 11, o Podnescima i zapisnicima, “Sud je dužan da svoj ugled i ugled stranaka i drugih učesnika postupka zaštiti od uvrede, pretnje i svakog drugog napada”.
Sud da radi svoje, policija da radi svoje!

 

Gde?

 

Ova porodica je utočište našla u jednoj od beogradskih, perifernih, opština. U relativno maloj sredini, ne nailaze na razumevanje okoline, niti bilo kakvu eventualnu zaštitu.

 

Kako pomoći?

Priključi se ovoj akciji za isticanje neophodnosti zaštite majke i njenog četvorogodišnjeg sina, ali ne tek tako, “reda radi, jer je ideja humana”, već da bi ideja bila materijalizovana - odnosno da mlada majka i njeno dete dobiju adekvatnu pomoć. Zaštitu.

 

Kada?

Pomoć je prava - samo ako je pravovremena i potpuna. Odgovor na pitanje “kada?”, i tebi, i sudu i policiji i institucijama za socijalni rad, je - ODMAH.

Bilo da je iz ljubavi ili zbog vize, nikada nije lako odlučiti se za brak. U SAD, gde više od 12 miliona ljudi živi kao „neupisani“ doseljenik, jedan od načina za dobijanje pravnog statusa je da se zaljubite i sklopite brak sa američkim državljaninom.

Prema Ministarstvu državne bezbednosti SAD-a, 2007 godine 1.052.415 osoba je pribavilo „pravni status“ u Sjedinjenim Državama. Od tog broja, 274.358 ga je dobilo sklapajući brak sa građaninom SAD-a.

Na vebsajtu anti-imigracione grupe Centar za studije imigranata, David Seminara se pita koliko je od ovih hiljade brakova zaključeno iz prave ljubavi, i naglašava primer neveste naručene putem pošte, dogovorenih brakova, i razmene novca.

Veliki broj blogera doseljenika razmenjuje svoja mišljenja o braku i dokumentima u Sjedinjenim Državama.

Brak iz nužde

El Random Hero u Kaliforniji piše da su mu kao doseljeniku bez dokumenata, prijatelji i porodica savetovali da se oženi, ali je ta ideja za njega neprihvatljiva:

Za mene lično, to je jedna od najtežih stvari koja se može uraditi. Pošto imam nelegalan status u ovoj zemlji, mislim da taj teret moram sam nositi. Naravno, moji prijatelji su se zezali i predložili mi da oženim američku devojku i tako dobijem papire. Jedanaesti septembar je zauvek promenio svet, a posledice se još osećaju sa svih strana. Ženidba više nije održiva opcija zato što je proces useljavanja počeo ozbiljno da se sprečava i kažnjava pojedince uključene u brakove kroz zeleni karton. Tu su i moralne posledice pljuvanja na sveti čin kao što je brak, tako da se ja nalazim u nebranom grožđu.

U jednom drugom blogu nazvanom Prokleti Meksikanci (Damn Mexicans), bloger raspravlja o jednom članku o Julia-i i Gustav-u, sestri i bratu koji su došli u Sjedinjene Države kada su imali 8 i 11 godina. Gustavo je oženio američku drzavljanku, ali Julia još nema dokumenta dok se polako probija na koledžu.

„…mnogo ljudi misli da je lako zasnovati brak sa američkim državljaninom. Julia ima 18 godina i nikada nije imala dečka. Razmislite malo i pokušajte da se setite sa kim ste se viđali kada ste imali 18 godina. Razmislite da ste zasnovali brak s tom osobom. Grozno. To je strašna misao, za većinu nas 18 godina je suviše malo za brak, kao i to što se Gustavo oženio kada je imao 21 godinu, ali ga je situacija u kojoj se nalazio naterala na to.“

„Dok nas smrt ne rastavi“

Prema podacima organizacije Preživeli supružnici protiv deportacije, nekim ljudima se preti deportacijom kad njihov „pravni“ supružnik umre.

„Zbog rupe u zakonu, za vreme duge birokratske procedure oko zelene karte, zakonit supružnik američkog građanina se automatski suočava sa poricanjem i pretnjom deportacije kada njihov supružnik umre. U zemlji ima više od 180 ovakvih slučajeva koji utiču na žene, majke i decu.“

Bloger Moj život kao Stranac (My life as an Alien) komentariše jedan slučaj:

„Dahianna Heard je udovica Jeffrey Heard-a koga su pobunjenici ubili marta 2006 godine dok je donosio opremu američkim snagama u Iraku. Dahianna Heard, koja je građanin Venecuele a živi na Floridi, sada bi mogla biti deportovana iako su se ona i njen muž prijavili za njenu boravišnu dozvolu i čekali su da je dobiju. Oni takođe imaju sina koji je američki držvaljanin ali ga čeka nesigurna budućnost ako mu majka bude deportovana.“

Ova blogerka piše da je prošla sve „prepreke“ da bi dobila državljanstvo, ali da isto tako razume kako se supružnici mogu osećati.

„Nije lako preseliti se u novu zemlju, morate se navići na mnogo toga. Kada od tog novog mesta napravite svoj dom, stara zemlja nije više dom. Ne mogu zamisliti da izbugim muža, a onda i moj dom.“

Slomljeni snovi, jaka srca

Amy je američka gradjanka i živi u Chicago-u, Ilinois, dok njen muž Carlos, koji je bio doseljenik bez dokumenata, sada živi u Monterrey-u, Meksiko. Amy piše u svom blogu Destinazione Paradiso da zbog toga što se Carlos preselio iz Meksika u Sjedinjene Države ’nelegalno’ kao tinejdžer, suočava se sa problemima koje čak ni brak ne može rešiti.

’Kao što vidite, nasuprot sveopštem mišljenju (blog post o TOME dolazi uskoro), ljudi koji su dovedeni u SAD nelegalno ne mogu jednostavno rešiti svoj status tako što će se vratiti u svoje zemlje i tamo tražiti vizu. To ne mogu rešiti ni automatski tako što će sklopiti brak sa američkim državljaninom. Međutim, dok se na kriminalna dela koja su počinili pripadnici manjina gleda drugačije nego na one koje počine stariji ljudi, u svetu useljavanja, godine nisu važne: možete dobiti jednake kazne bez obzira da li ste ušli u zemlju kada ste imali 8 ili 58 godina.

Priča o Carlosovom useljavanju ne samo da prelazi jednu, već DVE sive zone Zakona o Useljavanju i Narodnosti iz 1996 godine. Desilo se da dok je zakon zaboravio da je trebalo posebno tretirati manjine u nekim delovima Zakona. SAD konzulat u Meksiku je nedavno odlučio da primeni svoja pravila i da tretira manjine isto kao i odrasle.

Oktobra 2008 godine, Carlos je dobio presudu da više ne može legalno ući u SAD. Njegova žena Amy je napisala:

’Nažalost, naša jednogodišnja doseljenička avantura je doživela buran i razoran sudar sa onim što predstavlja stvarnost doseljeničkog zakona. Posle skoro 11 meseci, dva ponižavajuća meksikanska posla, hiljade dolara, 9 međunarodnih letova, beskrajnih nada i snova, i tona molitvi, ostali smo praznih šaka. Kako stvari sada stoje, Carlosu je zabranjeno da ikada opet uđe u SAD, i nema nade da će se to preinačiti. To je uvek bila mogućnost, kao neka najgora mogućnost, ali to je sada naš jedini scenario.’

Uprkos tome, Amy piše da se borba nastavlja.

Slika vereničkog prstena gore je prikazana uz Cretive Commons dozvolu od strane Pictr30D na flickr.

Tokom proslave San Valentina, u jednom lokalu u Bejrutu, obnovljen je apel kako bi se napokon  u Libanu, dozvolili i gradjanski brakovi a ne samo verski.

U jednom od najpopularnih lokala Bejruta, Gemmayze, veliki broj parova različite verske pripadnosti je isceniralo lažna vančanja, radi protesta protiv strogih, državnih zakona o venčanjima.

U ovom momentu, gradjanski brakovi izmedju lica različitih vera su zakonom priznati, samo ukoliko brak nije sklopljen na teritoriji Libana. U državi u kojoj postoje različite verske frakcije, to stavlja u nezgodnu situaciju mnoge parove čije su verske pripadnosti različite.

Protest je deo, jedne opšte kampanje, usresredjene na uklanjanje i zamenu, opresivnog verskog režima i kontrole libanskih institucija, jednim laičkim sistemom koji bi važio za sve gradjane.

Samo nekoliko dana pre proslave San Valentina, Ministar Unutrašnjih Poslova, Ziad Baroud, je izjavio da će gradjani moći, ukoliko to žele, da uklone iz ličnih dokumenata, i matičnih knjiga, podatak o verskoj pripadnosti.

Mnogi blogeri Libana su pozdravili predlog, iako su drugi ostali skeptični.

Ms. Tee, blog B-side Beirut [in], je među onima što podržavaju predlog Barouda:

Nisam u poslednje vreme obratila pažnju na vesti jer sam bila prezauzeta nastavom, tako da kad sam saznala da od sada mogu stvarno da izaberem da li ću ili ne da izbrišem moju sektu iz registra  mojih ličnih podataka (Nufus), nisam verovala svojim očima i uštinula sam se. Kako se to desilo?

Pored toga što se uvećalo moje poštovanje prema ministru Unutrašnjih poslova Ziadu Baroudu, ovo je najverovatnije jedina vest poslednjih godina u Libanu, koja vredi slavlja. Pošto sam ateista, dete mešovitog braka, doživljavam to na lični način.

Bodrenje i poziv na optimizam stiže i od  The Lebanese Inner Circle [in]:

Iako, u početku ovaj potez uklanja samo podatke o sopstvenom verskom opredeljenju, cilj je da se potpuno ukloni verski zakon, radi postizanja civilnog prava koje će važiti za sve gradjane i time ostaviti da vera bude lično pitanje.

Svaka čast, kaže Hanibaal u Lebanon Iznogood-u [in]. Dodaje medjutim, da je neophodno uraditi više i nudi širu prospektivu u borbi izmedju religija i laicizma u zemlji.

U Zemlji u kojoj su sekte toliko ukorenjene, biće interesantno osmatrati koliko će Libanaca zaista iskoristiti ovu mogućnost.

Iako ovo predstavlja bitan korak prema procesu laiciziranja političkog sistema Libana, preostaju druge velike prepreke da bi se iz javnog života uklonila religija. Libanski politički sistem je jedan od najprimitivnijih na svetu, jer nacionalnim identitetom i političkim životom pojedinaca  ne vladaju nezavisne državne institucije, nego su čvrsto u rukama Crkvi, Džamija i drugih verskih organizacija koje dominiraju Državom. Takozvana demokratija je jedna laž. Realnost je drugačija, Liban je jedna konfederativna teokratija u kojoj vlada i državne institucije predstavljaju  verske organizacije a ne gradjane.

Hanibaal opominje na mogućnost da odluka Bairouda može biti “dim u očima” radi umirenja onih Libanaca koji podržavaju laicizam:

Drugi primer je taj da u Libanu ne možeš biti induista, agnostik, bahaj, ateista ili član bilo koje druge vere koja ne pripada nekoj od  18 verskih organizacija koje su priznate Ustavom. Nemaš nikakav gradjanski, civilni status ako ne pripadaš jednoj od 18 verskih organizacija. U stvari odluka ministra Baroud-a može biti dim u očima jer uklanja nešto što se odnosi samo na lično versko opredeljenje, pošto će ista ta verska organizacija da nastavi da odlučuje ko može da vlada i ko može da se kandiduje za političku funkciju.

U borbi za pravo na gradjanski brak, Hanibaal pominje, realnost u medjuverskim odnosima u Libanu i tešku situaciju žena iz ovog aspekta.

U Libanu, u braku različitih vera, nije dozvoljeno bračnim drugovima da svako zadrži svoju veru; obično žena mora da se odrekne sopstvene i da prihvati veru supruga, da bi joj bilo dozvoljeno da se uda za njega. Ubistva, “ iz časti” su još uvek zaštićena zakonom u Libanu:  Svaki drugi dan, jedna muslimanska žena bude ubijena , zato što je muž, brat, rodjak ili bilo koji muškarac pripadnik njene šire familije (i one od supruga), optuži ili osumnjiči da ima vanbračnu vezu. Često, ovo je način, putem kojeg neki od muških članova porodice, nakon što je naterao ženu da se prostituiše, a iz straha da ne bude otkriven, uspeva da je ućutka, ubijajući je i izjavivši nakon toga da je “obečastila” porodicu.

Ms. Tee - B-side Beirut [in] je svesna svih problema, ali veruje da je odluka Baroud-a, postavila zemlju na pravi put. Razmišlja i o zbunjenosti “ sektaškog gradjanstva”.

Ne radi se naravno o čarbonom  štapiću kojim će da se uklone sekte. Jasno je, da će Skupština, glasački sistem i naša “demokratija” koja nas “zastupa” moći da nastave istom linijom, čak i kada poslednji gradjanin bude uklonio svoju versku pripadnost iz dokumenata i matičnih knjiga. Naročito, kada se ove institucije temelje na popisu stanovništva koje više ne postoji.

Ali baš zbog toga je jednostavno fenomenalna, ta mogućnost da se ukloni sopstvena verska pripadnost iz registra: na meni je, kao osobi i gradjanki, odgovornost da odmah sutra ujutro odem i izbrišem moju sektu iz registra Nufus. U ovome je izazov. Šta će ostati iza svega toga,  postaće argument, samo onog momenta kada sveopšte odbijanje sektaškog gradjanstva postane realnost. Dakle pitam se: koliko ljudi će to uraditi? I koliko njih će se upitati: ko sam, van moje vere?

 

Brazilski zakon o sajber-kriminalu koji je predložio senator Eduardo Azeredo [pt] je pravi rudnik kontroverznosti (više o tpme ovde, ovde, ovde, ovde, ovde, ovde, ovde i ovde). Zato ne iznenađuje što je debata na velikom samju sajber-kulture ovaj zakon učinila još kontroverznijim. Azeredov pomoćnik José Henrique Portugal i sudija Vrhovnog suda Fernando Botelho su pozvani na Campus Party Brasil 2009 da brane zakon u debati [pt] sa razjarenom masom bit-torrent-korisnika, p2p-zavisnika koji su posetili Campus Party.

Ukratko, Alberto Marques, na blogu gJOL [pt] kaže:

“Portugal e Botelho tiveram muita dificuldade para apresentar seu ponto de vista sobre o projeto, sofrendo intensos protestos.”

José Henrique Portugal pred posetiocima koji protestuju zbog narušavanja privatnosti i autoritarizma u zakonu o sajber-kriminalu

Na blogu Meme de Carbono može se naći dugačak post koji govori o zakonu o sajber-kriminalu u dobu komunikacije i demokratije koje je doneo internet i navode se mnogi razlozi za i još više razloga protiv Azeredovog zakona. Autor u nekoliko reči objašnjava [pt] zašto je ovaj zakon naišao na tako veliko protivljenje u digitalnim krugovima Brazila:

“Caso o projeto de lei de cibercrimes seja aprovado você terá medo de se expressar.
A liberdade de expressão apoiada pela Internet é uma grande ameaça a uma estrutura de poder estabelecida entre mídia, governos e corporações.
O poder estabelecido está acostumado a comunicar e não a interagir com seu ouvinte, mas nós queremos ser interlocutores do nosso tempo.
A pressa em aprovar a criminalização dos cibercrimes não vem de um apelo popular, mas dos interesses do poder estabelecido que defende uma forma de democracia que não é mais suficiente.”

S leva na desno: Ronaldo Lemos, Sérgio Amadeu, predsedavajući debate (u sredini), Fernando Botelho i José Portugal.

Publika pozdravlja govor kojim je Sergio Amadeu branio anonimnost na internetu i napadao ‘Azeredov zakon'.

Levi natpis: “Mi branimo anonimnost na internetu”. Desni natpis: “Odbranite budućnost interneta u Brazilu i širom sveta”.

“Slobodan internet = Demokratija”

Samo nekoliko minuta pre završetka obraćanja poslednjeg govornika, organizatori su obavestili prisutne da neće moći da postavljaju pitanja, jer je “debata” predugo trajala i da moraju da je okončaju jer u sali ima još zakazanih događaja. Daniel Padua prigovara [pt] zbog nedostatka prave javne debate na “debati”:

“Debate sobre lei de cibercrimes poderia ter entrado para a história com a participação direta da sociedade (o que faltou à audiência pública): o evento foi interrompido pela presença do governador em exercício próximo ao debate.”

Tux, Linux pingvin, drži natpis na kojem piše “Kažite ne online nadgledanju”.

Jorge Araújo, sudija iz Brazila koji održava blog Direito e Trabalho, kritikuje [pt] nameru da se definišu novi zločini u već pretrpanom krivičnom sistemu Brazila:

“Os defensores da lei estão errados ao buscar que se emplaque mais uma norma ao nosso combalido sistema jurídico, prevendo penas de prisão, quando sabemos que ladrões e assassinos são soltos diariamente justamente em virtude da falência de nosso sistema prisional […] Por outro lado para que se criminalize um delito é necessário que ele traga à sociedade um verdadeiro clamor, do tipo que antes de ser considerado crime ele já receba a censura da sociedade. […] Não é o que ocorre com os delitos que se pretendem penalizar. Pelo contrário muitas práticas que se pretendem penalizas são adotadas pela grande maioria dos presentes na Campus Party e desconhecidas pelo restante da população para o qual o computador é, quando muito, uma máquina de escrever sem papel.”

Mnogi su nosili crvene klovnovske noseve i protestovali zato što ih zakon o sajber-kriminalu pretvara u kriminalce.

U istom postu, Araújo kritikuje argumente koje je Sergio Amadeu koristio u korist anonimnosti na internetu:

“o anonimato que se permite, e até exige, em regimes de exceção, como os regimes autoritários da China, Cuba, mas também de subjugação como dos próprios países árabes, como o Iraque em face dos Estados Unidos, não se pode confundir com um anonimato interno, que se pode voltar contra os demais cidadãos. Até porque não se cogita que atue anonimamente em um regime democrático sem um propósito escuso.”

U komentaru na Araújov post, Raquel Recuero [pt] govori o anonimnosti i mogućem korišćenju prikupljenih informacija od strane vlade ili bilo koga ko do tih informacija dođe, ako zakon o sajber-kriminalu bude usvojen, i primoravanju internet provajdera i distributera da beleže sve aktivnosti korisnika:

“A lei prevê a obrigação dos provedores de registrar dados de navegação de todos os usuários. TODOS. Isso é, para mim, uma invasão de privacidade por presunção de que, ao navegar, estarei cometendo um crime. Dados esses que poderiam ser usados para outras coisas - penso, por exemplo, no valor publicitário de conhecer os hábitos de navegação das pessoas (eu detesto spam); nas investigações privadas de adultério (detetives); etc. etc.”

Araújo završava post kritikujući Eduarda Azereda što se nije pojavio na debati, i što je poslao svog pomoćnika José Portugala:

“achei desrespeitosa a ausência do Senador Azeredo. Não há justificativa para que um representante do povo deixe de comparecer para prestar a este os esclarecimentos sobre a sua atividade. Dificilmente o senador encontrará uma reunião com tantos interessados na sua atividade parlamentar quanto no CParty, e encará-los e ouvi-los, mais do que um ato de cortesia, seria a sua obrigação.”

Jedan od učesnika drži svoj notebook sa natpisom “Jesi li se uplašio, Azeredo?”, posle potvrde da Eduardo Azeredo neće prisustvovati debati.

Na kraju debate, pošto su ih obavestili da neće moći da upute pitanja José Portugalu i Fernandu Botelhu, posetioci su govornicima okrenuli leđa i u znak protesta počeli da odlaze dok je Portugal još govorio.

Sve fotografije u ovom članku, osim prve, je snimio Daniel Duende, objavio Daniel Padua i dostupne su ovde pod Creative Commons licencom.