Kada je radio Holandija objavio jedan arapski prevod o pakovanju veštačkog himena nevinosti, kada su novine Youm7 najavile da će ovaj proizvod biti dostupan na Egipatskom tržištu za LE 83, kada su konzervativni članovi parlamenta želeli da ga zabrane, a da se svaki izvoznik istera iz zemlje ili da mu se odseče glava, i kada je to izazvalo veliku buku u egipatskoj blogosferi, Mohamed Al Rahhal je morao da kupi jedan.

Kada je otišao da preuzme svoj paket u pošti:

otvorili su ga razni zbunjeni carinici i poštanski službenici koji su, potpuno izgubljeni, u pisanoj formi definisali proizvod kao onaj koji “sadrži nepoznatu crvenu tečnost” - i čekali su na moje obrazloženje.

On im je rekao da je to “kinematografska šminka” i odneo proizvod kući.
 
Takav je “himen”: 5×7cm naborano parče plastike od albumina, uputstvo me je brzo ispavilo - prekriveno sa jedne starne tamno crvenim mastilom. Smeštena u vaginu pre seksa, plastika se malo stvrdne i popuca u toku snošaja. Nekoliko kapi “krvi” će uprljati posteljinu, čuvajući “čast” žene, njene porodice i društva.
 
Da li stvarno funkcioniše ili ne ja ne mogu da odgovorim. Potpuno odsustvo medicinskih informacija o proizvodu, kao i onlajn optužbe da ovaj proizvod može izazvati infekcije, čine me nevoljnim da ga dam dobrovoljcu na testiranje.

Moni El Tahawy se nije svidelo koliko su Egipćani bili besni zbog lažnih himena. Uz sve nevolje koje Egipat danas ima, rast troškova života, predsednik koji je na vlasti već 28 godina sa sinom koji pretenduje da ga nasledi, itd., čemu sva ova halabuka oko himena, pravog ili lažnog?

Dobrodošli u licemerje i poricanje, koji zajedno lupaju na srce konzervativnih religioznih pogleda na žene i nevinost. A kada je Egipat u pitanju, taj konzervatizam se podjednako odnosi i na Muslimane i na Hrišćane.

Kao Musliman, znam da Kuran propoveda čednost za žene i muškarce, ali konzervativna opsesija ženama znači da se samo od žena očekuje da se povinuju zabrani vanbračnog seksa. Ova opsesija devičanstvom je plitka u najboljem slučaju i smrtna u najgorem.
 
Mohamed El Rahhal snažno osuđuje:

Licemerje nam dozvoljava da diskriminišemo 50% društva, dok drugoj polovini tolerišemo. Ja sam protiv toga da žene moraju ići toliko daleko, ponekad čak ugrožavaju svoje zdravlje, da nam dozvole da odlažemo dugo očekivani nacionalni moratorijum na polne odnose.

Najgore je objasniti moral uz pomoć anatomije. S druge strane, ako čekamo na mali komad plastike da definiše moral, već smo na krivom putu i moramo naći bolju definiciju.

Prošle subote je u Budimpešti održana 14. Parada Ponosa (Pride Parade). To je bio jedan od događaja u okviru zatvaranja LGBT festivala filma i kulture, koji je počeo 30. avgusta. Obezbeđenje je tokom četrnaestog Marša Ponosa bilo na povišenom nivou zbog napada koji su se desili 2007. i 2008. godine.

Eva S. Balogh, na Hungarian Spectrum piše o zategnutoj atmosferi koja je vladala pre početka ceremonije zatvaranja:

 […] Za kratko vreme atmosfera je postala veoma zategnuta tako da su ambasade Australije, Kanade, Republike Češke, Francuske, Nemačke, Holandije, Norveške, Slovenije, Južne Afrike, Španije, Švedske, Ujedinjenog Kraljevstva, i SAD-a izdale saopštenje. To saopštenje navodi sledeće: ‘Pružamo podršku i solidarnost zajednicama lezbejki, homoseksualaca, biseksualaca u Mađarskoj. Podržavamo pravo ovih zajednica da iskoriste ovu priliku i marširaju mirno i u skladu sa zakonom, u cilju izražavanja svoje želje da se prekine tišina koja obavija određena pitanja u vezi sa njima. Saopštenje se završava ovim rečima: ‘Stav naše vlade u odnosu na ovo pitanje je u skladu sa načelima koji su postavljeni u Zajedničkom saopštenju o ljudskim pravima, seksualnoj orijentaciji i identitetu pola, usvojenog na zasedanju Generalne Skupštine UN-a, 18 decembra 2008. godine.' Zaista je šamar u lice kada se među ovih 13 zemalja nađu Češka Republika i Slovenija i to pokazuje koliko je Mađarska pala čak i u regiji. Danas je Mátyás Eörsi (SZDSZ) izrazio svoju zahvalnost na podršci koju su ove zemlje pružile. Pored toga, Whoopi Goldberg, koja jako voli Mađarsku pošto je tu provela neko vreme na snimanju i koja je u šali rekla da joj ne bi smetalo da postane SAD ambasador u Mađarskoj, je bila toliko zabrinuta povodom situacije u Mađarskoj da je poslala poruku preko YouTube-a. […]

Sledi poruka Whoopi Goldberg na YouTube-u:

Mađarska policija je bila dosta zauzeta u subotu zato što je toga dana i Mađarska fudbalska reprezentacija igrala protiv Švedske u kvalifikacijama za Svetsko Prvenstvo. IndymediaCalling je postavila ovaj izveštaj:

[…] Jedina pozitivna stvar o Ponosu 2008. bila je velika pažnja koju su joj mediji pripisali i povećana zaštita ove godine (na kraju krajeva, nisu svi policajci kreteni). Nije samo bila zatvorena Andrassy avenija gde se Parada održala, već i paralelne ulice koje su bile ograđene žicom. U suštini, veliki deo centra Budimpešte, uključujući metro, bio je zatvoren. […] Kroz žicu su se mogle videti gomile ljudi, ali ih je prošle godine bilo više. Pored toga, na ovaj dan se odigrala fudbalska utakmica između Mađarske i Švedske, tako da je većina huligana već bila na stadionu kad se Parada završila. Ispostavilo se da su učesnici parade tvrd orah za one koji nameravaju da ih napadnu, pošto ih je policija pratila čak i posle završetka Parade na Deak i Blaha Lujza trgovima, pošto je svim učesnicima savetovano da iskoriste Blaha Lujza metro. 

Hungarian Spectrum takođe donosi izveštaj o ovoj paradi. Bivši premijer Mađarske Ferenc Gyurcsány je takođe prisustvovao sa svojom ženom, ali je napustio paradu pre završetka na stanici žute metro linije:

[…] Bilo je oko hiljadu učesnika, uključujući i bivšeg premijera Ferenc Gyurcsány-a i njegovu ženu, Tamás Bauer, bivši SZDSZ član parlamenta, Mátyás Eörsi, SZDSZ član parlamenta, pisac Péter Kende, i András Léderer, bivši presdednik SZDSZ Nove Generacije. Pored njih, tu su bili predstavnici Amnesty International-a, Democratic Charta, i drugih građanskih organizacija. Ovo je prvi put da se bivši premijer pojavio u javnosti od njegove ostavke u martu. […] Nisam siguran kako je policiji uspelo da spreči grupe orijentisane protiv homoseksualaca da ne napadnu povorku, ali bili su uspešni iako je bilo problema i pre nego što je parada počela. Bila je jedna mala grupa na Hősök tere-u, ali su bili jako glasni. Prvo su vikali razne psovke protiv homoseksualaca i Jevreja, a kada su videli da je i Gyurcsány prisutan i njemu su dobacili par ljubaznih reči. […]

Zbog povećane prisutnosti policije, oni koji su marširali mogli su uživati u paradi bez sukoba sa grupama koje su bile protiv učesnika. 

Ovde se nalaze linkovi za video izveštaj sa parade: prvi  govori (mađarski, engleski) o važnosti učestvovanja na ovakvom skupu, dok se u drugom, naslovljenom ‘100% hetero', vide policajci i grupa protiv homoseksualaca.

IndymediaCalling zaključuje da je parada 2009 protekla većinom bez incidenata:

[…] O Ponosu 2009: bilo je dosta pojedinaca i grupa iz Mađarske i inostranstva. Paradu su otvorili Juris Lavrikovs, Paata Sabelashvili (ILGA Europe), koji su poželeli dobrodošlicu učesnicima i rekli zašto je parada Ponosa važna. Bila su tu dvoje kola sa zvučnicima, grupa ljudi koji su nosili zastavu duginih boja, i nekoliko manjih grupa uključujući Amnesty-Hungary (žuta grupa) i Roze-crni blok.

Sve u svemu, bila je to još jedna dobra prilika da ovi čudni ljudi posegnu za svojim pravom za jednakost, ali i za onime koji ih podržavaju da to izraze. Nadamo se da će se Parade Ponosa uvek održavati bez incidenata kao ova 2009, i da će u Mađarskom društvu porasti tolerancija prema čudnim ljudima dotle da ubuduće neće biti potrebno postavljati ograde. […]

Bloger koji je veoma oprezan izveštava na Hungarian Spectrum-u o neredima nastalim zbog zaštićenog marša ponosa i o kasnijoj svečanosti zatvaranja u Corvintető (”Corvin Rooftop”), na trgu Blaha Lujza:

[…] Ali, dole niz ulicu bilo je nekoliko stotina demonstranata koji su pokušali da se probiju u okupljanje na Octogon-u. Opet nisu uspeli. Učesnici parade navodno nisu ni znali o neredima van zaštićene sredine. Oko 4:30h, 300-400 ljudi se skupilo na Deák tér-u gde su napali policiju, i policija je ovde morala da upotrebi suzavac. Ova grupa se uskoro povukla odatle ali su se onda motali po obližnjim ulicama, uključujući i Dohány utca gde se nalazi poznata sinagoga u Budimpešti. Možete samo zamisliti šta se onda desilo. Svakako su nazivali Jevreje i kidali plakate koji su promovisali Jevrejski Letnji Festival. Sve se to događalo dok su ovi divljaci nosili Mađarske zastave. Veoma rodoljubivo. Nedaleko od Dohány utca, nalazi se Astoria Hotel gde se skupila jedna druga grupa koja je krenula duž Rákóczi út-a do robne kuće Corvin, čiji ravan krov se koristi za razne zabave. Navodno, neki dečaci su hteli da organizuju žurku tamo. Dok se oko 150 ljudi skupljalo ispred robne kuće boreći se sa policijom, na Deák tér-u oko 200 ljudi bacalo je flaše i kamenje na policiju i tako su polomili prozore bar jednim kolima. Sve u svemu, 11 ljudi je uhapšeno. Neki od ove ‘gospode' su navodno pretukli mladu ženu koja je nosila majcu kao učesnik parade. Dok je čekala tramvaj, pojavila su se tri čoveka iz podzemnog prolaza ispred Astorije i bez reči počeli da je tuku. Od svih tih udaraca žena je pala na zemlju. Tako, izudarali su je nekoliko puta da bi je naučili pameti. Pretrpela je povrede glave i noge. […]

Prema izveštavanju The Budapest Times-a, policija je pokrenula zakonske postupke protiv 17 ljudi zbog nasilja nad službenicima, a iz različitih razloga zadržana je 41 osoba, uključujući neposlušnost, ugrožavanje javnog mira i nošenja eksplozivnih sprava u raznim delovima grada. Parada homoseksualaca, u kojoj je učestvovalo oko 1,500 ljudi i koja je bila osigurana gvozdenom ogradom i velikim brojem policajaca, završena je bez većih incidenata.

A Švedska je pobedila Mađarsku sa 2:1.

Američke snage su 6. i 9. avgusta pre 64 godine bacile atomske bombe na Hirošimu i Nagasaki. Umrlo je više od 200,000 ljudi, i svake godine održavaju se ceremonije kao sećanje na ove žrtve, ali i da se podseti na užase rata i korišćenja nuklearnog oružja.

Japanski blogeri razmišljaju o istoriji svoje zemlje i o značenju ove godišnjice.

Atomic Bomb Dome in Hiroshima. By Flickr user kamoda

touhen 03 iz Hirošime, iznosi  priču o zgradi (na slici gore) koja je sada simbol A-bombe, zajedno sa onim čega se seća u vezi toga.

戦前の産業奨励館は大正１５年に建てられた、とてもお洒落な建物だったようです。原爆ドームと呼ばれるようになった今でも、よく見ると美しい装飾が、あちこちに残っています。

今年も８月６日がやってきました。広島に原爆が落とされた日です。当時、広島市の周辺部、矢野町に住んでいた母は小学生で、校庭で朝礼中でした。大地が一瞬白く透けて見え、町内の自宅近くに爆弾が落ちたと思ったそうです。祖母は同じ町内の海岸で塩作りをしていました。すぐ近くに敵機が来たと思い、曾祖母と手を取り合って夢中で逃げたそうです。そのうち広島市内と隣接した安芸郡府中町の東洋工業（現在のマツダ株式会社）に爆弾が落ちたという噂が流れ、それなら親戚を助けに行かなければという話をしているうちに、東洋工業ではない、広島市内は火の海だという情報が入り、被爆した人達が次々と運ばれて来るようになり、祖母は看護にかり出されたといいます。

あの日、８月６日の午前中数時間の経緯を私は繰り返し聞いて育ちました。バスに乗れば、「もうこのあたりだと、大部分の人が死んだ」とか、あの日のことを祖母から聞いたものです。爆心地へ向かうバスの中で聞くと印象が強くて、私は子供の頃ずっと、市内へ向かうバスに乗るたび、生きて帰れない範囲に入ったなと頭の隅で思いましたし、帰りは府中町を通過する頃から微かにホッとする妙な感覚を持っていました。身近な被爆体験、あるいはその周辺の体験はざらにありましたし、学校では昼休みに原爆の体験記が校内放送されていました。昭和４０～５０年代、広島では原爆が昨日のことのように存在していました。

Bloger na ocntoday podseća  [ja] na jedan od najpopularnijih radova koji govori o tom tragičnom događaju: Hadashi no Gen [Barefoot Gen] postavio Keiji Nakazawa (Ovde  se nalazi crtani film [en])

Na dan godišnjice atomske bombe, Japanski pevač Masaharu Fukuyama (福山 雅治) je za vreme svog radio programa javno priznao, po prvi put, da je sin dvoje ljudi koji su preživeli A-bombu. Ovo je mnoge navelo na razmišljanje o dugogodišnjoj društvenoj diskriminaciji koju su žrtve A-bombe (被爆者 hibakusha) i njihovi rođaci morali da podnose i koje su onemogućile mlađe generacije hibakusha da kažu istinu o prošlosti svojih porodica.
Sledi blogerov svedok .

また、被爆2世、被爆3世であることをずっと言えなかった人もいるだろう。ただし私もそうだったのだが、この発言が大きく報じられたことに違和感を感じたのもある。被爆した方への差別があるという認識はこの広島都市圏には今はないし、少なくとも広島市近傍ではそのような選別は無意味であると考える。今、もしあればそれはただひたすらに悲しい。ただし、被爆が元で健康を害された方が結果的に被爆による健康被害を元に社会から疎んじられたと言うことは正直あるのだろう。被爆者への偏見や、同じ日本人の中でも感じ方に温度差があるなら残念である。

核爆弾による被曝では、直接的な外傷のみならず、深刻な外傷が見られなくても脱毛、出血、下痢や嘔吐、慢性白血病、甲状腺がんなど発症する割合が高くなるといわれ、これを原爆症という。被爆者の子は「被爆2世」、その孫は「被爆3世」と呼ばれるが、遺伝的健康障害が現れやすいと言われているもののでも科学的な立証はされていないし、追跡調査も実施中じょうたいらしい。そもそも、これ以前に症例があったとは思えず、原爆症によるメカニズムがわからない時代は、相当これらの誤解などは在ったと思う。

The Maiden of Peace, in Nagasaki. By Flickr user Kamoda.

Mnogi ljudi u Japanu koji su svesni iskustava u vezi bombardovanja, podržavaju anti-nuklearne mere vlade. Nedavna vest  da je Japan u prošlosti dozvoljavao prenošenje Američkog nuklearnog oružja u zemlji je izazvalo ogorčenje kod onih koji poštuju trostruko anti-nuklearno načelo usvojeno kao rezolucija ‘60-ih.

Bloger na Canada de Nihongo upire prstom  na dvostruki odnos nekih političara prema poziciji Japana kao zemlji koja nema nuklearno naoružanje.

日本には非核三原則があり、核兵器を「持たず、作らず、持ち込ませず」と決められている。現在の日本は核兵器を保有していないと信じられているが、法制化されていないため、１年以内に保持国になるのではないかとも言われている。過去、空母ミッドウェーなどの米軍の艦隊によって日本国内の米軍基地の港に持ち込まれたとの疑惑もある。秘密裏に米軍による核の持ち込みを日本政府が許可しているという噂も絶えない。

非核三原則についての考え方も、麻生バカ太郎首相と鳩山代表の間には大きな違いがある。麻生は外務大臣のときにも、日本は核を持つべきだと発言した中川昭一の発言を擁護して、野党から外相としての不信任決議案を提出されたことがある。つまり、非核三原則については否定的な考えを持っているように思える。

Kako Hiroseto izveštava, u ovogodišnjoj Deklaraciji Mira [ja] g. Akiba, gradonačelnik Hirošime je podržao Obamu, aludirajući na govor Predsednika SAD-a kada je, u aprilu, izjavio da bi Sjedinjene Države ‘poduzele značajne korake ka svetu bez nuklearnog oružja'. Slede poslednje rečenice te Deklaracije. (na vebsajtu Chugoku Shimbun-a nalazi se kompletna prevedena verzija )

Mi posedujemo moć. Mi posedujemo odgovornost. I mi smo Obamavećina. Zajedno možemo oboriti nuklearno oružje. Da, mi možemo.

Sa ciljem da se ‘postigne svet bez nuklearnog oružja' do 2020 , Hirošima i Nagasaki su 2008 postali promoteri zajedničkog Hirošima Nagasaki Protokola [15][en, pdf], koji je dopuna Ugovoru Protiv Širenja.

Razne grupe za ljudska prava su optužile vladu Kambodže da je osnovala de fakto koloniju obolelih od side preseljenjem četrdeset porodica sa HIV-om i sidom u jedno selo 25 km od Pnom Pena.

Porodice su živele u Borei Keili u Pnom Penu. Izbačene su iz svojih domova kako bi se oslobodio prostor za novi plan urbanističkog razvoja kambodžanske Vlade. Ove porodice sada žive u selu Tuol Sambo.

Porodice se žale na svoju situaciju u “selu side”:

Bez adekvatnog sanitarnog sistema i tekuće vode, ova oblast ne može da predstavlja medicinsko prihvatilište za pacijente inficirane HIV-om, kojima je potrebna individualna pažnja i nega.

Osobe inficirane HIV-om koje žive u ovom selu kažu da nisu dobile nikakvo zvanično priznanje prava vlasništva nad starim kućama niti nadoknadu od vlade za njih.

Bloger Details are Sketchy želi da sazna ko je od nadležnih odgovoran za ovaj drastičan potez:

Ko je odgovoran za ovu odluku? Zadatak je medija da to saznaju. A tužioci bi trebalo da počnu sa pripremom parnice. Ako je nešto sigurno, to je da će ovo preseljavanje za posledicu imati smrt barem jednog od onih četrdesetoro HIV-pozitivnih. U pitanju je, u najboljem slučaju, ubistvo iz nehata, ako ne i pravo ubistvo s predumišljajem.

Organizacija “Globalna mreža osoba koje žive sa HIV-om” poziva vladu Kambodže da se posveti humanitarnim pitanjima izbačenih porodica:

* Da prestane sa preseljavanjem porodica sa HIV-om na lokaciju Tuol Sambo.
* Da poboljša uslove u Tuolu Sambo kako bi se postigao minimum standarda za odgovarajući smeštaj, čistu vodu i kanalizaciju.
* Da obezbedi nesmetan pristup kvalitetnim zdravstvenim uslugama, uključujući tu i antiretrovirusnu terapiju, terapiju oportunističkih infekcija, primarnu i kućnu zdravstvenu zaštitu.
* Da radi sa relevantnim agencijama i konsultuje sa porodicama koje se već nalaze u Tuolu Sambo kako bi se rešila trenutna važna pitanja u vezi sa smeštajem, zdravstvom, bezbednošću i zapošljavanjem, i njihovim ponovnim uključivanjem u društvo na način koji štiti njihova prava i živote, i
* Da transparentnim i pravičnim procesom odabira odredi pravo za dobijanje stambenog prostora u Borei Keili, i da dopusti kvalifikovanim porodicama da se odmah usele. Onima za koje se utvrdi da nisu kvalifikovani, nadležni treba da obezbede adekvatan smeštaj.

U svom članku na portalu Global Health, Alana Šaik reaguje:

Meni ovo deluje kao klasičan primer situacije u kojoj se prema obolelima od side ponaša kao da su potrošna roba. Oni će u svakom slučaju umreti, smatra se, tako da nema razloga da im pružimo kvalitetno lečenje. Ali oboleli od side su i dalje ljudska bića, sa pravima i znanjima i kapacitetom da žive ispunjenim životom. To što se prema njima odnosimo kao da nisu ljudi ne donosi dobra nikome.

Preko stotinu međunarodnih i domaćih grupa se obratilo pismom premijeru Hun Senu i ministru zdravlja Mam Bunhengu u kojem se apeluje na Bunhenga da obezbedi bolji tretman izbačenim porodicama:

Uslovi za stanovanje u Tuolu Sambo su veoma loši u smislu prostora, bezbednosti od požara i sanitarnog sistema. Stanovnici su nagurani u metalne šupe sa lošom ventilacijom u kojima se prže tokom dana. U šupama, okruženim otvorenom kanalizacijom, ne postoje kuhinje niti tekuća voda, a tu je samo jedan javni bunar koij treba da opsluži sve izbačene porodice.

I dok se za ostale beskućnike iz Pnom Pena planira preseljenje u zidane kuće na susednoj lokaciji u Tuolu Sambo, porodice sa HIV-om iz Borei Keile su smeštene u lošije stanove, koji se od ostalih izdvajaju zidovima i krovovima od zelenog rebrastog metala. Još pre nego što su izbačene porodice tamo preseljene, meštani su zelene šupe prozvali “selo side”.

Životni uslovi u Tuolu Sambo predstavljaju ozbiljan zdravstveni rizik, posebno kod ljudi sa ugroženim imunitetom. Za osobe sa HIV-om ovakav rizik može da bude opasan po život. Stanovnici kažu da je vrelina u loše provetrenim metalnim šupama toliko jaka da uglavnom ne mogu da borave u svojim sobama tokom popodneva i da se boje da će antiretrovirusni lekovi koje koriste propasti na vrućini.

Stanje izbačenih porodica nije bilo dobro ni u kućama u kojima su ranije živeli, kao što se da videti na ovom snimku sa portala The Hub:

Odavno egipatski blogeri nisu bili jedinstveni u svojim mišljenjima.
Ali novi zločin koji se dogodio u Nemačkoj nad Egipćankom muslimanske veroispovesti, Marwa El Sherbini, bio je dobar razlog da se ponovo ujedine u osudi međunarodnih medija zbog ignorisanja takvog incidenta nad muslimanima na Zapadu.

Početak priče se dešava u avgustu 2008. godine kada je Marwa zbog  klevete prijavila njenog [kasnijeg] ubicu, Axela, dvadesetosmogodišnjeg nezaposlenog Nemca. On je nju nazvao “teroristom” zbog toga što je nosila hidžab (islamski veo).

Međutim, prošle srede, posle objavljivanja presude prema kojoj je Alex proglašen krivim, zbog čega je trebalo da plati obeštećenje od 2.800 EUR, on je u sudnici u Nemačkoj ubio Marwa tako što joj je naneo 18 uboda.

Marwa, Egipćanka stara 32 godine, bila je supruga jednog egipatskog studenta koji se školovao u Nemačkoj. On je takođe povređen u incidentu i trenutno je u bolnici i nalazi se u kritičnom stanju i život mu je ugrožen.

Zeinobia je izrazila svoj bes u postu pod naslovom “Šta ako je bila lezbejka“. Ona kaže: 

Marwa El-Sherbini  je imala 32 godine, i izbodena je dok je bila u drugom stanju sa njenim drugim detetom.
[…]
Ovo je sigurno zločin iz mržnje ali različit od drugih sličnih zločina zbog homofobije ili antisemitizma, i nije se pojavio na naslovnim stranama u inostranstvu, a ja ne znam zašto !! ovo je rasistički zločin, . Žena je izbodena u sudnici kao da je to, za ime boga, tako jednostavno. I nije bilo bitno da se nađe u medijima kao što bi trebalo !! Ona je bila majka koja je bila trudna, za ime boga !! Može li Alah blagosloviti njenu dušu, ona je mučenik rasizma i mržnje.

Ahmed esmat questioned on Twitter

Isto mišljenje je ponovio Hisham Maged na svom blogu, igrajući igru “Šta ako”:

Hajde da se igramo “Šta ako”, zamislimo da je situacija obrnuta i da je žrtva zapadnjak koji je izboden bilo gde u svetu ili -Bože sačuvaj- u bilo kojoj zemlji Srednjeg istoka od strane muslimanskih ekstremista, ili recimo neko koga mediji obično nazivaju “manjinama” u Egiptu! Definitivno bi čuli kako svet bruji a i internet bi bio oboren!

Bikya Masr, koji je pažljivo pratio ovaj incident, pitao je da li Marwa može biti simbol koji zbližava ljude. On je zahtevao trenutnu akciju na diplomatskom i nacionalnom nivou.

Velika je ljutnja na Srednjem istoku. Ova ljutnja, međutim, ne može prerasti u slučajne žestoke napade na Nemce ili Nemačku. Mora se sačuvati neki izgled povezanosti za bilo kakvu kampanju koja bi trebalo da dovede do uspeha. I hoće ako je Sherbini zaista simbol koji može okupiti ljude jednako kao što je Neda u Iranu
[…]
Veruju li ljudi da je Sherbini simbol? […] Egipćani bi trebalo da budu uvređeni da je jedna žena bila verbalno zlostavljana zbog nošenja vela i da na prvom mestu budu Egipćani. Vlada bi trebalo da pošalje Evropi snažan signal da je takvo ponašanje neprihvatljivo, ali ona ćuti.
To ostavlja egipatskoj populaciji da preuzme akciju.
[…]
Hajde da prošetamo ulicama ispred nemačke ambasade i zahtevamo punu istragu i izveštaj. Ako Nemačka to ne može da uradi, onda je to još jedan od dokaza da je evropska mržnja prema muslimanima i Arapima jača od njihove tzv. “slobode”. Da, Marwa je simbol, ali ona bi trebalo da bude simbol zbližavanja ljudi, ne njihove podele.

Bloger Sadafat je napisao:

لو أن يهوديا أصيب بكلمة أو مزحة ثقيلة في ألمانيا لأقامت رئيسة الوزراء الدنيا ولم تقعدها ولتنادت فوكس نيوز وسكاي نيوز بالدفاع عن العنصر السامي واعلان الحرب
على اعداء السامية، وأما الأخت المصرية هذه فلا بواكي لها.
يجب ان تعلن الحكومة الألمانية ان هذا التصرف يمس المسلمين، يجب ان تضع في دستورها للغالبية الثانية من الديانيات وهم المسلمين حقوقا تحفظهم من العداء ضد الإسلام.

Egyptian bloggers commenting or venting out their frustrations on Twitter.

Što se mene tiče, ja sam uhvatila sebe kako pišem ove redove na mom blogu Lasto Adri:

بعد أن قال الغرب أن قاتل مروة الشربينى لا يمثل ألمانيا، وأن الحادث مجرد عمل فردى،
لا أتوقع من الغرب -ذاته- أقل من أى يلغى من كل معاجمه فكرة أن المسلمين إرهابيين، ويؤمن أن بن لادن وأعوانه -مثلا- لا يمثلون العرب أو المسلمين فى شئ، وأفعالهم
كلها فردية!

وعلى رأى المثل.. لا تعايرنى ولا أعايرك.. دا التعصب طايلنى وطايلك!

Prošlog decembra Siniša Boljanović je preveo jedan broj potresnih priča sa porođaja koje su žene iz Srbije pisale anonimno i objavile na sajtu “Majka Hrabrost”. Sajt je pokrenula srpska blogerka Branka Stamenković - Krugolina Borup zbog čega je bila nagrađena. 

Ranije ovog meseca, LJ user germanych, ruski bloger, pozvao je svoje čitaoce da podele njihova iskustva u vezi sa porođajima u Sovjetskom Savezu. Dok je “Majka Hrabrost”, inicijativa Branke Stamenković, pokušaj da se na bolje promeni situacija, cilj ruskih blogera je bio da dokumentuju  manje poznato poglavlje sovjetske istorije.

U prvom postu, on je napisao (rus):

[…] Iz nekog razloga, ja imam utisak da su sovjetske medicinske sestre […] na poslu tretirale žene kao da je ratno vreme i kao da su one imale decu sa nekim SS oficirima. To jest, sa nekom mržnjom pomešanom sa gađenjem. Iz nepoznatog razloga. Čudna je to stvar, s obzirom da  su u filmovima bile prikazivane suprotno: kada su majke sa decom napuštale porodilišta, sestre su letele oko njih, sve ljubazne i nasmejane.

[…]

Ovo je pitanje za žene koje čitaju ovaj blog: da li biste, molim vas, podelile svoje utiske o atmosferi koja vas je okruživala u sovjetskim porodilištima? […]

Povratna reakcija koju je LJ user germanych dobio od njegovih čitalaca naterala ga je da napiše sledeći post (rus), u kome je citirao preko 20 blogera. Priče nekih od njih nisu bile lične, nego njihovih rođakinja (bilo je i nekoliko komentara od strane muških blogera). Ispod je jedan primer iz ove zbirke.

vladimirgin:

Kada je 1984 mama rađala mog brata[…] to je prema njenim rečima bio užas nad užasima. [Medicinsko osoblje] se donekle pokrenulo kada je počela da viče da je ona takođe doktor i da će biti u mogućnosti da pronađe u [opštinskom Domu zdravlja] osobu da napiše adekvatnu žalbu.
Da moja majka nije vikala, moj brat bi bio mrtvorođen. (postojale su komplikacije na porođaju).

terkat:

Sredstva za higijenu posle porođaja su činili nefunkcionalni krpeni ulošci, stisnuti između nogu: iz nekog razloga, bilo je zabranjeno nošenje gaćica:(((.
Tada još nisu postojali moderni ulošci. Ovo je nešto čega se sa užasom sećam[..]Moja negativna sećanja na porodilište su povezana sa sredstvima za higijenu.

shisho4ka:

Mi smo takođe bili u potpuno “razgaćenoj državi” - plus iznošene bolničke spavaćice i ogrtači. Nije bilo dozvoljeno nositi bilo kakav donji veš od kuće a ni druge stvari nisu bile poželjne. Papuče su takođe bile bolničke, pretpostavljam. Posete porodice su bile zabranjene, naravno.  Svi novi očevi su tumarali ispred porodilišta, glasno dozivajući svoje žene. Jedan (dozvoljen) telefon za ceo sprat i dugačak red do njega…

madlesha:

Zima 1984. Lenjingrad. Institut za pedijatriju. Užasan stav, svi razgovaraju arogantno, svi su zauzeti. Bilo je veoma hladno, minus 25 C,
[minus 13 F] napolju. Nije bilo tople vode, rođacima je bilo zabranjeno da donesu vodu - prokuvanu vodu za nas. Moja majka mi je poslala kutiju sa šećerom, sve koje smo bile u sobi jele smo ga tajno. Bilo nas je 12 u sobi. Nije bilo kade za kupanje,  toalet je bio [ u veoma lošem stanju] Strašno je setiti se toga…

greenbat:

1989, [Yaroslavl]. Zbog bolnog porođaja, jedna žena je povraćala. Sestrica joj je gurala krpu pod nos, vičući: “Počisti za sobom!”… 1990, Sankt Petersburg. Jedna alkoholisana sestra je prevrnula dečji krevetac sa novorođenčetom, na očigled šokirane publike.

bormental_r:

Naše prvo dete je umrlo zbog toga što se doktori nisu pojavili. Moja žena je vikala, a oni su se popeli i rekli: “To je u redu, ovo je prvi porođaj, ovo nije ništa. Budi strpljiva, ne viči!” A kada su bili alarmirani, bilo je suviše kasno.  On je bio mrtvorođen - intrauterno gušenje. I kada je moja žena, izmorena of plakanja, konačno zaspala, ravnodušno, sestrica je probudila - dete je moralo dobiti ime, for the paperwork. Mrtvorođeno dete. I oni su je probudili zbog toga i zahtevali da da ime mrtvom detetu. Čak i sada kada se setim ovoga, sve u meni se okrene. 1975, [Sverdlovsk]…

LJ korisnik kialu, koja je imala dete u svojoj 18 godini, podelila je slično užasavajuće iskustvo i završila svoj komentar ovim rečima:

[…] Deset godina rođendan mog sina za mene je bio dan groznog sećanja. Strah i užas pomešani sa sramotom.
Sada sam završila sa tim. Ali moj sin trenutno ima 16 a ja nisam poželela da imam drugo dete - i nikada ga neću imati…

LJ user germanych takođe je objavio nekoliko sećanja onih koji su decu dobili u inostranstvu ili u skorije vreme - “poređenja radi”:

klepak:

Prilike u porodilištima su se promenile - deca se ne odnose, posete su dozvoljene, muževima je dozvoljeno da prisustvuju porođaju, takođe postoje zasebne sobe za porodilje,  i tuševi u svakoj sobi.

***

michellemohn:

U Nemačkoj, ja sam imala teškoću da razumem zašto je akušer bio tako neverovatno učtiv, pažljiv i prijatan… ispostavlja se, oni tretiraju sve trudnice kao ovu…

Sledi germanych's zaključak ovog posta:

[…] Sudeći po dodatnim komentarima[…]ništa se nije promenilo u mnogim ruskim porodilištima [od sovjetskog vremena] - ista neuljudnost, prljavština
i maltretiranje žena […]. Ali nema ničeg iznenađujućeg u vezi sa tim, zato što u državnim institucijama Ruske federacije isti prezriv tretman ljudskih bića još uvek opstaje na način kakav je bio [u sovjetsko vreme]. U osnovi, porodilišta su poslednji konzervativni bastioni [sovjetskog sistema]. Novo nastala komercijalna  porodilišta rešavaju samo neke probleme u vezi sa bezbednim porođajem i negom dece. Uopšte, mislim da bi globalne reforme u Rusiji trebalo da počnu sa reformom porodilišta.

Sledi germanychov drugi post na koji je uticao prethodni:

[…] Post je ukupno izazvao oko 1000 komentara i proveo nekoliko dana na listi Top 30 postova  na Yandex blog portalu. Osim toga, bio je post dana.[…] Ali to nije glavna stvar.

Glavna stvar je da me je jedan broj čitalaca označio kao neobjektivnu osobu, koja je namerno skupila sve vrste prljavštine i, prema tome,isprovocirala jednako prljave komentare. Kao da, one žene koje su imale pozitivno iskustvo sa sovjetskim porodilištima nisu želele da pišu komentare na takvom mestu.

Dobro, kao dokaz da sam sasvim objektivan, odlučio sam da izbacim komentare iz tog prvog posta, koji govore pozitivno o sovjetskim porodilištima i svrstam ih u poseban post. A voleo bih da vidim, hoće li on biti na top listama? I koju vrstu komentara će izazvati?[…]

Slede dva “pozitivna”  komentara:

vladimirgin:

Kada sam se porodila, nivo zaštite je bio savršen - zato što su babica i doktor bili prijatelji moje majke.[…]

***

shisho4ka:

1990. […] Normalni utisci… […] Medicinsko osoblje je bilo korektno. Bez neučtivosti, ali bez  ikakve naročite ljubavi i nege. Uopšte, u to vreme bila sam srećna, očekivala sam gori tretman…

U još jednom postu , LJ korisnik  germanych sumirao je  rezultate njegovog  “približno izbalansiranog” blogerskog eksperimenta:

Prema očekivanju, post o tome koliko su bila dobra sovjetska porodilišta nije prošao na Yandexovu top listu, i nije izazvao čak ni stotinu komentara. Iz nekog razloga, takođe nije bilo mnogo ljudi spremnih da podrže teoriju da sve vrste užasa napisane o sovjetskim porodilištima nisu imale nikakve veze sa realnošću.
[…]

LJ user germanych takođe je citirao “pozitivan” komentar  (koji je posle bio obrisan od strane njegovog autora) da istakne šta je zaista bilo u sovjetskom sistemu:

Ja takođe ne mogu reći bilo šta loše o sovjetskim porodilištima, pošto je moj tast bio [visoko rangiran funkcioner Komunističke partije]…

Prošle nedelje, 21. maja, na sajtu srpskog nedeljnika Vreme prikazan je kratak film o nasilju u Duhovno-rehabilitacionom centru “Crna Reka” koji se nalazi  u jugozapdnoj Srbiji. Štićenici ovog centra su narkomani, a upravnik je Branislav Peranović, sveštenik Srpske pravoslavne crkve.

Skoro svi srpski mediji su prikazali užasne scene iz ovog kratkog filma u kome se vidi Peranović dok brutalno, ašovom i pesnicama, tuče jednog od štićenika. 

Ombudsman građana, Saša Janković, jedan je od zvaničnika koji su reagovali vrlo brzo. Prema sajtu Vremena, Janković je rekao da je protiv devet identifikovanih osoba u Duhovno - rehabilitacionom centru Crna Reka kod Novog Pazara, podneo krivičnu prijavu zbog nadrilekarstva i nanošenja teških fizičkih povreda štićenicima. Janković je takođe rekao da se iz snimka batinanja vidi da se u tom centru štićenicima nanose teške telesne povrede i “da to ne može biti lečenje, odnosno terapija”.

Srpski blogeri su takođe reagovali vrlo brzo, kao i predstavnici Duhovno-rehabilitacionog centra “Crna Reka” i Srpske pravoslavne crkve. 

Ivan je na svom blogu umesto reči samo postavio video snimak. Ovde su neki komentari:

WarnY, 5/21/2009:

U prvi mah mi je bilo muka.

Onda sam razmislio, setio se razgovora sa nekim prijateljima i shvatio sam da nije sve kako izgleda.

Naime, reč je o ljudima koji su krenuli stazom sa koje nema povratka. Za njih i njihove porodice sve je prihvatljivije nego da nastave po starom[…]

Ivan je odgovorio: 5/22/2009:

Jeste, sve stoji to sto kazes ali kad vidim onog nilskoh konja sa kojim apetitom mu odvaljuje vilicu prevrne mi se stomak.

Banjac, 5/23/2009:

Za sve batine i toruturu koju su podneli narkomani kroz sitna krivicna dela to jest kradje itd, ovo sto se vidi je malo batina. Za lom brave boljeg auta
i kradju sterea narkomani dobijaju vece batine. A na kraju krajeva pitajte porodice narkomana koliko su muke i patnje prevalili preko svojih ledja i dali se oni slazu a ja znam sigurno da se slazu sa metodama oca Branislava.Covek je cista srca prihvatio ljkutsko dno dna i svojski se trudi da pomogne. A batine koje se vide su prirodna stvar u tom okruyenju gde je vrlo tesko razmisljati racionalno i humano a kamo li funkcionisati.Na kraju centar Crna Reka nije rasadnik narkomana i leglo zlog vec mesto Hristovog Uskrsnuca koji je i slikom i delom krvario za sve nas.S verom u Boga oce Branislave imate moju punu podrsku.

Foxy Lady, 5/25/2009:

Zbog toga sto sam relativno mala,nisam gledala doticni snimak,samo sam citala o tome sta se radi.

Ne znam kakvi su narkomani, i ne znam sta se radi po ustanovama za odvikavanje,ali znam da kad premlate narkomana,ne izlece doticnog, vec dobiju premlacenog narkomana.

Arnam, 5/27/2009:

Ovo je uzasno, ovakve kretene treba na robiju poslati. Cisto izivljavanje na ljudima, bez obzira da li je narkoman ili ne ovakvo nesto nije normalno i nema veze sa lijecenjem. Katastrofa sta se sve dogadja.

 Na zvaničnom sajtu Duhovno-rehabilitacionog centra “Crna Reka” između ostalog je objavljeno i sledeće:

[…] Hronologija je jednostavna: Bajden dolazi u Srbiju, episkop Artemije mu kao predstavniku okupacione sile ne pruža dobrodošlicu u manastir Visoki Dečani, domaće ’progresivne’ snage su ogorčene i koriste snimak koji je par godina star da diskredituju vladiku Artemija koji je dao blagoslov za osnivanje centra, kao i oca Branislava koji centar vodi već desetak godina.[…]

Da li će konačno srpski narkomani moći da zahvale Bajdenu za sve ono što godinama čini za njih: i u Srbiji, i na Kosovu i u Avganistanu?[…]

Na sajtu Vremena objavljena je i Peranovićeva izjava data za televiziju B92:

”Mi ponekad primenjujemo silu, naravno, u dogovoru sa roditeljima, a štićenici su na vreme upozoreni da nećemo tolerisati kršenje naših pravila. Onaj ko ima narkomana u kući najbolje zna o čemu pričam.”

Šilja, jedan od štićenika Centra, kaže:

Ja sam Šilja, štićenik sam centra Crna reka od 29.01.2008., mislim da sam pozvan da o ovoj temi govorim pre nego bilo koji novinar. Imam poruku za sve koji su poverovali u orkestrirane napade na PRAVOSLAVNO-MISIONARSKI I DUHOVNO REHABILITACIONI CENTAR CRNA REKA, u kojima su učestvovali svi mediji u Srbiji, da prestanu da osudju ljude iz centra za nešto u šta nisu uvereni ličnim kontaktom sa centrom. Čista je neistina da su batine terapija, kada dodje do toga radi se o jako malom broju štićenika koji ne poštuju pravila centra i koji ometaju nas koji želimo da se izlečimo. U centar je strogo zabranjeno unošenje narkotika, bilo kakav fizički obračun medju štićenicima, kradja, vredjanje, bežanje iz centra, te svako kršenje ovih pravila mora biti sankcionisano. To se jako retko dešava a primenjuje se u krajnjoj nuždi. Nas tamo ima jako mnogo i kada se ne bismo pridržavali pravila u centru bi nastao haos, morate znati da je narkoman u krizi spreman na sve.

Srpski bloger Markos je napisao na svom blogu na sajtu pod naslovom “Trista čuda”:

[…]Neki od roditelja koji su se juče našli u kampu bili su potpuno suprotnog mišljenja od većeg dela javnosti u vezi s surovim metodima prevaspitavanja narkomana[…]

Markos je citirao izjavu Vere iz Novog Sada, majke jednog od štićenika:

“Moj sin je tu četiri godine i sigurno ne bi bio živ da ga nisu ovde primili. Kupila sam mu konopac i rekla mu da ide da se obesi ako ne može bez tog
zla.”

Ona kaže da nije za batinanje, ali da ni lečenje u Zavodu za bolesti zavisnosti u Beogradu njenom sinu nije pomoglo, pošto je otuda izašao sa devet vrsta lekova koje su mu dali.

Bloger Nikola Knežević između ostalog je citirao saopštenje Svetog arhijerejskog sinoda Srpske pravoslavne crkve. Ovde je odlomak  iz tog saopštenja:

Sveti Arhijerejski Sinod je sa zaprepašćenjem i žaljenjem primio vest o brutalnom nasilju koje se, u okrilju manastira Crna Reka u Eparhiji raško-prizrenskoj, primenjuje prema obolelima od bolesti zavisnosti. Prikazai snimci i javno priznanje raško-prizrenskog klirika nesumljivi su dokaz nasilja, potpuno stranog jebanđelskom duhu i misiji Crkve i aposlutno neprihvatljivog .

Stoga, Sveti Arhijerejski Sinod poziva Preosvćenog Episkopa g.Artemija da odmah i bez odlaganja raspusti nelegalni stacionar za lečenje bolesti zavisnosti, a da protiv svojih klirika koji su protagonisti nasilja pokrene crkveno-sudski postupak.
[…]

Knežević je zaključio svoj post rečima:

Ono što je jednako zaprepašćujuće i šokantno koliko i sam incident jeste visok nivo mazohizma kojeg su pokazali roditelji koji su shodno načelu ‘cilj opravdava sredstva’ bili potpuno ravnodušni ili pak odobravali način na koji se osoblje centra ophodi prema njihovoj deci. Sasvim sigurno da je to još jedan alarmantan pokazatelj koliko je u našem društvu nasilje postalo odomaćeno.

Više od 2.500 ljudi okupilo se u Hong Lim parku u Singapuru da  formulišu Pink Dot – ljudsko biće - simbol ljubavi i inkluzije. Ovo je bio prvi skup podrške LGBT (lezbejsko-gej-biseksualno-trans rodnom) društvu u Singapuru.

Ovaj istorijski događaj organizovala je Pink Dot.

Mi u Pink Dot  verujemo da je prvi korak u savladavanju ovakvih barijera da se segment društva bez predrasuda okupi zajedno na jednom mestu. Zbog toga mi predstavljamo ovu platformu pojedincima, organizacijama i firmama da prepoznaju sebe kao zastupnike Singapura u kome će biti više inkluzije i ljubavi.

Uprkos tome što žive u društvu gde su na snazi konzervativni zakoni, mnogi građani Singapura su odlučili da se pridruže ovoj aktivnosti.

Fabulista: Yay! Bilo je tako zabavno! Hvala za organizovanje ovoga! Ponosan sam što sam deo istorijskog, značajnog  i zabavnog događaja! Ne mogu da dočekam sledeći!

Aze Lee: Prvi put sam ustao u odbranu mojih prava.. Slava divnom događaju ispunjenom ljubavlju!

fnhh: Hvala organizatoru za organizovanje ovog događaja. Bilo je dobro organizovano i dirljivo. Ja sam zaista zaista ponosan što sam deo ovog divnog i značajnog događaja vrednog pamćenja. Radujem se sledećem Pink Dot skupu!

PinkDot event in Singapore

Proveri video na Youtube povodom Pink Dot okupljanja 16. maja

Ovaj događaj je bio otvoren za sve građane Singapura; homoseksualce ili one koji to nisu, mlade i stare.

Riku: Ponosan sam na sve koji su podržali ovaj događaj. Zaista je bilo prijatno provesti subotnje poslepodne daleko od šoping centara, teretana i bazena.

Svi  su bili veoma raspoloženi. Uopšte nisu postojale barijere. Bio sam vrlo srećan što sam video mnoge starije osobe – mora biti da su deke i bake onih koji ovo podržavaju.

Sojourner: Bilo je čudesno videti toliko mnogo ljudi koji su se pojavili na poziv PickDot-a da afirmišu ljubav kao osnovnu ljudsku potrebu,  ljubav prema partnerima i supružnicima,  priznatu  i slavljenu. 

Partnera biramo bez obzira na, a ponekad i uprkos njegovoj/njenoj rasi, seksualnosti, klasi kojoj pripada, zato što vidimo kompletnu osobu; osobu koja je istovremeno obeležena ovim kategorijama, ali ih u isto vreme i prevazilazi vrlinom postojanja – van rase, seksualnosti i klase – jednostavno time što je ljudsko bice.

PinkDot: Singapore's first LGBT rally

Online Citizen ima video izveštaj o događaju. Proveri drugi promotivni i edukativni video o Pink Dotu na Youtube.

DK je razočaran što su neki učesnici pustili balone u vazduh.

Hoće li ljudi ikada naučiti da je masovno puštanje  balona štetno za životnu sredinu?
Ovo je razbacivanje smeća. Iako ova vrsta smeća odlazi najpre u vazduh, pašće na zemlju nekoliko kilometara dalje. Ako balon padne u more (što je vrlo verovatno s obzirom na činjenicu da je more u blizini Singapura), to bi moglo predstavljati pretnju za pomorski život.

Singapore event: Freedom to love

U Argentini u  San Isidro-u, na  zemlji koja se nalazi u severnom delu Grand Buenos Aires-a je počela gradnja zida 16 – blokova dužine i 3 metra visine, koji deli grad od susednog grada San Fernando. Prema rečima vlasti grada San Isidro, razlog podizanja ovakvog  zida je da  obezbedi više sigurnosti stanovnicima San Isidro-a, koji tvde da ih pljačkaju ljudi koji potom beže u susedni grad San Fernando.

Početak gradnje zida izazvao je nekoliko protesta, pa su grupe ljudi iz susednog grada srušile zid i uništili  blokove koji bi se  koristili u gradnji. Posle niza kritika koje su se pojavile u novinama, Gustavo Posse, Gradonačelnik San Isidro-a je stao u odbranu gradnje  zida. Čak je i predsednica Argentine, Cristina Fernandez de Kirchner rekla o tome: : “Zid je involucija. Ja sam zapanjena, to je separatistička mera. Umesto da se delimo, mi treba da gradimo”.

Prema  Econoblog [es], zahtev za podizanjem zida “je  od strane La Horqueta kako bi se zaustavila krađa”, i kako bi “zaustavio  susede Villa Jardin da ne prelaze ulice prema susedima La Horqueta”. Ova lokacija je jedna od najskupljih u San Isidro-u.

U  Siete Crisantemos [es] su analizirali rezultate istraživanja koje je sprovedeno u novinama La Nacion, gde je većina glasača podržala izgradnju zida, dodajući:

Yo no vivo ni en San Isidro ni en San Fernando, y no puedo decir que tan insegura es esa zona en particular; pero ya con lo que es Capital Federal me doy una idea. Sin embargo me parece vergonzoso plantear como solución un muro que en realidad no terminaría de resolver nada, como tampoco lo haría la pena de muerte, pero ese ya es otro tema. Cada vez más escucho en todos lados que este tipo de soluciones son las que realmente podrían ser efectivas, y que ese sea el pensamiento de la mayoría realmente me resulta triste.

U La Runfla [es] su ironično izjavili da mi ne ovde ne govorimo o Zapadnoj Banci u Palestini, već o dve lokacije u Buenos Aires-u. U  časopisu Listao [es], ismevaju gradonačelnika Posse, govoreći da je kopirao ideje od Micky Vanilla,  komičnog lika koga glumi argentinski glumac   Diego Capusotto koji “snima pop muziku za zabavu” i na taj način pokušava da sakrije  rasistički sadržaj u svojim pesmama. Video  Micky Vanilla, na engleskom prevodu.

Konačno, Clarin novinski blog Que Parezca un Accidente [es] izveštava da su komšije sa druge strane zida srušile zid, i to je rezultat projekta za koji je potrošena značajna suma novca, Alex Piedeo sarkastično piše:

Ahí lo tienen. Una simpática construcción, un muro cuyo único fin era mostrar al resto del mundo y sus alrededores, la capacidad y habilidad de los constructores de San Isidro, destruído, derribado, demolido inmediatamente por la desidia de aquellos que se oponen al progreso y al engrandecimiento de la Argentina toda. Un montón de dinero tirado a la basura por la mano de aquellos que se oponen al desafiante reto de la Argentina potencia.

Beograd će u julu biti domaćin 25. Univerzijade. Učesnici će biti smešteni u novoizgrađenom univerzitetskom selu. Blizu tog mesta nalazilo se oko 350 romskih kuća, od kojih je većina bila podignuta pre 30 godina. Na osnovu rešenja Gradske inspekcije, 3. aprila je srušeno oko 50 kuća. Nekoliko desetina dece, žena, starih i bolesnih Roma provelo je noć pod vedrim nebom.

Romi su protestvovali i tražili od Skupštine grada drugi smeštaj u Beogradu. Umesto toga, vlasti su im ponudile privremeni smeštaj u Bojivcima, malom naselju udaljenom od centra Beograda oko 20 kilometara. 

Ali, građani Boljevaca su takođe protestvovali. Oni nisu želeli da prihvate Rome: oni su pretili da će zapaliti i Rome i njihove kontejnere. 

Zbog ovoga su mnoge nevladine organizacije, koje su podržale Rome, govorile o rasizmu. 

Gradonačelnik Beograda Dragan Đilas je rekao da će gradske vlasti postupiti na isti način i ubuduće jer bi svako ko izgradi kuću nelegalno na javnom gradskom zemljištu mogao da očekuje da dobije novi stan. Prema njegovim rečima, ovi objekti predstavljaju problem od prošle godine zato što ometaju funkcionisanje i razvoj grada. Gradonačelnik je takođe rekao da će Romi biti iseljeni u mesta iz kojih su došli u Beograd. Nešto kasnije gradonačelnik je rekao da će gradska vlast obezbediti prinudni smeštaj samo za žene i decu, a da će muškarci morati sami da se snađu. 

Nacionalna televizija je prenela izjavu Srđana Šaina, predsednika Romske partije:  

Nismo protiv sporta ali smo protiv toga da neko koristi sport u lične interese, da ruši nečije kuće. 

On je dodao da oni neće dozvoliti da se poveća etnička distanca između Roma i ostalih naroda. 

Prema Mondu, u nedelju 5. aprila predstavnici UNHCR su uručili dušeke i ćebad Romima iz Novog Beograda. Džon Jang, šef UNHCR-ove  Službe za zaštitu izbeglica, rekao je novinarima da je ta nevladina organizacija obezbedila oko 100 ćebadi i dušeka kako bi Romi imali gde da spavaju dok se sa predstavnicima Grada Beograda ne nađe sveobuhvatno rešenje.

Jang je rekao da UNHCR, zbog dosadašnje dobre saradnje sa predstavnicima Beograda, nije očekivao da će Romima iz nelegalnog naselja biti srušene kuće zbog čega nije obezbeđena veća količina pomoći.

Dorit Nisom, šefica Svetske zdravstvene organizacije u Srbiji, rekla  je da je veoma ponosna na Srbiju zbog odnosa prema Romima u prethodnom periodu ali i dodala da je rušenje kuća stvorilo loš utisak o državi koja predsedava Dekadom Roma i organizuje Univerzijadu.

Nekoliko dana kasnije, grupa neo-nacista napala je Rome u Novom Beogradu. 

Dušan Maljković piše: 

Preksinoć (u noći između 6. i 7. aprila) u 2.30h posle ponoći grupa neonacista je napala romsko naselje koje se nalazi u blizini Otvorenog tržnog centra („buvljaka“) na Novom Beogradu.  

 

Prema rečima očevidaca 20-30 napadača dovezlo se sa dva kombija i bili su naoružani noževima i metalnim šipkama. Uz uzvike „selićemo vas“ napali su grupu dece, žena i muškaraca koji su sedeli na otvorenom. Nekoliko dece je pretučeno a jedan mladić je teže povređen kada je pogođen flašom u glavu. Nekoliko starijih ljudi je kolabiralo u strahu i panici koja je nastala. Neonacisti su pobegli tek nakon što se 50ak muškaraca iz obližnjih baraka organizovalo u odbranu naselja. Prisutna policija (njih 5-6 koji su dežurali u naselju) nije reagovala, pod izgovorom da „nemaju pravo da se mešaju“.

 

Novinari koji su narednog jutra (kao i svih ovih dana) izveštavali iz romskih naselja nisu izvestili o ovom događaju […].  

Na svom blogu Jasmina Tešanović je objavila otvoreno pismo koje su 43 nevladine organizacije uputile predsedniku Republike Srbije, premijeru i potpredsedniku Vlade i gradonačelniku Beograda. Ovde je odlomak ovog pisma:

[…] Otvoreni ili prikriveni rasizam prema građanima romske nacionalnosti nikada nije kažnjavan do sada, dok su u isto vreme od 2000-te godine do danas prinudna iseljenja i rušenja romskih naselja uvek vršena uz punu asistenciju policije.

 

Imajući u vidu da je Srbija država članica Pakta o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima koji garantuje pravo na stanovanje, uključujući i alternativno zbrinjavanje u slučajevima prinudnog iseljenja, svih 47 porodica mora dobiti krov nad glavom bez odlaganja. Građani pogođeni ovim i bilo kojim budućim prinudnim iseljenjem moraju biti unapred zbrinuti […]

 

[…] U pismu se od najviših predstavnika vlasti zahteva osuda svih izjava kojima se Romima poriče osnovno ljudsko pravo na slobodu nastanjivanja, a koje je garantovano članom 39. Ustava Republike Srbije […] 

 

[…] Istovremeno, najnovije najave gradskih vlasti Beograda da će zbrinuti samo žene sa decom, dok bi muškarci morali da se snalaze sami, predstavlja kršenje evropskih standarda o poštovanju privatnog, porodičnog života i doma koje je garantovano članom 8 Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i potvrđeno praksom Evropskog suda za ljudska prava […]