Prošle subote je u Budimpešti održana 14. Parada Ponosa (Pride Parade). To je bio jedan od događaja u okviru zatvaranja LGBT festivala filma i kulture, koji je počeo 30. avgusta. Obezbeđenje je tokom četrnaestog Marša Ponosa bilo na povišenom nivou zbog napada koji su se desili 2007. i 2008. godine.

Eva S. Balogh, na Hungarian Spectrum piše o zategnutoj atmosferi koja je vladala pre početka ceremonije zatvaranja:

 […] Za kratko vreme atmosfera je postala veoma zategnuta tako da su ambasade Australije, Kanade, Republike Češke, Francuske, Nemačke, Holandije, Norveške, Slovenije, Južne Afrike, Španije, Švedske, Ujedinjenog Kraljevstva, i SAD-a izdale saopštenje. To saopštenje navodi sledeće: ‘Pružamo podršku i solidarnost zajednicama lezbejki, homoseksualaca, biseksualaca u Mađarskoj. Podržavamo pravo ovih zajednica da iskoriste ovu priliku i marširaju mirno i u skladu sa zakonom, u cilju izražavanja svoje želje da se prekine tišina koja obavija određena pitanja u vezi sa njima. Saopštenje se završava ovim rečima: ‘Stav naše vlade u odnosu na ovo pitanje je u skladu sa načelima koji su postavljeni u Zajedničkom saopštenju o ljudskim pravima, seksualnoj orijentaciji i identitetu pola, usvojenog na zasedanju Generalne Skupštine UN-a, 18 decembra 2008. godine.' Zaista je šamar u lice kada se među ovih 13 zemalja nađu Češka Republika i Slovenija i to pokazuje koliko je Mađarska pala čak i u regiji. Danas je Mátyás Eörsi (SZDSZ) izrazio svoju zahvalnost na podršci koju su ove zemlje pružile. Pored toga, Whoopi Goldberg, koja jako voli Mađarsku pošto je tu provela neko vreme na snimanju i koja je u šali rekla da joj ne bi smetalo da postane SAD ambasador u Mađarskoj, je bila toliko zabrinuta povodom situacije u Mađarskoj da je poslala poruku preko YouTube-a. […]

Sledi poruka Whoopi Goldberg na YouTube-u:

Mađarska policija je bila dosta zauzeta u subotu zato što je toga dana i Mađarska fudbalska reprezentacija igrala protiv Švedske u kvalifikacijama za Svetsko Prvenstvo. IndymediaCalling je postavila ovaj izveštaj:

[…] Jedina pozitivna stvar o Ponosu 2008. bila je velika pažnja koju su joj mediji pripisali i povećana zaštita ove godine (na kraju krajeva, nisu svi policajci kreteni). Nije samo bila zatvorena Andrassy avenija gde se Parada održala, već i paralelne ulice koje su bile ograđene žicom. U suštini, veliki deo centra Budimpešte, uključujući metro, bio je zatvoren. […] Kroz žicu su se mogle videti gomile ljudi, ali ih je prošle godine bilo više. Pored toga, na ovaj dan se odigrala fudbalska utakmica između Mađarske i Švedske, tako da je većina huligana već bila na stadionu kad se Parada završila. Ispostavilo se da su učesnici parade tvrd orah za one koji nameravaju da ih napadnu, pošto ih je policija pratila čak i posle završetka Parade na Deak i Blaha Lujza trgovima, pošto je svim učesnicima savetovano da iskoriste Blaha Lujza metro. 

Hungarian Spectrum takođe donosi izveštaj o ovoj paradi. Bivši premijer Mađarske Ferenc Gyurcsány je takođe prisustvovao sa svojom ženom, ali je napustio paradu pre završetka na stanici žute metro linije:

[…] Bilo je oko hiljadu učesnika, uključujući i bivšeg premijera Ferenc Gyurcsány-a i njegovu ženu, Tamás Bauer, bivši SZDSZ član parlamenta, Mátyás Eörsi, SZDSZ član parlamenta, pisac Péter Kende, i András Léderer, bivši presdednik SZDSZ Nove Generacije. Pored njih, tu su bili predstavnici Amnesty International-a, Democratic Charta, i drugih građanskih organizacija. Ovo je prvi put da se bivši premijer pojavio u javnosti od njegove ostavke u martu. […] Nisam siguran kako je policiji uspelo da spreči grupe orijentisane protiv homoseksualaca da ne napadnu povorku, ali bili su uspešni iako je bilo problema i pre nego što je parada počela. Bila je jedna mala grupa na Hősök tere-u, ali su bili jako glasni. Prvo su vikali razne psovke protiv homoseksualaca i Jevreja, a kada su videli da je i Gyurcsány prisutan i njemu su dobacili par ljubaznih reči. […]

Zbog povećane prisutnosti policije, oni koji su marširali mogli su uživati u paradi bez sukoba sa grupama koje su bile protiv učesnika. 

Ovde se nalaze linkovi za video izveštaj sa parade: prvi  govori (mađarski, engleski) o važnosti učestvovanja na ovakvom skupu, dok se u drugom, naslovljenom ‘100% hetero', vide policajci i grupa protiv homoseksualaca.

IndymediaCalling zaključuje da je parada 2009 protekla većinom bez incidenata:

[…] O Ponosu 2009: bilo je dosta pojedinaca i grupa iz Mađarske i inostranstva. Paradu su otvorili Juris Lavrikovs, Paata Sabelashvili (ILGA Europe), koji su poželeli dobrodošlicu učesnicima i rekli zašto je parada Ponosa važna. Bila su tu dvoje kola sa zvučnicima, grupa ljudi koji su nosili zastavu duginih boja, i nekoliko manjih grupa uključujući Amnesty-Hungary (žuta grupa) i Roze-crni blok.

Sve u svemu, bila je to još jedna dobra prilika da ovi čudni ljudi posegnu za svojim pravom za jednakost, ali i za onime koji ih podržavaju da to izraze. Nadamo se da će se Parade Ponosa uvek održavati bez incidenata kao ova 2009, i da će u Mađarskom društvu porasti tolerancija prema čudnim ljudima dotle da ubuduće neće biti potrebno postavljati ograde. […]

Bloger koji je veoma oprezan izveštava na Hungarian Spectrum-u o neredima nastalim zbog zaštićenog marša ponosa i o kasnijoj svečanosti zatvaranja u Corvintető (”Corvin Rooftop”), na trgu Blaha Lujza:

[…] Ali, dole niz ulicu bilo je nekoliko stotina demonstranata koji su pokušali da se probiju u okupljanje na Octogon-u. Opet nisu uspeli. Učesnici parade navodno nisu ni znali o neredima van zaštićene sredine. Oko 4:30h, 300-400 ljudi se skupilo na Deák tér-u gde su napali policiju, i policija je ovde morala da upotrebi suzavac. Ova grupa se uskoro povukla odatle ali su se onda motali po obližnjim ulicama, uključujući i Dohány utca gde se nalazi poznata sinagoga u Budimpešti. Možete samo zamisliti šta se onda desilo. Svakako su nazivali Jevreje i kidali plakate koji su promovisali Jevrejski Letnji Festival. Sve se to događalo dok su ovi divljaci nosili Mađarske zastave. Veoma rodoljubivo. Nedaleko od Dohány utca, nalazi se Astoria Hotel gde se skupila jedna druga grupa koja je krenula duž Rákóczi út-a do robne kuće Corvin, čiji ravan krov se koristi za razne zabave. Navodno, neki dečaci su hteli da organizuju žurku tamo. Dok se oko 150 ljudi skupljalo ispred robne kuće boreći se sa policijom, na Deák tér-u oko 200 ljudi bacalo je flaše i kamenje na policiju i tako su polomili prozore bar jednim kolima. Sve u svemu, 11 ljudi je uhapšeno. Neki od ove ‘gospode' su navodno pretukli mladu ženu koja je nosila majcu kao učesnik parade. Dok je čekala tramvaj, pojavila su se tri čoveka iz podzemnog prolaza ispred Astorije i bez reči počeli da je tuku. Od svih tih udaraca žena je pala na zemlju. Tako, izudarali su je nekoliko puta da bi je naučili pameti. Pretrpela je povrede glave i noge. […]

Prema izveštavanju The Budapest Times-a, policija je pokrenula zakonske postupke protiv 17 ljudi zbog nasilja nad službenicima, a iz različitih razloga zadržana je 41 osoba, uključujući neposlušnost, ugrožavanje javnog mira i nošenja eksplozivnih sprava u raznim delovima grada. Parada homoseksualaca, u kojoj je učestvovalo oko 1,500 ljudi i koja je bila osigurana gvozdenom ogradom i velikim brojem policajaca, završena je bez većih incidenata.

A Švedska je pobedila Mađarsku sa 2:1.

Odavno egipatski blogeri nisu bili jedinstveni u svojim mišljenjima.
Ali novi zločin koji se dogodio u Nemačkoj nad Egipćankom muslimanske veroispovesti, Marwa El Sherbini, bio je dobar razlog da se ponovo ujedine u osudi međunarodnih medija zbog ignorisanja takvog incidenta nad muslimanima na Zapadu.

Početak priče se dešava u avgustu 2008. godine kada je Marwa zbog  klevete prijavila njenog [kasnijeg] ubicu, Axela, dvadesetosmogodišnjeg nezaposlenog Nemca. On je nju nazvao “teroristom” zbog toga što je nosila hidžab (islamski veo).

Međutim, prošle srede, posle objavljivanja presude prema kojoj je Alex proglašen krivim, zbog čega je trebalo da plati obeštećenje od 2.800 EUR, on je u sudnici u Nemačkoj ubio Marwa tako što joj je naneo 18 uboda.

Marwa, Egipćanka stara 32 godine, bila je supruga jednog egipatskog studenta koji se školovao u Nemačkoj. On je takođe povređen u incidentu i trenutno je u bolnici i nalazi se u kritičnom stanju i život mu je ugrožen.

Zeinobia je izrazila svoj bes u postu pod naslovom “Šta ako je bila lezbejka“. Ona kaže: 

Marwa El-Sherbini  je imala 32 godine, i izbodena je dok je bila u drugom stanju sa njenim drugim detetom.
[…]
Ovo je sigurno zločin iz mržnje ali različit od drugih sličnih zločina zbog homofobije ili antisemitizma, i nije se pojavio na naslovnim stranama u inostranstvu, a ja ne znam zašto !! ovo je rasistički zločin, . Žena je izbodena u sudnici kao da je to, za ime boga, tako jednostavno. I nije bilo bitno da se nađe u medijima kao što bi trebalo !! Ona je bila majka koja je bila trudna, za ime boga !! Može li Alah blagosloviti njenu dušu, ona je mučenik rasizma i mržnje.

Ahmed esmat questioned on Twitter

Isto mišljenje je ponovio Hisham Maged na svom blogu, igrajući igru “Šta ako”:

Hajde da se igramo “Šta ako”, zamislimo da je situacija obrnuta i da je žrtva zapadnjak koji je izboden bilo gde u svetu ili -Bože sačuvaj- u bilo kojoj zemlji Srednjeg istoka od strane muslimanskih ekstremista, ili recimo neko koga mediji obično nazivaju “manjinama” u Egiptu! Definitivno bi čuli kako svet bruji a i internet bi bio oboren!

Bikya Masr, koji je pažljivo pratio ovaj incident, pitao je da li Marwa može biti simbol koji zbližava ljude. On je zahtevao trenutnu akciju na diplomatskom i nacionalnom nivou.

Velika je ljutnja na Srednjem istoku. Ova ljutnja, međutim, ne može prerasti u slučajne žestoke napade na Nemce ili Nemačku. Mora se sačuvati neki izgled povezanosti za bilo kakvu kampanju koja bi trebalo da dovede do uspeha. I hoće ako je Sherbini zaista simbol koji može okupiti ljude jednako kao što je Neda u Iranu
[…]
Veruju li ljudi da je Sherbini simbol? […] Egipćani bi trebalo da budu uvređeni da je jedna žena bila verbalno zlostavljana zbog nošenja vela i da na prvom mestu budu Egipćani. Vlada bi trebalo da pošalje Evropi snažan signal da je takvo ponašanje neprihvatljivo, ali ona ćuti.
To ostavlja egipatskoj populaciji da preuzme akciju.
[…]
Hajde da prošetamo ulicama ispred nemačke ambasade i zahtevamo punu istragu i izveštaj. Ako Nemačka to ne može da uradi, onda je to još jedan od dokaza da je evropska mržnja prema muslimanima i Arapima jača od njihove tzv. “slobode”. Da, Marwa je simbol, ali ona bi trebalo da bude simbol zbližavanja ljudi, ne njihove podele.

Bloger Sadafat je napisao:

لو أن يهوديا أصيب بكلمة أو مزحة ثقيلة في ألمانيا لأقامت رئيسة الوزراء الدنيا ولم تقعدها ولتنادت فوكس نيوز وسكاي نيوز بالدفاع عن العنصر السامي واعلان الحرب
على اعداء السامية، وأما الأخت المصرية هذه فلا بواكي لها.
يجب ان تعلن الحكومة الألمانية ان هذا التصرف يمس المسلمين، يجب ان تضع في دستورها للغالبية الثانية من الديانيات وهم المسلمين حقوقا تحفظهم من العداء ضد الإسلام.

Egyptian bloggers commenting or venting out their frustrations on Twitter.

Što se mene tiče, ja sam uhvatila sebe kako pišem ove redove na mom blogu Lasto Adri:

بعد أن قال الغرب أن قاتل مروة الشربينى لا يمثل ألمانيا، وأن الحادث مجرد عمل فردى،
لا أتوقع من الغرب -ذاته- أقل من أى يلغى من كل معاجمه فكرة أن المسلمين إرهابيين، ويؤمن أن بن لادن وأعوانه -مثلا- لا يمثلون العرب أو المسلمين فى شئ، وأفعالهم
كلها فردية!

وعلى رأى المثل.. لا تعايرنى ولا أعايرك.. دا التعصب طايلنى وطايلك!

Više od 2.500 ljudi okupilo se u Hong Lim parku u Singapuru da  formulišu Pink Dot – ljudsko biće - simbol ljubavi i inkluzije. Ovo je bio prvi skup podrške LGBT (lezbejsko-gej-biseksualno-trans rodnom) društvu u Singapuru.

Ovaj istorijski događaj organizovala je Pink Dot.

Mi u Pink Dot  verujemo da je prvi korak u savladavanju ovakvih barijera da se segment društva bez predrasuda okupi zajedno na jednom mestu. Zbog toga mi predstavljamo ovu platformu pojedincima, organizacijama i firmama da prepoznaju sebe kao zastupnike Singapura u kome će biti više inkluzije i ljubavi.

Uprkos tome što žive u društvu gde su na snazi konzervativni zakoni, mnogi građani Singapura su odlučili da se pridruže ovoj aktivnosti.

Fabulista: Yay! Bilo je tako zabavno! Hvala za organizovanje ovoga! Ponosan sam što sam deo istorijskog, značajnog  i zabavnog događaja! Ne mogu da dočekam sledeći!

Aze Lee: Prvi put sam ustao u odbranu mojih prava.. Slava divnom događaju ispunjenom ljubavlju!

fnhh: Hvala organizatoru za organizovanje ovog događaja. Bilo je dobro organizovano i dirljivo. Ja sam zaista zaista ponosan što sam deo ovog divnog i značajnog događaja vrednog pamćenja. Radujem se sledećem Pink Dot skupu!

PinkDot event in Singapore

Proveri video na Youtube povodom Pink Dot okupljanja 16. maja

Ovaj događaj je bio otvoren za sve građane Singapura; homoseksualce ili one koji to nisu, mlade i stare.

Riku: Ponosan sam na sve koji su podržali ovaj događaj. Zaista je bilo prijatno provesti subotnje poslepodne daleko od šoping centara, teretana i bazena.

Svi  su bili veoma raspoloženi. Uopšte nisu postojale barijere. Bio sam vrlo srećan što sam video mnoge starije osobe – mora biti da su deke i bake onih koji ovo podržavaju.

Sojourner: Bilo je čudesno videti toliko mnogo ljudi koji su se pojavili na poziv PickDot-a da afirmišu ljubav kao osnovnu ljudsku potrebu,  ljubav prema partnerima i supružnicima,  priznatu  i slavljenu. 

Partnera biramo bez obzira na, a ponekad i uprkos njegovoj/njenoj rasi, seksualnosti, klasi kojoj pripada, zato što vidimo kompletnu osobu; osobu koja je istovremeno obeležena ovim kategorijama, ali ih u isto vreme i prevazilazi vrlinom postojanja – van rase, seksualnosti i klase – jednostavno time što je ljudsko bice.

PinkDot: Singapore's first LGBT rally

Online Citizen ima video izveštaj o događaju. Proveri drugi promotivni i edukativni video o Pink Dotu na Youtube.

DK je razočaran što su neki učesnici pustili balone u vazduh.

Hoće li ljudi ikada naučiti da je masovno puštanje  balona štetno za životnu sredinu?
Ovo je razbacivanje smeća. Iako ova vrsta smeća odlazi najpre u vazduh, pašće na zemlju nekoliko kilometara dalje. Ako balon padne u more (što je vrlo verovatno s obzirom na činjenicu da je more u blizini Singapura), to bi moglo predstavljati pretnju za pomorski život.

Singapore event: Freedom to love

Napomena urednika: ovo je sažeta verzija intervjua Pardo Lazo. Kompletan tekst se nalazi na Claudia blogu Octavo Cerco [es].

Orlando Luis Pardo bloguje od 2008. godine. Rođen je u Havani na Kubi 10.decembra 1971.godine. Diplomirani  biohemičar diplomu je stekao na Odseku biologije u Havani, i napustio nauku zbog književnosti. Na ovom polju, primio je niz nagrada kao što je Short Story  Prize (Nagrada za kratku priču) od Magazina La Gaceta 2005 i Cauce 2007, kao i mnoga druga priznanja. Njegovi nezvanično objavljeni  radovi se  mogu videti kroz uređivanje e-zine the Revolution Evening Post (Revolucionarni večernji post).

Sada  tekstove objavljuje putem blogova i drugih digitalnih medija kao što su: Revistas Cacharro(s) [es], 33 y 1/3 [es], Desliz [es], i  The Revolution Evening Post [es], Fogonero Emergente [es], Penúltimos Días [es], Pia McHabana [es] , i Lunes de Post-Revolución [es].

Nedavno, je Pardo Lazo objavio svoju knjigu pod nazivom Dosadni dom, koja nije izdata od strane Letras  Cubanas. Umesto toga knjiga je bila predstavljena na Međunarodnom Sajmu knjiga održanom u Havani. Nedelju dana pre promocije knjige, koju je organizovao bloger Yoani Sánchez of Generación Y [es] autor knjigr je bio meta policijskih akcija kao i ličnih pretnji e-mejlom i telefonom. Uprkos tome, prezentacija knjige Dosadni dom je dobro prošla uz učešće mnogih pisaca, fotografa i blogera iz čitave zemlje. Knjiga se može u celosti preuzeti ovde (pdf.format).

Boring Home book cover

 
Claudia Cadelo: Kada ste počeli sa blogovima Pia McHabana i Lunes de Post-Revolución?

Orlando Luis Pardo: Pia McHabana (ko god to bio)  počeo je  da bloguje u avgustu 2008. godine posle izgubljenog vremena na internetu (mislim da je ponovo izgubljeno). U oktobru 2008. sam počeo da pišem mnogo redovnije na mom blogu  Lunes de Post-Revolución, gde objavljujem i više od postova, nedeljne kolumne: eseje, mišljenja, obmane, intervjue, članke, bezvredne ironije, izveštaje, snove. Kao autor na ovom blogu ulažem najviše truda.Voleo bih da to vidim objavljeno na papiru jednog dana, ali sumnjam da bi to bila dopustiva knjiga.

CC: Da li su blogovi koje pišete imali prolaz u blogosferi ili ste radili na nekom drugom digital mediju? 

OP: Prvobitno sam se sporadično pojavljivao na drugim web sajtovima, poput zvaničnih časopisa  Made in Cuba, Esquife, Alma Mater, El Caimán Barbudo i La Jiribilla. Naravno, takođe sam se uključio u alternativne uređivačke projekte kao što su nezavisni časopisi Cacharro(s), 33 y 1/3, the projece Desliz, kao  i moj sopstveni neregularni  internet časopis pod imenom  The Revolution Evening Post (Revolucija večernjeg posta)  (koji sam pokrenuo zajedno sa kubanskim piscima Jorge Enrique Lage i Ahmel Echevarría Peré). U blogovima Fogonero emergente y Penúltimos Días, između ostalih, može se čitati veliki deo mog rada kao blogera kolumniste. Malo po malo tamo sam privukao neke čitaoce i druge prijatelje.

CC: Kažite mi o čemu govori knjiga «Dosadni dom».

OP: Dosadni dom je knjiga u kojoj je u pitanju igra reči,  radnja knjige ima manji značaj od dijaloga. Postoje opširne priče ali i one koje su na samo jednoj strani, ali sve one se pojavljuju sa tim zadovoljstvom ukusa reči: aliteracija pre književnosti. Likovi u mojoj knjizi su lenji i opsednuti posthumnim pripovedanjem: kako sastaviti glavni materijal fikcije, kako postati saučesnik izazivanjem frikcije.

Pardo je primio anonimne telefonske pozive posle digitalnog objavljivanja knjige Dosadni dom, koju  je izdavač Letras Cubanas nekoliko meseci ranije odobrio, a potom odbio. On je rekao da je čuo glasine da su knjigu i neke od njegovih blog kolumni pročitali visoki zvaničnici. Dodao je da nije odgovorio ni na jedan lični napad jer bi mogao biti obeležen kao   “disident, podmitljiv, kontra revolucionaran, agent, itd.” Prema Pardo-u zabrana knjige nikada nije bila zvanična, i navodi da je to delom zbog njegovih blogova sa ciljem da on posluži kao primer.

CC: Vi takođe učestvujete na skupovima blogera koje organizuje Sánchez, napisali ste mnogo blogova i deo ste Voces Cubanas. Kako doživljavate prisustvo male grupe blogera koja vas je podržavala tokom ovih teških dana?

OP: Solidarnost. Oni su pokazali solidarnost građansku simpatiju pa i dobar smisao za humor čak čak i bez toga da znaju svu težinu situacije. Zahvaljujem svima njima, posebno Yoani Sánchez koja je prihvatila izazov da predstavi moju knjigu, znajući da ni jedan drugi kubanski pisac ne bi bio voljan da to uradi. Hvala i tebi, Claudia, što si otvorila prozor kako bi mogli da dišemo uprkos ovako zagađenom vazduhu, kao i na ovom intervjuu. Loši čitaoci kažu da su me izmanipulisali da bi napravili veliki šou (čak su mi i u telefonskim pretnjama to rekli), Takođe, mnogi fini čitaoci i kubanski blogeri koji su prisutvovali prezentaciji knjige širom La Cabaña: nismo čak ni obeležili zidove, bilo je dovoljno ostaviti simboličke grafite na pokretnom mostu Zamka Kafkabaña. 

Blogovi na mail.ru – popularnom informativnom, zabavnom i mail portalu na ruskom jeziku – postali su druga žrtva u kampanji blokiranja posle Live Journal-a. Pristup preko nacionalnog telekom operatera onemogućen je samo za blogove, svi drugi servisi na portalu rade normalno. Pristup sekciji blogova moguć je preko web sajtova na kojima nije potrebno ostaviti nikakve identifikacione podatke.

Livejournal (Kazakhtelecom nikada nije priznao filtriranje ovog web sajta) je uveren da je žrtva političkih borbi između vlasti i Rakhat Aliev, zeta odbeglog bivšeg predsednika – i medijskog tajkuna, osuđenog na 40 godina zatvora zbog kidnapovanja i pripremanja državnog udara. Čovek ima nekoliko blogova na Livejournal.

Ali razlozi za filtriranje blogs.mail.ru su mnogo jači nego što se može primetiti. Oni obično sadrže malo podataka o korisniku  i automatski su dodeljeni svakom vlasniku mailbox-a. Ne postoji nesuglasica, i - kao što se veruje – tamo nije postojao Aliev blog. Zašto je onda bilo potrebno da se on blokira? Je li to politika protekcionizma u korist mnogo većeg broja “poslušnih” domaćih blog platformi? Niko ne zna.

Zanimljivo, prvog dana blokiranja blogs.mail.ru neko je pokušao da registruje nalog rakhataliev na kazahstanskoj blog platformi yvision.kz. Za sat ili dva, nalog je bio obrisan. Premda, teško da je to bio Aliev ili njegovi prisni prijatelji. 

“Ovo je pravi put, drugovi!!!” megakhuimyak citira Vladimira Lenjina (Ru): 

Paranoja Agencije za informisanje i komunikaciju će dovesti do ogromne popularnosti gospodina Alieva – i do ogromne sramote za državu i njeno rukovodstvo. Osoblje Agencije trebalo bi da podnese ostavke zauvek. Kada država ima takve “prijatelje” nisu joj čak potrebni nikakvi [spoljni] neprijatelji.

Eev ima još gorčiju ironiju u njenoj zabrinutosti da bi internet uskoro mogao biti izdavan na tačkice – kao šećer u doba Perestrojke.
Ako se tendencija nastavi, šali se Cyber-gorynych, bilo bi moguće pristupiti informacijama jedino u vezi sa vremenom u Kazahstanu: vi ulazite na otvoren online pretraživač, šaljete zahtev, a povratni rezultat sugeriše: “Izvinite, ništa nije pronađeno. Da li ste hteli vreme?“ (Ru).

Programmila takođe povlači paralele sa Livejournal [ru]:

Slika je ista… smrdi na idiotizam. Ozbiljno, kada ljudi razmatraju pitanja idiotizma i Agencije za informisanje i komunikaciju, Ja čak ne raspravljam… Ja sada razmišljam o instaliranju jednog majušnog DNS servera u kući…

Indikativno je da je u slučaju Livejournal ceo portal bio blokiran, ne jedan poseban “problematičan” URL. Ovoga puta, cenzura je usmerena samo na filtriranje blogs.mail.ru. Prema ekspertima, to je zato što je filtriranje u Kazahstanu upotrebljeno na jedan vrlo nesofisticiran način – preko IP broja servera. Portal mail.ru ima nekoliko kanala i mašina – blogovi su priključeni na poseban server.

Takođe postavljeno na neweurasia

Znak na Islandu koji upozorava o prisustvu gluvih i slepih osoba na putu,
postavio sillygwailo

Nicomedes Flores sa Voces Bolivianas pokreta blogera u Boliviji objašnjava kako mu Open Source Software napravljen za slepe pomaže u online komunikaciji pri čatovanju, slanju emailova, i blogiranju. U isto vreme u Etiopiji, organizacija pod pokroviteljstvom UNESCO-a i Međunarodne Telekomunikacione Unije obučava slepe i osobe sa teškoćama u vidu o tome kako da koriste kompjutere i ostale tehnologije za komunikaciju, a jedan zaposleni i zastupnik ENOVIB-a mreže za slepe priča mladima o tome kako nedostatak vida može biti prilika, a ne prepreka. U Španiji je jedan dizajner je napravio video igrice za ljude koji ne vide najbolje, i postavio ju je online. U Nigeriji i Kanadi jedna žena bloguje i vloguje o životu osobe koja je gluva i ubrzano gubi vid.

Nicomedes Flores je bloger iz Bolivije koji  u Cochabamba-i vodi centar za slepe Manuela Garandillas. U svom blogu, upoznaje ljude sa radom ove institucije i na videu koji sledi, priča kako mu je Open Source Software omogućio surfovanje webom, čitanje i pisanje email poruka i čatovanje. Zahvaljujući DotSub-u, ovaj video ima prevod na engleski i španski.

 

Itutelecommunication je postavio video koji pokazuje kako se može iskoristiti kompjuter, printer sa pismom za slepe, i glasovni sintisajzer Centra Tehnologije Prilagođene za Slepe u Addis Ababa, Etiopija:

Takođe u Etiopiji, Yetnebersh Nigussie dolazi u Školu za Slepe u Gondar-u i priča učenicima kako joj je to što ne vidi predstavljalo izazov, a ne prepreku i podstaklo je na školovanje i rad umesto da se okrenula ranom braku sa dosta trudnoća. DarkandLight.org je postavio ovaj video:

U Španiji, Javier Mairena je dizajnirao blještavu igru koju mogu igrati oni koji imaju problema sa vidom. Ova igra u stilu ’improvizacije’ koristi zvučne znake da pokaže igraču kuda se lopta kreće. Možete je downloadovati ovde [es]. Sledi prikaz video igre:

I na kraju, Coco sa Tactile the World priča kako je to kada ste gluvi i živite sa ušerovim sindromom, što znači da ćete na kraju potpuno izgubiti i vid. Ona piše blog o svojim uspesima i neuspesima u radu u Nigeriji u pomaganju pravljenja rasporeda u Školi za Gluve i Slep. Ona takođe vloguje o zastupanju, o avanturama po svetu jer hoće da vidi što više dok može, dok potpuno ne izbugi vid, a daje i svoje lične poglede o tome kako se nosi sa stanjem u kojem se nalazi. Transkribovala je neke video zapise (koji su na jeziku znakova), tako da ljudi koji čuju mogu čitati njene transkripte, a slepi imaju tekst koji će im kompjuter pročitati, kao ovaj, o onome što joj najviše smeta (transkript se nalazi na prethodnom linku):

U svom blogu, ona takođe piše o Vlogovanju i Zajednici Gluvih i Slepih ljudi, (ne)potrebi da se objasne ili transkribuju video poruke na jeziku znakova, o značaju postojanja zajednice, komunikacije između zajednica gluvih i gluvo-slepih ljudi, i o nekim izazovima koje susreću gluvi i slepi:

Još nekoliko slučajeva: Walmart je upravo uveo slušalice na mašinama za platne kartice kod blagajnika tako da slušajući, slepa osoba može čuti i sama izvršiti proveru. Isto je i sa millionima ATMova – postoji pismo za slepe ali ne i dekoderi pisma za slepe koji bi zamenili glas tako da bi i slepi čovek koji je gluv mogao da pročita. Prelaz preko ulice je izazov za slepog čoveka koji je gluv pošto ne postoji označivačr koji bi trebao da bude tamo gde se dobro vidi, ali postoje zvučna upozorenja kada ruka svetluca ili kada beli čovek svetluca. Hodaj! Hodaj! Stop! Stop!

Materijal za razmišljanje.

Brazilski zakon o sajber-kriminalu koji je predložio senator Eduardo Azeredo [pt] je pravi rudnik kontroverznosti (više o tpme ovde, ovde, ovde, ovde, ovde, ovde, ovde i ovde). Zato ne iznenađuje što je debata na velikom samju sajber-kulture ovaj zakon učinila još kontroverznijim. Azeredov pomoćnik José Henrique Portugal i sudija Vrhovnog suda Fernando Botelho su pozvani na Campus Party Brasil 2009 da brane zakon u debati [pt] sa razjarenom masom bit-torrent-korisnika, p2p-zavisnika koji su posetili Campus Party.

Ukratko, Alberto Marques, na blogu gJOL [pt] kaže:

“Portugal e Botelho tiveram muita dificuldade para apresentar seu ponto de vista sobre o projeto, sofrendo intensos protestos.”

José Henrique Portugal pred posetiocima koji protestuju zbog narušavanja privatnosti i autoritarizma u zakonu o sajber-kriminalu

Na blogu Meme de Carbono može se naći dugačak post koji govori o zakonu o sajber-kriminalu u dobu komunikacije i demokratije koje je doneo internet i navode se mnogi razlozi za i još više razloga protiv Azeredovog zakona. Autor u nekoliko reči objašnjava [pt] zašto je ovaj zakon naišao na tako veliko protivljenje u digitalnim krugovima Brazila:

“Caso o projeto de lei de cibercrimes seja aprovado você terá medo de se expressar.
A liberdade de expressão apoiada pela Internet é uma grande ameaça a uma estrutura de poder estabelecida entre mídia, governos e corporações.
O poder estabelecido está acostumado a comunicar e não a interagir com seu ouvinte, mas nós queremos ser interlocutores do nosso tempo.
A pressa em aprovar a criminalização dos cibercrimes não vem de um apelo popular, mas dos interesses do poder estabelecido que defende uma forma de democracia que não é mais suficiente.”

S leva na desno: Ronaldo Lemos, Sérgio Amadeu, predsedavajući debate (u sredini), Fernando Botelho i José Portugal.

Publika pozdravlja govor kojim je Sergio Amadeu branio anonimnost na internetu i napadao ‘Azeredov zakon'.

Levi natpis: “Mi branimo anonimnost na internetu”. Desni natpis: “Odbranite budućnost interneta u Brazilu i širom sveta”.

“Slobodan internet = Demokratija”

Samo nekoliko minuta pre završetka obraćanja poslednjeg govornika, organizatori su obavestili prisutne da neće moći da postavljaju pitanja, jer je “debata” predugo trajala i da moraju da je okončaju jer u sali ima još zakazanih događaja. Daniel Padua prigovara [pt] zbog nedostatka prave javne debate na “debati”:

“Debate sobre lei de cibercrimes poderia ter entrado para a história com a participação direta da sociedade (o que faltou à audiência pública): o evento foi interrompido pela presença do governador em exercício próximo ao debate.”

Tux, Linux pingvin, drži natpis na kojem piše “Kažite ne online nadgledanju”.

Jorge Araújo, sudija iz Brazila koji održava blog Direito e Trabalho, kritikuje [pt] nameru da se definišu novi zločini u već pretrpanom krivičnom sistemu Brazila:

“Os defensores da lei estão errados ao buscar que se emplaque mais uma norma ao nosso combalido sistema jurídico, prevendo penas de prisão, quando sabemos que ladrões e assassinos são soltos diariamente justamente em virtude da falência de nosso sistema prisional […] Por outro lado para que se criminalize um delito é necessário que ele traga à sociedade um verdadeiro clamor, do tipo que antes de ser considerado crime ele já receba a censura da sociedade. […] Não é o que ocorre com os delitos que se pretendem penalizar. Pelo contrário muitas práticas que se pretendem penalizas são adotadas pela grande maioria dos presentes na Campus Party e desconhecidas pelo restante da população para o qual o computador é, quando muito, uma máquina de escrever sem papel.”

Mnogi su nosili crvene klovnovske noseve i protestovali zato što ih zakon o sajber-kriminalu pretvara u kriminalce.

U istom postu, Araújo kritikuje argumente koje je Sergio Amadeu koristio u korist anonimnosti na internetu:

“o anonimato que se permite, e até exige, em regimes de exceção, como os regimes autoritários da China, Cuba, mas também de subjugação como dos próprios países árabes, como o Iraque em face dos Estados Unidos, não se pode confundir com um anonimato interno, que se pode voltar contra os demais cidadãos. Até porque não se cogita que atue anonimamente em um regime democrático sem um propósito escuso.”

U komentaru na Araújov post, Raquel Recuero [pt] govori o anonimnosti i mogućem korišćenju prikupljenih informacija od strane vlade ili bilo koga ko do tih informacija dođe, ako zakon o sajber-kriminalu bude usvojen, i primoravanju internet provajdera i distributera da beleže sve aktivnosti korisnika:

“A lei prevê a obrigação dos provedores de registrar dados de navegação de todos os usuários. TODOS. Isso é, para mim, uma invasão de privacidade por presunção de que, ao navegar, estarei cometendo um crime. Dados esses que poderiam ser usados para outras coisas - penso, por exemplo, no valor publicitário de conhecer os hábitos de navegação das pessoas (eu detesto spam); nas investigações privadas de adultério (detetives); etc. etc.”

Araújo završava post kritikujući Eduarda Azereda što se nije pojavio na debati, i što je poslao svog pomoćnika José Portugala:

“achei desrespeitosa a ausência do Senador Azeredo. Não há justificativa para que um representante do povo deixe de comparecer para prestar a este os esclarecimentos sobre a sua atividade. Dificilmente o senador encontrará uma reunião com tantos interessados na sua atividade parlamentar quanto no CParty, e encará-los e ouvi-los, mais do que um ato de cortesia, seria a sua obrigação.”

Jedan od učesnika drži svoj notebook sa natpisom “Jesi li se uplašio, Azeredo?”, posle potvrde da Eduardo Azeredo neće prisustvovati debati.

Na kraju debate, pošto su ih obavestili da neće moći da upute pitanja José Portugalu i Fernandu Botelhu, posetioci su govornicima okrenuli leđa i u znak protesta počeli da odlaze dok je Portugal još govorio.

Sve fotografije u ovom članku, osim prve, je snimio Daniel Duende, objavio Daniel Padua i dostupne su ovde pod Creative Commons licencom.

Chyetanya Kunte je indijski bloger koji živi u Holandiji. Dana 27. novembra, dok su trajali teroristički napadi u Mumbaju, napisao  je post (sada dostupan preko Google cash) u kome kritikuje privatnu indijsku televiziju New Delhi Television (NDTV), a naročito urednicu grupe Barkhau Dutt koja je izveštavala o ovom incidentu.

Post je skinut sa Chyetanya bloga, a 26. januara 2009., on je objavio ovo izvinjenje, potvrđujući bezuslovno povlačenje posta. To je izazvalo ljutnju i snažnu osudu u indijskoj blogosferi.

Gaurav Sabnis u Vantage point-u  procenjuje: 

Nema potrebe čitati između redova da bi pretpostavili šta se dogodilo. NDTV je verovatno poslala Kunteu službeni dopis, tražeći od njega da se izvini, da skine post, i da nikad više ne piše o njima, kako ne bi plaćao besmisleno veliku količinu novca.

Retributions potvrđuje, navodeći Barkha Duttsinu Facebook poruku, da je Chyetanya Kunteu 3. januara  zaista uručen službeni dopis. Ona je očigledno napisala:

To što svaki tip može sesti za kompjuter i napisati neki članak ne znači da on ili neko njemu sličan treba da bude počastvovan odgovorom na njegove (njihove) potpune i kompletne gluposti. Besmislica je besmislica. I kao što je već pomenuto, gospodin Kunte je primio službeni dopis o kleveti NDTV. To je trebalo da označi kakvo je naše ali i moje stanovište. Sloboda koju pruža internet ne može se koristiti da se bacaju grdnje na pojedince ili grupe u nadi da će oni onda odgovoriti na neke stvari koje nisu vredne truda.

Gaurav Mishra je u Gauravonomics Blog  napravio pregled osuda od strane indijskih blogera, a povodom “ućutkivanja” Chyetanya. On takođe otkriva:

Dana 25.januara, Chyetanya mi je poslao e-mail u kome je zahtevao da skinem link ka njegovom postu u mom pregledu reakcija na to kako su mediji izveštavali o terorističkim napadima u Mombaju 26. novembra. Ja još nisam skinuo link i deo  teksta, ali sam se do sada suzdržao od blogovanja na tu temu jer se brinem da ne zakomplikujem pravnu situaciju Chyetanyana, a možda i moju.

Stvar je u tome da Chyetanya nije jedini koji je kritikovao NDTV. Prema Gauravu:

Blogeri su bili oštri u svojim kritikama prema Barka Duttinom senzacionalnom izveštavanju o terorističkim napadima od 26. novembra, optužujući je za emitovanje osetljivih informacija o položaju talaca i snaga bezbednosti; uopšte reportaža je bila senzacionalna i na granici histerije.

Nanopolitan se obraća NDTV u postu “čestitke NDTV”:

Izvinjenje koje ste izneli podseća nas na programe prevaspitavanja koje totalitarni režimi namenjuju disidentima. Ili na ponavljanje rituala u trećerazrednim gangsterskim filmovima.

Gargi u POV piše:

Mediji koji emituju vesti su među institucijama koje su u velikoj meri izgubile moje poverenje, naročito u poslednje dve godine. U periodu između epizode o Princu, slučaja Arushi ubistva, gledanja snimljenih sekvenci sa uređajima za prisluškivanje, uz pokrivanje događaja od 26. novembra – prestao sam da gledam vesti na televiziji. Čitam časopise, novine i blogove, i to radim zato što daleko više verujem u verodostojnost onoga što se piše, u odnosu na ono što se proizvodi i emituje posredstvom televizije.

Ažurirane reakcije indijskih blogera mogu se pronaći na Desipundit-u. Blogbharti je objavio poziv:

Pozivamo sve blogere da nam pošalju svoje mišljenje u vezi s ovim problemom, kao i da protestvuju protiv bahatih pokušaja NDTV-a da nam ograniči slobodu izražavanja.

Sa više od 15 novih naslova, egipatski blogeri su na prepad osvojili Međunarodni sajam knjiga 2009 u Kairu. Klasični pisci ove knjige nazivaju “Kleenex” literaturom. Ghada Abdel Aal govori u ime blogera.

Ahmed Al Sabbagh piše:

Ahmed Al Sabbagh je objavio link ka Ghadinom videu [AR] koji započinje definisanjem blogerske literature:

Kao i sve druge vrste literature, blogovi iskazuju ljudske misli, osećanja i inhibicije.

Takođe citira Tawfiq El-Hakimov opis suštine prave literature:

To je literatura otvorenog prostora; literarni izraz slobode i strasti; reči koji iz jednog srca dopiru do drugog otkrivajući dubine ljudske psihe slobodom, poštenjem i iskrenošću. Tawfiq El-Hakim kaže i da je teško prihvatanje ove literature odraz manjka poštenja i otvorenosti uopšte - to je tačno ono na čemu mi kao blogeri radimo.

Zatim odgovara na kritike upućene jednostavnosti blogova:

U jednom intervjuu, gospodin Youssef Al Ka'eed kaže da, ako ti je potrebno 10 reči da izraziš svoju misao, onda upotrebi samo tih 10 reči da je izraziš. Nema potrebe da se hvališ svojim rečnikom, jer je cilj pisca da prenese svoju poruku na najjednostavniji način. Nismo glupi … samo smo jednostavni i nije zločin napisati laku, zabavnu i zanimljivu knjigu.

Mladi prosvetljeni blogeri iz Egipta pišu o seksualnom kodeksu njihovog društva, o rasizmu, predrasudama, i strasti prema skandalima, a sve to da se od Egipta napravi bolje mesto za život.

Jedan egipatski građanin se pita gde je ova zemlja krenula:

بجد مش تهريج البلد دي رايحة على فين انا مش هتكلم عن سوزان تميم ولا عن مقتل ابنة ليلى غفران انا هتكلم عن العنف الي بقى موجود في المجتمع اية دة و كمان اخلاقيات الناس اتغيرت و معدتش فية احترام لا لقناون ولا الانسان … الناس الي بتعلق في المواقع الاخبارية بقى عندهم حقد طبقى في المجتمع و الفقراء في مصر بيجمعو كل الاغنياء على انهم حرامية و انتهازين و خونة و بيحللو ان واحد يسرق. دة غير اية العنف الي موجود في المدارس اكتر من جريمة في مدارس في خلال شهر بين ضرب و قتل هو احنا بقينا في غابة ولا اية الواحد كمان مبقاش يمشي في الشارع امن احسن يخاف حد يطلع علية و يسبتة بمطوة و لما يروح يشتكي في القسم مش بعيد الشرطة تلفقلة تهمة ولا تعذبة دة غير ان الناس خلاص مش مستحملين بعض و ماسكين على التاني كلمة او غلطة و دة باين في اشارة المرور اوي و حتى الناس المتطرفين ماسكين على اي واحد كلمة و يقلبوها لطائفية و اعمال عنف و يحللو اراقة الدم و بيستغلو المظاهر و بيحكمو على الناس بالمظهر الديني بجد الواحد مبقاش عارف البلد دي رايحة على فين و مين المسئول عن الكلام دة كلة اكيد مش الحكومة وحدها و الشعب بردو مسئوول

Lobna Khairy pokušava da definiše egipatski seksualni kodeks ovim rečima:

U skoro svakoj zemlji, postoje 2 tabua: politika i religija. Međutim, u Egiptu i u nekim arapskim zemljama, ima ih najmanje 3: politika, religija i seks!

#1: Poricanje pornografjie – Roditelji ne veruju da njihova deca stiču znanja o seksu kroz pornografiju

#2: Muškarci – Pristojan muškarac bez prethodnog iskustva neće zadovoljiti ženu

#3: Žene – Pristojne žene koje razumeju kako se bebe prave su nemoralne

#4: Muška potreba – ženama ne treba seks

#5: Budi lukava – da bi ga sačuvala

To znači da je seks sve ono što okupira njihove misli i zato, ako hoćete da sačuvate Vašeg muškarca, bolje da zadovoljavate njegov preveliki telesni apetit ili će on u protivnom trčati ulicom i tražiti druge žene koje to mogu! Kako je to ponižavajuće i za muškarce i za žene?!

Mona Eltahawy otkriva prljavu tajnu arapskog sveta dok priča priču o rasizmu:

Vraćala sam se kući metroom u Kairu i bila zamišljena dok sam slušala muziku; u jednom trenutku sam primetila kako se jedna egipćanka ruga mladoj sudanki. Ispružila je ruku i pokušala da zgrabi devojčicu za nos i usta i smejala se kad je devojčica pokušala da otrgne ruku od nje.

Izgleda da je mlada sudanka Dinka, iz južnog Sudana, a ne sa severnog dela gde ’devojke izgledaju kao mi’. Izgledala je kao afrički crnac i to ju je očigledno potreslo.

Sklonila sam slušalice i upitala tu egipćanku: ’Zašto se tako ponašate prema njoj?’

Pocela je glasno da viče zato što je htela da zna što je mene briga za to. Rekla sam joj da želim da znam zato što kao egipćanka i kao muslimanka koja se vozi metroom, način na koji se ponaša je neprihvatljiv i da ja ne mogu to prećutati. Znala sam da je muslimanka zato što je nosila maramu.

Rekla sam joj da je zbog načina na koji se ponela prema sudanki njena marama izgubila svoj značaj. Njena majka me upitala zašto ja nisam pokrila svoju kosu, a ja sam joj rekla da nisam želela da budem licemer kao ona i njena ćerka.

Koliko god da me je uznemirilo takvo ponašanje te mlade žene, još više me je uznemirilo to što su ostale žene u metrou samo pasivno posmatrale i ništa nisu rekle. Uopšte nisu pokušale da brane mladu sudanku ili mene dok sam se suprotstaviljala egipćanki.

Rasizam kojem sam prisustvovala u kairskom metrou ima veliki odjek u arapskom svetu gde se patnja u Darfuru ignoriše zbog dva glavna razloga – prvo, njene žrtve su crni ljudi, a nas ne brinu oni sa tamnom kožom, a drugo zato što oni koji kreiraju nevolju u Darfuru nisu amerikanci ili izraelci, a mi obraćamo pažnju samo kad se Amerika i Izrael ponašaju bezobrazno.

Moja rasprava u kairskom metrou je i podsetnik na dva dupla standarda koji postoje. Volimo da vičemo “Islamophobia” kad govorimo kako se na Zapadu odnose prema muslimanskim manjinama, a opet nikada se ne upitamo kako se mi odnosimo prema manjinama i onima koji su najviše ranjivi među nama.

Za one od nas koji se kreću između dva sveta – jednog dana smo većina, kao što sam ja kao suni musliman u Egiptu, a drugog smo manjina, kao što sam ja kao musliman u Americi – jasno je to da time što branim prava sudanke u kairskom metrou, ja branim svoja prava u podzemnoj železnici u New Yorku.

Insomniac piše sledeće o zadrtosti koja je skrivena ispod debelih slojeva religioznih i liberalnih izgovara:

Pošto dolazim iz religiozne konzervativne porodice, odojen sam tako da budem više nego ponosan na moju veru, iako je ja nisam dovoljno razumeo da bih je ispravno praktikovao. Skoro svako u mojoj porodici (s obe strane) ima ime sa religioznim značenjem.

Do koledža sam koristio moje prvo ime i očevo srednje ime. Ta kombinacija je činila moje ime savršeno neutralnim; ljudi nisu mogli pogoditi kojoj religiji pripadam i zato su se prema meni odnosili oprezno u strahu da me ne povrede.

E, a kada sam se prekrila velom, videla sam kako društvo može biti okrutno kad ljudima sudi po izgledu. Shvatila sam da su me moje neutralno ime i neupadljiv izgled štitili od neugodnih momenata. Shvatila sam da je pravi blagoslov kada se prema Vama odnose uz preveliki oprez!

I ne, nije to ona grupa od koje sam očekivala da mi sudi, ma šta god da je to. Sledeće godine sam, sasvim neočekivano, otputovala u SAD, i nisam imala skoro nikakvih problema zbog mog vela. Prosečni amerikanci, osim zloglasnih političkih planova, (a nije na meni da to podržavam ili osuđujem) ne sude o ljudima prema njihovom izgledu, kako to rade u Egiptu (i verovatno na Bliskom Istoku). Mi smo veliki rasisti i bogomoljci, a tužna stvar je to što to krijemo pod debelim naslagama lažne religioznosti i liberalizma koje jedva da praktikujemo kada nas negledaju.

Izvolite, upoznaje one koji mi sude…

- Strogo religiozni muslimani koji smatraju da ono što ja nosim nije veo, i očekuju da se oblačim mnogo skromnije, i

- Nazovi-liberali, bilo da su hrišćani ili muslimani, koji izgleda da su veoma zapanjeni mojim velom

Neću sada da branim moj izbor ili moju religiju zato što mislim da oni koji sude meni ili onima kao ja neće ni razumeti ono što imam da kažem, a to im se verovatno neće ni svideti. Obema ovim grupama mogu samo da kažem ’Sram Vas bilo.’

Mislim da su i jedni i drugi licemeri koji vlastitim primerom ne uspevaju da dokažu ono što propovedaju i daju svojim idejama užasna, užasna imena.

Bolelo je i vređalo kada sam osećala da se sa mnom loše postupa zato što sam nosila veo, ali onda sam nešto shvatila: to je jedinstven način da se isključe svi prevaranti i pretendenti koji me ne razumeju već mi sude na osnovu mog izgleda, a ne moje ličnosti. Ovim ljudima kažem da su zaista na gubitku.

Ahmed El Sabbagh piše o nečasnoj tastaturi:

طلوب لأعلى سعر كيبورد غير شريفة تصلح لسب الأصدقاء والإبداع فى تأليف إتهامات باطلة والقيام بتلميحات قذرة وكتابة تعليقات مجهولة ، ويشترط ان تكون متوافقة للعمل مع مدوّن متفرغ لإصطياد أخطاء الغير ، وتأليف قصص خيالية قذرة ووإشعال الفتن ، ودس السموم بين البشر

حيث لوحظ إن الكيبورد التى أمتلكها “بتستعبط” ولا توافق على كتابة كلمات قذرة ، وبها حروف معطوبة مثل حرف القاف والـذين والألف والراء والتاء المربوطة ، وكلما حاولت كتابة كلمة قذرة بتفصل باور والزراير بتعلق وبتعمل حركات قرعة وقد قمت بمحاولة شراء عدة كيبوردات وكلها بها نفس العيب وقمت بإستبدالها أكثر من مرة ، وظننت أن جميع الكبيوردات المتوفرة حالياً من النوع الشريف

حاولت إصلاح الكيبورد فى أحد محلات الصيانة فنظر لى فنى الصيانة شزراً وقال

دى موش معيوبة .. روح إتعلم القذارة وهى تشتغل زى الفل .. عشان ده عيب يوزر

Na kraju Fantasia’s World piše o tome šta se kvalifikuje za skandal u egipatskim medijima:

ليست فضيحة انهيار منظومة الاخلاق في هذه المجتمعات التي يتغنون بتدينها وفضلتها ومنظومة القيم فيها.. تطرف المجتمع دينيا ينم عن جهل بهذا الدين وبما اتت من اجله الاديان بالاساس.. والمغالاة في المظهر الديني ليست سوى ستار يخفي ما بداخل هذا المجتمع من بعد عن أي روحانيات أو قيم حقيقية راسخة في وجدانه

الفضيحة يجب ان تكون فردية، فمجتمعنا يرفع الجماعة فوق الفرد ويستغل سطوته لكبت الحريات الفردية وممارسة شذوذه بشكل علني لأنها تتمتع بالتأييد والمباركة من الجماهير المذعورة اللي عايزة تتحامى في ضل المجتمع ومستعدة تمشي مع القطيع لأنها بتشوف المجتمع بيذل الفرد اللي يخرج من تحت عبايته قد إيه لأنها لا تعترف بالاختلاف ولا تحتمل فكرة تمرد الفرد على سطوتها التي فرضتها عليه بالحديد والنار والتهديد بالفضيحة

الفضيحة لازم تكون صارخة وفجة ومشعللة ومثيرة بدرجة تخليها تشبع نهم المجتمع للتشفي في الشخص المفضوح وتشجعها للاجهاز عليه عشان تنهش فيه براحتها

الجنس هو عنصر اساسي في الفضيحة.. ماهي الفضيحة ماتبقاش فضيحة من غير جنس.. امال الاثارة هتيجي منين؟ مجتمع غير منتج واغلبه بيعيش حالة من البدائية بعيدا عن الفكر والثقافة والفنون التي تسمو بالروح الانسانية، عايش عشان يرضي غرايزه وشكرا.. ويا ريته عارف يرضيها كمان.. لأ دا مكبوت جنسيا بدرجة شاذة، وعلاجه الوحيد للكبت هو المزيد من الكبت.

الفضيحة انثى.. لأننا مجتمع ذكوري، يتمتع فيه الذكور بمساحة من الحرية الجنسية، بتعتبر الزنا والتحرش شقاوة.. والخيانة الزوجية فحولة وأكيد أكيد الزوجة هي الل غلطانة وهي السبب ان جوزها بص برة، لأن زي ما احنا عارفين الراجل مش ممكن يغلط ابدا ولا يكون عديم الاخلاق ولا خسيس ولا أي حاجة من دي. يعني الراجل عديم الشرف اللي داير زي الكلب يتحرش في دي ويعاكس دي ويبصبص لدي ويزني مع دي مالوش شرف، فلازم يدورله على كيان يسقط عليه كل قرفه ومرضه النفسي واحساسه بالعار عشان يشييله الدلعدي شرفه وطبعا هيلاقي مين يعمل فيه كدا غيرالحيطة المايلة، الدرجة عاشرة في المجتمع.. الانثى.. مصدر الفضيحة والعار.. هو فيه غيرها؟ هي دي اس البلاوي كلها

الطبقة العليا والمشاهير هم صناع الفضايح.. لأن طبعا اغلبية المجتمع عندنا بتتدرج بين الطبقة الوسطى للفقرا والمعدمين، فلازم تتم مجاملة هؤلاء.. وتبقى كل المسلسلات والافلام بيلعب فيها الغني أو حتى مجرد الميسور ماديا دور الشرير والمجرم والفاسد والحرامي والنصاب والمنحل اخلاقيا، والستات من هذه الطبقة طبعا كلهم هشك بشك ومفتريين وفاسدين وطماعين وانتهازيين وفيهم كل البلاوي.. لكن الفقير دا الملاك.. النسمة.. المتدين اللي عارف ربنا.. الطيب الغلبان.. اللي عنده كرامة وكبرياء وشهامة.. مش فافي ومهيس وقليل الرباية زي ابن الراجل الغني الحرامي. هذا النفاق المجتمعي اللي للأسف اصبح سمة في حياتنا لن ينفي ابدا العلاقة بين الفقر والجهل والجريمة.

أكل لحم الموتى.. ولأن الموتى مسالمون لا يتكلمون فإنهم اختيار مثالي لصنع الفضيحة أم جلاجل.. ما بالكم لو كان الميت دا هو واحدة مشهورة وماتت مقتولة؟؟ ماهي بدل واحدة ست واتقتلت يبقى لازم تستاهل القتل والدبح، ولازم طبعا تبقى ماشية على حل شعرها، ولازم تتقطع حتت وراسها تنفصل عن جسمها ولسانها يتقطع وتتفرتك وتتنشر صورها عشان المجتمع الطيب البريء اللي ما يعرفش الحاجات الأياه دي ياخد عبرة ويعرف يشكم البنات اللي فيه كويس.

منكم لله.. منكم لله يا مجتمع مريض.. ياللي بتخوضوا في اعراض الناس وانتم بيتكم من ازاز.. ياللي اكبر هواية عندكم هي انكم تنهشوا ف لحم بعض.. ياللي بتفرحوا في مصايب الناس وتزعلوا في فرحتهم وتحقدوا عليهم.. ياللي ما تمسكوش جرنال غير عشان تشوفوا اخبار الفضايح وتبقوا ساعاتها مثقفين أوي وكل واحد شايل جرنال ماشي بيه كأنه سلاح التلميذ.. إيه ده؟ إيه القرف ده؟

اللي نشرته الجرايد عن هبة ونادين دا قمة السفالة والحقارة والقذارة والخيال المريض.. لكن العيب مش عليهم، العيب على مجتمع أكل لحم الموتى.. مجتمع مقزز في عنفه وفجاجته وفساده والدمامل المتقيحة اللي طالعة منه في كل حتة ومع ذلك بيدور على فسفوسة يعمل منها فضيحة

U svom izlaganju o ovom užasnom zločinu, Ethar El Katatney govori sledeće o medijima:

Smrt dve devojke od 23 godine, obe srednjoškolke, je nešto tragično. Međutim, veća je tragedija to kako su se egipatski mediji poneli sa ovim ubistvom. Umesto da odgovore (ili da pokušaju da odgovore) na 5W’s (pitanja?) i H (kako?) u svojim člancima (ko, šta, gde, kad, zašto, kako), odlučili su da iskoriste mesta na prvoj strani da stvore ono što mogu samo nazvati senzacionalističko đubre. Naslovi kao ’Hašiš, opijum i droge’ su bezvredni.

’Ako krvari, ima vajde’. Tačno.

Novine su imale udarni dan da objavljuju glasine, manipulišu činjenicama, ukrašavaju polu-istine, i da se fokusiraju na (ono što su verovali da su bili) životi ove dve žene, a ne na njihovu smrt.

Ukratko, ovako je (većina) medija izvestila:

Nadine je član egipatske elite, živi u luksuznoj vili koja se nalazi u jednom od egipatskih ekskluzivnih naselja. Živi sama, a to znači da je bila nestabilna, nemoralna. Organizovala je velike žurke, a muškarci su dolazili i odlazili u svako doba. Ona i Heba su se drogirale i pijančile, a čovek koji ih je ubio, uradio je to nasilno, a to znači da je to bio zločin iz strasti. Bilo je toliko nasilno da to nije mogla biti pljačka. Komšije su čule viču što znači da se Nadine svađala s tim čovekom, mora da joj je to bio dečko. Oh, da dala je LE40,000 dečaku na fakultetu, to mora da znači nešto. Možda trgovina drogom?

Nagađanja, pretpostavke i čiste laži.

Heba nije bila izložena manipulaciji medija, možda zbog toga ko je bila, a možda zato što nije počinila zločin da živi sama. Međutim, čim su novine otkrile da se za svog muža udala a da za to njeni roditelji nisu znali, rastrgli su je u paramparčad. Koga briga kako je ubijena i ko je to uradio? Hajde da pišemo o tome kako se njena mama sada oseća! Hajde da se usredsredimo na to!

Istina:

Nadini roditelji pripadaju srednjoj klasi i žive u Saudijskoj Arabiji. Ona je došla u Egipat da studira. Živi sama u stanu, ne u vili. Njen otac je plaćao taj stan tri godine i morao je da sačeka jos godinu dana da bi sakupio dovoljnno novaca da stan bude pogodan za stanovanje. Nadine je živela sa bakom i dedom u Gazi, što je predstavljalo put od dva sata do koledža i nazad. Njen deda je bio stalno u krevetu zbog bolesti, a baka se brinula i o druga dva unuka, koji su obojica bolovali od Daunovog sindroma. Nadine je zamolila oca da živi u stanu koji je blizu fakultetu zato što je bila umorna od putovanja i što je bila dodatni teret svojoj baki.

Tata ju je zvao nekoliko puta na dan koristeći specijalnu saudijsku liniju (da uštedi novac) da se uveri da je dobro. Nije organizovala žurke. Bila je ’dobra devojka’. Momak kome novine kažu da je dala LE40,000 je bio momak koji je hteo da je zaprosi. Nikakav novac nije upleten. Isto tako, nije ona bila njegova devojka na onaj način na koji su to novine nagovestile – sluzbeni istražitelj u slučaju naprasne smrti je njenom tati rekao da je bila devica. Test krvi je pokazao da nije bilo alkohola ili droga u njenom organizmu, a alkohol i droga nisu pronadjeni ni u njenom stanu.

„Moja ćerka je upravo ubijena i moram pitati službenog istražitelja da li je bila devica da bih joj spasio reputaciju,“ izjavio je njen otac na televiziji kroz suze. „Morao sam da otkažem sahranu zbog onoga sto je štampa objavila. Strašno. Objaviti laži. Nahsh a’rad alnas [arapska fraza koja se prevodi kao ’uništavati čast ljudima’] Ako je bio sta od toga tačno, onda pišite o tome! Ali ako nije, nemojte narušavati uspomenu na nevinu devojku koju je dočekala strasna smrt.“