Prošle subote je u Budimpešti održana 14. Parada Ponosa (Pride Parade). To je bio jedan od događaja u okviru zatvaranja LGBT festivala filma i kulture, koji je počeo 30. avgusta. Obezbeđenje je tokom četrnaestog Marša Ponosa bilo na povišenom nivou zbog napada koji su se desili 2007. i 2008. godine.

Eva S. Balogh, na Hungarian Spectrum piše o zategnutoj atmosferi koja je vladala pre početka ceremonije zatvaranja:

 […] Za kratko vreme atmosfera je postala veoma zategnuta tako da su ambasade Australije, Kanade, Republike Češke, Francuske, Nemačke, Holandije, Norveške, Slovenije, Južne Afrike, Španije, Švedske, Ujedinjenog Kraljevstva, i SAD-a izdale saopštenje. To saopštenje navodi sledeće: ‘Pružamo podršku i solidarnost zajednicama lezbejki, homoseksualaca, biseksualaca u Mađarskoj. Podržavamo pravo ovih zajednica da iskoriste ovu priliku i marširaju mirno i u skladu sa zakonom, u cilju izražavanja svoje želje da se prekine tišina koja obavija određena pitanja u vezi sa njima. Saopštenje se završava ovim rečima: ‘Stav naše vlade u odnosu na ovo pitanje je u skladu sa načelima koji su postavljeni u Zajedničkom saopštenju o ljudskim pravima, seksualnoj orijentaciji i identitetu pola, usvojenog na zasedanju Generalne Skupštine UN-a, 18 decembra 2008. godine.' Zaista je šamar u lice kada se među ovih 13 zemalja nađu Češka Republika i Slovenija i to pokazuje koliko je Mađarska pala čak i u regiji. Danas je Mátyás Eörsi (SZDSZ) izrazio svoju zahvalnost na podršci koju su ove zemlje pružile. Pored toga, Whoopi Goldberg, koja jako voli Mađarsku pošto je tu provela neko vreme na snimanju i koja je u šali rekla da joj ne bi smetalo da postane SAD ambasador u Mađarskoj, je bila toliko zabrinuta povodom situacije u Mađarskoj da je poslala poruku preko YouTube-a. […]

Sledi poruka Whoopi Goldberg na YouTube-u:

Mađarska policija je bila dosta zauzeta u subotu zato što je toga dana i Mađarska fudbalska reprezentacija igrala protiv Švedske u kvalifikacijama za Svetsko Prvenstvo. IndymediaCalling je postavila ovaj izveštaj:

[…] Jedina pozitivna stvar o Ponosu 2008. bila je velika pažnja koju su joj mediji pripisali i povećana zaštita ove godine (na kraju krajeva, nisu svi policajci kreteni). Nije samo bila zatvorena Andrassy avenija gde se Parada održala, već i paralelne ulice koje su bile ograđene žicom. U suštini, veliki deo centra Budimpešte, uključujući metro, bio je zatvoren. […] Kroz žicu su se mogle videti gomile ljudi, ali ih je prošle godine bilo više. Pored toga, na ovaj dan se odigrala fudbalska utakmica između Mađarske i Švedske, tako da je većina huligana već bila na stadionu kad se Parada završila. Ispostavilo se da su učesnici parade tvrd orah za one koji nameravaju da ih napadnu, pošto ih je policija pratila čak i posle završetka Parade na Deak i Blaha Lujza trgovima, pošto je svim učesnicima savetovano da iskoriste Blaha Lujza metro. 

Hungarian Spectrum takođe donosi izveštaj o ovoj paradi. Bivši premijer Mađarske Ferenc Gyurcsány je takođe prisustvovao sa svojom ženom, ali je napustio paradu pre završetka na stanici žute metro linije:

[…] Bilo je oko hiljadu učesnika, uključujući i bivšeg premijera Ferenc Gyurcsány-a i njegovu ženu, Tamás Bauer, bivši SZDSZ član parlamenta, Mátyás Eörsi, SZDSZ član parlamenta, pisac Péter Kende, i András Léderer, bivši presdednik SZDSZ Nove Generacije. Pored njih, tu su bili predstavnici Amnesty International-a, Democratic Charta, i drugih građanskih organizacija. Ovo je prvi put da se bivši premijer pojavio u javnosti od njegove ostavke u martu. […] Nisam siguran kako je policiji uspelo da spreči grupe orijentisane protiv homoseksualaca da ne napadnu povorku, ali bili su uspešni iako je bilo problema i pre nego što je parada počela. Bila je jedna mala grupa na Hősök tere-u, ali su bili jako glasni. Prvo su vikali razne psovke protiv homoseksualaca i Jevreja, a kada su videli da je i Gyurcsány prisutan i njemu su dobacili par ljubaznih reči. […]

Zbog povećane prisutnosti policije, oni koji su marširali mogli su uživati u paradi bez sukoba sa grupama koje su bile protiv učesnika. 

Ovde se nalaze linkovi za video izveštaj sa parade: prvi  govori (mađarski, engleski) o važnosti učestvovanja na ovakvom skupu, dok se u drugom, naslovljenom ‘100% hetero', vide policajci i grupa protiv homoseksualaca.

IndymediaCalling zaključuje da je parada 2009 protekla većinom bez incidenata:

[…] O Ponosu 2009: bilo je dosta pojedinaca i grupa iz Mađarske i inostranstva. Paradu su otvorili Juris Lavrikovs, Paata Sabelashvili (ILGA Europe), koji su poželeli dobrodošlicu učesnicima i rekli zašto je parada Ponosa važna. Bila su tu dvoje kola sa zvučnicima, grupa ljudi koji su nosili zastavu duginih boja, i nekoliko manjih grupa uključujući Amnesty-Hungary (žuta grupa) i Roze-crni blok.

Sve u svemu, bila je to još jedna dobra prilika da ovi čudni ljudi posegnu za svojim pravom za jednakost, ali i za onime koji ih podržavaju da to izraze. Nadamo se da će se Parade Ponosa uvek održavati bez incidenata kao ova 2009, i da će u Mađarskom društvu porasti tolerancija prema čudnim ljudima dotle da ubuduće neće biti potrebno postavljati ograde. […]

Bloger koji je veoma oprezan izveštava na Hungarian Spectrum-u o neredima nastalim zbog zaštićenog marša ponosa i o kasnijoj svečanosti zatvaranja u Corvintető (”Corvin Rooftop”), na trgu Blaha Lujza:

[…] Ali, dole niz ulicu bilo je nekoliko stotina demonstranata koji su pokušali da se probiju u okupljanje na Octogon-u. Opet nisu uspeli. Učesnici parade navodno nisu ni znali o neredima van zaštićene sredine. Oko 4:30h, 300-400 ljudi se skupilo na Deák tér-u gde su napali policiju, i policija je ovde morala da upotrebi suzavac. Ova grupa se uskoro povukla odatle ali su se onda motali po obližnjim ulicama, uključujući i Dohány utca gde se nalazi poznata sinagoga u Budimpešti. Možete samo zamisliti šta se onda desilo. Svakako su nazivali Jevreje i kidali plakate koji su promovisali Jevrejski Letnji Festival. Sve se to događalo dok su ovi divljaci nosili Mađarske zastave. Veoma rodoljubivo. Nedaleko od Dohány utca, nalazi se Astoria Hotel gde se skupila jedna druga grupa koja je krenula duž Rákóczi út-a do robne kuće Corvin, čiji ravan krov se koristi za razne zabave. Navodno, neki dečaci su hteli da organizuju žurku tamo. Dok se oko 150 ljudi skupljalo ispred robne kuće boreći se sa policijom, na Deák tér-u oko 200 ljudi bacalo je flaše i kamenje na policiju i tako su polomili prozore bar jednim kolima. Sve u svemu, 11 ljudi je uhapšeno. Neki od ove ‘gospode' su navodno pretukli mladu ženu koja je nosila majcu kao učesnik parade. Dok je čekala tramvaj, pojavila su se tri čoveka iz podzemnog prolaza ispred Astorije i bez reči počeli da je tuku. Od svih tih udaraca žena je pala na zemlju. Tako, izudarali su je nekoliko puta da bi je naučili pameti. Pretrpela je povrede glave i noge. […]

Prema izveštavanju The Budapest Times-a, policija je pokrenula zakonske postupke protiv 17 ljudi zbog nasilja nad službenicima, a iz različitih razloga zadržana je 41 osoba, uključujući neposlušnost, ugrožavanje javnog mira i nošenja eksplozivnih sprava u raznim delovima grada. Parada homoseksualaca, u kojoj je učestvovalo oko 1,500 ljudi i koja je bila osigurana gvozdenom ogradom i velikim brojem policajaca, završena je bez većih incidenata.

A Švedska je pobedila Mađarsku sa 2:1.

Protestantski pokret u Iranu nastavlja da prkosi islamskom režimu na različite načine, od uzvikivanja  ‘Allaho Akbar' (Bog je veliki)  sa krovova noću (uobičajen uzvik na protestima) pa do demonstracija na Quids Day (Dan Jerusalima).

Quds Day što na arapskom znači Jerusalim održava se 18. septembra ove godine. Islamske Republikanske vlasti obeležavaju ovaj dan kako bi optužili Izrael i pružili podršku Palestincima.

Ali , ove godine protestantski pokret (Zeleni pokret),  koji još uvek osporava rezultate izbora održanih u junu na kojima je izabran predsednik Mahmoud Ahmadinejad,  odlučio je da obeleži događaj prkoseći iranskim vlastima još jednom  marširajući na ulicama Teherana kao i na ulicama drugih gradova.

Ovaj video prikazuje fotografiju zakačenu  na mostu Nyayesh Highway, lidera Mir Hussein Mousavi koji je reformista i glavni opozicioni kandidat sa sloganom  “Quds Day,Green Day” [Dan Jerusalima, Zeleni Dan].

Nekoliko crteža i fotografija najavljujući ovaj događaj pojavili su se u iranskim građanskim internet medijima. Slogani i crteži izražavaju protestantski pokret u zemlji.

“Ni Liban ni Gaza, spreman sam dati život za Iran”

“Quds Day, slavna zelena iranska nacija”

“Zeleno raste svugde”

“Svi na Dan Jerusalima”

Iranski bloger NiaclNsight piše:

“ Tridesetogodišnjica međunarodnog Dana Jerusalima ove godine biće obeležena Zelenim, u skladu sa reformskim iranskim vebsajtom. Svi opozicioni lideri Karroubi, Khatami i Mousavi su potvrdili svoje učešće na ovoj važnoj svečanosti, koja se tradicionalno održava u svakom gradu u Iranu.”

Mehrshad piše [fa] “…ako želiš da protestuješ zbog sadašnje situacije, budi u zelenom na Quds Day.”

Prema Zapadnim medijima, milioni Avganistanaca izazvani su pretnjama Talibana i glasali su u utorak na drugim,  ikad održanim, predsedničkim izborima. Izveštaji su govorili o širenju nasilja,  a broj onih koji su izašli na izbore je bio relativno mali u glavnom gradu i na jugu Avganistana, gde je bilo značajno prisustvo Talibana, ali domaći i inostrani zvaničnici su rekli da je strah od katastrofe bio opravdan. Avganistanski blogeri su podelili svoja iskustva i osećanja povodom ovog istorijskog dana.

HeratZamin je postavio nekoliko fotografija na svom foto-blogu, na kojima su prikazane snage bezbednosti i neki od birača.

Mohammad Zaher Nazari piše [fa]:

Glasao sam u oblasti Kahmard u centralnom Avganistanu…Obišao sam 5 glasačkih mesta, izbori su se odvijali normalnim tokom i nisam primetio bilo kakvo nasilje na  koje su pretendovali neki kandidati ali ni prisustva ljudi nije bilo…Tražio sam razlog. Jedan odgovoran čovek, koji je izabran, došao je u Kabul a nije koristio novac za svoju izbornu jedinicu, nego ga je pokrao, trebalo bi da odgovara.

Nazari dodaje da po zvaničnoj proceni izlaznost u Kahmardu je bila 2.000 glasača, ali stvarni broj je bio približno oko 700 (iz posta nije jasno da li je ovo Nazarieva procena ili je informacija iz drugih izvora).

Ejtema kaže [fa]:

Juče smo u Avganistanu glasali, više ljudi je glasalo na severu zemlje nego u južnom delu. Talibanski pobunjenici  su ubili nekoliko ljudi i vojnika.

FezaiIbrahimi, kandidat za avganistanski parlament, piše [fa]:

Na sreću izbori su protekli relativno mirno…čudno je to što je starija  populacija došla da glasa i njihov entuzijazam je čak bio značajniji od entuzijazma mladih ljudi.

Sporni izbori 12. juna u Iranu koji su na vlasti zadržali Mahmuda Ahmadinedžada, izazvali su najžešće napade od islamske revolucije iz 1979. godine. Protestanti i opozicioni vođa Mir Hussein Mousavi traže poništavanje izbora. Snage bezbednosti su ubile najmanje 10 ljudi u Teheranu u subotu ali protest je nastavljen u drugim iranskim gradovima.

Teheran, nedelja: protestanti su skandirali sledeće slogane:
“Ne plašite se, ne plašite se, svi smo zajedno. Dole diktator.”

Teheran, četvrtak: u znak sećanja na mučenike u Teheranu, Iranci pale sveće blizu teheranskog Univerziteta.

Teheran: u znak protesta protiv izbornih rezultata, Iranci sa vrhova krovova uzvikuju:
‘Allaho Akbar' (Bog je veliki). Divnu poemu kazivala je devojka sedeći na jednom krovu u Teheranu.

Isfahan: Protestanti se suprotstavljaju snagama bezbednosti

Prošlog decembra Siniša Boljanović je preveo jedan broj potresnih priča sa porođaja koje su žene iz Srbije pisale anonimno i objavile na sajtu “Majka Hrabrost”. Sajt je pokrenula srpska blogerka Branka Stamenković - Krugolina Borup zbog čega je bila nagrađena. 

Ranije ovog meseca, LJ user germanych, ruski bloger, pozvao je svoje čitaoce da podele njihova iskustva u vezi sa porođajima u Sovjetskom Savezu. Dok je “Majka Hrabrost”, inicijativa Branke Stamenković, pokušaj da se na bolje promeni situacija, cilj ruskih blogera je bio da dokumentuju  manje poznato poglavlje sovjetske istorije.

U prvom postu, on je napisao (rus):

[…] Iz nekog razloga, ja imam utisak da su sovjetske medicinske sestre […] na poslu tretirale žene kao da je ratno vreme i kao da su one imale decu sa nekim SS oficirima. To jest, sa nekom mržnjom pomešanom sa gađenjem. Iz nepoznatog razloga. Čudna je to stvar, s obzirom da  su u filmovima bile prikazivane suprotno: kada su majke sa decom napuštale porodilišta, sestre su letele oko njih, sve ljubazne i nasmejane.

[…]

Ovo je pitanje za žene koje čitaju ovaj blog: da li biste, molim vas, podelile svoje utiske o atmosferi koja vas je okruživala u sovjetskim porodilištima? […]

Povratna reakcija koju je LJ user germanych dobio od njegovih čitalaca naterala ga je da napiše sledeći post (rus), u kome je citirao preko 20 blogera. Priče nekih od njih nisu bile lične, nego njihovih rođakinja (bilo je i nekoliko komentara od strane muških blogera). Ispod je jedan primer iz ove zbirke.

vladimirgin:

Kada je 1984 mama rađala mog brata[…] to je prema njenim rečima bio užas nad užasima. [Medicinsko osoblje] se donekle pokrenulo kada je počela da viče da je ona takođe doktor i da će biti u mogućnosti da pronađe u [opštinskom Domu zdravlja] osobu da napiše adekvatnu žalbu.
Da moja majka nije vikala, moj brat bi bio mrtvorođen. (postojale su komplikacije na porođaju).

terkat:

Sredstva za higijenu posle porođaja su činili nefunkcionalni krpeni ulošci, stisnuti između nogu: iz nekog razloga, bilo je zabranjeno nošenje gaćica:(((.
Tada još nisu postojali moderni ulošci. Ovo je nešto čega se sa užasom sećam[..]Moja negativna sećanja na porodilište su povezana sa sredstvima za higijenu.

shisho4ka:

Mi smo takođe bili u potpuno “razgaćenoj državi” - plus iznošene bolničke spavaćice i ogrtači. Nije bilo dozvoljeno nositi bilo kakav donji veš od kuće a ni druge stvari nisu bile poželjne. Papuče su takođe bile bolničke, pretpostavljam. Posete porodice su bile zabranjene, naravno.  Svi novi očevi su tumarali ispred porodilišta, glasno dozivajući svoje žene. Jedan (dozvoljen) telefon za ceo sprat i dugačak red do njega…

madlesha:

Zima 1984. Lenjingrad. Institut za pedijatriju. Užasan stav, svi razgovaraju arogantno, svi su zauzeti. Bilo je veoma hladno, minus 25 C,
[minus 13 F] napolju. Nije bilo tople vode, rođacima je bilo zabranjeno da donesu vodu - prokuvanu vodu za nas. Moja majka mi je poslala kutiju sa šećerom, sve koje smo bile u sobi jele smo ga tajno. Bilo nas je 12 u sobi. Nije bilo kade za kupanje,  toalet je bio [ u veoma lošem stanju] Strašno je setiti se toga…

greenbat:

1989, [Yaroslavl]. Zbog bolnog porođaja, jedna žena je povraćala. Sestrica joj je gurala krpu pod nos, vičući: “Počisti za sobom!”… 1990, Sankt Petersburg. Jedna alkoholisana sestra je prevrnula dečji krevetac sa novorođenčetom, na očigled šokirane publike.

bormental_r:

Naše prvo dete je umrlo zbog toga što se doktori nisu pojavili. Moja žena je vikala, a oni su se popeli i rekli: “To je u redu, ovo je prvi porođaj, ovo nije ništa. Budi strpljiva, ne viči!” A kada su bili alarmirani, bilo je suviše kasno.  On je bio mrtvorođen - intrauterno gušenje. I kada je moja žena, izmorena of plakanja, konačno zaspala, ravnodušno, sestrica je probudila - dete je moralo dobiti ime, for the paperwork. Mrtvorođeno dete. I oni su je probudili zbog toga i zahtevali da da ime mrtvom detetu. Čak i sada kada se setim ovoga, sve u meni se okrene. 1975, [Sverdlovsk]…

LJ korisnik kialu, koja je imala dete u svojoj 18 godini, podelila je slično užasavajuće iskustvo i završila svoj komentar ovim rečima:

[…] Deset godina rođendan mog sina za mene je bio dan groznog sećanja. Strah i užas pomešani sa sramotom.
Sada sam završila sa tim. Ali moj sin trenutno ima 16 a ja nisam poželela da imam drugo dete - i nikada ga neću imati…

LJ user germanych takođe je objavio nekoliko sećanja onih koji su decu dobili u inostranstvu ili u skorije vreme - “poređenja radi”:

klepak:

Prilike u porodilištima su se promenile - deca se ne odnose, posete su dozvoljene, muževima je dozvoljeno da prisustvuju porođaju, takođe postoje zasebne sobe za porodilje,  i tuševi u svakoj sobi.

***

michellemohn:

U Nemačkoj, ja sam imala teškoću da razumem zašto je akušer bio tako neverovatno učtiv, pažljiv i prijatan… ispostavlja se, oni tretiraju sve trudnice kao ovu…

Sledi germanych's zaključak ovog posta:

[…] Sudeći po dodatnim komentarima[…]ništa se nije promenilo u mnogim ruskim porodilištima [od sovjetskog vremena] - ista neuljudnost, prljavština
i maltretiranje žena […]. Ali nema ničeg iznenađujućeg u vezi sa tim, zato što u državnim institucijama Ruske federacije isti prezriv tretman ljudskih bića još uvek opstaje na način kakav je bio [u sovjetsko vreme]. U osnovi, porodilišta su poslednji konzervativni bastioni [sovjetskog sistema]. Novo nastala komercijalna  porodilišta rešavaju samo neke probleme u vezi sa bezbednim porođajem i negom dece. Uopšte, mislim da bi globalne reforme u Rusiji trebalo da počnu sa reformom porodilišta.

Sledi germanychov drugi post na koji je uticao prethodni:

[…] Post je ukupno izazvao oko 1000 komentara i proveo nekoliko dana na listi Top 30 postova  na Yandex blog portalu. Osim toga, bio je post dana.[…] Ali to nije glavna stvar.

Glavna stvar je da me je jedan broj čitalaca označio kao neobjektivnu osobu, koja je namerno skupila sve vrste prljavštine i, prema tome,isprovocirala jednako prljave komentare. Kao da, one žene koje su imale pozitivno iskustvo sa sovjetskim porodilištima nisu želele da pišu komentare na takvom mestu.

Dobro, kao dokaz da sam sasvim objektivan, odlučio sam da izbacim komentare iz tog prvog posta, koji govore pozitivno o sovjetskim porodilištima i svrstam ih u poseban post. A voleo bih da vidim, hoće li on biti na top listama? I koju vrstu komentara će izazvati?[…]

Slede dva “pozitivna”  komentara:

vladimirgin:

Kada sam se porodila, nivo zaštite je bio savršen - zato što su babica i doktor bili prijatelji moje majke.[…]

***

shisho4ka:

1990. […] Normalni utisci… […] Medicinsko osoblje je bilo korektno. Bez neučtivosti, ali bez  ikakve naročite ljubavi i nege. Uopšte, u to vreme bila sam srećna, očekivala sam gori tretman…

U još jednom postu , LJ korisnik  germanych sumirao je  rezultate njegovog  “približno izbalansiranog” blogerskog eksperimenta:

Prema očekivanju, post o tome koliko su bila dobra sovjetska porodilišta nije prošao na Yandexovu top listu, i nije izazvao čak ni stotinu komentara. Iz nekog razloga, takođe nije bilo mnogo ljudi spremnih da podrže teoriju da sve vrste užasa napisane o sovjetskim porodilištima nisu imale nikakve veze sa realnošću.
[…]

LJ user germanych takođe je citirao “pozitivan” komentar  (koji je posle bio obrisan od strane njegovog autora) da istakne šta je zaista bilo u sovjetskom sistemu:

Ja takođe ne mogu reći bilo šta loše o sovjetskim porodilištima, pošto je moj tast bio [visoko rangiran funkcioner Komunističke partije]…

Ukupno 158 Tunižana i njihovih prijatelja iz čitavog sveta su na današnji dan štrajkovali glađu (26.mart) iz solidarnosti sa petoro studenata koji štrajkuju glađu od 11. februara u Tunisu.

Inicijativu je pokrenula Facebook grupa [Fr] kao simboličnu formu podrške studentima, članovima Unije studenata u Tunisu (UGET), koji su suspendovani sa univerziteta zbog njihovog aktivizma u dvorištima univerziteta.

Prema Facebook grupi:

Des etudiants en grève de la faim depuis le 11 février pour le droit aux études. Soutenons les et faisons une grève de la faim d un jour !

L'Union Générale des Etudiants de Tunisie (UGET) est confrontée depuis plusieurs années à une politique de persécution systématique de la part du pouvoir tunisien… Les jeunes syndicalistes de l'UGET sont régulièrement harcelés, tabassés, terrorisés et torturés au cours de gardes à vue en dehors de toute légalité. La police a recours à toutes sortes de violences pour obliger les responsables syndicaux à démissionner de leurs fonctions, à trahir leurs camarades et à abandonner toute action militante.
Des policiers armés gardent les entrées et arpentent les couloirs des universités depuis de nombreuses années (plus précisément depuis que Ben Ali a été désigné premier ministre du temps de Bourguiba). Voila maintenant plus de 23 ans que ces policiers, corps étranger à tout savoir et à tout enseignement, persécutent les étudiants tunisiens pour les empêcher de coller des affiches, tenir des rassemblements ou des meetings exprimant leurs revendications.
Pourtant une telle violence n'a nullement de justification. Les jeunes syndicalistes de l'UGET ne s'engagent que dans des actions pacifiques non violentes. Ils organisent souvent ces actions pour réclamer l'amélioration de leurs conditions d'études et de vie, le développement de la qualité de leur enseignement ou l'ouverture de nouvelles perspectives post-universitaires d?embauche et de recrutement. L'UGET s'engage aussi régulièrement, à côté du reste des forces démocratiques, dans la défense des libertés politiques. Il se réclame de ceux qui soutiennent les luttes sociales justes des tunisiens. Ses militants n?épargnent jamais leurs efforts quand il s'agit de solidarité avec les causes des peuples arabes et notamment celle du peuple Palestinien. Ce sont ceux là, les torts des militants de l'UGET, aux yeux d'un pouvoir dirigé par l'arbitraire et le non respect des libertés syndicales.
Le 11 février 2009, quatre militants et responsables syndicaux de l'UGET ont entamé, dans le seul et minuscule local de l'organisation 19 Rue Naplouse à Tunis, une grève de la faim illimitée. Ils exigent le droit de poursuivre leurs études supérieures et réintégrer leur faculté après avoir été injustement exclus, suite à des conseils de discipline à cause de leur engagement et de leur activité syndicale.

Petoro studenata su: Ali Bouzouzeya,Taoufik Louati, Aymen Jaabiri, Mohamed Boualleg i  Mohamed Soudani, i štrajkuju glađu sa zahtevom da se vrate u svoje razrede.

U međuvremenu, policija sprečava ljude koji žele da podrže studente da uđu u prostorije Unije gde studenti štajkuju kao što se može videti na video snimku iznad.

Nakon 43 dana od štrajka glađu njihovo zdravlje je narušeno i životi su im ugroženi. Nekoliko puta su hitno prevoženi u bolnicu i doktor im naredio da prekinu štrajk. Međutim, oni insistiraju na nastavku, dok god im se ne dozvoli povratak na njihove univerzitete. Uprkos tome, tunižanske vlasti još ne menjaju svoj stav.

Šta će se dalje dešavati? Hoće li Vlada čekati njihovu smrt da bi intervenisala? Jedino će vreme odgovoriti na ovo.

Napomena urednika: ovo je sažeta verzija intervjua Pardo Lazo. Kompletan tekst se nalazi na Claudia blogu Octavo Cerco [es].

Orlando Luis Pardo bloguje od 2008. godine. Rođen je u Havani na Kubi 10.decembra 1971.godine. Diplomirani  biohemičar diplomu je stekao na Odseku biologije u Havani, i napustio nauku zbog književnosti. Na ovom polju, primio je niz nagrada kao što je Short Story  Prize (Nagrada za kratku priču) od Magazina La Gaceta 2005 i Cauce 2007, kao i mnoga druga priznanja. Njegovi nezvanično objavljeni  radovi se  mogu videti kroz uređivanje e-zine the Revolution Evening Post (Revolucionarni večernji post).

Sada  tekstove objavljuje putem blogova i drugih digitalnih medija kao što su: Revistas Cacharro(s) [es], 33 y 1/3 [es], Desliz [es], i  The Revolution Evening Post [es], Fogonero Emergente [es], Penúltimos Días [es], Pia McHabana [es] , i Lunes de Post-Revolución [es].

Nedavno, je Pardo Lazo objavio svoju knjigu pod nazivom Dosadni dom, koja nije izdata od strane Letras  Cubanas. Umesto toga knjiga je bila predstavljena na Međunarodnom Sajmu knjiga održanom u Havani. Nedelju dana pre promocije knjige, koju je organizovao bloger Yoani Sánchez of Generación Y [es] autor knjigr je bio meta policijskih akcija kao i ličnih pretnji e-mejlom i telefonom. Uprkos tome, prezentacija knjige Dosadni dom je dobro prošla uz učešće mnogih pisaca, fotografa i blogera iz čitave zemlje. Knjiga se može u celosti preuzeti ovde (pdf.format).

Boring Home book cover

 
Claudia Cadelo: Kada ste počeli sa blogovima Pia McHabana i Lunes de Post-Revolución?

Orlando Luis Pardo: Pia McHabana (ko god to bio)  počeo je  da bloguje u avgustu 2008. godine posle izgubljenog vremena na internetu (mislim da je ponovo izgubljeno). U oktobru 2008. sam počeo da pišem mnogo redovnije na mom blogu  Lunes de Post-Revolución, gde objavljujem i više od postova, nedeljne kolumne: eseje, mišljenja, obmane, intervjue, članke, bezvredne ironije, izveštaje, snove. Kao autor na ovom blogu ulažem najviše truda.Voleo bih da to vidim objavljeno na papiru jednog dana, ali sumnjam da bi to bila dopustiva knjiga.

CC: Da li su blogovi koje pišete imali prolaz u blogosferi ili ste radili na nekom drugom digital mediju? 

OP: Prvobitno sam se sporadično pojavljivao na drugim web sajtovima, poput zvaničnih časopisa  Made in Cuba, Esquife, Alma Mater, El Caimán Barbudo i La Jiribilla. Naravno, takođe sam se uključio u alternativne uređivačke projekte kao što su nezavisni časopisi Cacharro(s), 33 y 1/3, the projece Desliz, kao  i moj sopstveni neregularni  internet časopis pod imenom  The Revolution Evening Post (Revolucija večernjeg posta)  (koji sam pokrenuo zajedno sa kubanskim piscima Jorge Enrique Lage i Ahmel Echevarría Peré). U blogovima Fogonero emergente y Penúltimos Días, između ostalih, može se čitati veliki deo mog rada kao blogera kolumniste. Malo po malo tamo sam privukao neke čitaoce i druge prijatelje.

CC: Kažite mi o čemu govori knjiga «Dosadni dom».

OP: Dosadni dom je knjiga u kojoj je u pitanju igra reči,  radnja knjige ima manji značaj od dijaloga. Postoje opširne priče ali i one koje su na samo jednoj strani, ali sve one se pojavljuju sa tim zadovoljstvom ukusa reči: aliteracija pre književnosti. Likovi u mojoj knjizi su lenji i opsednuti posthumnim pripovedanjem: kako sastaviti glavni materijal fikcije, kako postati saučesnik izazivanjem frikcije.

Pardo je primio anonimne telefonske pozive posle digitalnog objavljivanja knjige Dosadni dom, koju  je izdavač Letras Cubanas nekoliko meseci ranije odobrio, a potom odbio. On je rekao da je čuo glasine da su knjigu i neke od njegovih blog kolumni pročitali visoki zvaničnici. Dodao je da nije odgovorio ni na jedan lični napad jer bi mogao biti obeležen kao   “disident, podmitljiv, kontra revolucionaran, agent, itd.” Prema Pardo-u zabrana knjige nikada nije bila zvanična, i navodi da je to delom zbog njegovih blogova sa ciljem da on posluži kao primer.

CC: Vi takođe učestvujete na skupovima blogera koje organizuje Sánchez, napisali ste mnogo blogova i deo ste Voces Cubanas. Kako doživljavate prisustvo male grupe blogera koja vas je podržavala tokom ovih teških dana?

OP: Solidarnost. Oni su pokazali solidarnost građansku simpatiju pa i dobar smisao za humor čak čak i bez toga da znaju svu težinu situacije. Zahvaljujem svima njima, posebno Yoani Sánchez koja je prihvatila izazov da predstavi moju knjigu, znajući da ni jedan drugi kubanski pisac ne bi bio voljan da to uradi. Hvala i tebi, Claudia, što si otvorila prozor kako bi mogli da dišemo uprkos ovako zagađenom vazduhu, kao i na ovom intervjuu. Loši čitaoci kažu da su me izmanipulisali da bi napravili veliki šou (čak su mi i u telefonskim pretnjama to rekli), Takođe, mnogi fini čitaoci i kubanski blogeri koji su prisutvovali prezentaciji knjige širom La Cabaña: nismo čak ni obeležili zidove, bilo je dovoljno ostaviti simboličke grafite na pokretnom mostu Zamka Kafkabaña. 

Čitanje knjiga, igranje karata, ili učenje novih veština su neki od saveta kako da se nosite sa odlaskom u zatvor, a koje nudi nekadašnji zatvorenik Sam Stanfield na Enzine@articles.  Međutim,  za jednog u sto odraslih u zatvorima širom SAD, blogovanje se sada koristi kao razbibriga – bar preko nekoga spolja ko ima pristup kompjuteru.

Blogovanje iz zatvora postaje sve češća pojava.

    Shaun Atwood, nekadašnji zatvorenik, sada vodi blog naslovljen Jon’s Jail Journal (Džonov Zatvorski Dnevnik), gde postavlja pisma zatvorenih amerikanaca.

Shaun Attwood

Krajem prošle godine, primio je pismo od ’doživotne’ Renee, koja je osuđena na 60 godina u zatvoru u Arizoni kada je bila tinejdžer. Renee piše da radi i ide u školu, a opisuje i druge stvari iz zatvora.

’Pitao si me šta mislim o kineskom psu i to me je nasmejalo. Ne mogu da jedem u kuhinji. Video sam da izvade bubašvabu iz čorbe i nastave da serviraju. Video sam posude na polju i kako golubovi jedu iz njih, pile za kuvanje koje leži nepokriveno. To mi se gadi.’

Shannon Park, pisac i aktivista za ljudska prava je isto u Arizoni. Park piše na svom blogu Preserving Prison Pages (Sačuvane Stranice iz Zatvora) da u njegovom zatvoru nedostaje osoblja:

 

Shannon Park

’Nasuprot javnom mišljenju i informaciji koja je predstavljena zakonodavcima i poreskim obveznicima, malo je zaposlenih u ADOC. Dosta je reći da se čuvari uzimaju iz drugih objekata da bi se održao minimalan broj čuvara neophodnih da bi zatvor operisao. U isto vreme, zakonodavci rade na tome da smanje broja čuvara u ADOC-u za 614. Veoma je opasno ako ima malo osoblja u prostorijama koje su prebukirane. Naročito u mestu koje vrvi od droga, frustracija, gladi, neprijateljstva i ovisnika koji veruju da nemaju šta da izgube.’

Park potom opisuje neke druge aktivnosti zatvorenika, a to uključuje korišćenje heroina i drugih droga. Kaže da zbog manjka osoblja nema dovoljno nadgledanja.

Post, postavljen nedavno na blogu Friends of Prisoners (Prijatelji Zatvorenika) poziva čitaoce da postanu prijatelji preko dopisivanja sa četvoricom zatvorenika koji su mentalno bolesni. Jedan od njih je James Schmeisser iz Wisconsin-a i on kaže da je izolovan.

’Zdravo svima onima koji brinu, vole i razumeju. Trenutno sam ozbiljno lišen slobode zbog toga što sam uradio. Sam provodim 24h dnevno, 3x nedeljno i 23h 4puta nedeljno. Podršku ne primam ni od porodice, nema moralne potpore, nema prijatelja, itd. Načinio sam greške, kao i većina ljudi, a i moja deca i ja smo propatili zbog toga i ja ustvari ne znam šta da uradim. Đavo je aktivno uništavao sve u mom životu, uključujući moje pokušaje da budem bolji čovek. Nalazim se na zidu i zaista mentalno patim, emocionalno i fizički.’

Aktivizam takođe  postoji u zatvoru uz grupu koja se zove  SHAC7, a čiji članovi su u zatvoru zato što su “vodili kampanju za zatvaranje, Huntingdon Life Sciences, zloglasne laboratorije za testiranje životinja.”

Josh Harper jedan od članova grupe ima istoimeni blog. U najnovijem postu on piše da nastavlja da se bori i neće da prihvati zatvor kao svoj dom.  

“Do danas, država mi je oduzela dve godine života. Šesnaestog novembra 2006. g. ušao sam u obližnji Državni Zatvor, skinut do gole kože, dato mi je odelo, i bačen sam u ćeliju zato što sam zagovarao kontraverzne taktike da se zatvori laboratorija za životinje.

Dobio sam nekoliko saveta od prvih zatvorenika koje sam upoznao – pokušaj da zaboraviš da si ovde. Nemoj da misliš o vremenu. Pokušaj najbolje što možeš da ne pomišljaš na svet izvan zatvora. Kakav odvratan savet! Iako ovo možda otežava moj život, osećam se lakše dok patim u zatvoru. Nikada neću biti kao neki od pripitomljenih primeraka rase koji polako prestaju da vide ograde i rešetke i počinju da gledaju na ovo mesto kao dom. Strastveno mrzim zatvor, i to me ubeđuje da sam razuman.

Vekovima daleko od javnosti, američki Indijanci u Sjedinjenim Državama povećano koriste blogove i online građanske medije da poboljšaju i sačuvaju svoja prava i tradicionalne načine života. Uz izbor predsednika Awe Kooda Bilaxpak Kuuxshish-a (ime koje je Pleme Vrana dodelilo Barack Obama-i), urođenici vide nove razloge da budu optimistični.

Reznet – Izveštaji o američkim Indijancima

Jedan od projekata koji oglašava glasove domorodaca je Reznet, vebsajt američkih Indijanaca sa vestima, informacijama i zabavom na Školi Žurnalistike Univerziteta u Montani, koji isto tako obučava i savetuje studente na koledžima američkih Indijanaca širom zemlje, dok se oni pripremaju za novinarsku karijeru.

Na Reznetu ima članaka, blogova, i multimedije. Upućujući na moderno shvatanje primene urođeničkog sistema verovanja, naročito u odnosu na Zemlju, jedan članak kaže da će ’kompanija za solarnu energiju koju poseduje i pokreće jedan domorodac’ proizvoditi čiste energetske proizvode za SAD vladu.

Jedan drugi post, u delu bloga triBaLOG, objašnjava kako se pogrešne interpretacije popularnih medijia kritikuju u novom talasu animiranih filmova kao što je ’ Priče sa Sedme Vatre ’ (Stories From the Seventh Fire), koji su napravili režiseri, američki Indijanci, i koji mnogo tačnije prikazuju sadašnje i tradicionalne plemenske priče.

Rezkast – Deljenje urođeničke muzike i video sajt

Plemenski Tehnološki Centar (Coeur d'Alene Tribal Technology Center) je napravio jedan manji website, Rezkast, koji pokušava da proširi poruke američkih Indijanaca putem multimedija, kao alternativu YouTube-u. Ovde ima dosta video materijala o aktivnostima, kulturi, jeziku i inspiraciji.

Jedan spot koji se pojavljuje na ovom sajtu koristi popularnu pesmu od will.i.am-a koja se bazira na rečima Obaminog govora, i remiksuje je da bi prikazala stare i nove slike života američkih Indijanaca. Ovaj spot navodi izazove koje američki domoroci susreću, kao što je zaštita svetih mesta i sačuvanje starih civilizacija, i zaključujue, ’Da, možemo se vratiti uzvišenosti plemena’.

Jelenin bivši muž, narkoman, dolazi u Jeleninu kuću i preti njenom detetu. Jelena se razvela od njega pre dve godine. Sud je odredio da on viđa dete zato što to može pomoći njemu da se „skine“ sa droge. On nikada nije  platio alimentaciju, a postao je pretnja za Jelenu i njeno dete.
 
Jelena je govorila na jednom času u Školi za web novinarstvo. Njen govor je bio deo predavanja o Facebook aktivizmu. Studenti su napravili Cause page na Facebook-u da bi promovisali ovaj i slične slučajeve. Više od 250 pojedinaca se pridružilo Cause page. Dragana Banković, Goran Nešin i Dragan Milošević su objavili priče o tome šta se dogodilo Jeleni i njenoj porodici u naporu da svet upoznaju sa ovim slučajem. Oni su napisali (SRB):
 

Narkomani u Srbiji mogu neometano da ugrožavaju živote svoje dece, čak i kada ima sudski izrečenu privremenu meru. O tome kako treba da se poboljša zakonska regulativa brinuće se jedna druga priča. Ova priča se, pak, tiče onih koji o primeni postojećih zakona brinu. Ili bi bar trebalo da brinu.

 

Ovo je priča o državnim organima, koji nismo sigurni da imaju sluha, da dovoljno zaštite majku i njeno dete od oca narkomana. Ne želeći da prejudiciramo dalje postupke nadležnih službi, ovim putem samo skrećemo pažnju javnosti na ovakve slučajeve.

 

Ko?

 

Jelena je majka četvorogodišnjeg deteta. Od supruga-narkomana, razvela se zbog njegove narkomanije posle tri godine suživota i preselila daleko od rodnog grada, kako bi otpočela novi život, sa novim čovekom.

Problemi kao da su tek tada počeli. Bivši suprug ne namerava da se tek tako pomiri sa činjenicom, da dete može da viđa, samo jednom u dve nedelje, i to vikendom. Dolazi i preti, pod dejstvom opijatima, a sve na šta Jelena i njeno dete nailaze, od zvaničnih službi, nije obećavajuće za njihov miran san.

 

Šta?

 

Članom 173. zakona o krivičnom postupku, koji se nalazi u glavi 11, o Podnescima i zapisnicima, “Sud je dužan da svoj ugled i ugled stranaka i drugih učesnika postupka zaštiti od uvrede, pretnje i svakog drugog napada”.
Sud da radi svoje, policija da radi svoje!

 

Gde?

 

Ova porodica je utočište našla u jednoj od beogradskih, perifernih, opština. U relativno maloj sredini, ne nailaze na razumevanje okoline, niti bilo kakvu eventualnu zaštitu.

 

Kako pomoći?

Priključi se ovoj akciji za isticanje neophodnosti zaštite majke i njenog četvorogodišnjeg sina, ali ne tek tako, “reda radi, jer je ideja humana”, već da bi ideja bila materijalizovana - odnosno da mlada majka i njeno dete dobiju adekvatnu pomoć. Zaštitu.

 

Kada?

Pomoć je prava - samo ako je pravovremena i potpuna. Odgovor na pitanje “kada?”, i tebi, i sudu i policiji i institucijama za socijalni rad, je - ODMAH.