Izdržavanje mongolskih nomadskih porodica zavisi od zemlje. U prošlosti je bilo mnogo pašnjaka za njihovu stoku , a hranu i vodu su lako nalazili u okolini. Međutim, sve se to promenilo, jer klimatske promene negativno utiču na njihov način života.

Photo by Tonio94 and used under a Creative Commons license.

Poslednji članak Joshua Kucera u Eurasianet ističe neke od ovih promena:

Globalno zagrevanje ima snažne efekte na mongolske nomade koji čine oko 40% of ukupno 3 miliona stanovnika.
Od 1940, srednja temperatura vazduha je povećana za 1,6 stepeni po Celzijusu. Prema Ministarstvu prirode i zaštite životne sredine, topli talasi su sve duži, a uzorci količine kiše postaju “prilično promenljivi; dok se na jednom mestu ta količina smanjuje, na drugom mestu u blizini se povećava.” Pustinja Gobi koja se nalazi na jugu zemlje lagano se širi ka severu.

To širenje pustinje Gobi smanjuje površine pašnjaka koji su značajni izvori hrane. Ova populacija je takođe suočena sa krizom u snabdevanju pijaćom vodom , kao što je opisao bloger Mandah, koji se bavi ovim pitanjem:

Snežni vrhovi visokih mongolskih planina i mongolski glečeri se tope i smanjuju zbog globalnog zagrevanja. Debljina snega će se do 2039 smanjiti za 131 cm. Prema naučnicima, ceo svet će početi da se suočava sa nestašivom pijaće vode do 2020, a 108 miliona ljudi zaista mora da savlada nestašicu pijaće vode do 2025. Od 1996, nivo podzemnih voda u Mongoliji se konstantno smanjuje. Neka od najvećih jezera u regionu Gobija, kao što su: Taatsiin tsagaan, Adgiin tsagaan, Ulaan, Orog, kao i mnoge reke, su presušili.

Bloger i lokalni botaničar Ariungerel dodaje informacije o ovim promenama:

U današnje vreme značenje fraze “voda je bogatstvo” postaje jasnija. Naša zemlja se nalazi daleko od mora i u poređenju sa drugim zemljama ima manje površinskih i podzemnih izvora vode. Naši ljudi usmeravaju njihove živote u pravcu izvora vode, na primer udaljena oblast može biti iskorišćena samo  zimi, jer tekući izvori vode su tamo oskudni i samo im je sneg dostupan.  Stariji ljudi su rekli  da su navikli da koriste količinu gutljaja vode za umivanje i pranje ruku, ali u savremenom svetu mi koristimo mnogo više vode za iste potrebe. 

Mnoga od ovih pitanja nisu dovoljno poznata u zemlji, a još  manje u svetu. Ipak, jedan lokalni projekat pod nazivom Nomad Green je preuzeo inicijativu edukacije u korišćenju građanskih medija kao što su blogovi, foto i video blogovi kako bi se na taj način ispričala priča o ovoj zemlji i nekim pitanjima u vezi sa životnom sredinom. Projekat je započeo u 2009-toj kao partnerstvo između različitih organizacija i institucija, i do danas se održalo nekoliko radionica u Ulaanbaatar-u glavnom gradu Mongolije kao i u drugim gradovima.

Photo of Nomad Green workshop by Portnoy (Working Man) and used under a Creative Commons license.

Projekat je već pokazao pozitivne rezultate u edukaciji stanovnika Mongolije kako da koriste ove alate da bi ispričali njihove priče u vezi sa izazovima zaštite životne sredine u njihovoj zemlji. Jedan od dokaza je da su prethodno pomenuti  blogeri (Mandah i Ariungere)  deo Nomad Green projekta, što samo dodaje glasove zabrinutih za budućnost životne sredine Mongolije.

Kada je radio Holandija objavio jedan arapski prevod o pakovanju veštačkog himena nevinosti, kada su novine Youm7 najavile da će ovaj proizvod biti dostupan na Egipatskom tržištu za LE 83, kada su konzervativni članovi parlamenta želeli da ga zabrane, a da se svaki izvoznik istera iz zemlje ili da mu se odseče glava, i kada je to izazvalo veliku buku u egipatskoj blogosferi, Mohamed Al Rahhal je morao da kupi jedan.

Kada je otišao da preuzme svoj paket u pošti:

otvorili su ga razni zbunjeni carinici i poštanski službenici koji su, potpuno izgubljeni, u pisanoj formi definisali proizvod kao onaj koji “sadrži nepoznatu crvenu tečnost” - i čekali su na moje obrazloženje.

On im je rekao da je to “kinematografska šminka” i odneo proizvod kući.
 
Takav je “himen”: 5×7cm naborano parče plastike od albumina, uputstvo me je brzo ispavilo - prekriveno sa jedne starne tamno crvenim mastilom. Smeštena u vaginu pre seksa, plastika se malo stvrdne i popuca u toku snošaja. Nekoliko kapi “krvi” će uprljati posteljinu, čuvajući “čast” žene, njene porodice i društva.
 
Da li stvarno funkcioniše ili ne ja ne mogu da odgovorim. Potpuno odsustvo medicinskih informacija o proizvodu, kao i onlajn optužbe da ovaj proizvod može izazvati infekcije, čine me nevoljnim da ga dam dobrovoljcu na testiranje.

Moni El Tahawy se nije svidelo koliko su Egipćani bili besni zbog lažnih himena. Uz sve nevolje koje Egipat danas ima, rast troškova života, predsednik koji je na vlasti već 28 godina sa sinom koji pretenduje da ga nasledi, itd., čemu sva ova halabuka oko himena, pravog ili lažnog?

Dobrodošli u licemerje i poricanje, koji zajedno lupaju na srce konzervativnih religioznih pogleda na žene i nevinost. A kada je Egipat u pitanju, taj konzervatizam se podjednako odnosi i na Muslimane i na Hrišćane.

Kao Musliman, znam da Kuran propoveda čednost za žene i muškarce, ali konzervativna opsesija ženama znači da se samo od žena očekuje da se povinuju zabrani vanbračnog seksa. Ova opsesija devičanstvom je plitka u najboljem slučaju i smrtna u najgorem.
 
Mohamed El Rahhal snažno osuđuje:

Licemerje nam dozvoljava da diskriminišemo 50% društva, dok drugoj polovini tolerišemo. Ja sam protiv toga da žene moraju ići toliko daleko, ponekad čak ugrožavaju svoje zdravlje, da nam dozvole da odlažemo dugo očekivani nacionalni moratorijum na polne odnose.

Najgore je objasniti moral uz pomoć anatomije. S druge strane, ako čekamo na mali komad plastike da definiše moral, već smo na krivom putu i moramo naći bolju definiciju.

Prošle subote je u Budimpešti održana 14. Parada Ponosa (Pride Parade). To je bio jedan od događaja u okviru zatvaranja LGBT festivala filma i kulture, koji je počeo 30. avgusta. Obezbeđenje je tokom četrnaestog Marša Ponosa bilo na povišenom nivou zbog napada koji su se desili 2007. i 2008. godine.

Eva S. Balogh, na Hungarian Spectrum piše o zategnutoj atmosferi koja je vladala pre početka ceremonije zatvaranja:

 […] Za kratko vreme atmosfera je postala veoma zategnuta tako da su ambasade Australije, Kanade, Republike Češke, Francuske, Nemačke, Holandije, Norveške, Slovenije, Južne Afrike, Španije, Švedske, Ujedinjenog Kraljevstva, i SAD-a izdale saopštenje. To saopštenje navodi sledeće: ‘Pružamo podršku i solidarnost zajednicama lezbejki, homoseksualaca, biseksualaca u Mađarskoj. Podržavamo pravo ovih zajednica da iskoriste ovu priliku i marširaju mirno i u skladu sa zakonom, u cilju izražavanja svoje želje da se prekine tišina koja obavija određena pitanja u vezi sa njima. Saopštenje se završava ovim rečima: ‘Stav naše vlade u odnosu na ovo pitanje je u skladu sa načelima koji su postavljeni u Zajedničkom saopštenju o ljudskim pravima, seksualnoj orijentaciji i identitetu pola, usvojenog na zasedanju Generalne Skupštine UN-a, 18 decembra 2008. godine.' Zaista je šamar u lice kada se među ovih 13 zemalja nađu Češka Republika i Slovenija i to pokazuje koliko je Mađarska pala čak i u regiji. Danas je Mátyás Eörsi (SZDSZ) izrazio svoju zahvalnost na podršci koju su ove zemlje pružile. Pored toga, Whoopi Goldberg, koja jako voli Mađarsku pošto je tu provela neko vreme na snimanju i koja je u šali rekla da joj ne bi smetalo da postane SAD ambasador u Mađarskoj, je bila toliko zabrinuta povodom situacije u Mađarskoj da je poslala poruku preko YouTube-a. […]

Sledi poruka Whoopi Goldberg na YouTube-u:

Mađarska policija je bila dosta zauzeta u subotu zato što je toga dana i Mađarska fudbalska reprezentacija igrala protiv Švedske u kvalifikacijama za Svetsko Prvenstvo. IndymediaCalling je postavila ovaj izveštaj:

[…] Jedina pozitivna stvar o Ponosu 2008. bila je velika pažnja koju su joj mediji pripisali i povećana zaštita ove godine (na kraju krajeva, nisu svi policajci kreteni). Nije samo bila zatvorena Andrassy avenija gde se Parada održala, već i paralelne ulice koje su bile ograđene žicom. U suštini, veliki deo centra Budimpešte, uključujući metro, bio je zatvoren. […] Kroz žicu su se mogle videti gomile ljudi, ali ih je prošle godine bilo više. Pored toga, na ovaj dan se odigrala fudbalska utakmica između Mađarske i Švedske, tako da je većina huligana već bila na stadionu kad se Parada završila. Ispostavilo se da su učesnici parade tvrd orah za one koji nameravaju da ih napadnu, pošto ih je policija pratila čak i posle završetka Parade na Deak i Blaha Lujza trgovima, pošto je svim učesnicima savetovano da iskoriste Blaha Lujza metro. 

Hungarian Spectrum takođe donosi izveštaj o ovoj paradi. Bivši premijer Mađarske Ferenc Gyurcsány je takođe prisustvovao sa svojom ženom, ali je napustio paradu pre završetka na stanici žute metro linije:

[…] Bilo je oko hiljadu učesnika, uključujući i bivšeg premijera Ferenc Gyurcsány-a i njegovu ženu, Tamás Bauer, bivši SZDSZ član parlamenta, Mátyás Eörsi, SZDSZ član parlamenta, pisac Péter Kende, i András Léderer, bivši presdednik SZDSZ Nove Generacije. Pored njih, tu su bili predstavnici Amnesty International-a, Democratic Charta, i drugih građanskih organizacija. Ovo je prvi put da se bivši premijer pojavio u javnosti od njegove ostavke u martu. […] Nisam siguran kako je policiji uspelo da spreči grupe orijentisane protiv homoseksualaca da ne napadnu povorku, ali bili su uspešni iako je bilo problema i pre nego što je parada počela. Bila je jedna mala grupa na Hősök tere-u, ali su bili jako glasni. Prvo su vikali razne psovke protiv homoseksualaca i Jevreja, a kada su videli da je i Gyurcsány prisutan i njemu su dobacili par ljubaznih reči. […]

Zbog povećane prisutnosti policije, oni koji su marširali mogli su uživati u paradi bez sukoba sa grupama koje su bile protiv učesnika. 

Ovde se nalaze linkovi za video izveštaj sa parade: prvi  govori (mađarski, engleski) o važnosti učestvovanja na ovakvom skupu, dok se u drugom, naslovljenom ‘100% hetero', vide policajci i grupa protiv homoseksualaca.

IndymediaCalling zaključuje da je parada 2009 protekla većinom bez incidenata:

[…] O Ponosu 2009: bilo je dosta pojedinaca i grupa iz Mađarske i inostranstva. Paradu su otvorili Juris Lavrikovs, Paata Sabelashvili (ILGA Europe), koji su poželeli dobrodošlicu učesnicima i rekli zašto je parada Ponosa važna. Bila su tu dvoje kola sa zvučnicima, grupa ljudi koji su nosili zastavu duginih boja, i nekoliko manjih grupa uključujući Amnesty-Hungary (žuta grupa) i Roze-crni blok.

Sve u svemu, bila je to još jedna dobra prilika da ovi čudni ljudi posegnu za svojim pravom za jednakost, ali i za onime koji ih podržavaju da to izraze. Nadamo se da će se Parade Ponosa uvek održavati bez incidenata kao ova 2009, i da će u Mađarskom društvu porasti tolerancija prema čudnim ljudima dotle da ubuduće neće biti potrebno postavljati ograde. […]

Bloger koji je veoma oprezan izveštava na Hungarian Spectrum-u o neredima nastalim zbog zaštićenog marša ponosa i o kasnijoj svečanosti zatvaranja u Corvintető (”Corvin Rooftop”), na trgu Blaha Lujza:

[…] Ali, dole niz ulicu bilo je nekoliko stotina demonstranata koji su pokušali da se probiju u okupljanje na Octogon-u. Opet nisu uspeli. Učesnici parade navodno nisu ni znali o neredima van zaštićene sredine. Oko 4:30h, 300-400 ljudi se skupilo na Deák tér-u gde su napali policiju, i policija je ovde morala da upotrebi suzavac. Ova grupa se uskoro povukla odatle ali su se onda motali po obližnjim ulicama, uključujući i Dohány utca gde se nalazi poznata sinagoga u Budimpešti. Možete samo zamisliti šta se onda desilo. Svakako su nazivali Jevreje i kidali plakate koji su promovisali Jevrejski Letnji Festival. Sve se to događalo dok su ovi divljaci nosili Mađarske zastave. Veoma rodoljubivo. Nedaleko od Dohány utca, nalazi se Astoria Hotel gde se skupila jedna druga grupa koja je krenula duž Rákóczi út-a do robne kuće Corvin, čiji ravan krov se koristi za razne zabave. Navodno, neki dečaci su hteli da organizuju žurku tamo. Dok se oko 150 ljudi skupljalo ispred robne kuće boreći se sa policijom, na Deák tér-u oko 200 ljudi bacalo je flaše i kamenje na policiju i tako su polomili prozore bar jednim kolima. Sve u svemu, 11 ljudi je uhapšeno. Neki od ove ‘gospode' su navodno pretukli mladu ženu koja je nosila majcu kao učesnik parade. Dok je čekala tramvaj, pojavila su se tri čoveka iz podzemnog prolaza ispred Astorije i bez reči počeli da je tuku. Od svih tih udaraca žena je pala na zemlju. Tako, izudarali su je nekoliko puta da bi je naučili pameti. Pretrpela je povrede glave i noge. […]

Prema izveštavanju The Budapest Times-a, policija je pokrenula zakonske postupke protiv 17 ljudi zbog nasilja nad službenicima, a iz različitih razloga zadržana je 41 osoba, uključujući neposlušnost, ugrožavanje javnog mira i nošenja eksplozivnih sprava u raznim delovima grada. Parada homoseksualaca, u kojoj je učestvovalo oko 1,500 ljudi i koja je bila osigurana gvozdenom ogradom i velikim brojem policajaca, završena je bez većih incidenata.

A Švedska je pobedila Mađarsku sa 2:1.

Prvog septembra, prvog školskog dana u Kini, dnevni list Guangzhou’s (Southern Metropolitan Daily) intervjuisao je nekoliko đaka u osnovnoj školi o njihovim životnim ciljevima. Jedna učenica  je rekla novinaru da je njen san da “postane funkcioner”. Kada je novinar upitao kakav  funkcioner bi želela da bude, devojčica je odgovorila da želi da “bude korumpirani funkcioner. Korumpirani funkcioneri imaju puno lepih stvari”

Video je postavljen na Youtube, lice devojčice je zamagljeno:

Ovaj odgovor kruži po kineskim medijima i blogovima. Neki misle da je to samo slučajni komentar deteta, dok mnogi drže da je to odraz prilika u društvu. Forum ifeng donosi neke tipične komentare:

rviflss 2009-9-4 14:16: 童言无忌

joanna-jin 2009-9-4 12:46: 可悲可恨啊，越长大越了解社会的黑暗

上來看看的 2009-9-4 13:20 : 我倒是觉现在的孩子才叫懂得什么叫现实，学校教的那一套就如同走过场一样，如果按照学校教的走向社会，那你只能回家了

toplong6450 2009-9-4 16:26: 只是说出了实话啊！！！！ 大人应该好好检讨 我难过啊

wangbaozhu 2009-9-8 21:21: 皇帝的新装，只有孩子才说句实话。老师们，不要自欺欺人了，从小学做起，教他们学做贪官和奸商吧。

Internet pisac Shihua (施化), u poslednjem članku, komentariše devojčicin odgovor , i osobine kineskog fenomena širenja korupcije na neograničenu “Nacionalnu vlast”:

这个六岁小女孩说出了成年人心里想说又不敢说的话。这句话里有两个事实，一个是，只有官才能贪，贪腐依靠权力，只听说过贪官，没听说过贪民的；一个是，要想有很多东西，在中国别无它径，最好是做官。

贪污必须先做官，也就是行使国家公权力。但是，国家公权力（National Public Power）指的是公共权力，而不是国家机构自己的权力。也就是说，公权力强调的不是国家行政对社会、对人民的“管理”，而是对人民神圣不可侵犯的私有权力的保护。

由于中国长期实行单一的公有制和计划经济，不可能自发产生私法观念和私权观念，所形成的唯一只有公法、公权观念…… 人民和企业的一切行为都须得到国家的许可，国家拥有绝对不受限制的权力。这样一来，本来应当保护私人的公权力就开始向私人领域伸出贪婪的手。

一旦公共权力的形成，不是由全民经由民主方式，而是由某个独大的政党采取的强制方式，公权力在一夜之间就被偷换。腐败是和过度使用的公权力并存的，但不常存在于私权力。

Američke snage su 6. i 9. avgusta pre 64 godine bacile atomske bombe na Hirošimu i Nagasaki. Umrlo je više od 200,000 ljudi, i svake godine održavaju se ceremonije kao sećanje na ove žrtve, ali i da se podseti na užase rata i korišćenja nuklearnog oružja.

Japanski blogeri razmišljaju o istoriji svoje zemlje i o značenju ove godišnjice.

Atomic Bomb Dome in Hiroshima. By Flickr user kamoda

touhen 03 iz Hirošime, iznosi  priču o zgradi (na slici gore) koja je sada simbol A-bombe, zajedno sa onim čega se seća u vezi toga.

戦前の産業奨励館は大正１５年に建てられた、とてもお洒落な建物だったようです。原爆ドームと呼ばれるようになった今でも、よく見ると美しい装飾が、あちこちに残っています。

今年も８月６日がやってきました。広島に原爆が落とされた日です。当時、広島市の周辺部、矢野町に住んでいた母は小学生で、校庭で朝礼中でした。大地が一瞬白く透けて見え、町内の自宅近くに爆弾が落ちたと思ったそうです。祖母は同じ町内の海岸で塩作りをしていました。すぐ近くに敵機が来たと思い、曾祖母と手を取り合って夢中で逃げたそうです。そのうち広島市内と隣接した安芸郡府中町の東洋工業（現在のマツダ株式会社）に爆弾が落ちたという噂が流れ、それなら親戚を助けに行かなければという話をしているうちに、東洋工業ではない、広島市内は火の海だという情報が入り、被爆した人達が次々と運ばれて来るようになり、祖母は看護にかり出されたといいます。

あの日、８月６日の午前中数時間の経緯を私は繰り返し聞いて育ちました。バスに乗れば、「もうこのあたりだと、大部分の人が死んだ」とか、あの日のことを祖母から聞いたものです。爆心地へ向かうバスの中で聞くと印象が強くて、私は子供の頃ずっと、市内へ向かうバスに乗るたび、生きて帰れない範囲に入ったなと頭の隅で思いましたし、帰りは府中町を通過する頃から微かにホッとする妙な感覚を持っていました。身近な被爆体験、あるいはその周辺の体験はざらにありましたし、学校では昼休みに原爆の体験記が校内放送されていました。昭和４０～５０年代、広島では原爆が昨日のことのように存在していました。

Bloger na ocntoday podseća  [ja] na jedan od najpopularnijih radova koji govori o tom tragičnom događaju: Hadashi no Gen [Barefoot Gen] postavio Keiji Nakazawa (Ovde  se nalazi crtani film [en])

Na dan godišnjice atomske bombe, Japanski pevač Masaharu Fukuyama (福山 雅治) je za vreme svog radio programa javno priznao, po prvi put, da je sin dvoje ljudi koji su preživeli A-bombu. Ovo je mnoge navelo na razmišljanje o dugogodišnjoj društvenoj diskriminaciji koju su žrtve A-bombe (被爆者 hibakusha) i njihovi rođaci morali da podnose i koje su onemogućile mlađe generacije hibakusha da kažu istinu o prošlosti svojih porodica.
Sledi blogerov svedok .

また、被爆2世、被爆3世であることをずっと言えなかった人もいるだろう。ただし私もそうだったのだが、この発言が大きく報じられたことに違和感を感じたのもある。被爆した方への差別があるという認識はこの広島都市圏には今はないし、少なくとも広島市近傍ではそのような選別は無意味であると考える。今、もしあればそれはただひたすらに悲しい。ただし、被爆が元で健康を害された方が結果的に被爆による健康被害を元に社会から疎んじられたと言うことは正直あるのだろう。被爆者への偏見や、同じ日本人の中でも感じ方に温度差があるなら残念である。

核爆弾による被曝では、直接的な外傷のみならず、深刻な外傷が見られなくても脱毛、出血、下痢や嘔吐、慢性白血病、甲状腺がんなど発症する割合が高くなるといわれ、これを原爆症という。被爆者の子は「被爆2世」、その孫は「被爆3世」と呼ばれるが、遺伝的健康障害が現れやすいと言われているもののでも科学的な立証はされていないし、追跡調査も実施中じょうたいらしい。そもそも、これ以前に症例があったとは思えず、原爆症によるメカニズムがわからない時代は、相当これらの誤解などは在ったと思う。

The Maiden of Peace, in Nagasaki. By Flickr user Kamoda.

Mnogi ljudi u Japanu koji su svesni iskustava u vezi bombardovanja, podržavaju anti-nuklearne mere vlade. Nedavna vest  da je Japan u prošlosti dozvoljavao prenošenje Američkog nuklearnog oružja u zemlji je izazvalo ogorčenje kod onih koji poštuju trostruko anti-nuklearno načelo usvojeno kao rezolucija ‘60-ih.

Bloger na Canada de Nihongo upire prstom  na dvostruki odnos nekih političara prema poziciji Japana kao zemlji koja nema nuklearno naoružanje.

日本には非核三原則があり、核兵器を「持たず、作らず、持ち込ませず」と決められている。現在の日本は核兵器を保有していないと信じられているが、法制化されていないため、１年以内に保持国になるのではないかとも言われている。過去、空母ミッドウェーなどの米軍の艦隊によって日本国内の米軍基地の港に持ち込まれたとの疑惑もある。秘密裏に米軍による核の持ち込みを日本政府が許可しているという噂も絶えない。

非核三原則についての考え方も、麻生バカ太郎首相と鳩山代表の間には大きな違いがある。麻生は外務大臣のときにも、日本は核を持つべきだと発言した中川昭一の発言を擁護して、野党から外相としての不信任決議案を提出されたことがある。つまり、非核三原則については否定的な考えを持っているように思える。

Kako Hiroseto izveštava, u ovogodišnjoj Deklaraciji Mira [ja] g. Akiba, gradonačelnik Hirošime je podržao Obamu, aludirajući na govor Predsednika SAD-a kada je, u aprilu, izjavio da bi Sjedinjene Države ‘poduzele značajne korake ka svetu bez nuklearnog oružja'. Slede poslednje rečenice te Deklaracije. (na vebsajtu Chugoku Shimbun-a nalazi se kompletna prevedena verzija )

Mi posedujemo moć. Mi posedujemo odgovornost. I mi smo Obamavećina. Zajedno možemo oboriti nuklearno oružje. Da, mi možemo.

Sa ciljem da se ‘postigne svet bez nuklearnog oružja' do 2020 , Hirošima i Nagasaki su 2008 postali promoteri zajedničkog Hirošima Nagasaki Protokola [15][en, pdf], koji je dopuna Ugovoru Protiv Širenja.

Premijera prvog igranog filma u produkciji Hamasa dogodila se 1. avgusta u Gazi, kao deo napora ovog pokreta da zadobije podršku kroz kulturne inicijative i time izgradi „kulturu otpora“. Tokom iste nedelje, u Gazi je postavljena predstava o filmskom stvaralaštvu. Blogeri su posetili oba događaja, i daju nam svoje mišljenje.

Lina Al Šarif, koja bloguje na 360 km2 haosa, posetila je premijeru filma Imad Akil:

Sa pucnjavom, jurnjavom kolima i pričom o heroju, „Imad Akil” predstavlja prvi film snimljen u Gazi. Dvočasovni film je premijeru imao prvog avgusta u Kulturnom centru „Rašad Al-Šava“ u gradu Gazi. Scenario za film je napisao Mahmud Al-Zahar, istaknuti vođa Hamasa u pojasu Gaze, režirao ga je Madžid Džindija, a producent je medijska mreža Al-Aksa. Prema Hamasovim dnevnim novinama Al-Resala, troškovi snimanja su bili oko 120.000 dolara. Film je uglavnom sniman u produkcijskom gradu Asda koji je smešten u bivše izraelske naseobine, evakuisane 2005. godine, a raketirane u poslednjem ratu.

Videla sam promotivni plakat pre nego što je film počeo da se daje; bila sam iznenađena što ću moći da pogledam domaći film, s obzirom na ozbiljnost situacije u Gazi. Baš smo juče dvoje mojih prijatelja i ja kupili ulaznice od 10 šekela i otišli da pogledamo film o ovom legendarnom palestinskom heroju.

Lina nam prepričava radnju filma:

Film se zasniva na biografiji borca za slobodu Imada Akila. Počinje scenom u kojoj babica i njen muž hitaju ka kući Akilovih da donesu na svet budućeg heroja, rođenog 17. juna 1971. godine u izbegličkom logoru Džabalija. Onda film publiku prenosi u Imadovo detinjstvo, a zatim i adolescenciju u logoru, gde su izraelske patrole neprekidno izlagale Palestince nasumičnim hapšenjima i prebijanjima. Godine 1988. izbila je prva palestinska Intifada, a istovremeno je Hamas formalno promovisan kao islamski Oslobodilački pokret. Iste godine hapse Imada Akila zbog učešća u aktivnostima Hamasa i Intifade. U zatvoru je proveo 18 meseci. Nakon što je pušten, preuzeo je glavnu ulogu u oružanoj borbi protiv izraelske vojske u pojasu Gaze. Izraelci su mu nadenuli ime „čovek sa sedam duša“. Život ovog borca Al-Kazamovih brigada završen je atentatom 1993. godine, koji je počinila izraelska vojska uz pomoć izdajnika iz redova Palestinaca.

Šta Lina misli o filmu?

Film i nije baš najbolji koji sam gledala, ali je snimljen u Gazi. Uzimajući u obzir sve okolnosti, resurse i infrastrukturu koji su bili potrebni da se proizvede film sa ovakvom radnjom, rezultat je relativno dobar, ne ispuštajući iz vida situaciju i opsadu koju Gaza trpi već gotovo dve i po godine. Celokupna glumačka ekipa je iz Gaze. Na žalost, isti taj izveštaj iz Resale je naveo da su četvorica glumaca zaista poginuli u nedavnom ratu u Gazi. Bilo je nekih problema i u montaži zvuka; delovi dijaloga se nisu čuli od zvučnih efekata. Štaviše, ni kvalitet prikazane glume nije bio na nekom nivou. Ipak, projekat se u celini mora poštovati jer je nastao usred teških problema kroz koje prolazi Gaza.

Na blogu In Gaza (komentar postavljen i na sajtu The Electronic Intifada), Kanađanka Eva Bartlet izveštava o predstavi na temu filmskog stvaralaštva:

„Zar ljudi iz Gaze ne vole da gledaju filmove kao i svi drugi?“, pita ambiciozni filmski stvaralac Hosam Abdel Latif. Njegova pragmatičnija žena Suada odvraća: „Neko ko nema šta jede želi da ide u bioskop?“

Pitanje umetnosti u doba opsade i okupacije je jedna od osnovnih tema u najnovijoj pozorišnoj postavci u Gazi, Film Cinema, koja je premijeru doživela 4. avgusta u gradu Gazi. Pozornica zatrpana filmskim negativima i ukrašena jednim jedinim punačkim plišanim medom su čitava scenografija za dramu sa troje protagonista.

„Ja sam Hosam Abdel Latif i želim da snimim film“, budući režiser počinje u više navrata, zagledan u svoju kameru, samo da bi ga u više navrata i prekinuli.

Eva nam prenosi zaplet:

Zaplet je jednostavan – režiser i izazovi sa kojima se sreće – ali je isprepletan sa svim aspektima života u Palestini, nudeći tako zabavnih i na trenutke otrežnjujuće stvarnih šezdeset minuta pozorišta. Film Cinema nas podseća na poslednji izraelski masakr u Gazi – ali bez pominjanja vremenskih odrednica, moglo bi se raditi o bilo kojoj invaziji Izraelaca na Gazu – i bavi se snovima Palestinaca i pritiscima koje doživljavaju tokom tiranske opsade Gaze. U isto vreme, komad poseduje deo univerzalne stvarnosti bračnih trzavica i ličnih želja.

Eva nastavlja:

Film Cinema je drugi pozorišni događaju Gazi ovog leta, a još nekoliko je u produkciji.

Pozorišna publika takođe traže odušak u umetnosti ili simulaciji „normalnosti“ u Gazi. Prepuna sala i oduševljeno učešće pokazuju koliko su Palestinci iz Gaze žedni umetnosti, jednog katarzičnog ventila.

Maroko

Duncan je volonter jedne Mirovne organizacije koji je zaposlen na projektu vodovodne infrastrukture u Maroku. On je zapisao svoja razmišljanja u vezi sa stavovima o HIV/AIDS-u u ruralnoj oblasti u kojoj radi. On veruje da bi HIV/AIDS mogao potvrditi da predstavlja veliki rizik u pogledu javnog zdravlja za zemlju u celini, dok je među opštom populacijom u Maroku procenat zaraženosti nizak:

Postoje faktori koji državu čine osetljivom u pogledu širenja bolesti.

Prvi je neznanje o njoj. Generalno govoreći, ljudi ne znaju šta je to. Ako su i čuli za bolest, ne znaju pojedinosti a i ono što znaju moglo bi biti pogrešno. Ne znaju kako se prenosi. Misle da se prenosi preko četkice za zube, odlaženjem u javna kupatila, i  zadahom. Nikada nisam čuo da je neko rekao da je sex jedan od načina prenošenja.

Drugi faktor je kulturološko ograničenje iskrene diskusije o tome. Ovo je veoma religiozno društvo kome dolikuje čistota. To čini otežanim vaspitanje u pogledu korišćenja kondoma.

Treći (naizgled suprotan prethodnom) je postojanje prostitucije. Ovo je naročito slučaj u mojoj provinciji, Khenifra, koja je poznata po prostituciji. U njoj se nalaze tri od četiri najveća grada u zemlji koji su poznati po prostituciji. Jedan od tih centara je veoma blizu mesta u kome živim i znam da ga  muškarci iz mog sela posećuju. Rekli su mi to. Složenost ovog problema je u činjenici da mnogi od seksualnih radnika u ovim gradovima dolaze izvan njih. Verujem da bi ova mesta [prostitucije] lako mogla postati tačke širenja bolesti.

Sve u svemu, ljude je sramota da razgovaraju o ovoj temi i niko ne zna ništa o tome.

Više o stavovima Marokanaca o HIV/AIDS-u pročitaj u ovom postu.

Sudan

Prošle godine je Suad, blogerka iz Bahreina prisustvovala radionici u Kairu posvećenoj podizanju svesti o AIDS-u. Ona je kasnije napisala priču o Aishi, ženi iz Sudana koja je zaražena ovim virusom prilikom transfuzije krvi. Aisha opisuje kako je obolela, i kako je konačno otkrila šta se u stvari desilo.

بعد عدة شهور نقص وزني كثيرا ورافق ذلك أعراض أخرى مثل الاسهال المتواصل والتعب والحمى وعدم القدرة على النوم. مرة أخرى تم تحويلي لمختبر لتحليل دمي وهذه المرة جاءت النتيجة في ظرف مختوم بالشمع الأحمر. أخبر الطبيب زوجي بحقيقة مرضي ولكن زوجي لم يصارحني بالأمر وكل ما قاله لي أنه مرض كمرض الضغط والسكري وبأنه لن يكون بإستطاعتنا ان نمارس علاقتنا الزوجية.
بعدها أخذني زوجي لطبيب آخر فتح الظرف امامي وقال لي بأني مصابة بالإيدز، صعقت ولم أملك حينها سوى ان أبكي من هول الصدمة، انا مصابة بالإيدز؟؟ منذ متى وكيف؟ فرد الطبيب: اسألى نفسك، تذكري ماذا ارتكبتي بحق نفسك لتنقلى اليك هذا المرض القاتل. هكذا ببساطة وصمني الطبيب بالمومس دون ان يعرف اي شئ عني. قلت له أنا امرأة متزوجة وليست لدي أى علاقات غير شرعية خارج اطار الزواج وهنا دخلت أمي وزوجي إلى غرفة الطبيب الذي صب جام غضبه على زوجي متهما اياه بنقل المرض لي. شعرت بالغضب الشديد من زوجي فبدأت أهاجمه وأوبخه وانا ابكي، حاول ان يدافع عن نفسه ولكني لم أكن أرغب في سماعه وكانت أمي تحضنني في هذه الاثناء. منذ ذلك اليوم ساءت علاقتي وعلاقة أهلي بزوجي الذي وجُهت اليه اصابع الاتهام حتى ظهرت نتائج الفحص التي بينت ان زوجي وأولادي خاليين من المرض. أعتذرت من زوجي وأدركت حينها ان المرض قد أنتقل لي عن طريق الدم الذي نقل لي في المستشفى

Posle nekoliko meseci izgubila sam na telesnoj težini, i to je bilo praćeno drugim simptomima kao što su dijareja, zamor, groznica i nesanica. Još jednom su me uputili na laboratorijsku analizu krvi i ovaj put nalaz je poslat u zapečaćenoj koverti. Lekar je mom suprugu saopštio istinu u vezi sa mojom bolesti, ali je on to skrivao od mene i rekao mi je da je u pitanju bolest nalik dijabetesu ili poremećaju krvnog pritiska i da nećemo moći da imamo intimne  odnose.
Posle me je muž odveo kod drugog doktora koji je kovarat otvorio preda mnom i rekao mi da imam AIDS. Bila sam zaprepašćena i nisam stigla da zaplačem od strašnog šoka. Zaražena sam AIDS-om?? Od kada, i kako? Doktor je odgovorio: “Zapitajte se. Da li se sećate šta ste radili da bi Vam ova smrtonosna bolest bila preneta?” Na ovaj način doktor me je jednostavno označio kao prostitutku a da o meni ništa nije znao. Rekla sam mu da sam udata i da nikada nisam imala nezakonite odnose van braka. U tom trenutku moja majka i moj suprug su ušli u ordinaciju a doktor je prstom pokazao na mog muža optužujući ga da mi je on preneo bolest. Bila sam veoma ljuta i dok sam plakala optuživala sam ga da mi je preneo bolest. Pokušao je da se odbrani, ali ga nisam slušala. U međuvremenu majka me je grlila. Od tog dana moji odnosi i odnosi moje porodice prema mom mužu su pogoršani; prsti optužbe su bili upereni ka njemu sve dok rezultati testa nisu stigli, ukazujući da ni on ni deca nisu zaraženi. Izvinila sam mu se, i tada shvatila da mi je bolest preneta u bolnici prilikom transfuzije krvi.

Jemen

Jemen je uvrstio HIV/AIDS u agendu nacionalnog razvoja, ali je u postu od prošle godine Omar Barsawad napisao da mnogo toga treba da se uradi:

Čak iako je Jemen daleko ispred svojih arapskih suseda u hvatanju u koštac sa HIV/AIDS-om, još uvek je daleko od pravljenja sredstava i lekova koji bi bili lako dostupni i pristupačni obolelima. Oprema za testiranje na HIV/AIDS je dostupna u svim velikim centrima i laboratorijama. Ali problem nastaje kada test pokaže da je neko pozitivan; to tada postaje izuzetno teško za obolelog. U tom trenutku, ljudi zaraženi HIV/AIDS-om moraju da putuju u Sanu, glavni grad Jemena, na CD4 testiranje, testiranje viral load [prema Wikipediji - testiranje na virusno opterećenje]  samo su ovi nalazi adekvatni za pravilan tretman pacijenta i prepisivanje odgovarajućih lekova. […] Takođe, da bi primili lekove, pacijenti moraju da putuju u Sanu (najmanje svaka 3 meseca) jer u ostalim medicinskim centrima i apotekama oni nisu dostupni. Neko može samo da zamisli koliko to može da bude teško i iscrpljujuće za one koji su zaraženi kao i za  ljude koji su u njihovoj blizini. Putovanja u Sanu su skupa, a smeštaj i hrana su još skuplji. […] Iako su u poređenju sa vremenom od pre dve ili više godina ljudi svesniji HIV/AIDS-a,  mnogi jednostavno ne razumeju bolest; neki još uvek smatraju da je sramota biti zaražen.

Egipat

Međutim, izgleda da su u nekim zemljama u regionu preduzeti  koraci za destigmatizaciju bolesti. Egypt Guy je nedavno uradio svoj prvi test na HIV u državnoj laboratoriji:

Na moje iznenađenje, na testiranje sam primljen vrlo srdačno. Doktori nisu tražili moje ime nego su me identifikovali po nadimku i datumu rođenja. Nakon toga, poslat sam u savetovalište da dobijem osnovne informacije o AIDS-u i HIV-u. Savetnik nije pokazivao bilo kakve znake nepoštovanja, zbog mog testiranja, što je bilo zadivljujuće. Čuo sam da je sve do nedavno AIDS bio tabu tema čak i za doktore. Posle te seanse dali su mi nekoliko kondoma i lubrikanata, kao i tri brošure o AIDS-u, i nakon toga sam otišao da uradim test. Po rezultate ću ići u sledeću nedelju, nadam se da će biti negativni, poželite mi sreću!!

O, i da napomenem da je sve bilo besplatno.

Bilo je to veoma lepo iskustvo koje nisam očekivao u državnoj laboratoriji. Srećan sam što moja zemlja ima mnogo liberalniji pristup u vezi seksualno prenosivih bolesti i zaista propagira protiv stigme koja se dovodi u vezu sa njima naročito sa HIV-om i AIDS-om. 

Ovde možete pročitati o inicijativi koju su egipatski blogeri pokrenuli da destigmatizuju HIV/AIDS.

Razne grupe za ljudska prava su optužile vladu Kambodže da je osnovala de fakto koloniju obolelih od side preseljenjem četrdeset porodica sa HIV-om i sidom u jedno selo 25 km od Pnom Pena.

Porodice su živele u Borei Keili u Pnom Penu. Izbačene su iz svojih domova kako bi se oslobodio prostor za novi plan urbanističkog razvoja kambodžanske Vlade. Ove porodice sada žive u selu Tuol Sambo.

Porodice se žale na svoju situaciju u “selu side”:

Bez adekvatnog sanitarnog sistema i tekuće vode, ova oblast ne može da predstavlja medicinsko prihvatilište za pacijente inficirane HIV-om, kojima je potrebna individualna pažnja i nega.

Osobe inficirane HIV-om koje žive u ovom selu kažu da nisu dobile nikakvo zvanično priznanje prava vlasništva nad starim kućama niti nadoknadu od vlade za njih.

Bloger Details are Sketchy želi da sazna ko je od nadležnih odgovoran za ovaj drastičan potez:

Ko je odgovoran za ovu odluku? Zadatak je medija da to saznaju. A tužioci bi trebalo da počnu sa pripremom parnice. Ako je nešto sigurno, to je da će ovo preseljavanje za posledicu imati smrt barem jednog od onih četrdesetoro HIV-pozitivnih. U pitanju je, u najboljem slučaju, ubistvo iz nehata, ako ne i pravo ubistvo s predumišljajem.

Organizacija “Globalna mreža osoba koje žive sa HIV-om” poziva vladu Kambodže da se posveti humanitarnim pitanjima izbačenih porodica:

* Da prestane sa preseljavanjem porodica sa HIV-om na lokaciju Tuol Sambo.
* Da poboljša uslove u Tuolu Sambo kako bi se postigao minimum standarda za odgovarajući smeštaj, čistu vodu i kanalizaciju.
* Da obezbedi nesmetan pristup kvalitetnim zdravstvenim uslugama, uključujući tu i antiretrovirusnu terapiju, terapiju oportunističkih infekcija, primarnu i kućnu zdravstvenu zaštitu.
* Da radi sa relevantnim agencijama i konsultuje sa porodicama koje se već nalaze u Tuolu Sambo kako bi se rešila trenutna važna pitanja u vezi sa smeštajem, zdravstvom, bezbednošću i zapošljavanjem, i njihovim ponovnim uključivanjem u društvo na način koji štiti njihova prava i živote, i
* Da transparentnim i pravičnim procesom odabira odredi pravo za dobijanje stambenog prostora u Borei Keili, i da dopusti kvalifikovanim porodicama da se odmah usele. Onima za koje se utvrdi da nisu kvalifikovani, nadležni treba da obezbede adekvatan smeštaj.

U svom članku na portalu Global Health, Alana Šaik reaguje:

Meni ovo deluje kao klasičan primer situacije u kojoj se prema obolelima od side ponaša kao da su potrošna roba. Oni će u svakom slučaju umreti, smatra se, tako da nema razloga da im pružimo kvalitetno lečenje. Ali oboleli od side su i dalje ljudska bića, sa pravima i znanjima i kapacitetom da žive ispunjenim životom. To što se prema njima odnosimo kao da nisu ljudi ne donosi dobra nikome.

Preko stotinu međunarodnih i domaćih grupa se obratilo pismom premijeru Hun Senu i ministru zdravlja Mam Bunhengu u kojem se apeluje na Bunhenga da obezbedi bolji tretman izbačenim porodicama:

Uslovi za stanovanje u Tuolu Sambo su veoma loši u smislu prostora, bezbednosti od požara i sanitarnog sistema. Stanovnici su nagurani u metalne šupe sa lošom ventilacijom u kojima se prže tokom dana. U šupama, okruženim otvorenom kanalizacijom, ne postoje kuhinje niti tekuća voda, a tu je samo jedan javni bunar koij treba da opsluži sve izbačene porodice.

I dok se za ostale beskućnike iz Pnom Pena planira preseljenje u zidane kuće na susednoj lokaciji u Tuolu Sambo, porodice sa HIV-om iz Borei Keile su smeštene u lošije stanove, koji se od ostalih izdvajaju zidovima i krovovima od zelenog rebrastog metala. Još pre nego što su izbačene porodice tamo preseljene, meštani su zelene šupe prozvali “selo side”.

Životni uslovi u Tuolu Sambo predstavljaju ozbiljan zdravstveni rizik, posebno kod ljudi sa ugroženim imunitetom. Za osobe sa HIV-om ovakav rizik može da bude opasan po život. Stanovnici kažu da je vrelina u loše provetrenim metalnim šupama toliko jaka da uglavnom ne mogu da borave u svojim sobama tokom popodneva i da se boje da će antiretrovirusni lekovi koje koriste propasti na vrućini.

Stanje izbačenih porodica nije bilo dobro ni u kućama u kojima su ranije živeli, kao što se da videti na ovom snimku sa portala The Hub:

Odavno egipatski blogeri nisu bili jedinstveni u svojim mišljenjima.
Ali novi zločin koji se dogodio u Nemačkoj nad Egipćankom muslimanske veroispovesti, Marwa El Sherbini, bio je dobar razlog da se ponovo ujedine u osudi međunarodnih medija zbog ignorisanja takvog incidenta nad muslimanima na Zapadu.

Početak priče se dešava u avgustu 2008. godine kada je Marwa zbog  klevete prijavila njenog [kasnijeg] ubicu, Axela, dvadesetosmogodišnjeg nezaposlenog Nemca. On je nju nazvao “teroristom” zbog toga što je nosila hidžab (islamski veo).

Međutim, prošle srede, posle objavljivanja presude prema kojoj je Alex proglašen krivim, zbog čega je trebalo da plati obeštećenje od 2.800 EUR, on je u sudnici u Nemačkoj ubio Marwa tako što joj je naneo 18 uboda.

Marwa, Egipćanka stara 32 godine, bila je supruga jednog egipatskog studenta koji se školovao u Nemačkoj. On je takođe povređen u incidentu i trenutno je u bolnici i nalazi se u kritičnom stanju i život mu je ugrožen.

Zeinobia je izrazila svoj bes u postu pod naslovom “Šta ako je bila lezbejka“. Ona kaže: 

Marwa El-Sherbini  je imala 32 godine, i izbodena je dok je bila u drugom stanju sa njenim drugim detetom.
[…]
Ovo je sigurno zločin iz mržnje ali različit od drugih sličnih zločina zbog homofobije ili antisemitizma, i nije se pojavio na naslovnim stranama u inostranstvu, a ja ne znam zašto !! ovo je rasistički zločin, . Žena je izbodena u sudnici kao da je to, za ime boga, tako jednostavno. I nije bilo bitno da se nađe u medijima kao što bi trebalo !! Ona je bila majka koja je bila trudna, za ime boga !! Može li Alah blagosloviti njenu dušu, ona je mučenik rasizma i mržnje.

Ahmed esmat questioned on Twitter

Isto mišljenje je ponovio Hisham Maged na svom blogu, igrajući igru “Šta ako”:

Hajde da se igramo “Šta ako”, zamislimo da je situacija obrnuta i da je žrtva zapadnjak koji je izboden bilo gde u svetu ili -Bože sačuvaj- u bilo kojoj zemlji Srednjeg istoka od strane muslimanskih ekstremista, ili recimo neko koga mediji obično nazivaju “manjinama” u Egiptu! Definitivno bi čuli kako svet bruji a i internet bi bio oboren!

Bikya Masr, koji je pažljivo pratio ovaj incident, pitao je da li Marwa može biti simbol koji zbližava ljude. On je zahtevao trenutnu akciju na diplomatskom i nacionalnom nivou.

Velika je ljutnja na Srednjem istoku. Ova ljutnja, međutim, ne može prerasti u slučajne žestoke napade na Nemce ili Nemačku. Mora se sačuvati neki izgled povezanosti za bilo kakvu kampanju koja bi trebalo da dovede do uspeha. I hoće ako je Sherbini zaista simbol koji može okupiti ljude jednako kao što je Neda u Iranu
[…]
Veruju li ljudi da je Sherbini simbol? […] Egipćani bi trebalo da budu uvređeni da je jedna žena bila verbalno zlostavljana zbog nošenja vela i da na prvom mestu budu Egipćani. Vlada bi trebalo da pošalje Evropi snažan signal da je takvo ponašanje neprihvatljivo, ali ona ćuti.
To ostavlja egipatskoj populaciji da preuzme akciju.
[…]
Hajde da prošetamo ulicama ispred nemačke ambasade i zahtevamo punu istragu i izveštaj. Ako Nemačka to ne može da uradi, onda je to još jedan od dokaza da je evropska mržnja prema muslimanima i Arapima jača od njihove tzv. “slobode”. Da, Marwa je simbol, ali ona bi trebalo da bude simbol zbližavanja ljudi, ne njihove podele.

Bloger Sadafat je napisao:

لو أن يهوديا أصيب بكلمة أو مزحة ثقيلة في ألمانيا لأقامت رئيسة الوزراء الدنيا ولم تقعدها ولتنادت فوكس نيوز وسكاي نيوز بالدفاع عن العنصر السامي واعلان الحرب
على اعداء السامية، وأما الأخت المصرية هذه فلا بواكي لها.
يجب ان تعلن الحكومة الألمانية ان هذا التصرف يمس المسلمين، يجب ان تضع في دستورها للغالبية الثانية من الديانيات وهم المسلمين حقوقا تحفظهم من العداء ضد الإسلام.

Egyptian bloggers commenting or venting out their frustrations on Twitter.

Što se mene tiče, ja sam uhvatila sebe kako pišem ove redove na mom blogu Lasto Adri:

بعد أن قال الغرب أن قاتل مروة الشربينى لا يمثل ألمانيا، وأن الحادث مجرد عمل فردى،
لا أتوقع من الغرب -ذاته- أقل من أى يلغى من كل معاجمه فكرة أن المسلمين إرهابيين، ويؤمن أن بن لادن وأعوانه -مثلا- لا يمثلون العرب أو المسلمين فى شئ، وأفعالهم
كلها فردية!

وعلى رأى المثل.. لا تعايرنى ولا أعايرك.. دا التعصب طايلنى وطايلك!

Više od 2.500 ljudi okupilo se u Hong Lim parku u Singapuru da  formulišu Pink Dot – ljudsko biće - simbol ljubavi i inkluzije. Ovo je bio prvi skup podrške LGBT (lezbejsko-gej-biseksualno-trans rodnom) društvu u Singapuru.

Ovaj istorijski događaj organizovala je Pink Dot.

Mi u Pink Dot  verujemo da je prvi korak u savladavanju ovakvih barijera da se segment društva bez predrasuda okupi zajedno na jednom mestu. Zbog toga mi predstavljamo ovu platformu pojedincima, organizacijama i firmama da prepoznaju sebe kao zastupnike Singapura u kome će biti više inkluzije i ljubavi.

Uprkos tome što žive u društvu gde su na snazi konzervativni zakoni, mnogi građani Singapura su odlučili da se pridruže ovoj aktivnosti.

Fabulista: Yay! Bilo je tako zabavno! Hvala za organizovanje ovoga! Ponosan sam što sam deo istorijskog, značajnog  i zabavnog događaja! Ne mogu da dočekam sledeći!

Aze Lee: Prvi put sam ustao u odbranu mojih prava.. Slava divnom događaju ispunjenom ljubavlju!

fnhh: Hvala organizatoru za organizovanje ovog događaja. Bilo je dobro organizovano i dirljivo. Ja sam zaista zaista ponosan što sam deo ovog divnog i značajnog događaja vrednog pamćenja. Radujem se sledećem Pink Dot skupu!

PinkDot event in Singapore

Proveri video na Youtube povodom Pink Dot okupljanja 16. maja

Ovaj događaj je bio otvoren za sve građane Singapura; homoseksualce ili one koji to nisu, mlade i stare.

Riku: Ponosan sam na sve koji su podržali ovaj događaj. Zaista je bilo prijatno provesti subotnje poslepodne daleko od šoping centara, teretana i bazena.

Svi  su bili veoma raspoloženi. Uopšte nisu postojale barijere. Bio sam vrlo srećan što sam video mnoge starije osobe – mora biti da su deke i bake onih koji ovo podržavaju.

Sojourner: Bilo je čudesno videti toliko mnogo ljudi koji su se pojavili na poziv PickDot-a da afirmišu ljubav kao osnovnu ljudsku potrebu,  ljubav prema partnerima i supružnicima,  priznatu  i slavljenu. 

Partnera biramo bez obzira na, a ponekad i uprkos njegovoj/njenoj rasi, seksualnosti, klasi kojoj pripada, zato što vidimo kompletnu osobu; osobu koja je istovremeno obeležena ovim kategorijama, ali ih u isto vreme i prevazilazi vrlinom postojanja – van rase, seksualnosti i klase – jednostavno time što je ljudsko bice.

PinkDot: Singapore's first LGBT rally

Online Citizen ima video izveštaj o događaju. Proveri drugi promotivni i edukativni video o Pink Dotu na Youtube.

DK je razočaran što su neki učesnici pustili balone u vazduh.

Hoće li ljudi ikada naučiti da je masovno puštanje  balona štetno za životnu sredinu?
Ovo je razbacivanje smeća. Iako ova vrsta smeća odlazi najpre u vazduh, pašće na zemlju nekoliko kilometara dalje. Ako balon padne u more (što je vrlo verovatno s obzirom na činjenicu da je more u blizini Singapura), to bi moglo predstavljati pretnju za pomorski život.

Singapore event: Freedom to love