Protestantski pokret u Iranu nastavlja da prkosi islamskom režimu na različite načine, od uzvikivanja  ‘Allaho Akbar' (Bog je veliki)  sa krovova noću (uobičajen uzvik na protestima) pa do demonstracija na Quids Day (Dan Jerusalima).

Quds Day što na arapskom znači Jerusalim održava se 18. septembra ove godine. Islamske Republikanske vlasti obeležavaju ovaj dan kako bi optužili Izrael i pružili podršku Palestincima.

Ali , ove godine protestantski pokret (Zeleni pokret),  koji još uvek osporava rezultate izbora održanih u junu na kojima je izabran predsednik Mahmoud Ahmadinejad,  odlučio je da obeleži događaj prkoseći iranskim vlastima još jednom  marširajući na ulicama Teherana kao i na ulicama drugih gradova.

Ovaj video prikazuje fotografiju zakačenu  na mostu Nyayesh Highway, lidera Mir Hussein Mousavi koji je reformista i glavni opozicioni kandidat sa sloganom  “Quds Day,Green Day” [Dan Jerusalima, Zeleni Dan].

Nekoliko crteža i fotografija najavljujući ovaj događaj pojavili su se u iranskim građanskim internet medijima. Slogani i crteži izražavaju protestantski pokret u zemlji.

“Ni Liban ni Gaza, spreman sam dati život za Iran”

“Quds Day, slavna zelena iranska nacija”

“Zeleno raste svugde”

“Svi na Dan Jerusalima”

Iranski bloger NiaclNsight piše:

“ Tridesetogodišnjica međunarodnog Dana Jerusalima ove godine biće obeležena Zelenim, u skladu sa reformskim iranskim vebsajtom. Svi opozicioni lideri Karroubi, Khatami i Mousavi su potvrdili svoje učešće na ovoj važnoj svečanosti, koja se tradicionalno održava u svakom gradu u Iranu.”

Mehrshad piše [fa] “…ako želiš da protestuješ zbog sadašnje situacije, budi u zelenom na Quds Day.”

Prvog septembra, prvog školskog dana u Kini, dnevni list Guangzhou’s (Southern Metropolitan Daily) intervjuisao je nekoliko đaka u osnovnoj školi o njihovim životnim ciljevima. Jedna učenica  je rekla novinaru da je njen san da “postane funkcioner”. Kada je novinar upitao kakav  funkcioner bi želela da bude, devojčica je odgovorila da želi da “bude korumpirani funkcioner. Korumpirani funkcioneri imaju puno lepih stvari”

Video je postavljen na Youtube, lice devojčice je zamagljeno:

Ovaj odgovor kruži po kineskim medijima i blogovima. Neki misle da je to samo slučajni komentar deteta, dok mnogi drže da je to odraz prilika u društvu. Forum ifeng donosi neke tipične komentare:

rviflss 2009-9-4 14:16: 童言无忌

joanna-jin 2009-9-4 12:46: 可悲可恨啊，越长大越了解社会的黑暗

上來看看的 2009-9-4 13:20 : 我倒是觉现在的孩子才叫懂得什么叫现实，学校教的那一套就如同走过场一样，如果按照学校教的走向社会，那你只能回家了

toplong6450 2009-9-4 16:26: 只是说出了实话啊！！！！ 大人应该好好检讨 我难过啊

wangbaozhu 2009-9-8 21:21: 皇帝的新装，只有孩子才说句实话。老师们，不要自欺欺人了，从小学做起，教他们学做贪官和奸商吧。

Internet pisac Shihua (施化), u poslednjem članku, komentariše devojčicin odgovor , i osobine kineskog fenomena širenja korupcije na neograničenu “Nacionalnu vlast”:

这个六岁小女孩说出了成年人心里想说又不敢说的话。这句话里有两个事实，一个是，只有官才能贪，贪腐依靠权力，只听说过贪官，没听说过贪民的；一个是，要想有很多东西，在中国别无它径，最好是做官。

贪污必须先做官，也就是行使国家公权力。但是，国家公权力（National Public Power）指的是公共权力，而不是国家机构自己的权力。也就是说，公权力强调的不是国家行政对社会、对人民的“管理”，而是对人民神圣不可侵犯的私有权力的保护。

由于中国长期实行单一的公有制和计划经济，不可能自发产生私法观念和私权观念，所形成的唯一只有公法、公权观念…… 人民和企业的一切行为都须得到国家的许可，国家拥有绝对不受限制的权力。这样一来，本来应当保护私人的公权力就开始向私人领域伸出贪婪的手。

一旦公共权力的形成，不是由全民经由民主方式，而是由某个独大的政党采取的强制方式，公权力在一夜之间就被偷换。腐败是和过度使用的公权力并存的，但不常存在于私权力。

Prema Zapadnim medijima, milioni Avganistanaca izazvani su pretnjama Talibana i glasali su u utorak na drugim,  ikad održanim, predsedničkim izborima. Izveštaji su govorili o širenju nasilja,  a broj onih koji su izašli na izbore je bio relativno mali u glavnom gradu i na jugu Avganistana, gde je bilo značajno prisustvo Talibana, ali domaći i inostrani zvaničnici su rekli da je strah od katastrofe bio opravdan. Avganistanski blogeri su podelili svoja iskustva i osećanja povodom ovog istorijskog dana.

HeratZamin je postavio nekoliko fotografija na svom foto-blogu, na kojima su prikazane snage bezbednosti i neki od birača.

Mohammad Zaher Nazari piše [fa]:

Glasao sam u oblasti Kahmard u centralnom Avganistanu…Obišao sam 5 glasačkih mesta, izbori su se odvijali normalnim tokom i nisam primetio bilo kakvo nasilje na  koje su pretendovali neki kandidati ali ni prisustva ljudi nije bilo…Tražio sam razlog. Jedan odgovoran čovek, koji je izabran, došao je u Kabul a nije koristio novac za svoju izbornu jedinicu, nego ga je pokrao, trebalo bi da odgovara.

Nazari dodaje da po zvaničnoj proceni izlaznost u Kahmardu je bila 2.000 glasača, ali stvarni broj je bio približno oko 700 (iz posta nije jasno da li je ovo Nazarieva procena ili je informacija iz drugih izvora).

Ejtema kaže [fa]:

Juče smo u Avganistanu glasali, više ljudi je glasalo na severu zemlje nego u južnom delu. Talibanski pobunjenici  su ubili nekoliko ljudi i vojnika.

FezaiIbrahimi, kandidat za avganistanski parlament, piše [fa]:

Na sreću izbori su protekli relativno mirno…čudno je to što je starija  populacija došla da glasa i njihov entuzijazam je čak bio značajniji od entuzijazma mladih ljudi.

Prošlog decembra Siniša Boljanović je preveo jedan broj potresnih priča sa porođaja koje su žene iz Srbije pisale anonimno i objavile na sajtu “Majka Hrabrost”. Sajt je pokrenula srpska blogerka Branka Stamenković - Krugolina Borup zbog čega je bila nagrađena. 

Ranije ovog meseca, LJ user germanych, ruski bloger, pozvao je svoje čitaoce da podele njihova iskustva u vezi sa porođajima u Sovjetskom Savezu. Dok je “Majka Hrabrost”, inicijativa Branke Stamenković, pokušaj da se na bolje promeni situacija, cilj ruskih blogera je bio da dokumentuju  manje poznato poglavlje sovjetske istorije.

U prvom postu, on je napisao (rus):

[…] Iz nekog razloga, ja imam utisak da su sovjetske medicinske sestre […] na poslu tretirale žene kao da je ratno vreme i kao da su one imale decu sa nekim SS oficirima. To jest, sa nekom mržnjom pomešanom sa gađenjem. Iz nepoznatog razloga. Čudna je to stvar, s obzirom da  su u filmovima bile prikazivane suprotno: kada su majke sa decom napuštale porodilišta, sestre su letele oko njih, sve ljubazne i nasmejane.

[…]

Ovo je pitanje za žene koje čitaju ovaj blog: da li biste, molim vas, podelile svoje utiske o atmosferi koja vas je okruživala u sovjetskim porodilištima? […]

Povratna reakcija koju je LJ user germanych dobio od njegovih čitalaca naterala ga je da napiše sledeći post (rus), u kome je citirao preko 20 blogera. Priče nekih od njih nisu bile lične, nego njihovih rođakinja (bilo je i nekoliko komentara od strane muških blogera). Ispod je jedan primer iz ove zbirke.

vladimirgin:

Kada je 1984 mama rađala mog brata[…] to je prema njenim rečima bio užas nad užasima. [Medicinsko osoblje] se donekle pokrenulo kada je počela da viče da je ona takođe doktor i da će biti u mogućnosti da pronađe u [opštinskom Domu zdravlja] osobu da napiše adekvatnu žalbu.
Da moja majka nije vikala, moj brat bi bio mrtvorođen. (postojale su komplikacije na porođaju).

terkat:

Sredstva za higijenu posle porođaja su činili nefunkcionalni krpeni ulošci, stisnuti između nogu: iz nekog razloga, bilo je zabranjeno nošenje gaćica:(((.
Tada još nisu postojali moderni ulošci. Ovo je nešto čega se sa užasom sećam[..]Moja negativna sećanja na porodilište su povezana sa sredstvima za higijenu.

shisho4ka:

Mi smo takođe bili u potpuno “razgaćenoj državi” - plus iznošene bolničke spavaćice i ogrtači. Nije bilo dozvoljeno nositi bilo kakav donji veš od kuće a ni druge stvari nisu bile poželjne. Papuče su takođe bile bolničke, pretpostavljam. Posete porodice su bile zabranjene, naravno.  Svi novi očevi su tumarali ispred porodilišta, glasno dozivajući svoje žene. Jedan (dozvoljen) telefon za ceo sprat i dugačak red do njega…

madlesha:

Zima 1984. Lenjingrad. Institut za pedijatriju. Užasan stav, svi razgovaraju arogantno, svi su zauzeti. Bilo je veoma hladno, minus 25 C,
[minus 13 F] napolju. Nije bilo tople vode, rođacima je bilo zabranjeno da donesu vodu - prokuvanu vodu za nas. Moja majka mi je poslala kutiju sa šećerom, sve koje smo bile u sobi jele smo ga tajno. Bilo nas je 12 u sobi. Nije bilo kade za kupanje,  toalet je bio [ u veoma lošem stanju] Strašno je setiti se toga…

greenbat:

1989, [Yaroslavl]. Zbog bolnog porođaja, jedna žena je povraćala. Sestrica joj je gurala krpu pod nos, vičući: “Počisti za sobom!”… 1990, Sankt Petersburg. Jedna alkoholisana sestra je prevrnula dečji krevetac sa novorođenčetom, na očigled šokirane publike.

bormental_r:

Naše prvo dete je umrlo zbog toga što se doktori nisu pojavili. Moja žena je vikala, a oni su se popeli i rekli: “To je u redu, ovo je prvi porođaj, ovo nije ništa. Budi strpljiva, ne viči!” A kada su bili alarmirani, bilo je suviše kasno.  On je bio mrtvorođen - intrauterno gušenje. I kada je moja žena, izmorena of plakanja, konačno zaspala, ravnodušno, sestrica je probudila - dete je moralo dobiti ime, for the paperwork. Mrtvorođeno dete. I oni su je probudili zbog toga i zahtevali da da ime mrtvom detetu. Čak i sada kada se setim ovoga, sve u meni se okrene. 1975, [Sverdlovsk]…

LJ korisnik kialu, koja je imala dete u svojoj 18 godini, podelila je slično užasavajuće iskustvo i završila svoj komentar ovim rečima:

[…] Deset godina rođendan mog sina za mene je bio dan groznog sećanja. Strah i užas pomešani sa sramotom.
Sada sam završila sa tim. Ali moj sin trenutno ima 16 a ja nisam poželela da imam drugo dete - i nikada ga neću imati…

LJ user germanych takođe je objavio nekoliko sećanja onih koji su decu dobili u inostranstvu ili u skorije vreme - “poređenja radi”:

klepak:

Prilike u porodilištima su se promenile - deca se ne odnose, posete su dozvoljene, muževima je dozvoljeno da prisustvuju porođaju, takođe postoje zasebne sobe za porodilje,  i tuševi u svakoj sobi.

***

michellemohn:

U Nemačkoj, ja sam imala teškoću da razumem zašto je akušer bio tako neverovatno učtiv, pažljiv i prijatan… ispostavlja se, oni tretiraju sve trudnice kao ovu…

Sledi germanych's zaključak ovog posta:

[…] Sudeći po dodatnim komentarima[…]ništa se nije promenilo u mnogim ruskim porodilištima [od sovjetskog vremena] - ista neuljudnost, prljavština
i maltretiranje žena […]. Ali nema ničeg iznenađujućeg u vezi sa tim, zato što u državnim institucijama Ruske federacije isti prezriv tretman ljudskih bića još uvek opstaje na način kakav je bio [u sovjetsko vreme]. U osnovi, porodilišta su poslednji konzervativni bastioni [sovjetskog sistema]. Novo nastala komercijalna  porodilišta rešavaju samo neke probleme u vezi sa bezbednim porođajem i negom dece. Uopšte, mislim da bi globalne reforme u Rusiji trebalo da počnu sa reformom porodilišta.

Sledi germanychov drugi post na koji je uticao prethodni:

[…] Post je ukupno izazvao oko 1000 komentara i proveo nekoliko dana na listi Top 30 postova  na Yandex blog portalu. Osim toga, bio je post dana.[…] Ali to nije glavna stvar.

Glavna stvar je da me je jedan broj čitalaca označio kao neobjektivnu osobu, koja je namerno skupila sve vrste prljavštine i, prema tome,isprovocirala jednako prljave komentare. Kao da, one žene koje su imale pozitivno iskustvo sa sovjetskim porodilištima nisu želele da pišu komentare na takvom mestu.

Dobro, kao dokaz da sam sasvim objektivan, odlučio sam da izbacim komentare iz tog prvog posta, koji govore pozitivno o sovjetskim porodilištima i svrstam ih u poseban post. A voleo bih da vidim, hoće li on biti na top listama? I koju vrstu komentara će izazvati?[…]

Slede dva “pozitivna”  komentara:

vladimirgin:

Kada sam se porodila, nivo zaštite je bio savršen - zato što su babica i doktor bili prijatelji moje majke.[…]

***

shisho4ka:

1990. […] Normalni utisci… […] Medicinsko osoblje je bilo korektno. Bez neučtivosti, ali bez  ikakve naročite ljubavi i nege. Uopšte, u to vreme bila sam srećna, očekivala sam gori tretman…

U još jednom postu , LJ korisnik  germanych sumirao je  rezultate njegovog  “približno izbalansiranog” blogerskog eksperimenta:

Prema očekivanju, post o tome koliko su bila dobra sovjetska porodilišta nije prošao na Yandexovu top listu, i nije izazvao čak ni stotinu komentara. Iz nekog razloga, takođe nije bilo mnogo ljudi spremnih da podrže teoriju da sve vrste užasa napisane o sovjetskim porodilištima nisu imale nikakve veze sa realnošću.
[…]

LJ user germanych takođe je citirao “pozitivan” komentar  (koji je posle bio obrisan od strane njegovog autora) da istakne šta je zaista bilo u sovjetskom sistemu:

Ja takođe ne mogu reći bilo šta loše o sovjetskim porodilištima, pošto je moj tast bio [visoko rangiran funkcioner Komunističke partije]…

Prošle nedelje, 21. maja, na sajtu srpskog nedeljnika Vreme prikazan je kratak film o nasilju u Duhovno-rehabilitacionom centru “Crna Reka” koji se nalazi  u jugozapdnoj Srbiji. Štićenici ovog centra su narkomani, a upravnik je Branislav Peranović, sveštenik Srpske pravoslavne crkve.

Skoro svi srpski mediji su prikazali užasne scene iz ovog kratkog filma u kome se vidi Peranović dok brutalno, ašovom i pesnicama, tuče jednog od štićenika. 

Ombudsman građana, Saša Janković, jedan je od zvaničnika koji su reagovali vrlo brzo. Prema sajtu Vremena, Janković je rekao da je protiv devet identifikovanih osoba u Duhovno - rehabilitacionom centru Crna Reka kod Novog Pazara, podneo krivičnu prijavu zbog nadrilekarstva i nanošenja teških fizičkih povreda štićenicima. Janković je takođe rekao da se iz snimka batinanja vidi da se u tom centru štićenicima nanose teške telesne povrede i “da to ne može biti lečenje, odnosno terapija”.

Srpski blogeri su takođe reagovali vrlo brzo, kao i predstavnici Duhovno-rehabilitacionog centra “Crna Reka” i Srpske pravoslavne crkve. 

Ivan je na svom blogu umesto reči samo postavio video snimak. Ovde su neki komentari:

WarnY, 5/21/2009:

U prvi mah mi je bilo muka.

Onda sam razmislio, setio se razgovora sa nekim prijateljima i shvatio sam da nije sve kako izgleda.

Naime, reč je o ljudima koji su krenuli stazom sa koje nema povratka. Za njih i njihove porodice sve je prihvatljivije nego da nastave po starom[…]

Ivan je odgovorio: 5/22/2009:

Jeste, sve stoji to sto kazes ali kad vidim onog nilskoh konja sa kojim apetitom mu odvaljuje vilicu prevrne mi se stomak.

Banjac, 5/23/2009:

Za sve batine i toruturu koju su podneli narkomani kroz sitna krivicna dela to jest kradje itd, ovo sto se vidi je malo batina. Za lom brave boljeg auta
i kradju sterea narkomani dobijaju vece batine. A na kraju krajeva pitajte porodice narkomana koliko su muke i patnje prevalili preko svojih ledja i dali se oni slazu a ja znam sigurno da se slazu sa metodama oca Branislava.Covek je cista srca prihvatio ljkutsko dno dna i svojski se trudi da pomogne. A batine koje se vide su prirodna stvar u tom okruyenju gde je vrlo tesko razmisljati racionalno i humano a kamo li funkcionisati.Na kraju centar Crna Reka nije rasadnik narkomana i leglo zlog vec mesto Hristovog Uskrsnuca koji je i slikom i delom krvario za sve nas.S verom u Boga oce Branislave imate moju punu podrsku.

Foxy Lady, 5/25/2009:

Zbog toga sto sam relativno mala,nisam gledala doticni snimak,samo sam citala o tome sta se radi.

Ne znam kakvi su narkomani, i ne znam sta se radi po ustanovama za odvikavanje,ali znam da kad premlate narkomana,ne izlece doticnog, vec dobiju premlacenog narkomana.

Arnam, 5/27/2009:

Ovo je uzasno, ovakve kretene treba na robiju poslati. Cisto izivljavanje na ljudima, bez obzira da li je narkoman ili ne ovakvo nesto nije normalno i nema veze sa lijecenjem. Katastrofa sta se sve dogadja.

 Na zvaničnom sajtu Duhovno-rehabilitacionog centra “Crna Reka” između ostalog je objavljeno i sledeće:

[…] Hronologija je jednostavna: Bajden dolazi u Srbiju, episkop Artemije mu kao predstavniku okupacione sile ne pruža dobrodošlicu u manastir Visoki Dečani, domaće ’progresivne’ snage su ogorčene i koriste snimak koji je par godina star da diskredituju vladiku Artemija koji je dao blagoslov za osnivanje centra, kao i oca Branislava koji centar vodi već desetak godina.[…]

Da li će konačno srpski narkomani moći da zahvale Bajdenu za sve ono što godinama čini za njih: i u Srbiji, i na Kosovu i u Avganistanu?[…]

Na sajtu Vremena objavljena je i Peranovićeva izjava data za televiziju B92:

”Mi ponekad primenjujemo silu, naravno, u dogovoru sa roditeljima, a štićenici su na vreme upozoreni da nećemo tolerisati kršenje naših pravila. Onaj ko ima narkomana u kući najbolje zna o čemu pričam.”

Šilja, jedan od štićenika Centra, kaže:

Ja sam Šilja, štićenik sam centra Crna reka od 29.01.2008., mislim da sam pozvan da o ovoj temi govorim pre nego bilo koji novinar. Imam poruku za sve koji su poverovali u orkestrirane napade na PRAVOSLAVNO-MISIONARSKI I DUHOVNO REHABILITACIONI CENTAR CRNA REKA, u kojima su učestvovali svi mediji u Srbiji, da prestanu da osudju ljude iz centra za nešto u šta nisu uvereni ličnim kontaktom sa centrom. Čista je neistina da su batine terapija, kada dodje do toga radi se o jako malom broju štićenika koji ne poštuju pravila centra i koji ometaju nas koji želimo da se izlečimo. U centar je strogo zabranjeno unošenje narkotika, bilo kakav fizički obračun medju štićenicima, kradja, vredjanje, bežanje iz centra, te svako kršenje ovih pravila mora biti sankcionisano. To se jako retko dešava a primenjuje se u krajnjoj nuždi. Nas tamo ima jako mnogo i kada se ne bismo pridržavali pravila u centru bi nastao haos, morate znati da je narkoman u krizi spreman na sve.

Srpski bloger Markos je napisao na svom blogu na sajtu pod naslovom “Trista čuda”:

[…]Neki od roditelja koji su se juče našli u kampu bili su potpuno suprotnog mišljenja od većeg dela javnosti u vezi s surovim metodima prevaspitavanja narkomana[…]

Markos je citirao izjavu Vere iz Novog Sada, majke jednog od štićenika:

“Moj sin je tu četiri godine i sigurno ne bi bio živ da ga nisu ovde primili. Kupila sam mu konopac i rekla mu da ide da se obesi ako ne može bez tog
zla.”

Ona kaže da nije za batinanje, ali da ni lečenje u Zavodu za bolesti zavisnosti u Beogradu njenom sinu nije pomoglo, pošto je otuda izašao sa devet vrsta lekova koje su mu dali.

Bloger Nikola Knežević između ostalog je citirao saopštenje Svetog arhijerejskog sinoda Srpske pravoslavne crkve. Ovde je odlomak  iz tog saopštenja:

Sveti Arhijerejski Sinod je sa zaprepašćenjem i žaljenjem primio vest o brutalnom nasilju koje se, u okrilju manastira Crna Reka u Eparhiji raško-prizrenskoj, primenjuje prema obolelima od bolesti zavisnosti. Prikazai snimci i javno priznanje raško-prizrenskog klirika nesumljivi su dokaz nasilja, potpuno stranog jebanđelskom duhu i misiji Crkve i aposlutno neprihvatljivog .

Stoga, Sveti Arhijerejski Sinod poziva Preosvćenog Episkopa g.Artemija da odmah i bez odlaganja raspusti nelegalni stacionar za lečenje bolesti zavisnosti, a da protiv svojih klirika koji su protagonisti nasilja pokrene crkveno-sudski postupak.
[…]

Knežević je zaključio svoj post rečima:

Ono što je jednako zaprepašćujuće i šokantno koliko i sam incident jeste visok nivo mazohizma kojeg su pokazali roditelji koji su shodno načelu ‘cilj opravdava sredstva’ bili potpuno ravnodušni ili pak odobravali način na koji se osoblje centra ophodi prema njihovoj deci. Sasvim sigurno da je to još jedan alarmantan pokazatelj koliko je u našem društvu nasilje postalo odomaćeno.

U Argentini u  San Isidro-u, na  zemlji koja se nalazi u severnom delu Grand Buenos Aires-a je počela gradnja zida 16 – blokova dužine i 3 metra visine, koji deli grad od susednog grada San Fernando. Prema rečima vlasti grada San Isidro, razlog podizanja ovakvog  zida je da  obezbedi više sigurnosti stanovnicima San Isidro-a, koji tvde da ih pljačkaju ljudi koji potom beže u susedni grad San Fernando.

Početak gradnje zida izazvao je nekoliko protesta, pa su grupe ljudi iz susednog grada srušile zid i uništili  blokove koji bi se  koristili u gradnji. Posle niza kritika koje su se pojavile u novinama, Gustavo Posse, Gradonačelnik San Isidro-a je stao u odbranu gradnje  zida. Čak je i predsednica Argentine, Cristina Fernandez de Kirchner rekla o tome: : “Zid je involucija. Ja sam zapanjena, to je separatistička mera. Umesto da se delimo, mi treba da gradimo”.

Prema  Econoblog [es], zahtev za podizanjem zida “je  od strane La Horqueta kako bi se zaustavila krađa”, i kako bi “zaustavio  susede Villa Jardin da ne prelaze ulice prema susedima La Horqueta”. Ova lokacija je jedna od najskupljih u San Isidro-u.

U  Siete Crisantemos [es] su analizirali rezultate istraživanja koje je sprovedeno u novinama La Nacion, gde je većina glasača podržala izgradnju zida, dodajući:

Yo no vivo ni en San Isidro ni en San Fernando, y no puedo decir que tan insegura es esa zona en particular; pero ya con lo que es Capital Federal me doy una idea. Sin embargo me parece vergonzoso plantear como solución un muro que en realidad no terminaría de resolver nada, como tampoco lo haría la pena de muerte, pero ese ya es otro tema. Cada vez más escucho en todos lados que este tipo de soluciones son las que realmente podrían ser efectivas, y que ese sea el pensamiento de la mayoría realmente me resulta triste.

U La Runfla [es] su ironično izjavili da mi ne ovde ne govorimo o Zapadnoj Banci u Palestini, već o dve lokacije u Buenos Aires-u. U  časopisu Listao [es], ismevaju gradonačelnika Posse, govoreći da je kopirao ideje od Micky Vanilla,  komičnog lika koga glumi argentinski glumac   Diego Capusotto koji “snima pop muziku za zabavu” i na taj način pokušava da sakrije  rasistički sadržaj u svojim pesmama. Video  Micky Vanilla, na engleskom prevodu.

Konačno, Clarin novinski blog Que Parezca un Accidente [es] izveštava da su komšije sa druge strane zida srušile zid, i to je rezultat projekta za koji je potrošena značajna suma novca, Alex Piedeo sarkastično piše:

Ahí lo tienen. Una simpática construcción, un muro cuyo único fin era mostrar al resto del mundo y sus alrededores, la capacidad y habilidad de los constructores de San Isidro, destruído, derribado, demolido inmediatamente por la desidia de aquellos que se oponen al progreso y al engrandecimiento de la Argentina toda. Un montón de dinero tirado a la basura por la mano de aquellos que se oponen al desafiante reto de la Argentina potencia.

Beograd će u julu biti domaćin 25. Univerzijade. Učesnici će biti smešteni u novoizgrađenom univerzitetskom selu. Blizu tog mesta nalazilo se oko 350 romskih kuća, od kojih je većina bila podignuta pre 30 godina. Na osnovu rešenja Gradske inspekcije, 3. aprila je srušeno oko 50 kuća. Nekoliko desetina dece, žena, starih i bolesnih Roma provelo je noć pod vedrim nebom.

Romi su protestvovali i tražili od Skupštine grada drugi smeštaj u Beogradu. Umesto toga, vlasti su im ponudile privremeni smeštaj u Bojivcima, malom naselju udaljenom od centra Beograda oko 20 kilometara. 

Ali, građani Boljevaca su takođe protestvovali. Oni nisu želeli da prihvate Rome: oni su pretili da će zapaliti i Rome i njihove kontejnere. 

Zbog ovoga su mnoge nevladine organizacije, koje su podržale Rome, govorile o rasizmu. 

Gradonačelnik Beograda Dragan Đilas je rekao da će gradske vlasti postupiti na isti način i ubuduće jer bi svako ko izgradi kuću nelegalno na javnom gradskom zemljištu mogao da očekuje da dobije novi stan. Prema njegovim rečima, ovi objekti predstavljaju problem od prošle godine zato što ometaju funkcionisanje i razvoj grada. Gradonačelnik je takođe rekao da će Romi biti iseljeni u mesta iz kojih su došli u Beograd. Nešto kasnije gradonačelnik je rekao da će gradska vlast obezbediti prinudni smeštaj samo za žene i decu, a da će muškarci morati sami da se snađu. 

Nacionalna televizija je prenela izjavu Srđana Šaina, predsednika Romske partije:  

Nismo protiv sporta ali smo protiv toga da neko koristi sport u lične interese, da ruši nečije kuće. 

On je dodao da oni neće dozvoliti da se poveća etnička distanca između Roma i ostalih naroda. 

Prema Mondu, u nedelju 5. aprila predstavnici UNHCR su uručili dušeke i ćebad Romima iz Novog Beograda. Džon Jang, šef UNHCR-ove  Službe za zaštitu izbeglica, rekao je novinarima da je ta nevladina organizacija obezbedila oko 100 ćebadi i dušeka kako bi Romi imali gde da spavaju dok se sa predstavnicima Grada Beograda ne nađe sveobuhvatno rešenje.

Jang je rekao da UNHCR, zbog dosadašnje dobre saradnje sa predstavnicima Beograda, nije očekivao da će Romima iz nelegalnog naselja biti srušene kuće zbog čega nije obezbeđena veća količina pomoći.

Dorit Nisom, šefica Svetske zdravstvene organizacije u Srbiji, rekla  je da je veoma ponosna na Srbiju zbog odnosa prema Romima u prethodnom periodu ali i dodala da je rušenje kuća stvorilo loš utisak o državi koja predsedava Dekadom Roma i organizuje Univerzijadu.

Nekoliko dana kasnije, grupa neo-nacista napala je Rome u Novom Beogradu. 

Dušan Maljković piše: 

Preksinoć (u noći između 6. i 7. aprila) u 2.30h posle ponoći grupa neonacista je napala romsko naselje koje se nalazi u blizini Otvorenog tržnog centra („buvljaka“) na Novom Beogradu.  

 

Prema rečima očevidaca 20-30 napadača dovezlo se sa dva kombija i bili su naoružani noževima i metalnim šipkama. Uz uzvike „selićemo vas“ napali su grupu dece, žena i muškaraca koji su sedeli na otvorenom. Nekoliko dece je pretučeno a jedan mladić je teže povređen kada je pogođen flašom u glavu. Nekoliko starijih ljudi je kolabiralo u strahu i panici koja je nastala. Neonacisti su pobegli tek nakon što se 50ak muškaraca iz obližnjih baraka organizovalo u odbranu naselja. Prisutna policija (njih 5-6 koji su dežurali u naselju) nije reagovala, pod izgovorom da „nemaju pravo da se mešaju“.

 

Novinari koji su narednog jutra (kao i svih ovih dana) izveštavali iz romskih naselja nisu izvestili o ovom događaju […].  

Na svom blogu Jasmina Tešanović je objavila otvoreno pismo koje su 43 nevladine organizacije uputile predsedniku Republike Srbije, premijeru i potpredsedniku Vlade i gradonačelniku Beograda. Ovde je odlomak ovog pisma:

[…] Otvoreni ili prikriveni rasizam prema građanima romske nacionalnosti nikada nije kažnjavan do sada, dok su u isto vreme od 2000-te godine do danas prinudna iseljenja i rušenja romskih naselja uvek vršena uz punu asistenciju policije.

 

Imajući u vidu da je Srbija država članica Pakta o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima koji garantuje pravo na stanovanje, uključujući i alternativno zbrinjavanje u slučajevima prinudnog iseljenja, svih 47 porodica mora dobiti krov nad glavom bez odlaganja. Građani pogođeni ovim i bilo kojim budućim prinudnim iseljenjem moraju biti unapred zbrinuti […]

 

[…] U pismu se od najviših predstavnika vlasti zahteva osuda svih izjava kojima se Romima poriče osnovno ljudsko pravo na slobodu nastanjivanja, a koje je garantovano članom 39. Ustava Republike Srbije […] 

 

[…] Istovremeno, najnovije najave gradskih vlasti Beograda da će zbrinuti samo žene sa decom, dok bi muškarci morali da se snalaze sami, predstavlja kršenje evropskih standarda o poštovanju privatnog, porodičnog života i doma koje je garantovano članom 8 Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i potvrđeno praksom Evropskog suda za ljudska prava […]

Dana 24. marta 1999. godine, NATO snage su napale Srbiju i Crnu Goru. Bombardovanje je trajalo 78 dana. Nekoliko hiljada ljudi je poginulo, mnoge zgrade, mostovi, pruge, putevi, fabrike i ostalo su porušeni. Takođe, mnogi ljudi još uvek imaju mentalne i psihičke posledice od pretrpljenog straha.

Posle deset godina, srpski blogeri su se podsetili ovih užasnih dana. Ispod je izbor iz nekih njihovih dnevničkih beleški  s početka rata.

Dejan Jović je objavio:

NATO snage su iz zraka, s podmornica, i sa brodova danas počele bombardiranje ciljeva u SR Jugoslaviji. Napad je počeo u 7 navečer, a prvi val bombardiranja trajao je dva sata. Pogođeno je oko 20 ciljeva: Policijska akademija u Novom Sadu, aerodromi u Batajnici i Danilovgradu (Crna Gora), nekoliko kasarni oko Prištine, te neke oko Niša, kao i pogoni Crvene zastave u Kragujevcu. Drugi je val počeo oko ponoći i još traje (sada je 00.45). Jugoslavija je proglasila ratno stanje. Prošle je noći uhapšen Veran Matić, i zatvoren B92. Sad emitiraju samo državne agencije i stanice. Novinarima iz zemalja koje su članice NATO (uključujući i BBC-u) je omogućeno da se javljaju telefonom, ali ne i slikom. Dosad je u policiju privedeno 25 novinara, a jedan je i premlaćen. Zbog svega toga, ima malo slikovnih izvještaja, ali je potpuno jasno da je napad bio vrlo snažan.[…]

 

[…] Milošević kaže da je „za mir i sporazum”. Ne može se procijeniti zašto to govori - da bi dao do znanja da je spreman povući se, ili da bi opravdao dugotrajno ratovanje. U ovom mi trenutku izgleda kao da se on sada ne može povući baš tako lako. Ne vidim kako bi on mogao postati kooperativniji sa Zapadom nakon ovog bombardiranja, ako to nije mogao prije njega. Također, narod je sad daleko više anti-zapadnjački orijentiran, nego do prije nekoliko dana. Zaboravlja se da je Milošević ipak izabrani predsjednik Republike, i da nije - kao neki Saddam Hussein - bez podrške među biračima.

 

Vijesti u jedan poslije ponoći. Rusija i Kina osudile agresiju. Rusija traži sastanak Vijeća sigurnosti UN. Clinton i Blair izravno optužuju Miloševića

za ovaj napad. Clinton uspoređuje Kosovo s Bosnom, a spominje i oklijevanja u Prvom i Drugom svjetskom ratu. Indija je osudila akcije NATO-a, jer su one

zanemarile da postoji UN. Također, Indija kaže da je NATO postao instrument za ostvarenje ciljeva etničkih separatista, i da bi to mogao biti slučaj i u Kašmiru. […]

U svom blogu naslovljenom”Crtice ludila”, Angie01 je pisala:

[…] Uveče izlazim na moju prostranu i visoko ka nebu uperenu terasu i pušim. Ugledam neku neobičnu zvezdu, veliku i nekako blizu nakačenu. Nemam pojma otkud ona tu, jer je nikada nisam videla. Zovem ukućane da potvrde. Svi smo u nekoj nelagodi, al ne znamo o čemu se radi.

 

Nešto kasnije, u kupatilu pričam sa sestrom telefonom, kad upola rečenice, razdera se pomahnitali nepoznati zvuk.

 

Kaže ona- šta je to, ja- ne znam, Pa šta sad da radimo- pita ona, nemam pojma, idem da vidim, otvaram vrata i onda zvvviiiiijuuuu, prolomi se crveno žuta svetlost kroz okno i u sekundi napuni ceo prostor sobe i onda prasak. Jak i razoran i pun zle slutnje.

 

U trenutku smo svi zaleđni, a onda još jedan.

 

Vrisak po hodnicima, ljudi trče, deca plaču, čuje se dozivanje po spratovima.

 

Zvone nam na vrata, kažu hajdemo u sklonište. […]

 

[…] Unutra povraćaju devojke, neke starije žene padaju u nesvest, moja komšnica čuči sa bebom u rukama,..nema vazduha. Samo smrad i strah. U tih dvadest minuta sve se promenilo. […]

 

[…] Stiže komšija izbeglica iz Bosne. Kaže, ja došao po vas, ta skloništa nisu za te bombe, ako bi i pogodili, može posle samo ploča da se stavi. I mi krenemo

nazad, da se više nikada nismo ponovo vratili.

 

Tako je počelo. […]

Čitaoci su komentarisali njen post. Ovde su neki komentari:

vidomir pavlovic

Sedeo sam sto metara od kasarne u Sremskoj YMitrovici kada mi je raketa fijuknula iznad glave, bilo je jezivo…

 

Tada je poginula jedna mlađa žena koja je izašla odmah posle detonacije da vidi šta se dogodilo, gde je pogodila raketa.

Geler lutalica je pogodio na oko kilometar od kasarne, zabio joj se u glavu. ili grudi zaboravih tačno, ali je na licu mesta ostala mrtva, na terasi prvog

sprata, tek se uselili….

 

Imala je dvoje male dece…   

Bili Piton

Ne znaš koga više da mrziš, one što se iživljavaju gađajući ili one što su dopustili da uopšte dođe do toga.

sybil

[…] manijak [Slobodan Milosević], natovario nam je na

vrat bombardovanje 19 najcivilizovanijih zemalja.

Najveće razočaranje posle bombardovanja je u tome što je on ostao, a Kosovo otišlo, bolje da je bilo obrnuto. […]

pix3lchick

[…] Tuga, beznađe i depresija zbog shvatanja da 10 godina kasnije On [Milošević] i dalje živi - kroz izjave aktuelnih ministara da se bombardovanje dogodilo zbog lažnih optužbi za etničko čišćenje (odakle nam hladnjače?)

Jasmina Tešanović je pisala u svom blogu naslovljenom “La vita e' bella” (Život je lep):

26. mart ‘99. 17 sati

 

Nadam se da ćemo svi preživeti ovaj rat. Srbi, Albanci, dobri i loši momci, oni koji su uzeli oružje, oni koji su dezertirali, kosovske izbeglice koje

šetaju šumama i beogradske izbeglice koje šetaju ulicama sa decom u naručju kad sirene zasviraju, tražeći nepostojeća sklooništa. Nadam se da NATO piloti

neće ostaviti za sobom svoje žene i decu, koje sam videla kako plaču na CNN-u dok njihovi muževi poleću ka vojnim ciljevima u Srbiji. Nadam se da ćemo

svi preživeti ali ne i ovaj svet ovakav kakav jeste. […]

Ukupno 158 Tunižana i njihovih prijatelja iz čitavog sveta su na današnji dan štrajkovali glađu (26.mart) iz solidarnosti sa petoro studenata koji štrajkuju glađu od 11. februara u Tunisu.

Inicijativu je pokrenula Facebook grupa [Fr] kao simboličnu formu podrške studentima, članovima Unije studenata u Tunisu (UGET), koji su suspendovani sa univerziteta zbog njihovog aktivizma u dvorištima univerziteta.

Prema Facebook grupi:

Des etudiants en grève de la faim depuis le 11 février pour le droit aux études. Soutenons les et faisons une grève de la faim d un jour !

L'Union Générale des Etudiants de Tunisie (UGET) est confrontée depuis plusieurs années à une politique de persécution systématique de la part du pouvoir tunisien… Les jeunes syndicalistes de l'UGET sont régulièrement harcelés, tabassés, terrorisés et torturés au cours de gardes à vue en dehors de toute légalité. La police a recours à toutes sortes de violences pour obliger les responsables syndicaux à démissionner de leurs fonctions, à trahir leurs camarades et à abandonner toute action militante.
Des policiers armés gardent les entrées et arpentent les couloirs des universités depuis de nombreuses années (plus précisément depuis que Ben Ali a été désigné premier ministre du temps de Bourguiba). Voila maintenant plus de 23 ans que ces policiers, corps étranger à tout savoir et à tout enseignement, persécutent les étudiants tunisiens pour les empêcher de coller des affiches, tenir des rassemblements ou des meetings exprimant leurs revendications.
Pourtant une telle violence n'a nullement de justification. Les jeunes syndicalistes de l'UGET ne s'engagent que dans des actions pacifiques non violentes. Ils organisent souvent ces actions pour réclamer l'amélioration de leurs conditions d'études et de vie, le développement de la qualité de leur enseignement ou l'ouverture de nouvelles perspectives post-universitaires d?embauche et de recrutement. L'UGET s'engage aussi régulièrement, à côté du reste des forces démocratiques, dans la défense des libertés politiques. Il se réclame de ceux qui soutiennent les luttes sociales justes des tunisiens. Ses militants n?épargnent jamais leurs efforts quand il s'agit de solidarité avec les causes des peuples arabes et notamment celle du peuple Palestinien. Ce sont ceux là, les torts des militants de l'UGET, aux yeux d'un pouvoir dirigé par l'arbitraire et le non respect des libertés syndicales.
Le 11 février 2009, quatre militants et responsables syndicaux de l'UGET ont entamé, dans le seul et minuscule local de l'organisation 19 Rue Naplouse à Tunis, une grève de la faim illimitée. Ils exigent le droit de poursuivre leurs études supérieures et réintégrer leur faculté après avoir été injustement exclus, suite à des conseils de discipline à cause de leur engagement et de leur activité syndicale.

Petoro studenata su: Ali Bouzouzeya,Taoufik Louati, Aymen Jaabiri, Mohamed Boualleg i  Mohamed Soudani, i štrajkuju glađu sa zahtevom da se vrate u svoje razrede.

U međuvremenu, policija sprečava ljude koji žele da podrže studente da uđu u prostorije Unije gde studenti štajkuju kao što se može videti na video snimku iznad.

Nakon 43 dana od štrajka glađu njihovo zdravlje je narušeno i životi su im ugroženi. Nekoliko puta su hitno prevoženi u bolnicu i doktor im naredio da prekinu štrajk. Međutim, oni insistiraju na nastavku, dok god im se ne dozvoli povratak na njihove univerzitete. Uprkos tome, tunižanske vlasti još ne menjaju svoj stav.

Šta će se dalje dešavati? Hoće li Vlada čekati njihovu smrt da bi intervenisala? Jedino će vreme odgovoriti na ovo.

Napomena urednika: ovo je sažeta verzija intervjua Pardo Lazo. Kompletan tekst se nalazi na Claudia blogu Octavo Cerco [es].

Orlando Luis Pardo bloguje od 2008. godine. Rođen je u Havani na Kubi 10.decembra 1971.godine. Diplomirani  biohemičar diplomu je stekao na Odseku biologije u Havani, i napustio nauku zbog književnosti. Na ovom polju, primio je niz nagrada kao što je Short Story  Prize (Nagrada za kratku priču) od Magazina La Gaceta 2005 i Cauce 2007, kao i mnoga druga priznanja. Njegovi nezvanično objavljeni  radovi se  mogu videti kroz uređivanje e-zine the Revolution Evening Post (Revolucionarni večernji post).

Sada  tekstove objavljuje putem blogova i drugih digitalnih medija kao što su: Revistas Cacharro(s) [es], 33 y 1/3 [es], Desliz [es], i  The Revolution Evening Post [es], Fogonero Emergente [es], Penúltimos Días [es], Pia McHabana [es] , i Lunes de Post-Revolución [es].

Nedavno, je Pardo Lazo objavio svoju knjigu pod nazivom Dosadni dom, koja nije izdata od strane Letras  Cubanas. Umesto toga knjiga je bila predstavljena na Međunarodnom Sajmu knjiga održanom u Havani. Nedelju dana pre promocije knjige, koju je organizovao bloger Yoani Sánchez of Generación Y [es] autor knjigr je bio meta policijskih akcija kao i ličnih pretnji e-mejlom i telefonom. Uprkos tome, prezentacija knjige Dosadni dom je dobro prošla uz učešće mnogih pisaca, fotografa i blogera iz čitave zemlje. Knjiga se može u celosti preuzeti ovde (pdf.format).

Boring Home book cover

 
Claudia Cadelo: Kada ste počeli sa blogovima Pia McHabana i Lunes de Post-Revolución?

Orlando Luis Pardo: Pia McHabana (ko god to bio)  počeo je  da bloguje u avgustu 2008. godine posle izgubljenog vremena na internetu (mislim da je ponovo izgubljeno). U oktobru 2008. sam počeo da pišem mnogo redovnije na mom blogu  Lunes de Post-Revolución, gde objavljujem i više od postova, nedeljne kolumne: eseje, mišljenja, obmane, intervjue, članke, bezvredne ironije, izveštaje, snove. Kao autor na ovom blogu ulažem najviše truda.Voleo bih da to vidim objavljeno na papiru jednog dana, ali sumnjam da bi to bila dopustiva knjiga.

CC: Da li su blogovi koje pišete imali prolaz u blogosferi ili ste radili na nekom drugom digital mediju? 

OP: Prvobitno sam se sporadično pojavljivao na drugim web sajtovima, poput zvaničnih časopisa  Made in Cuba, Esquife, Alma Mater, El Caimán Barbudo i La Jiribilla. Naravno, takođe sam se uključio u alternativne uređivačke projekte kao što su nezavisni časopisi Cacharro(s), 33 y 1/3, the projece Desliz, kao  i moj sopstveni neregularni  internet časopis pod imenom  The Revolution Evening Post (Revolucija večernjeg posta)  (koji sam pokrenuo zajedno sa kubanskim piscima Jorge Enrique Lage i Ahmel Echevarría Peré). U blogovima Fogonero emergente y Penúltimos Días, između ostalih, može se čitati veliki deo mog rada kao blogera kolumniste. Malo po malo tamo sam privukao neke čitaoce i druge prijatelje.

CC: Kažite mi o čemu govori knjiga «Dosadni dom».

OP: Dosadni dom je knjiga u kojoj je u pitanju igra reči,  radnja knjige ima manji značaj od dijaloga. Postoje opširne priče ali i one koje su na samo jednoj strani, ali sve one se pojavljuju sa tim zadovoljstvom ukusa reči: aliteracija pre književnosti. Likovi u mojoj knjizi su lenji i opsednuti posthumnim pripovedanjem: kako sastaviti glavni materijal fikcije, kako postati saučesnik izazivanjem frikcije.

Pardo je primio anonimne telefonske pozive posle digitalnog objavljivanja knjige Dosadni dom, koju  je izdavač Letras Cubanas nekoliko meseci ranije odobrio, a potom odbio. On je rekao da je čuo glasine da su knjigu i neke od njegovih blog kolumni pročitali visoki zvaničnici. Dodao je da nije odgovorio ni na jedan lični napad jer bi mogao biti obeležen kao   “disident, podmitljiv, kontra revolucionaran, agent, itd.” Prema Pardo-u zabrana knjige nikada nije bila zvanična, i navodi da je to delom zbog njegovih blogova sa ciljem da on posluži kao primer.

CC: Vi takođe učestvujete na skupovima blogera koje organizuje Sánchez, napisali ste mnogo blogova i deo ste Voces Cubanas. Kako doživljavate prisustvo male grupe blogera koja vas je podržavala tokom ovih teških dana?

OP: Solidarnost. Oni su pokazali solidarnost građansku simpatiju pa i dobar smisao za humor čak čak i bez toga da znaju svu težinu situacije. Zahvaljujem svima njima, posebno Yoani Sánchez koja je prihvatila izazov da predstavi moju knjigu, znajući da ni jedan drugi kubanski pisac ne bi bio voljan da to uradi. Hvala i tebi, Claudia, što si otvorila prozor kako bi mogli da dišemo uprkos ovako zagađenom vazduhu, kao i na ovom intervjuu. Loši čitaoci kažu da su me izmanipulisali da bi napravili veliki šou (čak su mi i u telefonskim pretnjama to rekli), Takođe, mnogi fini čitaoci i kubanski blogeri koji su prisutvovali prezentaciji knjige širom La Cabaña: nismo čak ni obeležili zidove, bilo je dovoljno ostaviti simboličke grafite na pokretnom mostu Zamka Kafkabaña.