Photo by mar i sea Y on Flickr (CC BY-NC-SA 2.0)

Uprkos 81 milionu nezaposlenih mladih ljudi u svetu “, samo 4,4 posto globalnog prihoda se troši na obrazovanje i deo toga na problem nezaposlenosti mladih,” piše bivši premijer Gordon Brown u clanku pod naslovom,, ““Dajte Deci Posao!””

Ovo može poslužiti kao dobar odgovor na pitanje zašto je u Cileu tako kako jeste. Tamo se 4,4% BDP-a troši na obrazovanje, a to je ispod onoga što UN predlaže za razvijene zemlje (7%), i zašto – kako je to predsjednik Americke Federacije Ucitelja istaknuo u prethodnom intervjuu – rezultati u Cileu “nisu bili impresivni – barem po kriterijumima PISA-e,,” oblika medjunarodnog istraživanja koja ih stavlja na pretposlednje mesto u grupi od 56 zemalja, a samo je Peru ispod njih.

U proteklih pet meseci, cileanski studenti su aktivno reagovali na to, što je Global Voices zabeležio (vidi: 12. oktobar,, 10. avgust,, i više.) Kako američki mediji počinju da prihvataju pokret Zauzmi Wall Street (koji napreduje brzim tempom), mogu se osvrnuti da dogadjaje u zemlji u kojoj – za razliku od Egipta i Tunisa – nema ni diktatora ni jaza u infrastrukturi, ali postoje nejednakost, nejednakost, i nejednakost.

U blog postu za Harvard Business Review, objavljenom tokom prve nedelje Zauzimanja Wall Street-a, James Allworth je pretpostavio da bi pravi izbor u tom trenutku bio onaj izmedju kapitalizma i demokratije i kako ce se trzavice izmedu njih rešiti.

Te trzavice – i to pitanje ((raspodela bogatstva u Cileu se ubraja medju najgore u svetu)) — se postavljaju u pozivu za besplatno obrazovanje. Od 2009, samo 27% Čileanskih studenata koji su se mogli upisanti u obrazovne ustanovame i bili su upisani. Nema novih državnih univerziteta od kada je Pinochet na vlasti. Škole se finansiraju na lokalnom nivou, što znači da kvalitet škole zavisi od monetarnog kvaliteta predela. Sve više Čileanaca radi obrazovanja odlazi u Argentinu jer je tamo jeftinije.

Photo by rafa2010 on Flickr (CC BY-NC 2.0)

Na kraju, srednja klasa može krenuti jednim od dva puta: ostanite zdravi i fini i izbegnite ideju kraja igre, ili sledite ono što Elizabeth Warren prati, narocito u Zamci dva prihoda.

Iako su prihodi stagnirali u poslednjih četrdeset godina u Sjedinjenim Američkim Državama, pojavila se nesitabilnost prihoda u 90% slucajeva za porodice s dvoje dece u periodu izmedju 1970 i 2003.

Nekoliko stvari doprinosi nesigurnosti prihoda – i to se može naći preko granice.

U Čileu,, bloger Ricardo Acuña piše da se namirnice mogu platiti kreditnim karticama na otplatu. U 2009, zabeležena prosečna plata je bila 735.503 pesosa/1570 dolara mesecno. New York Times izveštava da “godišnji troškovi kamate mogu doseći 220 posto, a potrošači ne mogu tražiti zaštitu proglašenjem stečaja.”

La Polar – četvrta najveća maloprodajna kompanija u Čileu – jednostrano je ponovo sklopio nove aranžmane za kreditnu karticu s 418.000 Čileanaca na šest godina.

New York Times nastavlja:

… … Potrošacki dug je porastao za 254 posto, na oko 34 miliouna dolara, izmedju 2001 i 2008, dug na prihod popeo se na 70 posto na kraju 2010, kako izveštava Central Bank.

A pošto ne postoji zaštita proglašenjem stečaja, Čileanci moraju brinuti o padu Dicoma, nešto što je – u suštini – kreditna agencija za ljude: ako Vam je kredit loš, bićete stavljeni na crnu listu na poslu i teže ćete dobiti kredit.

Ekonomsko zdravlje jedne porodice iz srednje klase je bitno. Ako eliminišite ekonomske malverzacije, sigurnije je i za porodicu i za zemlju u kojoj borave. Kao što je Paul Krugman primetio, sve što steže srednju klasu povećavajući razdor izmedju bogatih i siromašnih – moglo bi zaista izazvati – i biti pokazatelj– finansijske krize. Napadom na nejednakosti napadate i rizik.

Svako upoznat s #OWS #needsoftheoccupiers problemima, odmah će primetiti neskrivenu sličnost kada je Shalini Adnani išao na Univerzitet Čile:

Znak na ulazu je pozivao na pomoć: “Trebamo (obrazovanje): Čaršave, toaletni papir, tekući sapun, sapun za pranje posuda, metle, papirnate peškire, dezodorans, karton, bilo koje igre, i ljubav”.

Adnani nastavlja:

Ali kada sam ušao unutra, studenti su me pozdravili kreativnošću koja definiše studentski pokret. Čovek obučen kao kapetan Jack Sparrow, s Jolly Roger zastavom koja mu je visila iz pojasa, dok je naslonio vrh svoje sablje na moju bradu, duhovito me zamoli za identifikaciju.

…

Studenti nastavljaju da podučavaju kolege i druge Čileance postavljajuci na mikrofon trivialna pitanja o istoriji Čilea… Oduševljene devojke iz škole sede u krugu u radionici ‘Literatura diktature ” gde će studenti koji učestvuju u štrajkovima i zauzimanjima škola i dalje učiti i istraživati svoja interesovanja uprkos obustavi nastave … Uvek je bio prisutan žar za znanjem koji studenti dele. Letci za različite vrste radionica – film, politika zaštite okoline, pozorište, i samo obrazovanje – bile su teme o kojima su studenti sami učili ili podučavali jedni druge.

U “A“Acuerdo Social por la Educación Chilena,”,“Društveni dogovor o Cileanskom obrazovanju”, napisan od strane studenata, jedan paragraf govori sledeće:

Esto implica entender la educación como una inversión social y no meramente individual, necesaria para la batalla contra la desigualdad y el alcance de la libertad y la justicia social.

Prošle nedelje, 8. oktobra, The New York Times je napisao:

U ovom trenutku, protest nosi poruku: nejednakost u prihodima ruši srednju klasu, tako povećava redove siromašnih i preti da stvori trajnu podklasu od sposobnih, voljnih, ali nezaposlenih ljudi. S jedne strane, oni koji protestuju, većinom mladi, daju glas generaciji izgubljenih prilika.

U intervjuu s Haraldom Beyer, vodja studentskog pokreta Camila Vallejo – objašnjavajući zašto studenti protestuju – jednostavno je rekao

“La democracia no se ejerce necesariamente una vez cada cuatro años en una urna.”

Photo by Peter Woodbridge on Flickr (CC BY-SA 2.0)