Pre nekoliko meseci, srpska blogerka Krugolina Borup objavila je seriju postova na B92 blogu pod naslovom “Zašto Srbi treba da izumru od bele kuge”. Oni su se odnosili na njeno vrlo loše iskustvo prilikom porođaja, na neljubazno ponašanje i nehuman tretman medicinskog osoblja, na korupciju u porodilištu. Stotine čitalaca iz Srbije i iz dijaspore komentarisalo je njene postove i podelilo svoja iskustva.
Uskoro posle objavljivanja ovih tekstova, Krugolina je pokrenula građansku inicijativu “Majka Hrabrost” i kreirala web sajt sa istim imenom. Primarna ideja je bila da se žene (majke)ohrabre i opišu svoja iskustva, bez obzira kada su se porodile.
Do sada je objavljeno desetine ličnih priča (kao i nekoliko fotografija). Žene objavljuju anonimno: njihov zajednički nadimak je Kengurica, a razlikuju se samo po brojevima.
U odeljku za biografiju na web sajtu “Majka Hrabrost”, Krugolina Borup je napisala:
Moje je ime Branka Stamenković. Porodila sam se 2004. godine u Gradskoj bolnici na Zvezdari, i danas, četiri i po godine kasnije, još uvek se duboko potresem i rasplačem kad god se prisetim onoga što sam tamo doživela […]
Reakcija čitalaštva […] navela me je da učinim i nešto više, tj. da počnem da prikupljam priče sa porođaja i da ih objavim na ovom web sajtu.
Da li će ovaj moj trud uspeti da pokrene bilo šta da bi se situacija u srpskim porodilištima promenila, ne znam […]
Danas je to vrlo ozbiljna i masovna inicijativa.
Prema Brankinom priznanju, njena priča je objavljena pod imenom Kengurica 001. Ona je tu opisala grozno iskustvo sa njenog porođaja:
[…] U sred porođaja, u porođajnoj sali je pao erkondišn sa zida. Srećom, ja nisam ležala ispod njega. Pitam se, šta bi bilo da jesam? […]
[…] Kada sam, posle carskog reza, dovezena na odeljenje intenzivne nege, buncala sam i imala sam problema da se razbudim i povratim normalno disanje. U svemu tome, nisam se setila da stavim uložak, te sam iskrvarila po posteljini. Kad sam došla k sebi, sestra se na mene izdrala što sam isprljala posteljinu,
i odbila da je zameni […][…] Tek četvrti dan sam podojila dete jer mi ga pre toga nisu dali, pošto sam morala biti tri dana na intenzivnoj nezi posle carskog reza, a protokol bolnice ne dozvoljava unošenje beba na odeljenje intenzivne nege. Naravno da je problema s dojenjem bilo. Niko nije došao na intenzivnu da mi pokaže kako da se izmuzavam, pa su dojke do četvrtog dana potpuno zablokirale[…]
[…] Prilikom intubacije pod totalnom anestezijom, anesteziolog mi je izbio zub. Možda je tako moralo - ne znam. Ali, volela bih da znam zašto to ni jednom rečju nije pomenuto na otpusnoj listi, niti zašto mene niko nije obavestio da li, eventualno, imam pravo na nadoknadu troškova izrade novog zuba od strane bolnice? Ako tih prava nemam, a zašto ih nemam? […]
Branka Stamenković o korupciji je rekla:
[…] Epiduralna anestezija zvanično je koštala 10.000 dinara. Pored toga, međutim, neophodno je bilo i na crno platiti anesteziologa 250 eura […]
Kengurica 268 je pisala:
Porodila sam se 1977. godine i danas pamtim svaki detalj a sećanja su se sa strahom vratila kada se poradjala moja ćerka, 2007. godine. Ja sam se porodila u N.Sadu i očekivala sam da se za 30 godina nešto promenilo ,kao i da je porodjaj u BG, u Nar.fronta, nešto lepše od onog što sam ja doživela. Nažalost,kada sam prvi put ušla u N.front imala sam utisak da je vreme stalo […].
Ona je dodala:
[…] Ukratko, od 14 do 17.30 je trajalo izvlačenje moje bebe, prisutni dr,babice i studenti (osećala sam se kao čudo nevidjeno). Izvukli su je, donja polovina tela modra kao mastilo, gornja bela kao kreč, pokazali mi je i odneli. Mene iskasapljenu ostavili na stolu i SVI otišli NA KAFE PAUZU, Posle pola sata dolazi doktor da ušije ranu koja se ohladila, a odmah zatim me sestra naredbom diže sa kreveta i PEŠKE vodi na donji sprat, niz stepenice […]
[…] Žao mi je samo što je posle 30 godina porodjaj moje ćerke podstakao ova sećanja. Dobro je što MAJKE više ne žele da dozvole ono što se dešava. Ova akcija mi daje nade da ću, kada se bude poradjala moja unuka, najzad zaboraviti ono što se meni desilo.
Kengurica 057, koja se porodila 2004. godine u Bačkoj topoli, malom gradu na severu Srbije, komentariše ponašanje babice:
[…] Na moje pitanje posle pregleda, da li napredujem sa otvaranjem (pošto sam vec 6 sati ležala pod indukcijom, otvorena 6 prstiju na prijemu), drsko mi je odgovarala: “Gde žuris? Na frizuru? Imam ja celu noć za tebe!” Situacija je sama po sebi bila mučna, a kako sam se osećala, nagađate […]
[…] U celoj ovoj prici želim da pohvalim mog doktora. Stručan, a pritom blizak nama “običnim smrtnicima”, koji nije bio dežuran, a izašao mi u susret, koji mi je donosio obroke u krevet prva dva dana, kada nisam mogla ustati od iscrpljenosti, koji me je obilazio i van vizite […]
Kengurica 047 (Narodni front, Beograd, 2008):
[…] Od 6.30 sam obavljala formalnosti vezane za prijem na odeljenje, krevet sam dobila oko 13.30 i još mi je rečeno da se smatram srećnom jer su žene znale da čekaju i do 17h […]
[…] Uprkos mojim molbama da me pregleda neko od lekara, sestre su izigravale svevišnja bića, slale me na CTG (koji nije pokazao pravo stanje stvari), vikale na mene kako sam razmažena i kako ću se poroditi „malo sutra“. […]
Kengurica 070 (Narodni front, Beograd, 2008):
[…] Prema meni su bili divni i doktor i anesteziolog i ja bih prema njima za tolike pare. Posto je jedna žena za laktaciju na 30 porodilja i nju sam morala da podmažem jer je krenuo mastitis. Može da bude divno iskustvo ako ponesete sa sobom novčanik.
Ali ovo se sve odnosi na Narodni front u Beogradu za ostalo ne znam. Inače da li znate da iako uplatite epidural koji inače košta 10.000 dinara a ne platite anesteziologu da epidural nećete dobiti […]
Kengurica 123 (Narodni front, Beograd, 2008):
[…] Bolovi počinju sve jači i jači. Ja se obrćem s boka na bok, provalila sam da to kao pomaže, stenjem, ne mogu nikoga da dozovem, a i nemam koga. Sve vreme gledam u pravcu male ordinacije gde svi oni sede i puše (u kojoj se inače radi i CTG) i nekako se nadam da ću ugledati kako neko izlazi i onda ga pozvati. Zvala sam, drala sam se ali su me ignorisali. Bolovi se pojačavaju. Moram da priznam da sam sad već počela da se derem. Čujem kako mi vibrira telefon. Ne mogu da ga dohvatim. Nailazi neka sestra i kaže: “Šta se bre dereš?! Šta oćeš, bre? Jel smo ti rekli da zoveš kad završiš… Pizda ti materina mala.” Ja se derem još više, što da bi neko došao, što da bih ih nervirala. Jači i češći bolovi, na nekoliko sekundi. Okrećem se na stranu. Povraćam. Vrti mi se u glavi. Sad bih se upucala u glavu koliko boli. Derem se i zapomažem “Reci onoj kravi da prestane da urla i da začepi!” čujem muški glas. “Jebem vam mater svima!” odgovaram. Kako oni meni, tako i ja njima. Opet povraćam, kao neku kiselinu. Pošto ležim, povraćka mi se vrati u dušnik, mislim da ću se udaviti, kašljem, suze mi kreću od bolova. Niko da dođe da me pogleda. Počinjem da plačem, da ih psujem, da ih molim da dođu samo da mi pomognu. Pada mi glava preko kreveta, noge sa uzengija. Gubim svest polako,
pokušavam da se šamaram po obrazima. I najednom, eto ih. “Ćao!” viče lekar. “Kako si, mačko (sic!)? Jel krenulo, da vidimo? Opa, pa što nas nisi zvala […]
Kengurica 163 (Narodni front, 2008):
[…] Slušajući razne priče u vezi porođaja shvatim ja da ti se bez “insajdera” na porođaju ne piše dobro, anesteziolog kosta od 100e do 150e (ako ne platiš neće doći), za doktore niko ne zna tačno, ovaj je dao ovoliko onaj onoliko, pa najvaznija je babica a i ona ima svoju tarifu jer, boze moj, svi dolaze van radnog vremena. […]
Kengurica 193 (Pančevo, 2003):
[…] Buše mi vodenjak, počinje skakanje po meni. Ljudi, ono što se tada tu dešavalo, ja i danas, posle 5,5 godina ne mogu da racionalizujem, ne mogu da shvatim, ne mogu da poverujem da sve to nije deo nekog košmara!!! On je skakao po meni, nekoliko njih mi se penjalo po grudima i stomaku, ja sam BUKVALNO ostajala bez vazduha, mislila sam da ću se ugusiti. […]
Kengurica 026 (Narodni front, Beograd, 1997):
[…] Medicinsko osoblje je neljubazno, ne možete dobiti nikakvu informaciju, ne znate gde da idete, šta će biti dalje, već samo možete da stojite na hodniku i da se molite bogu da će vas neko pogledati pre nego što vam se beba iskotrlja na pod. Kontrakcije su već na pet minuta, stojim u hodniku bez gaća, uflekana raznim telesnim tekućinama, bez ikakve mogućnosti da dobijem informaciju o tome gde sada, kako i šta. Posle pola sata, pojavljuje se moj doktor sa tekstom “Idemo na indukciju, imam avion popodne” […]
[…] Umivaonik u sobi se preliva, drugi dan sam nabavila Cevol da otpušimo lavabo. WC i tuš (jedini za ceo sprat sa 70 porodilja) su u takvom stanju da mi posle niko nije verovao da su to fotografije iz porodilišta. Kada su mi drugi dan doneli bebu, ja je razmotam jer je beba na tih 40 stepeni u benkici dugačkih rukava, pa još umotana u pelene - kad iz pelena izgmiže buba rus. Jesam, vrisnula sam, priznajem. I prijavila sestri kada je došla da uzme bebu. Odgovor je bio da imaju problem sa bubama.[…]
Kengurica 269 je imala 5 porođaja. Četiri puta se porodila u Novom Sadu (1979, 1985, 1990, 1996) i jednom u Bonu (Nemačka) 1994.
[…] Sam boravak u novosadskom porodilištu, naročito pre skoro trideset godina je mučan. I do dana današnjeg se ništa nije promenilo. […]
[…] Pocepani i prljavi čaršavi. Siva posteljina. Svih dana koliko sam bila u porodilištu nisu menjali posteljinu. […]
[…] Jednom prilikom sam od dahtanja jako bila žedna, bio je avgust i 40 C i tražila sam vode. „Ovo nije poslastičarnica“-bio je odgovor. […]
[…] Protokoli su srednjevekovni. Pri pomenu prisustva oca, svaki put će vam reći da u stvari, roditelji u zemlji Srbiji uopšte ne pokazuju interesovanje. […] Uglavnom očevi se uvode u porodilišta krišom. A zašto krišom? Pa to je moje i njegovo dete , a ne bolnički inventar. […]
Sledi opis boravka u porodilištu u Bonu:
[…] U Bonskom porodilištu sam imala svoju pripremnu salu i svoju porođajnu salu i svoju babicu. Moj muž je sve vreme bio pored mene. I svi potrebni aparati.
Svakih desetak minuta me je preljubazna babica pitala da li želim nešto protiv bolova, Napominjem da sam uvek insistirala na prirodnom porođaju i nisam želela epidural iako mi je ponuđen i to besplatno. To je nešto kao i ovo sve što sam opisala što je predviđeno socijalnim i zdravstvenim osiguranjem. Sećam se, posteljina u porođajnoj sali je bila nežno žuta, prozori puni cveća, a sa plafona su visile drvene rode. […] Sobe su dvokrevetne, sa televizorom, kupatilom i telefonima pored kreveta. Zvoncem za sestru. A na kraju svakog kreveta bio je montiran mali providni box od pleksiglasa u kojoj je ležala beba. Ako sam htala da izađem ili da spavam u svako doba sam mogla da pozvonim sestri koja bi odnosila bebu da bude pod njihovom kontrolom. Uhvatila sam sebe da su oni tako ljubazni da je mene bio blam da zvonim. […]
Price koje sam gore procitala su nevjerojatne. Sve babice i eventualno doktore koji se ponasaju tako divljacki treba strpat iza resetaka, a bolnica bi morala platit rodiljama odstetu. Tako bi sigurno bilo ovdje i Italiji.
Porodila sam se samo jednom, pre 17 godina, u Beogradu. Ne u Narodnom frontu, nego u Visegradskoj.Iskustvo takvo da nisam nikad pozelela da ga ponovim.Ne zbog bola(poradjala sam se prirodnim putem)vec zbog uzasa koji sam prozivela. Iako sam na vreme obavila sve pripreme, analize i sl. nisam obezbedila lekara i babicu za porodjaj, iako sam zbog tezine bebe bila vidjena za carski rez – prvo dete, starija prvorotka, dete rodjeno sa skoro 5 kila.Posle 15 dana lezanja na patologiji trudnoce, otpustaju me uz komentar – nemoj samo u petak da se poradjas!Naravno, pocelo je u petak ujutru, cekam do 10 sati da popune papire, probuse mi vodenjak, a onda me ostave u boksu do sledece smene.Iako sam probala da im skrenem paznju na sitnicu – da se poradjam i da neko dodje, niko mi ni prisao nije, do 14.00 Naravno, nisam ni jaukala ni kukala, dok su oko mene urlale zene za koje kasnije saznajem da su sracunale da je taj dan horoskopski dobar za porodjaj pa resile indukcijom da ga ubrzaju(meni je termin bio do 13-og, a poradjala sam se i porodila – 17-og!)Stize nova smena, vidim prezime na plocici lekarke i obratim joj se, jer su svi pricali da je dobar covek i lekar = ona me pregleda, podvikne babicama i – ja se porodim za 2 minuta( nepuna) Upisano vreme rodjenja – 14.00 Cujem da kaze babici – jeste li normalni dete samo sto nije ispalo na pod, vidite kako je modar, gusio se u kanalu, zasto itd…a babica drsko odgovara – majka se nije cula, mislili smo da spava! Pazite, da spavam a poradjam se!!!!Doktorka doda da ce me `castiti`anestezijom za usivanje, jer sam potpuno isecena, dete je bilo ogromno…besan, lekar koji je bio tu negde, sve vreme a nije me ni pogledao, kaze da mora da me pregleda, zbog posteljice, i onako izranavljenoj, priusti mi preturanje po izmucenoj materici i ostalom…onda tonem u anesteziju, a osecam kako me usivaju kao optom da siju opanak(bol gori od porodjaja)da bi se kasnije pokazalo da me iskasapio ko me usivao, jer mi rana ne da nije zarastala, nego 15 dana …ma sta jos da pisem… dete zdravo kao dulek, a ja unistena potpuno.Rana me i sad boli i sedim ukrivo…U sobi bubasvabe, u toaletu poplava, sestre neljubazne, drske i jezicave(nije ti ovo elitni restoran, pa da zakeras i sl…)Najljubaznija ona na najvisem polozaju, doticna koja me porodila(Bog joj dao zdravlja), a najgora garderoberka koja je komentarisala sto iz porodilista izlazim u onome u cemu sam dosla(valjda je muz mogao da ti kupi novi komplet za sina!!!rece i ostade ziva!) E, to je slika od pre 17 godina, a kako vidim i cujem i danas ista…dokle tako?Dok se ne promeni svest malog coveka da ne cini funkcija coveka, nego covek funkciju, pa su po zdravstvanim ustanovama vaznije garderoberke od primarijusa!HAJDE DA POKRENEMO NESTO ZBOG SVIH MLADIH MAJKI KOJE TEK TREBA DA RADJAJU!!!!
Vaša priča, naravno, ima lični pečat ali je istovremeno jedna od stotine priča koje su na ovu temu objavljene na sajtu http://www.majkahrabrost.com. Predlažem Vam da taj sajt posetite i tamo odgovorite na neka od pitanja i na taj način pomognete Branki Stamenković, hrabroj i istrajnoj ženi koja je taj sajt kreirala, da uspe u svojoj, ali i vašoj i našoj borbi za vraćanje dostojanstva trudnicama i budućim majkama. Koliko znam, u osnivanju je i udruženje “Majka Hrabrost” tako da ćete uskoro svoj doprinos moći da date i učlanjivanjem u to udruženje.
S poštovanjem,
Sinisa Boljanović
drage moje ja sam se porodila 03.06.2007. godine u Betaniji u Novom Sadu. To mi je prvo dete i ja sam imala predivno iskustvo, osoblje je bilo predivno, SVAKI DAN SU MENJALI POSTELJINU, mlade babice, mlade sestre, o svakom detetu su brinule kao da je njihovo licno. Sve su mi objasnile i oko dojenja i kako kupati i kako previjati bebu, tako da jedino sto mogu da kazem je to da u Betaniji rade profesionalci koje ne morate potplacivati i davati ne znam ni ja sta da bi se bolje odnosili prema vama. Svaka majka ima potpuno isti tretman.